Mačke

Leila Samarrai
Lat­est posts by Leila Samar­rai (see all)

    .

    .

    LICA:

    ŽIVA BIĆA

    IKONIJA, kom­pjuter­s­ki stručn­jak i pro­fe­sion­al­ni astrolog. Njene godine su tajna.
    ŽELjKO, oko 45 god­i­na. Vlas­nik mesare
    JANA, 17 god­i­na, sred­njoškol­ka. Željko­va kćerka
    SRĐAN, oko 40 god­i­na, vozač, pre­duz­i­mač. Zakas­neli učenik.
    DRAGUTIN, oko 50 god­i­na. Pro­fe­sor istorije

    BIĆA SFERE SPIRITIKE

    SVETI PETAR, čel­nik Rajske admin­is­tracije. Borac pro­tiv zlih sila. Zalaže se za mir, prav­du i ekonom­s­ki prosperitet.
    EMANUIL, lađar iz pak­la. Pri­ta­jeni kleptoman.
    SVETA PARASKEVA, svetitelj­ka. Zaštit­ni­ca žena.
    GOSPOD
    LILIT, pala Anđelina
    SOTONA

    MAČKE DUHOVI PREDAKA
    (pre­rušeni glumci)

    JOVANKA ORLEANKA: Svet­i­ca. Rajs­ka pobegulja.
    NAPOLEON, slavni, blagopočivši fran­cus­ki vojskovođa. Uvek spre­man za akci­ju. U pak­lu pot­palju­je borodin­sku vatru.
    ŠEKSPIR, slavni, blagopočivši engles­ki dra­maturg. U žalosti za rano pre­minulim sinom Hametom.
    MERI TJUDOR, protes­tanti­ma i pijanci­ma znana kao Bla­di Meri

    GLAS GOSPOD­NjI
    GLAS SOTONIN
    RAZNOLIKE SENKE, PRIKAZE I GROTESKE
    DVA KONOBARA I JEDAN KOMŠIJA

    .

    .

    SCENA 1

    STIKS

    (Nasred pozor­nice obas­jane sablas­nom svet­lošću, utvara, nalik na Komanda­torea iz Don Đovani­ja, jed­nom rukom stavl­ja novčiće u usta mrt­va­ca. Dru­gom – pri­ma novac.
    Oko aveti se oku­pl­ja­ju fig­ure zas­trašu­jućeg izgle­da – to su Groteske.)

    GROTESKA 1: Da li je ovo reka Stiks?
    UTVARA: Da. Ako tre­ba pre­voz, dva dinara druže.

    GROTESKA 2: A koliko da nas ne prevezeš?

    (sce­na se zamrači)

    .

    .

    SCENA 2

    NEBESA. RAJ

    (Sveti Petar sedi ispred rajskih vra­ta, pogle­da uperenog u tavan­icu Rajske bazi­like. Uzdiše. U eter­ičnoj ruci drži ogro­man, zla­tan ključ Nebeskog Carst­va. Nosi mak­si — haljinu išaranu krstovi­ma po najnovi­joj Rajskoj modi i klompe. Upadlji­vo je našminkan. Peri­ka u pink boji je poma­lo nakrivl­je­na. Mal­o­pređašn­ja Utvara iskače iz čam­ca koji se nalazi na sre­di­ni pozor­nice. Ski­da crnu odoru. Pot­puno je ćelav. Nosi košulju na pruge s tregeri­ma upasanu u tren­erku, u skladu s dizel mod­nim krikom devedesetih god­i­na u Srbiji)

    SVETI PETAR: O, Emanuel, bog ti pomog’o!

    EMANUEL: Petre? Kakav je to stajling?
    PETAR: Skeni­ra­jući celu Zemlju skeni­rao sam i štam­pu. Malo Vog, malo Fešn-Buk.
    EMANUEL: Skeni­raš brzi­nom svet­losti pret­postavl­jam. Bro­je­vi od pre pola veka, aman. Tvo­ja šmin­ka nije ni za scenu osamde­setih, a ta peri­ka? Halji­na? Ne bi ni Fred obuk’o.

    SVETI PETAR: Ok. Miran Stiks. Nego, Emanuel, čemu mogu da zah­val­im za tvo­ju pose­tu? Žel­jan si Sve­tog Petra?

    EMANUEL: Mani. Teš­ki problemi.

    SVETI PETAR: Da nisu pristigli inter­net trolovi? (Prekrsti se.) Il’ ne daj Bože da si plovio na zeleno?

    EMANUEL: Opl­jačkao sam Preminule.

    SVETI PETAR: Onda ti nema druge nego da se predaš. (Usta­je. Rukom vrti ključ) Izgov­ori se na demen­ci­ju. Ipak, mrtvu­ješ od pam­tive­ka. Srećom, u Raju nemamo takvih problema…
    (Kako izgov­ori, tako začu se krik – neči­je lice se slepi­lo s druge strane Rajskog mon­i­to­ra. Jed­no oko beše uvećano optičkom varkom. Sveti Petar se uhvati za glavu. Spade mu perika.)

    EMANUEL: Šta bi, o Sveti Petre? Zbog čega se hvataš tako za glavu?

    SVETI PETAR: O, Emanuel, pri­jatelju moj pak­leni, nećeš verovati šta se desi­lo… s one strane dimenzije!
    („s one strane dimen­z­i­je…“ Pozor­ni­com odz­van­ja glas Vin­sent Pra­jsa umikso­van u tehno maniru)

    EMANUEL: Iskušaj me. (podsmešlji­vo)

    SVETI PETAR: Zeml­jan­ka koju već dugo pra­ti­mo prkosi zakon­i­ma prirode. Malo joj je bilo što ne stari već neko­liko deceni­ja, malo joj je bilo što obnavl­ja devičanst­vo svake prestup­ne godine, malo joj je bilo… što ski­da bore bez botok­sa i plas­tičnih operaci­ja, već je ovladala (Petrov glas posta­je jači i dublji) takvim tehnika­ma hak­er­a­ja da je upala na Ded­buk društvenu mrežu poko­jni­ka. Ne samo da špi­ju­ni­ra ono što mrtvi pišu preko zido­va već im ulazi i u inbokse. Smrt­ni­ca! Al’ svi­ma će nam dojakati!

