Laura Barna

Lat­est posts by Ured­nik (see all)
    INSTANT ECKERMANN — LAURA BARNA
    LAURA BARNA, rođe­na 6. feb­ru­ara 1964. godine u Jazovu ( Sen­ta ) . Objavlju­je proze u književnoj periodici.

    Objav­i­la arhe­ološ­ki roman Pro­tovir ( Ars Lib­ri , Beograd i Besje­da , Ban­ja Luka , 2003) i knjigu priča Nevol­je gospo­d­i­na T. ili suteren(Nar­o­d­na knji­ga, Beograd, 2006) Živi u Beogradu ; piše gde slučaj odredi .

     laura-barna-v
    Prvi put sa knjigom?

    Teško da mogu tačno da odred­im, ali pos­to­ji jed­na crno-bela fotografi­ja u mom posed­ništvu, koja opom­in­je. Na njoj tro­godišn­ja devo­jči­ca pažlji­vo pridrža­va knjigu. I delu­je kao da je knji­ga veća od nje same. Tako je, valj­da, poče­lo. Iz znatižel­je koja uprkos ner­azumevan­ju pod­stiče i goni.

    Osjećaj prvog objavljivanja?

    Auh! Bio je to divan osećaj ispun­jenos­ti titra­ji­ma svakog ner­va. Mis­lim da se, nažalost, više nika­da neće ponovi­ti, onako uzbuđu­juće izložljiv. Navi­ka je jed­no zlob­no stan­je stvari koje uniža­va, degradi­ra, razvod­n­ja­va, mel­je osećan­ja. Sve što doc­ni­je zapadne, zapra­vo je kapl­ja ili udrobak.

      Za ili pro­tiv nagrada?

    Nagrade su dobra nužnust; iako naiz­gled čine tek poje­d­i­načno dobro, u suš­ti­ni one su opšte dobro jer delu­ju pod­sti­ca­jno kako za pis­ca, tako indi­rek­t­no i za čitaoce. To što su u današn­je vreme nagrade preza­sićenošću, neretko neod­gov­ornošću, neod­merenošću ili čak interes­nom baha­tošću donek­le devalvi­rane, stvar je opšteg stan­ja otu­pelosti društ­va na očigledne pro­voka­tivne nadraža­je, dobre ili loše, svejedno.

    Društve­na angaži­ra­nost pisca?

    Ona je nasuš­na potre­ba kako bi se izrazili smis­lovi određene epo­he u kom književno delo nas­ta­je. I ma kako to izgleda­lo, baš kao u mojim priča­ma, na primer, gde sušti­na i smisao lebde u nekom bestežin­skom stan­ju, nenamerni da se skrase i otvoreno prikažu stvarnost kao jedi­ni mogućni uzor, ipak su proizvod steknu­tih živ­ot­nih okol­nos­ti, društvenog kon­tek­s­ta iza kojeg se kri­ju kao iza čip­kanog zas­to­ra. Teško je zamis­li­ti delo izolo­vano od potre­ba vre­me­na, otu­da pisac, hteo to ili ne, želeo to ili ne, mora biti društveno angažovan.

    Cen­zu­ra i autocenzura?

    Podržavam auto­cen­zu­ru, rekla bih blagotvorno unutarn­je ure­đen­je, poigra­van­je sop­stven­im mogućnos­ti­ma; iako zas­no­vana na stro­gosti, ipak može da uči­ni mno­go dobro­ga za umet­ničko delo. Sum­n­jam u spon­tanost i slučaj u umet­nos­ti. Umet­nost se zas­ni­va na čis­toj ide­ji, a ide­jnost zahte­va istra­jnost, istra­jnost, opet, samokon­trolu. Dak­le, sve je pre­do­dređeno. Sva­ka dru­ga cen­zu­ra me izriči­to iri­ti­ra i povređuje.

    Naj knji­ga?

