Karirana sloboda pesničkog subjekta

Lat­est posts by Jele­na S. Mlade­n­ović (see all)

    .

    .

     (Duško Domanović, Veći od živ­ota (Bukovs­ki ovo nika­da nije radio), SKC Novi Sad, Novi Sad, 2016)

    .

    .

                U trenutku kada je u srp­skoj književnos­ti teško naći poez­i­ju koja bi prope­vala iz jednog jez­gra, sa pre­poz­natljivom vodećom pes­ničkom instan­com koja bez kole­ban­ja gov­ori o sebi čak i kada taj sub­jekt biva opisan grani­ca­ma (ne)mogućnosti i kroz krizu mod­ernističkog „mož­da“, bez post­mod­ern­iz­mu i/ili savre­menoj književnos­ti svo­jstvene dis­perzivnos­ti u koju se voli nas­tan­i­ti kako sub­jekt tako i tekst sam, pojavlju­je se pes­nič­ka zbir­ka Duš­ka Domanovića, Veći od živ­ota, sa „ograđen­im” pod­naslovom − Bukovs­ki ovo nika­da nije radio − gde se tekst od samog počet­ka hva­ta u koš­tac sa višestruko prisut­nom bit­ničkom pes­ničkom tradi­ci­jom intertek­stu­al­no vezanom najpre za naslov knjige Čarl­sa Bukovskog – Šek­spir nika­da ovo nije radio – kao i za savre­meni kvazipub­licis­tič­ki manir priku­pl­jan­ja što većeg bro­ja čita­la­ca koji klikom na sen­za­cional­is­tičke naslove što najavlju­ju sve, a ne otkri­va­ju niš­ta, kon­stru­išu i odgo­vara­juću kvaz­iči­tanost. Među­tim, iza neo­bičnog spo­ja naslo­va i pod­naslo­va ne kri­je se nikak­va pre­vara ili laž­na sen­zaci­ja, već upra­vo poez­i­ja koja dolazi iz jednog dom­i­nantnog emo­tivnog jez­gra i ne pre­tendu­je ni na šta dru­go do da bude živ­ot sam.

                 Daleko od toga da opon­aša bit­ničku poez­i­ju, Domanoviće­vo pevan­je hva­ta korak i sa ovom pes­ničkom gen­eraci­jom čiji su odje­ci do dana današn­jeg i dal­je prisut­ni u književnos­ti. Zbog njenog zavodljivog koke­ti­ran­ja sa vankanon­skim i ele­men­ti­ma tzv. alter­na­tivnih kul­turnih fenom­e­na, pes­ni­ci i dal­je u njoj pronalaze i građu i inspiraci­ju. Ali mno­go važni­je od toga jeste osećan­je umo­ra, isko­rišćenos­ti, ogol­jenos­ti duha i do ivice sop­st­va dove­denog pojed­in­ca koji više ne nalazi nači­na da razume i dâ odgov­ore na pitan­ja zaš­to se sve, u društvenoj ali i mal­oj intim­noj istori­ji čove­ka, baš na taj način zbi­va. Slič­na osećan­ja pronalaz­i­mo u pes­ničkog sub­jek­ta Domanovićeve poez­i­je, zarobljenog u večit­om bolu usaml­jeništ­va i čežn­ji za iluz­i­ja­ma koje ga napuš­ta­ju, mada se u nji­ma i dal­je kri­je još jedi­ni izvor nade za živ­ot u iscr­pljenom sve­tu (a mož­da to više boli od mogućnos­ti da sno­va nika­da nije ni bilo).