    EMANUEL: Velečas­na nobelov­ka? Judini­ca 21 veka? (zamis­li se) Da nije ova moja Lilit, pa se mater­i­jal­izu­je dole inkognito?

    SVETI PETAR: O, Emanuel, ne pratiš rad­nju! Neko sa Zeml­je uspe­va da nam radi isto što i Viki­liks vladama na Zemlji. Hak­er za koga se ispostavi­lo da je nepis­me­na žena, toliko je uspešan da sa svog zemaljskog kom­pjutera pos­ma­tra sve šta se deša­va u Raju i Pak­lu. Čak i kameri­com gle­da sva­ki kutak! I te infor­ma­ci­je preda­je i prosleđu­je. Ikoni­jak­i­liks na delu!

    EMANUEL: Zar nemate u Raju kon­tra­hakere? Sekju­ri­ti anti­hak­er programe?

    SVETI PETAR: Imali bis­mo da Pakao ne uzi­ma sve vrhunske hakere.

    EMANUEL: Ali, kako je uspela da pro­bi­je šifru?

    PETAR: Pro­bi­la je šifru dok je pos­ma­trala Merkur kroz teleskop, a na našu mrežu se prikači­la pro­gramom Hamači. Eh… taj Merkur, glasonoša! Inri­g­ant jedan komunikativni!

    EMANUEL: Mož­da htede da igra Vorkraft? Kako glasi sve­tovno ime te vrsne Jas­mine Bond?

    SVETI PETAR: Ikoni­ja Od Rače Kragu­je­vačke. Sko­ro pa i nepis­me­na. Niko ne zna ko je nadahnjuje.

    EMANUEL: Mož­da hoće samo da se pomoli, a kako dru­gači­je no nekome ko je komunikativan.

    SVETI PETAR (Ne obazire se na upadicu. Šeta se pozor­ni­com i nameš­ta periku) Samo stari mod­eli raču­nara mogu da hvata­ju sig­nal bož­jeg Vaj Faj. Dosko­ro nis­mo znali odak­le joj Japanac iz pedese­tosme! A onda otkris­mo tajnu nad taj­na­ma i čudo nad čudi­ma! (briše maram­i­com znoj sa čela)

    EMANUEL: Zar može biti da je zagonet­ni­je od Sve­to­ga Grala?

    SVETI PETAR: Hak­er­skim arse­nalom snab­de­va je jed­na mesars­ka rad­n­ja. Neko­liko isporu­ka osu­jeti­la naša rajs­ka CIA.

    EMANUEL: Ovakvog tvista nema ni kod Oliv­era Tvista!

    SVETI PETAR: Nego.. Zar je moguće da nam osma­tra sve pros­tori­je odoz­do. Sa svog kom­pjutera. (Petar ski­da periku. Otkri­va ćelavu glavu. Briše ćelu jed­nim kra­jem mak­si – haljine. Emanuel pris­lan­ja svo­ju ćelu na veslo.)

    EMANUIL: Pa zar sum­n­jaš, Petre… (uzne­mireno)

    SVETI PETAR: (oča­jno) Kaže da ima snimke preljube svih nas zaposlenih u najvišim dedos­fer­skim aso­ci­jaci­ja­ma na USB‑u od pet­stoti­na megaba­j­ta! (Emanuil i Petar se pogleda­ju. Stan­ka od neko­liko sekundi.)

    EMANUIL: Dođe mi da prebledim.

    SVETI PETAR: A meni da se zagr­c­nem. Iju kuku.
    (pokri glavu halji­nom i zakuka)

    EMANUIL: Neš­to mi pade na um. Napoleon i Meri Tju­dor često beže iz pak­la. Provode se, preskaču zid i čine preljube s Rajevcima!

    SVETI PETAR: Zamis­li! I u Raju se isto deša­va. Najveće pobe­g­ul­je kod nas nisu niko dru­gi do Šek­spir i Jovan­ka Orleanka.

    EMANUEL: Jovan­ka beži u vatro­vit pakao?

    SVETI PETAR: Šta će? Nos­tal­gi­ja? Valj­da suoča­van­jem sa prošlošću hoće da se reši traume ili azbe­sti­ra svo­ju dušu pa da postane otpor­na na plamen?

    EMANUEL: Pozovi njih dvo­je, a ja ću Napoleona i Meri Tju­dor. Pao mi je na pamet zadatak koji mogu da odrade u našu korist. Ako bi već da beže sa svo­jih staniš­ta, ponudio bih im jed­nu lepu avanturu.

    (Sveti Petar okreće rajs­ki telefon)

    .

    .

    SCENA 3

    ZEML­jA. SRBIJA. BLOK 45.

    (Željko, nam­r­gođen, besno šeta u krug sa satarom u ruci. Pored nje­ga je Slađan, pognuteglave. Delu­je smušeno i glupo. Nalaze se na parkingu. Beli kom­bi s nat­pi­som „Mesarče­vić i kći“ parki­ran je ispred zgrade.)

    ŽELjKO: Šta se tačno dogodi­lo? Hoću da znam!

    SLAĐAN: Sudar! U sused­nim koli­ma s jedne strane bio Džoni Dep. S druge Bred i Anđeli­na, vozili smo unakrsno, vozač je morao da naglo skrene da bi pošt­edeo živ­ot holivud­skom cveću…

    ŽELjKO: Onda onda… (Nestr­plji­vo, udara­jući u rit­mu drven­im delom satare o pod)

    SLAĐAN: Pre­vrne se na bok naše kamionče.

    ŽELjKO: A roba?

    SLAĐAN: Šta roba? Ah.. roba! Aha. (Počeše se po glavi) Otišla u nepovrat k’o đed u Prnjavor.

    ŽELjKO: I šuma jede nebo dok peva Dante iz kante! Znači, bor­bene diviz­ije konkurentskog Kar­ton Siti­ja se urotile pro­tiv nas! Zaš­to nisi zvao nekog da ti pomogne? Da spasiš što se spa­siti može?!

