Kišnica sa Fidži vulkana

Ajtana Dreković
Lat­est posts by Ajtana Dreković (see all)

    .

    .

    Sen­ka mal­og čoveka 

    .

    Posle­podne, žega.
    Jedan za drugim
    dva čove­ka hodaju,
    mož­da razmišljaju.

    Ne znam gde idu
    i da li se poznaju,

    ni da li tek slučajno
    onaj dru­gi čovek

    hoda­jući

    ponekad nagazi
    dugu senku
    mal­og čove­ka pred sobom.

    .

    .

    Zam­ršeno drvo 

    .
    Na kra­ju velike šume
    jed­no drvo je palo
    i nije se dogodi­lo ništa.

    .
    Nije podelilo šumu na dva dela,
    ni pre­sek­lo put ljudi­ma i životinjama,
    a šumske ptice jed­nako su nastavile
    sle­tati na susedne krošnje.

    .
    Kada bi znala ta šuma
    koliko je mojih reči uza­lud palo,
    prim­i­la bi me
    u svo­ju zamršenost,
    kao još jed­no jed­nako drvo.

    .

    .

    Pri­zor na horizontu 

    .

    Na zemlju pada neka čud­na svetlost.
    Tako me neposred­no gledaju
    stvari koje nestaju.

    Na ves­ti­ma javl­ja­ju: umire Mrt­vo more,
    a ja trunim vodu iz koje bih da pijem
    i osećam kako svakoj vodi u nama
    preti pustinja.

    Dok sa police Paus­tovs­ki šapuće
    Živite onako kako ste počeli,

    u dalji­ni,
    na trenu­tak samo,
    ukazu­ješ se na horizontu
    kao pri­zor koji bi mogao biti
    i blizu
    i daleko.

    .

    .

    Ne možeš 

    .

    - Ne možeš pred­vide­ti stvari — kažeš mi -
    ne možeš znati ni ko bi u ovom trenutku
    na ova vra­ta mogao ući,
    ali možeš učini­ti živ­ot podnošljivijim.

    Ležiš obučen u kadi,
    ali gledaš me neposredno.
    Gov­oriš — predaj mi se tamo
    gde orlovi kruže iznad naših glava
    i gde se krda vepro­va i gnua
    opas­no bliže…

    - Ne mogu pred­vide­ti stvari, ali znam
    da na ova vra­ta već odavno niko dru­gi ne dolazi,
    iako gov­orim stalno:
    izvo­lite, uđite, poslužite se onim čega nema,
    fetiši su odavno evoluirali…
    u ovoj kući pri ulasku se oblači,
    a na odlasku odlažete svo­je stvari.

    Ležiš u kadi, obučen,
    zaran­jaš glavu u odsust­vo vode,
    kažeš mi — odvešću te u zemlju
    gde muškar­ci kao znak muškosti
    velove preko usta nose
    braneći se od duho­va zlih.
    Svo­jim oruž­jem mogu se odbran­i­ti od drugih,
    ali ne i od Drugosti,
    posluži ih svo­jom tajanstvenošću,
    naše živ­ote uči­ni podnošljivijim.

    - Ne mogu ja pred­vide­ti stvari,
    ne mogu ti se pre­dati pred orlovi­ma i gnuima,
    ne mogu se naoružan­im muškarci­ma prikazati,
    ali mogu ti, dok obučen ležiš u kadi,
    pridržati šešir i ponu­di­ti čašu limunove vode,

    a onda isprati­ti polako…

    Pre­m­da navraćaš dugo i često
    ne možeš znati šta ova,
    šta neči­ja vrata
    zatvaraju…

    .

    .
    Kišni­ca sa Fadži vulkana

    .
    Da li si sada negde na severu,
    da li još uvek kao nekad
    ne veru­ješ ni sli­ci ni prozoru
    pa izlaz­iš rano, pažlji­vo paleći cigaretu
    da ne pokreneš još neki načet led?

    .
    Ovde je sve kao nekad.
    Nosim papuče u boji modrice,
    pijem kišnicu sa Fidži vulkana
    a onda odle­tim daleko

    .
    da bih se negde, u nekom
    nepoz­natom gradu,
    na mer­mern­im ramenima
    nekog nez­nanog junaka
    odmo­ri­la kao golub,
    zna­jući o nje­mu koliko i o sebi
    a onda odletela dalje.

    .
    Sve je ovde još kao nekad,
    gov­orim „duh“, a beležim „dûg“,
    „pra­ma­jku Evu“ čitam kao „pra­ma­jsku“,
    liznem desni kažiprst,
    pa stranu pomer­im lev­om rukom…

    .
    Još uvek oblaci u mojoj sobi
    zak­lan­ja­ju prozore,
    a podne dočekam uvek na istom mestu,
    sme­jući se glas­no hod­nici­ma solitera.
    „Tiho“, kaže mi ona stara Ja, „mož­da neko
    još uvek spava“.
    „Glas­no!“, pojav­iš se niotku­da, „toga nemoj
    ni da bûde!“

    .

    .
    Nedeljivost 

    .
    Odlaz­im mu, onako kako se odlazi
    u potragu za krivicom.
    Posled­n­ja ulaz­im u bus,
    sed­nem na ona mesta
    okrenu­ta suprot­no pravcu kretanja.

    .
    Odlaz­im mu leđima,
    licem okrenu­ta onome što osta­je za mnom,
    onome što jeste moja stvarnost.

    .
    Odlaz­im mu leđima,
    kao da smo već prošli, završeni,
    iako duboko trenutni
    duboko osta­je­mo u sadašnjosti.

    .
    Ponekad, ležeći pored njega,
    san­jam isti san: pra­men kose, prav,
    pada sa mene. Nosim ga do reke,
    puš­tam ga niz vodu. Gledam kako odlazi,
    ali osta­je mi u ruka­ma. Uvi­jam ga oko prsta
    dok se ne obliku­je u loknu. Ali vlažan je
    i uporno se ispravlja.
    Onda se probudim.

    .
    Uveče se vraćam kasno
    u svoj dom sa dva dvorišta.
    Sa mužem delim večeru, krevet i jabuku,
    ali svako svo­ju tišinu odnosi u svo­je dvorište
    puš­ta­jući da mu noć ulazi kroz oči.
    Tamo razmišljamo:

    .
    ja o tome kako je tiši­na nedeljiva,
    a usne probirljive.
    On ko zna o čemu.

    .

    .

    .

    .

    .