                Ali način na koji ova zbir­ka raz­go­vara sa svo­jom pes­ničkom tradi­ci­jom ne odgo­vara savre­menom eru­dit­nom i često nateg­nu­tom pozi­van­ju i intertek­stu­al­nom povezi­van­ju, ne bi li se novoj poez­i­ji dao kakav „plus” u tome što poz­na­je staru, a pes­niku priz­na­lo književno znan­je u eri kada je informisanost bilo koje vrste, pa i priv­id eur­di­ci­je kao i sva­ka vrs­ta priv­i­da, često bit­ni­ji od neke samosvo­jno obliko­vane estetike i poet­ike. Ova poez­i­ja stu­pa u dija­log sa svo­jom lek­tirom u onoj meri u kojoj je ona iden­titet­sko mesto pes­ničkog sub­jek­ta, inte­grisana bit ned­vos­mis­leno označenog alter ega pes­ni­ka Duš­ka Domanovića, koji se ne boji da otvoreno priz­na, ali ni da otvoreno peva samog sebe, kako bu tu istu istan­cu pevan­jem i nat­pe­vao, odnos­no nad-živeo. Nema tu ni „nabubanog” pozi­van­ja na prethod­nike, ni pre­po­tentnog intertek­stu­alnog navi­gi­ran­ja informisani­jih čita­la­ca koji jed­inu katarzu doživl­java­ju kada lek­tiru pre­poz­na­ju, osta­jući tako u osećan­ju uži­van­ja isključi­vo kroz samod­o­voljnost, mimo sveobuh­vat­nos­ti sve­ta književnog dela. Odabrana pes­nič­ka tradi­ci­ja je proživl­je­na i doživl­je­na, i pojavlju­je se još samo kao jedan od tih živ­ota koji će pes­ničkog sub­jek­ta ove Domanovićeve zbirke pre­cizni­je opisati, bilo da je Bukovs­ki, Majakovs­ki, Jesen­jin, Bodler, Drainac, Crn­jan­s­ki, Brana Petro­vić, Pero Zubac, Miroslav Antić ili ko dru­gi u pitan­ju. Koris­teći sve poten­ci­jale aut­ofik­ci­je, uver­ava­jući nas da pomenu­ti pes­nič­ki sub­jekt nije niko dru­gi do on sam, pes­nik Duško Domanović, u ovoj knjizi koja je čist emo­tivni sup­strat, čita­lac biva vođen kroz spon­tano orga­ni­zo­van niz pesama. Ipak, ako gov­o­rimo o nekom pre­poz­natljivom iscr­ta­van­ju pes­ničk­ih veza i uti­ca­ja, ali pre sve­ga poet­skih srod­nos­ti tipološke prirode, primetiće­mo da Domanoviće­va poez­i­ja nas­tavl­ja roman­tičarske, odnos­no neoro­man­tičarske ten­den­ci­je iz 20. veka. Vraćamo se tradi­ci­ji pevan­ja u kojem je kult sub­jek­ta bio toliko jak, da se to sta­bil­no pes­ničko jez­gro nije ni na koji način mog­lo uruša­vati. Ono je bilo garant sta­bil­nos­ti i ver­i­fikaci­ja integrite­ta samog tek­s­ta. U neoro­moan­tičarskoj poez­i­ji je takav sub­jekt sav izvor poez­i­je koja se pot­puno real­izu­je u domenu ličnog, te spol­jašn­ji svet ima smis­la jedi­no uko­liko je dat kroz fil­ter sub­jek­tivnos­ti i oseća­jnos­ti gov­oreće pes­ničke instance. Jed­nos­tavn­im i neizveš­tačen­im jezikom, ali često i gro­mo­glas­nom pso­vačkom fraze­ologi­jom, u vidu antipesme i u vidu aut­en­tičnih avan­gard­nih odje­ka i pok­liča, šama­ra javnom ili bilo kakvom „priz­natom” ukusu ili obliku živ­ota, ova zbir­ka u kojoj se smen­ju­ju kratke poen­ti­rane pesme i duge poem­s­ki obliko­vane struk­ture, još jedan je angažo­vani dija­log sa sve­tom u kojem su koorid­nate etičk­ih sis­tema pomerene. Pes­ma „Velikom gra­ditelju”, kao i pes­ma „14:07” primeri su tih Domanoviće­vih human­is­tič­ki osvešćenih bolo­va, sa svešću o svim lažn­im for­ma­ma ljud­skog duha pored kojih raste beda pojed­in­ca. Književni predak, prez­i­men­jak, u sklonos­ti ka ironi­ji, sarkaz­mu i oštrom slikan­ju stvarnos­ti, pono­vo se, po prin­cipu nomen est omen, ukazao u pisan­ju i mlađeg Domanovića.

                U eri funkcionalnog korišćen­ja nesta­bil­nih iden­tite­ta i dis­perzivnih sub­jek­tivite­ta, poset­s­ki sub­jekt Domanovićeve poez­i­je je koor­dinisan mada su nje­gove struk­ture smis­la i besmis­la povezane tankim niti­ma logičk­ih poigra­van­ja. On sam je jako uporište, mesto koje rađa i u kojem se sve uništava:

    Od mene galak­si­je žive 

    Sva­ki put kad zatvorim oči

    Jed­no nebo ostane gladno

    („Fus­no­ta”)

                Neš­to pop­ut ničean­skog natčove­ka – tre­ba rodi­ti svet („Iskre­na pes­ma”) – javl­ja se u različitim oblici­ma antropocen­tričnih ten­den­ci­ja – I ničeg pre čove­ka nije bilo („Logi­ka kućnog save­ta”). Ono što je neka­da poez­i­ji bilo sasvim blisko, sada, u trenutku apso­lutne pre­vlasti nesta­bil­nos­ti i uki­dan­ja cen­tra, posta­je očuđu­juće. To je novo­pron­ađeno staro mesto jedin­st­va i mogućnos­ti ispi­si­van­ja zajed­ničkog doživl­ja­ja, katarz­ičnog pois­tovećen­ja čitao­ca i ono­ga koji peva u tek­stu opsed­nu­tom pes­ničkim sub­jek­tom koji ga grize, drži u svo­jim ruka­ma, iako on sam može biti između jeste i nije, između kao i mož­da, u domenu virtuel­nih pripovesti kao mogućih para­lel­nih (ne)realizovanih književnih svetova.