    Ne pos­to­ji u mom misaonom ras­pore­du Naj, ust­varn­jeno. Najbolji. Naj­gori. Kra­jnos­ti su pogub­ne. Izbe­gavam ih. Nekim pisci­ma se uvek izno­va vraćam. Dos­to­jevskom, na primer, ili Ničeu, Kjerkegoru, Kor­tasaru, Harm­su, Aćinu… Kao kad se vraćate u sop­stvenu toplu jazbinu, gde ste jedi­no sig­urni i zak­lon­jeni, kako i želite.

    Da ste Šeherza­da šta bi se sa Vama dogodi­lo 1002. noći?

    Verovat­no isto što i prethod­ne, ili 905, ili 105, 5. ili pak prve besane noći. Bar me imag­i­naci­ja nika­da ne izn­ev­er­a­va, umešno se dočekam na reč, kao Šeherezada.

    Seku­lar­izam, kap­i­tal­izam, komu­nizam, glob­al­izam ili kozmopolitizam?

    Pokaza­lo se da su svi ‑izmi u istori­ji civ­i­lizaci­je ograničenog veka, osuđeni na propast, samouništen­je ili ras­pad. Nji­ho­va neo­drživost ili kratko­tra­j­na održivost — mer­e­na istori­jskim vre­menom — leži upra­vo u dra­matičnoj unutarn­joj isključivosti, nepris­ta­jan­ju da se toler­iše drugačije.

    Šta za Vas pred­stavl­ja pio­nirs­ka zakletva?

    Niš­ta. Kak­va neo­preznost; i niš­ta je neš­to, sasvim dovoljno nešto.

    Dop­un­ja­vate Božanstvenu komedi­ju. Koga u pakao, koga u raj?

    Da je kojim sluča­jem Dante naš savre­menik, verovat­no nika­da ne bi napisao “Božanstvenu komedi­ju”. Lin­i­ja koja graniči Pakao i Raj sasvim je ble­da, bez­ma­lo, nev­idlji­va je, a Čis­til­ište zbrisano. Raj i Pakao ili Pakao i Raj prekla­pa­ju se i uta­pa­ju u Jed­no kao beli kvadrat na beloj pod­lozi ili crni kvadrat na crnoj pod­lozi ruskog supre­ma­tiste Kaz­imi­ra Mal­je­viča. Samo odabrani raza­z­na­ju put.

    Najveći pjes­nik svih vre­me­na je? Zašto?

    Neza­o­bi­lazno Naj! Volim da išči­tavam Popu, primerice.

    Oprav­da­vate li Vertera?

    Vert­er je snažan lik u istori­ji književnos­ti i u istori­ji, uopšte. Gete ga je, u stvari, učinio sasvim živim, te je kao takav, snažan i sasvim živ, uni­verza­lan i pri­jemčiv u bilo koje vreme kao nosi­lac ključnih poru­ka koje ljud­sko biće skri­va u sebi, pa bio to mezolit, luter­an­sko doba, rene­sansa, man­i­rizam ili vreme “kom­pjuter­skih pamet­ni­ca”. Vert­er je oprav­dan­je Čove­ka, a za nje­ga i nje­gove pos­tup­ke uvek iznalaz­im oprav­dan­je. Dru­gači­je ne ide.

    Post­mod­er­na ili fan­tom postmoderne?

    Pre da je reč o fan­to­mu ili, bol­je, beskrvnom vam­piru koji iznakažen­im likom i dal­je uspe­lo rovari, uporno opsta­ja­va. Dan­ju se zat­vara u kovčeg, noću izbi­va, pijuc­ka svežu, novu krv. I tako može da potra­je une­dogled. Post­mod­er­na. Dok joj kon­ačno ne zari­je­mo kolac u grudi.

    Vjeru­jete li u proklet­st­vo pisanja?