    SLAĐAN: Iju, šefe, pa zabran­jeno je spopa­dati kamiondži­ju na naplat­noj rampi!
    ŽELjKO: Ne piše mi se dobro kod moje Ikoni­je. Osim što joj se pri­jela rolo­vana slanini­ca, očeki­vala je i isporuku barem dve polovne mesarske mašine za njenu tajnu mis­i­ju… Kad ovo čuje, više neće da tru­bi u koli­ma dok.. ah! Šta me snađe! Postaće kao one ljube iz Nebraske! Bože, sakrij me u Vankuver!

    SLAĐAN: Onda vam ne pre­osta­je niš­ta do hlad­n­jača klan­ice! Tu ćete obo­je biti baš onako… hot! (zamis­li se) Osim toga, Ikoni­ja ima godini­ca sto! Zatru­biće ona barem još tri puta!

    ŽELjKO: (nežno)Izgleda kao da joj je samo četrde­set pet.

    .

    .

    SCENA 4

    HODNIK ZGRADE

    (hod­nik Željkove zgrade- pres­reće ga Ikoni­ja, koja živi u istoj zgra­di. Vuče teš­ki, rek­lo bi se, ranac. Na glavi nosi tur­ban s buvl­ja­ka, na uši­ma joj šljašte alke – toliko da gledalac u posled­njem redu može da ih poj­mi. Napir­l­i­tana i okiće­na sple­tom prsten­ja, lanaca i drugih neukus­nih dodata­ka. Našminkana je u egi­patskom stilu. Željko ulazi u hod­nik zgrade)

    IKONIJA: (Pri­lazi Željku i opali mu šamar)Ne poriči. Sve sam saz­nala preko Arpane­ta. Uniš­tio si moje tajne planove da mesarskim maši­na­ma kao provod­nici­ma kroz inter­galak­tič­ka sazvežđa skupim bitne infor­ma­ci­je o nedokučivim galaksijama!

    ŽELjKO: Ali, ali.…

    IKONIJA: Algo­ri­tam je maj­ka! (još jedan šamar) Da si izučio for­malne škole, znao bi i ti da naprav­iš kacigu “Euro Neuro”.za čitan­je ljud­skih mis­li i udublji­van­je u skan­dalozne događaje.

    ŽELjKO: Nije ti bilo dovoljno što sam bes­pogov­orno verovao guglu! Svet­lom tunelu istine istkane u pro­tokolu! Nećeš me vrati­ti u osnovnu školu, odbi­jam da ídem… (uzne­mireno) ..da znaš, ma koliko da si sek­si i moćna!

    IKONIJA: Ovo su ti dve elek­tronske cevi (izvlači ih iz torbe, jed­nu mu stavl­ja u ruke, dru­gom ga najpre odala­mi po glavi pa mu i tu pre­da. Nas­tavl­ja da izvlači pred­mete neo­bičnog obli­ka) Evo tira­tron, evo detek­tor! Vuci se u hlad­n­jaču i napravi mi superkom­pjuter Rodos s Kolosa, pre­drat­ni mod­el!. Imaš fore dok ne počne ško­la! Sumeri su meni rek­li kako se to radi. A tebe ni rođe­na maj­ka nije vaspi­ta­la čvarke da naprav­iš, otac sijalicu da promeniš! Diži ovaj ranac i pomozi mi da ga pre­ne­sem u stan. Nikad više s Ama­zona ne naruču­jem tehniku!

    ( Željko podiže tor­bu. Pod teškim tere­tom se savija)
    IKONIJA: Šta se mrštiš. Imaš sreće da u ranče­tu nije Van­derk­li­fo­va kula. Ti, bez­dušni zlikovče. Bez sla­nine si me ostavio! Inače, bila sam kod dok­to­ra zbog radi trudnoće.

    ŽELjKO: (Zatečeno) Ali… ali… To je čudo!

    IKONIJA: Kak­vo crno čudo. Samo ja. Obnovi­la sam trafo, ovaj jajne stan­ice i začela bez­grešn­im putem.

    ŽELjKO: Nisi morala zaobilazno…

    IKONIJA: Nisam, ali s tobom mi se ne greši ovih dana… Džej mi je otvo­rio oči tek­stom „Pre­vare i laži“. Čim sam odslušala pes­mu, zakaza­la sam mater­n­ji izbačaj. Behu muške tro­jke. A moj Jasone, priz­naj – Mede­ja mi nije ravna!

    ŽELjKO: Ali, Iko, pa zar u četrde­set petoj?

    IKONIJA: Sva­ka trud­noća nakon četrde­set­pete bož­ja je promisao.

    ŽELjKO: Ubi­la si tro­jicu? Čedo­mor­na majko!

    IKONIJA: Čedo­mor­na jesam, sve­moguća nisam. Samo jed­na žena uspela je da rodi sve­tu tro­jicu! (s dubokim poš­to­van­jem u glasu)

    .

    .

    SCENA 5

    VRATA RAJA

    (Sveti Petar i Sve­ta Paraske­va zaljubljeno sede jed­no pored dru­gog ispred vra­ta Raja, priljubljeni, obraz uz obraz)

    SVETA PARASKEVA: Ah, moj Petre, dra­gi, takve bih ti moralne pouke podala samo ako ne bih znala u izo­bilju da ih imaš! Zado­volj­na mirn­im živ­o­tom koji mi nese­bično pružaš, želim da ti neš­to podarim… Ali, okl­e­vam. Mož­da delu­je kao da je mito.…

    SVETI PETAR: Ne ustručavaj se, moja ljubo ravnoan­gel­na! Nisam ni ja toliko svet da ne zaslužu­jem pone­ki pok­lon… (skrom­no će Petar) Čak i Zeml­jani to rade, da da, ne gledaj me tako u čudu, Majko pre­podob­na! Od Sve­višn­jeg sam dobio dozvolu da se venčamo na Filipinima…

    SVETA PARASKEVA: Ah, Raj je tako aut! I ne zovi me Maj­ka. Em se osećam star­i­je, em delu­je kao da je u pitan­ju brak iz intere­sa… ovaj, inces­ta.… (Obo­je se prekrstiše) Hvala Bogu da si dobio Fil­ip­ine, mili…

    SVETI PETAR: Mila, sad bih ti skin­uo s nebe­sa onaj eter­ični oblak…

    SVETA PARASKEVA: Nemoguće, mili, mi smo već na nebesima…

    SVETI PETAR: (polju­bi je u čelo)Mudro zboriš, ljubavi eter­ič­na moja!