                Ova poez­i­ja duboko je uko­ren­je­na u sadašn­ji trenu­tak, u jad ovog našeg mal­og sve­ta u kojem se sub­jekt obraču­na­va sa aktuel­nim pes­ničkim fenomeni­ma pop­ut slem poez­i­je, ili se ruga izmišl­jenom poz­er­skom bolu:

    Jebe se meni

    Za metafiz­ič­ki bol

    Veltšmerc-rikverc

    I osta­la govna

    Nije to nikaka­va metafizika

    Već fizika par ekselans

    („100%”)

     

                Sama zbir­ka sačin­je­na je od uvodne pesme nakon koje sto­ji prozni autopo­et­ič­ki tekst koji se po svo­joj aut­ofik­cional­nos­ti ne izd­va­ja od osta­log sadržin­skog sklopa zbirke. U goto­vo ispoved­noj for­mi napisan je put kako se ℗osta­je pes­nik, uz blagu dozu auto­ri­on­i­je ovog „zapis­ničara nepos­to­jećeg živ­ota”, da bi se potom nadovezao niz pesama kojem bi sva­ka vrs­ta cik­l­iziran­ja bila vid spuš­tan­ja u okove. Jed­i­na dva ulanča­van­ja javl­ja­ju se u pes­mi „Kao” i u pes­mi „Veći od živ­ota”, pet­naestodel­noj pes­mi-poe­mi kojom se zat­vara zbirka.

                Kao jedan od funkcional­no upotre­bljenih pes­ničk­ih pos­tu­pa­ka, ovde izd­va­jamo poen­ti­ran­je. Pesme neretko ima­ju emfatični kraj, naglašen impuls koji umesto da pes­mu zatvori, otvara je dal­jem dija­logu. Nisu u pitan­ju nikakve uni­verzalne živ­otne mudrosti, već situaci­jske poente − duhovite, ironi­js­ki ili autoironi­js­ki obliko­vane. Igrivi apsur­di i logič­ki paradok­si pop­ut onih u pes­mi „Igra”, gov­ore nam da bi se ovaj pes­nik i te kako mogao izd­vo­ji­ti upra­vo ovakvim pes­ničkim igrar­i­ja­ma homo luden­sa, koji peva iz nemoći da od umi­ran­ja svo­jih bezbroj živ­ota dâ („Šta ja znam”), pot­puno lucid­no kao u pes­mi „Opkla­da”:

    Otvori pro­zor,

    da skoči­mo u nebo.

    Ko padne,

    lažov.

    Ko odleti, nema ga.

                Domanović pri­pa­da gen­eraci­ji pes­ni­ka rođenih u dru­goj polovi­ni sedamde­setih god­i­na, koja već čini određeno jedin­st­vo sa pes­nici­ma rođen­im do sre­dine osamde­setih, ali upra­vo zah­valju­jući ovakvom pevan­ju i ovde potvrđu­je­mo unutar­gen­eraci­jsku het­erogenost i poet­ičku razuđenost, gde jedan od rukava­ca razbi­ja ide­ju o mogućnos­ti njenog književnois­tori­jskog peri­odizaci­jskog objed­in­ja­van­ja. U domenu jez­ičke prozirnos­ti, Domanoviće­vo pisan­je lev­i­ti­ra iznad nivoa mimetičnos­ti, mimo metafiz­ičk­ih kon­struk­ci­ja ili dotra­jal­ih neveštih poigra­van­ja prin­cip­i­ma her­metičnos­ti. Oprobava­jući se para­lel­no i u kratkoj prozi sličnog emo­tivnog spek­tra, ali sa donek­le izraženi­jom poet­ikom apsur­da, može­mo primeti­ti da je kako za poez­i­ju, tako i za prozu ovog pis­ca, karak­ter­is­tič­na sveprisut­nost istog glasa koji je, doduše, u poez­i­ji veći „bun­tovnik” nego u prozi. Ukazu­jući na mno­go­b­ro­jne apor­i­je živ­ota koje ni umet­nost nije kadra pre­vaz­ići, Domanović ipak čitao­ca nika­da neće dovesti do toga da posum­n­ja u moć fikcije:

    Jer jed­nom

    Kad zagrizeš nebo

    I zube o nje­ga polomiš

    Znaćeš kako je nestvarno

    Stvarni­je od svih stvarnosti.

    („100%”)

     

                Može­mo očeki­vati i priželjki­vati da ćemo u budućim pisan­ji­ma Duš­ka Domanovića pronalaz­i­ti još tih finih tek­sto­va koji plove rubovi­ma poet­skog i proznog, u dugim pes­ma­ma poem­skog oblikovnog kon­cep­ta, kao i u kratkim lirikali­zo­van­im priča­ma. Svile­na klik­er-baj­ka besni od umo­ra i bola. Ali samo tak­va baj­ka kadra je da rodi živ­ot koji je od samog sebe veći.

    .

    .

    .

    .

    .