    I te kako. Sva­ka umet­nost nosi istančano, pre­fin­jeno proklet­st­vo kao pečat. Opsed­nu­tost pos­to­jan­jem, ljubav pre­ma živ­o­tu, priro­di, ljudi­ma, Bogu i potre­ba da se ona pokaže, bilo jezikom, zvukom, slikom, film­skim kadrom, kako god, mogućno je jedi­no istin­skom pre­do­dređenošću i okrenu­tošću ka ukle­tosti. I to mi ne smeta. Napro­tiv, zaljublje­na sam u sop­stveno proklet­st­vo pisanja.

    Šta je stvarni razlog Hasanaginičinog odbi­jan­ja pos­jete ran­jenom mužu?

    Moral­ni usud proiza­šao iz jak­ih potre­ba vre­me­na uokvirenog tradi­cional­nim obrascem. Osta­lo je sve u ruka­ma pojed­in­ca. Hasanagini­ca bira čist, neukal­jan put koji zasig­urno vodi u Raj, ona taj put jas­no raza­z­na­je. Žrt­va je ogrom­na i u kon­ačnom kob­na, ali otu­da veliči­na i sna­ga njenog lika, univerzalnost.

    Ko je najveći lik kog je svjet­s­ka lit­er­atu­ra ika­da dala?

    Mož­da upra­vo Hasanagini­ca, kao sim­bol žrtve koju književnost pod­nosi blud­nom sinu Čovečanstvu. Ili, pak, Vert­er. Sum­n­jam da je u to poverovao i Gete.

    Pris­ta­jte li na svo­ju smrt (po Bartu)?

    Pris­ta­jem na svo­je smr­ti; namer­no gov­orim u množi­ni kako bih istak­la izbor za ponov­na i ponov­na rađanja.

    Sre­li su se Euripid, Moli­jer, Ibzen i Beck­et. Šta pričaju?

    U datoj kon­stelaciji, veru­jem, ne bi bilo pom­e­na o raz­go­varan­ju. Pre mogu da zamis­lim četiri sud­bonos­na monolo­ga, četiri poli­tič­ka ili dobro­volj­na izg­nani­ka, iz kojih pro­bi­ja­ju suš­tine: tra­g­izam, komi­ka, misaonost, apsurd. Zapra­vo, njih četvor­ica bi saz­davali karak­ter Platonovog dvonoš­ca bez per­ja. Može i pisca.

    Književni klanovi — avet ili nužnost?

      Čini mi se da je avet u ovom sluča­ju metas­tazi­rala. Književni klanovi u nas ods­likava­ju stan­je u društvu kao u ogledalu: ras­cep­kali su se na mikro­pos­to­jan­ja i delu­ju, neretko i nepri­jateljs­ki, kako koji. I mučan je put slo­bod­nih strela­ca, rekla bih i nepod­nošljiv uko­liko ste namerni da od pisan­ja živite. Mada u ovo posled­nje sum­n­jam da je mogućno u bilo kojoj var­i­jan­ti. Ali, deša­va se i to.

    Pri­h­vatate li neg­a­tivnu kritiku?

      Sušti­na kri­tike je u njenoj bipo­larnos­ti, oprečju. Jedan krak održa­va dru­gi i obr­nu­to. Neš­to kao lice i nal­ič­je koje čini Celo. Neg­a­tiv­na kri­ti­ka oduz­i­ma pra­vo na predah, uljuljki­van­je s lovorika­ma na glavi. I to je dobro, zapra­vo, odlično, za pro­ces kreativnog stvaranja.

    U kom dijelu dana najčešće pišete?

    U svim delovi­ma dana, i noći. To je način da istin­s­ki doprem do sebe, kako bi bilo mogućno da i dam sve od sebe, u pisanju.

    Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?

    Znam kome sig­urno ne bih. Uostalom, to znate i vi. Neke od njih smo i u ovom inter­vjuu dotakli.

    Vi ste Eck­er­manovom, pa šta pitati Getea?

    Koliko je sati?