    SVETA PARASKEVA: Pa, eto, moj dra­gi, moj vol­jeni, gre­hom neoskr­navl­jeni budući mužu, ja bih tebi sve svo­je mošti poklonila!

    SVETI PETAR: A ja tebi sva svo­ja žiti­ja! Ali nemoj, ljubo, da se mučiš, srce mi od sreće sad zamal’ da preskoči, a jezik mi se k’o roman­tično granje isprepli­ta! Zadrži mošti. Zatre­baće ti kad se naj­man­je nadaš. Nego, ne behu li tvo­ji za živ­ota imućni ljudi?

    SVETA PARASKEVA: Mož­da bi i bili da već nisu mrtvosani, ljubljeni…

    SVETI PETAR: (odmahu­je rukom)Meni osim tvo­jih divnih čude­sa, ion­ako, ne tre­ba niš­ta. Sva ona, o Blagočes­ti­va, nisu dos­to­j­na te skupocene haljine koju nosiš na sebi.

    SVETA PARASKEVA: Volim što se pre­mišl­jaš da pok­lone pri­maš, jer ukazu­je da su ti mrs­ka dela crna što sve­tom i Pak­lom vlada­ju. Ali, zabrinem se ponekad da se pre­više družiš sa Sotonin­im lađarom. Loše utiče na tebe.

    SVETI PETAR: Ali, mila, zar mi nisi uvek gov­o­rila: Petre, nežan si k’o Lork­i­na ruža, al’ za pravog muža bih ja đavolčića, slatkog vragolančića. To mi je jedi­ni motiv družen­ja s tom Grešnom duši­com, pus­lice moja (uštine je za obraščić, potom se naglo uoz­bilji) – ne dodiru­jući granice čed­nos­ti i uz strogu dis­tan­cu, pitam ga tu i tamo za poko­ji marifetluk..

    SVETA PARASKEVA: Kakav? Kakav? Ispričaj mi neki nje­gov neo­bičan greh!(oči joj se cakle)

    SVETI PETAR: Sko­ro beše… (počeša se po uve­tu) Pre­rušen u Jovana Krstitel­ja u Lim­bu je oku­pao i oka­dio na hil­jade poko­jni­ka koji namah odleteše Bogu, ne pitaj me, imao sam pune ruke posla da isprav­im zbrku, a jedan Lim­baš, nakon kratke posete Raju, bi vraćen u Pred­vor­je Pak­la, izvrši samoubist­vo i sad se čvari kraj Jude, za primer drugima.

    SVETA PARASKEVA: (stis­nu eter­ične nožice i zaru­meni se) Oh, strašno je to! Ta zar je tako baš bilo!?
    SVETI PETAR: Ima još… Naručio Emanuil kaprićoze za izelice u trećem… Ker­beru naručio poseb­nu s lju­tim papričicama…

    SVETA PARASKEVA: Oh, skan­dal! Dos­ta, dos­ta! Ne izgo­varaj! Nit’ mis­li na nečis­tote pred ogrom­n­im krstom koji Večn­im svet­lom božjom milošću sja­ji, ta samo nje­ga meni u postelju eter­ičnu done­si, moj dragi!

    SVETI PETAR: (s ljubavlju gle­da u svoj Rajs­ki ključ) Rajsko komu­nal­no se brine da ne zarđa. Svetli kao užare­na kugla, demonu da zapljusne oči, u Božji dom da ne zaluta…

    SVETA PARASKEVA: (neod­lučno) Pa.. dobro.. može i ključ da posluži… Zagr­li me, samo me zagr­li.. kao mal­očas što si… Bože, okreni svo­je lice svet­losti mojoj pravoj ljubavi… Ah, zas­pao je.. (usta­je, zadiže sukn­ju i zako­rači u rajs­ki vrt)

    SVETA PARASKEVA: Vragolančiću! Var­al­ice moja, pod­mitljivče zgod­ni! Kako mi se dopa­lo kad sam navod­no spavala, a ti me kres­nuo poluonesveštenu!

    EMANUIL: (Proviru­je iza Drve­ta spoz­na­je) Ne sum­n­ja ništa?

    SVETA PARASKEVA: Dosad­ni­ji je od školske lek­tire. Ljubavi žar­ka, najbol­je je, ipak, da se sas­tanemo noću, ovde nas neko može vide­ti… rec­i­mo, u ponoć, u našoj gon­do­li da sur­fu­je­mo mračn­im vodama, a može i kajak…

    EMANUIL: Ima jed­na fina preči­ca do pod­neb­ule čis­til­išne reke. To ti dođe kao nud­is­tič­ka plaža. Pad­ni mi na gru­di, đavo­lice moja!

    (poljube se strastveno)

    .

    .

    SCENA 6

    MOČVARA STIKSA

    SVETI PETAR: Đavo­liceee! Juhuuuuu!

    LILIT: Kako se usuđu­ješ i da mi se obratiš? S Tolame­jom sam u Velikome Zden­cu prokrči­la put, obezbe­di­vši nam orgi­je o koji­ma su Riml­jani mogli samo da san­ja­ju, a ti me još puš­taš da te čekam! Samo da znaš da se i to uraču­na­va u cenu! Kod Crne Lile nema cile mile!

    SVETI PETAR: Do sad me je Paraske­va smar­ala, jed­va sam se izvukao, čak sam plani­rao da ti i pok­lon donesem…

    LILIT: Pok­lon? Samo keš dolazi u obzir. Je’l ja tebi ličim na otpuštenu gejšu? Ja ti, dra­gi, nemam jef­tine Paraskevine hramove u žen­stvenos­ti, što se toga tiče pre da sam skupoce­na koloni­jal­na arhitek­tu­ra. Moj makao bis­er Akonk­agvu bi progutao. Ali, to košta…

    SVETI PETAR: Eden­s­ki vrt. U ponoć.

    LILIT: A gde drugde? Od onog ludog Mina­ja u krug Pohote ne može da se inkog­ni­to prođe. A i ona blud­ni­ca Kleopa­tra. Samo špijunira!

    SVETI PETAR: Utopiću i krst koji mi je dat ako je potreb­no ne bih li te imao.

    LILIT: Isko­risti taj tvoj krst na Paraske­vi. Za mene je on obič­na čačkalica.

    .

    .

    SCENA 7

    IKONIJIN STAN

    (Ikoni­ja pri­tiska dugme za prestanak sni­man­ja i hva­ta beleške u letu. Na mon­i­toru se vidi Sve­ta Paraske­va kako bere cveće s nevin­im izra­zom na licu. Pored nje pro­lazi Sveti Petar i zlat­nim krstom bro­ji da li su sve jabuke na bro­ju. Oko­lo njih anđeli lete s pla­menim mače­vi­ma, a anđeli nižih hijer­arhi­ja nose na kril­i­ma delove za novo­pristiglu jakuzi kadu naručeno s osmih nebe­sa. Čuje se Mocart. Ikoni­ja hip­no­ti­sano gle­da u ekran. Čuje se kucan­je na vra­ti­ma. Ikoni­ja nevoljko usta­je, otvara vra­ta nakrivl­jenog tur­bana. Na vra­ti­ma su Željko, Slađan i Jana.)

    IKONIJA: Ovaj krup­ni mora da je Otac, ovaj retardi­rani mu dođe neš­to kao pre­ra­no rođeni sin.. a ovo krhko čel­jade mora da je onaj najm­lađi, sveti Duh. Isti­na je da se slabo vidi.. al’ nadahnjuje!

    ŽELjKO: Nisam uspeo da ti done­sem meso svete krave, koje je po tvom saz­nan­ju stiglo tajn­im kanal­i­ma iz Indi­je preko Ira­ka, Ara­bi­je i Libi­je do nas, ali… (mazno) ‘oćeš da nam sku­vaš ručak?

    IKONIJA: Ručak? Usred četa sa Sve­višn­jim vi mi spom­in­jete ručak? Ko ti je ova karikatu­ra, k’o da je iz Mor­do­ra doš’o, čelo mu toliko da na nje­mu može da se odi­gra valcer!

    ŽELjKO: Iko, pa zar ne pre­poz­na­ješ Slađana, Janinog dru­ga iz razre­da? Prim­ili ga preko veze da se ne muči da ide vanredno…

    SLAĐAN: Jes’ gospo­ja, kas­no sam shva­tio da bih želeo da budem advokat.

    JANA: Nar­avno da ga se seća. Da da, ne gledaj me tako! Ti barem igraš duplu igru, dra­ga nova mama. (okreće se Željku) Tata, na na kom­pu četu­je sa tvorcem svemi­ra. U kući igra igru logo­ra. Izglad­nju­je nas. Kako to ne vidiš?

    ŽELjKO: Tiši­na, Jana. Poš­tuj star­i­je… (Ikoni­ja ga pogle­da) Khm, khm…

    SLAĐAN: Stvarno bi, gospo­ja več­na, mogla da četu­ješ kas­ni­je i ispržiš nam barem tri jaja.

    JANA: Kao sve­ta Trojica…

    ŽELjKO: Tiši­na Jana! Umesto da si sreć­na što imaš maće­hu koja će usko­ro zavla­dati sve­tom, tražiš triv­i­jal­nos­ti kao što su jaja. I ti, Slađane! Daću vam ja jaja, ali za pet­naest min­u­ta. Sad tre­ba da Ikoni­ji daru­je­mo tišinu! Koncentraciju.

    IKONIJA: Kakvih pet­naest min­u­ta. Nikak­vo kuvan­je u nared­nih pola sata! Pa akti­vaci­ja kuhin­je upropastiće mi vezu sa dedosferom!

    ŽELjKO: (zadi­vl­jeno) Toliko se usavrši­la u hak­erisan­ju da je otkri­la način da špi­ju­ni­ra i raz­gov­ore poko­jni­ka. Upala je u društvenu mrežu koju poko­jni­ci koriste. I samo da znaš, Jana, ne špi­ju­ni­ra bilo kog već direk­t­no Sve­tog Petra i nje­gove prepiske…

    IKONIJA: Zar si gajio sus­pi­ci­ju spram mojih vešti­na? Zar je neka pa rab­o­ta za Ikoni­ju Od Rače Kragu­je­vačke da uhaku­je kom­pjuter Sve­tog Petra?

    ŽELjKO: Iko, ti si vrsna hak­er­ka, nema ti u Šumadi­ji ravne! Moćni­ja si od Superženke i to bez kriptonita!

    IKONIJA: Hej hej, pogleda­jte šta se vidi na monitoru?

    SLAĐAN: Uvod u neki šved­s­ki akcioni?

    IKONIJA: Ova oso­ba u belom je pre­podob­na mati Paraske­va. Moja nev­idlji­va mikrokamer­i­ca zumi­ra njen tajni vrt. Ovo do nje… Iju! Pa to je Emanuel. Odkud on u Raju u nedo­ba? Odkud sotonin lađar u njenom društvu? Tiši­na. Da čujem šta pričaju.…

    JANA: (u nev­eri­ci) Kladim se da je ovo indi­js­ki film s lošim tit­lom. Samo nji­hovi glum­ci ima­ju ovakve brkove. Jaoj, što sam gladna.„,

    IKONIJA: Tiši­na…
    (Video bim na pozor­ni­ci prikazu­je zasenčene objek­te, fig­ure koje jure jed­na drugu na zatam­n­jenom ekranu. Istovre­meno, na video bimu zasvić­ka Šar­pen­t­jero­va špi­ca za Neboviziju)

    LILIT: Iju­ju­ju­ju­juj, bog­ca ti tvo­ga, ne – moj, anđele moj! Ne! Ne, ne i… DA!

    SVETI PETAR: (udvara se na tradi­cional­ni viteš­ki način, dok se Lilit sti­di i uvrće kosu, ne izvlačeći ruku iz nje­gove) U beskon­ačnoj Igri ljubavnoj uzi­mam što mi pri­pa­da. U sti­hi­ji vatrenoj i đavoli su sve­ci, njom opijeni…

    LILIT: (I dal­je uvrće kosu) Ali, sve to koš­ta. Plus PDV.

    IKONIJA: (zaku­va­va kafu) Iju kuku.. Znala sam da su od Rotšilda…

    SVETI PETAR: Nema te cene koju nisam spre­man da pla­tim ne bi li te imao. Đavo­lice moja!

    PARASKEVA: ‘Iljadar­ka, onda.

    SVETI PETAR: Zar pa toliko? Čak i u Bugarskoj su pale cene sek­su­al­nih usluga!

    LILIT: Ekonom­s­ka kriza u Laj­fos­feri me ne intere­su­je. Nisam ti ja kao ona Rajevčan­ka imeda­jo­jnepom­in­jem, što jef­tini­je pro­da­je svo­je usluge nego kurve s Taj­lan­da! Ja, napro­tiv… (koket­no gaca po Mračnoj moč­vari Stik­sa) Poš­to si stip­sa, da pre­go­varamo po pak­len­im standardima.

    SVETI PETAR: Koliko?

    LILIT: Hil­jadar­ka!

    SVETI PETAR: Opet isto!

    LILIT: Hil­jadu duša, dragi.

    (Svi zure u mon­i­tor i doda­ju kokice jed­ni drugima)

    SLAĐAN: Mrač­na je slika.

    IKONIJA: U pak­lu su, budalo.

    SVETI PETAR: A čajan­ka na Honšuu ne bi pomogla, dušo?

    IKONIJA: Trgov­ina žutim robljem cve­ta! No, gle.. ! Gle, šta joj radi… al’ je savata­va… more, dobro on to radi za nebesnu slatku silu! Ijuu… Što su joj ‘vako crvene oči, kao da je iz Crvenoga mora iše­ta­la! Ček.. ček… Dodaj mi to kuti­jče… Hoću dra­matičnu per­spek­tivu! Sva­ki detalj.. (uzbuđeno) Ovo­ga se ni Kurir ne bi dose­tio! A bogme ni Skan­dal! (Ikoni­ja hip­no­ti­sano bulji u ekran)

    ŽELjKO: Kak­va je to pred­sta­va? Ko se to usuđu­je da skr­navi Sve­tog Petra? Kakav je to glumac? Da nije Bred Pit?

    IKONIJA: Orig­i­nal, dušo, orig­i­nal. Uspela sam svo­jim hak­er­skim radom da pro­bi­jem ne samo u kom­pjuter amer­ičkog predsed­ni­ka, kgb špi­ju­na i kineskog cen­tra za pole­tan­je na mesec, već sam upala i u sferu Spir­i­tiku i provalila šta se tamo zbi­va. Ni Petar ni Emanuel nisu verni i to ću direk­t­no da kažem nji­hovim šefovi­ma na današn­jem četu. Sad ću da te naoštrim sliko, uravnotežim ti i belo i crno, pa da te kadriram!

    (Ikoni­ja neš­to namo­ta­va oko ruke)

    JANA: Ja jed­nos­tavno ne kon­tam. Ovo je običan Taran­ti­nov film.

    ŽELjKO: U adaptaci­ji Dejvi­da Linča.

    SLAĐAN: A šta ti je, gospo­ja, ovo na vrhu kom­pju­to­ra, menjač?

    IKONIJA: Krst, buda­lo. Gledaj film.

    (vadi šraf­ciger iz grudnjaka)

    JANA: Kak­vo grozno kućište!

    (sli­ka na video bimu se men­ja. Video bim prikazu­je dru­gi par besm­rt­nih preljubnika)

    EMANUEL: Zapleši­mo, moja Džindžer!

    SVETA PARASKEVA: Srce mi kuca jače kad se duša u pom­rči­ni večnos­ti Pepeljug­inog bala seti.

    EMANUEL: Slat­ka su rop­st­va tajnih sas­tana­ka nas dvo­je, zaljubljenih…

    SVETA PARASKEVA: Oh, dra­gi, osećam se.. kao živa žena! (pada­ju jed­no dru­gom u zagrljaj)

    IKONIJA: A ja mis­lila „Pro­hu­ja­lo s vihorom“ vrh vrho­va… u kakvoj sam zablu­di bila!

    SVETA PARASKEVA: I ne bri­ni, moj dra­gi, teže će Petar da otkri­je našu tajnu nego kad bi se kroz krda slono­va pro­bi­jao, a znaš… i nije u nekoj formi.

    IKONIJA: Ubaci ovo u USB priključak. (doda­je Željku)

    EMANUEL: Ali, Paraske­vice, drugu, još veću brigu imamo, mož­da čak… pret­nju što oda­je našu bur­nu roman­su! Brine me jed­na hak­er­ka sa plan­ete Zeml­je koja preti rušen­jem Rajskog zida!

    SVETA PARASKEVA: (krši ruke) Zaista će to učini­ti? Neka joj je hvala! Pa nek čini, moj dra­gi! Tako ćemo biti u jedin­stvenoj Spirit­i­ci, Rajem i Pak­lom ujed­in­jeni! (pada mu na gru­di) Do kra­ja večnosti!

    EMANUEL: Ali, dra­ga, time ćeš izgu­biti sve priv­i­legi­je, ne samo ti, nego i svi Rajev­ci, pa i Sveti Pera. Nećeš moći da se dobro udaš!

    SVETA PARASKEVA: Meni niš­ta ne smeta do pomis­li da nas granice dele i da nis­mo povezani, ti i ja, dušo…

    (Emanuel i dal­je uzdiše)

    SVETA PARASKEVA: Reci, mili. Šta ti grešno srce mori?

    EMANUEL: I ja bih to voleo, priz­na­jem tebi, jer nikom dru­gom i ne mogu priznati.

    (Ikoni­ja uzi­ma mikro­fon u ruke.)

    PARASKEVA: Emanuil, kao da sam začu­la šum popada­log lišća u vrtu.. Neko nas sluša! (prip­i­je se iz Emanuila)

    IKONIJIN GLAS: Zar pod Tro­jom pre­vara dovoljno ne bi? Zar se peti krug lju­tim duša­ma napunio nije i dobro odi­granim uloga­ma nečasnim!

    SVETA PARASKEVA: Kakav je ovo glas? Odak­le šmir­gla u Raju?
    Kogod da si, ostavi se pošal­i­ca i prikaži se!

    IKONIJA: Pošal­i­ca? Je’l se ja sme­jem? Zar je lepo da jed­no vara, a dru­go da pati? Samo da znate, sve ću ja ovo sve­tom Petru da dojav­im. Nje­mu za poče­tak. A da ti se prikažem, Rete Batlere od Crne Lađe, to ne želim. Nisam ti ja neka splavaruša kojoj je dosad­no kod kuće pa u Turke otišla da glu­mi. A ti, Sve­ta Paraske­vo, ti si mene razočar­ala! Kao majku sam te što­vala, u tebe sam kao u Fer­hunde gledala.

    SVETA PARASKEVA: Slušaj ti, mani­jaku, iz par­ka, što pošten nar­od prepadaš u ponoć…

    ŽELjKO: Ikoni­ja, dušo, i ti glu­miš u filmu!

    SLAĐAN: I to u ne bilo kom, nego šved­skom akcionom…! Jana, baš kao i tvo­ja mama… ili je to bio neki „Skan­dal u Berlinu“.…

    JANA: Mis­lim da će mi pozl­i­ti.. (usta­je i odlazi)

    IKONIJA: Sad imam kom­ple­tan sni­mak preljube.

    SLAĐAN:Snimak? Zar ovo ne bi „Fatal­na privlačnost“?

    IKONIJA: Ovo što ste upra­vo pogledali bilo je direk­t­no uključen­je u lajvstrim!
    (Zado­voljno trl­ja ruke, polju­bi USB priključak i dok je Slađan i Željko zbun­jeno gleda­ju, oka­di ga sve­tom vod­i­com, te ga položi, zajed­no s krstom i kandil­i­ma u molitveni ugao stana, tik pored ikone na istočnom zidu)

    .

    .

    SEDMA SCENA

    NEBESA. RAJ

    (Petar eyforično pleše po bini)

    SVETI PETAR: Biće kažn­je­na, biće kažn­je­na Ikoni­ja! Uti­h­nuće, uvenuće, naigraisaće, u nepovrat otići će — kažn­je­na! Suro­vo, beskom­pro­mis­no, grubo, divl­jačno, tvrdokorno.. .

    EMANUIL: (seda na dormeo dušek) Već mileni­jum i po ne videh te tako srećnog.
    PETAR: (peva)
    Dovol­jan će biti jedan mjauk
    Za Ikoni­jin sveti Jauk!
    Jauk za sveti nauk! (prekrsti se)

    (napom­e­na za glum­ca: Iz stan­ja eufori­je Sveti Petar naglo uskače u rolu Mračnog Osvet­ni­ka. Anđeli to mogu.)

    Mačke će načis­to da izlude Ikoni­ju kon­trašpi­ju­nažom kojom su 9000 god­i­na rani­je satr­le Kopt­sku civ­i­lizaci­ju. Otkriće nam Ikoni­jine svete hak­erske tajne, demisti­fiko­vaće njene strašne moći, priključiće je na detek­tor laži, pa i na stru­ju ako tre­ba.. Moćno­mag­i­jskim dejstvom pretvoriće kom­pjuterske miševe u prave, sve dok kon­stan­ta smet­nje ne postane toliko jaka da iza­zove u njoj olu­ju ludi­la i oguli joj mož­dane mem­brane kao klip od kuku­ruza da je! Ah! Veli­ka osve­ta biće ta! Jauk! Jauk!

    EMANUIL: Dra­go mi je, em milo em drago.

    SVETI PETAR: Obale te Lakoni­je odnele… lakon­s­ki! Što mi šturo odgo­varaš! Ta ne slušaš, sad vidim!

    EMANUIL: Iskreno, Petre, po dedos­feri se uve­liko priča da ti nije dobro. Da si načis­to prs’o. K’o pen­zioneri na srp­sku krizu. I da juriš neke čudne.. ribo­like… po pet­naest sati! I to kažu. Al’, vidim, nisi zab­o­ravio na Ikoni­ju! Petre, to je bolesno, to je opsesija!

    SVETI PETAR: (u čudu)Kako da zab­o­rav­im? Kako? I zašto?

    EMANUEL: Naj­mu­dri­ja mač­ja četvor­ka uve­liko radi svoj posao. Čemu briga? Čemu anal­iza? Budi racionalan… Sad može­mo da pričamo o.. (počeše se po glavi)

    SVETI PETAR: O, Emanuel, ne shvataš! Invazione vanze­maljske rase s inter­fe­j­som umesto lica, drže u zarobljeništvu glob­al­no-kos­mičkog pros­to­ra našu Četu rajskih porezni­ka u znak upo­zoren­ja da ne diramo izvesnog Groo-gg-g‑a.. A i ovi ribo­li­ki sa Sir­i­jusa se bune! Sramo­ta! Moramo da rea­n­imi­ramo špan­sku mision­arsku konkistu iz Osmog kru­ga da im pojasne da je samo jedan Sve­višn­ji!! Kako sad da dopremi­mo teren­s­ki teren po uzoru na Haš­ki, pa zar da reke­ti­ramo tenis­ere! Eh, Mati­ja Mati­ja, porezniče, izvukao si se na vreme. Bio sam običan rib­ar, a sad i tvoj posao moram da radim!

    EMANUEL: Pogana je ta paganer­i­ja! No, mož­da i nije toliko strašno, mož­da te samo oči vara­ju.. tako mrtvosanog.

    SVETI PETAR: Oči mož­da i pre­vare, ali rajs­ki izveš­ta­ji ne. (usta­je sa stolice)
    Emanuel! Shvati! Mi nis­mo samo hako­vani! Mi smo super­hako­vani! I ovo je Ikoni­ji­no anti — delo! Kako su oni uopšte mogli da zna­ju da im, u znak upo­zoren­ja, šal­je­mo mesi­ju vrap­ca zale­pljenog za kometin dalekovod ! (stru­ja uraču­na­ta u vaskrsen­je) A da ne spom­in­jem da je Ikoni­ja u četu s Bogom, pored infor­ma­ci­ja o tajn­im snim­ci­ma, izrekla i svo­ju nameru o rušen­ju zida koji razdelju­je Raj i Pakao. “Dosad­no mi, veli. Ja bih malo ovde, malo onde. Nekako mi jed­no ne ide bez dru­gog”. (Sveti Petar briše znoj sa ćele)

    EMANUEL: Petre, načuo sam i da u Sferi Spirit­i­ci duhovi preda­ka uve­liko stu­pa­ju u emo­tivno — eter­ične odnose, a neki i bračne, iako ih i Raj I Pakao razdvajaju.

    SVETI PETAR: Kak­va glu­post! To je zabran­jeno, oni ne mogu nikako biti u sim­biozi! Bog ih je za kaznu sep­a­rati­sao, u tome i jeste pak­leni smisao, pa i rajski…

    EMANUEL: A zamis­li da duh Šek­spi­ra u Raju zavoli duh Ane Bolen koji je u Pak­lu. U svakom sluča­ju, ne pre­osta­je im dru­go nego da beže iz Pak­la i Raja, jer žele da budu zajed­no. Odlaze na Zemlju jer su naučili da ulogu­ju duh u jagode, kupine.. Samo da bi opet bili živi. Zamis­li Anu Bolen kako ulazi u maline…

    SVETI PETAR: To objašn­ja­va štra­jkove malinara…

    EMANUEL: Uvek sam se čudio tim ljubavn­im pre­bez­i­ma iz Raja u Pakao i obr­nu­to! Ja sam ver­an svo­joj pak­lenoj ljubi.

    SVETI PETAR: I ja svo­joj svetoj.
    EMANUEL: Kakvih sve eter­ičnih ima!

    SVETI PETAR: Zar ima i takvih koji prelaze Sferus Spri­tikus radi ener­get­skog sek­sa? (zas­ta­je) A čuo sam (zamis­li svi o tome priča­ju) da je mene Paraske­va pre­var­i­la s tobom!

    (EMANUEL se smeje)

    EMANUEL: A ja sam čuo da je tebi Lilit masir­ala kri­la i svo­jim jezikom ski­dala prašinu s njih…

    (Sv Petar I Emanuel se smeju)

    SVETI PETAR I EMANUEL: Šta sve zaludne duše poko­jni­ka neće smisliti!

    PARASKEVA: (utrča­va na scenu, usplahire­na, krši ruke) Bog Sve Zna!

    SVETI PETAR: (Ustaje.U stavu vojni­ka.) Vaistinu zna! (prekrsti se, potom salutira)

    PARASKEVA: I ne samo on, Petre! Svi znaju!

    SVETI PETAR: (zbun­jeno) Znaju?

    PARASKEVA: Raj i Pakao pro­tre­sao je skan­dal taj! Svi samo o tome pričaju…

    SVETI PETAR: Ja niš­ta ne znam. Ja nemam poj­ma. (Otire znoj sa ćele)

    (demon­s­ki smeh se pro­lo­mi Rajem)

    GLAS SOTONIN: Što porod­i­ca može da ti uči­ni, ne može niko!

    GLAS GOSPOD­NjI: Ne čeprkaj mi po stig­mata­ma! Izvršiću nad tobom Egzor­cizam pre datog roka u Otkroven­ju – ja, lično!
    GLAS SOTONIN: Lično il’ trolično, samo mi ne šalji više amatere. Nemoj toliko da me ponižavaš. I sebe…

    GLAS GOSPOD­NjI: Mis­liš da nisu dovoljno dobri?

    GLAS SOTONIN: O tome bis­mo mogli uz tajnu večeru za dvo­je. Ili… Hot masaža, mož­da? Neki novi Job?

    (Moćni glaso­vi odlaze u fade-out. Svi na pozor­ni­ci ćute oko 15 sekun­di. Zatim, nas­tavl­ja­ju da pričaju)
    PARASKEVA: Neko je preko inter­net mreže naše Sfere objavio tajne ener­getske snimke. Zar ja? Čed­na Paraske­va, uzor čestite žene i pobožne majke da pre­varim Sve­tog Petra i svo­je ener­get­sko telo ponudim lađaru Pakla?

    (ulazi Lilit)

    PARASKEVA (Sve­tom Petru): Saz­nala sam i za taj skan­dal! Išao si čak u pakao zbog Lilit i to pre­rušen. Ti… ti… pri­ta­jeni đav­ole. Rogatom me pravio.

    LILIT: Meni je pristi­gao sni­mak gde ljubav­išeš s mojim Emanuelom!

    PARASKEVA: Kak­va crna telesna pre­vara! Pa ja sam eterična!

    EMANUEL: Kunem se da nikad to ne bih uradio!
    SVETI PETAR: Ni ja to isto što ni on! Baš što i on, to to… Ne bih! (obo­ji­ca odmahu­ju glavom)

    PARASKEVA (Sum­n­jiča­vo) I ja se kunem da ne bih uradi­la niš­ta suprot­no od vas!

    EMANUEL: Petre, ona nas dvo­jicu zeza!

    SVETI PETAR: Mis­liš da nam se Keva podsmeva!

    EMANUEL: Kevo, kletve mi pak­lene! Sotona mi je obećao ruku Lilitice još od kad mi je kren­uo rad­ni staž. A i njoj. Tre­ba­lo je da se venčamo u 666 godi­ni dvade­set prvog mileni­ju­ma i da izrodi­mo bra­ta od stri­ca pripreml­jenog Antihrista koga je rogati začeo s lej­di Draganom. Dobio bih zamak — utvrđen­je kraj Berli­na, potom­ka gro­fa Drakule, gde bis­mo Lilit i ja živeli krva­vo i nes­ret­no do kra­ja večnos­ti… (Pris­loni lice uz ves­lo i grca – lažno) A sad se ispostavi­lo da je Lilit, uprkos obećan­ji­ma da će biti ver­na samo Sotoni i onome koga je Gaz­da Roga odabrao, tačni­je meni, bila ver­na i pak­lenici­ma sa sve kon­jičkom eskadrilom, kao i rajskim pešad­inci­ma, te je prekrši­la obećan­je i svo­jim ener­get­skim telom napa­jala Sve­to­ga Petra!

    SVETI PETAR: (gle­da u snimke) Plus je eksper­i­men­ti­sala i sa Paraskevom.

    (na video bimu su prikazani parovi: Emanuel i Paraske­va, Sveti Petar i Lilit, a nakon ove rep­like Lilit i Paraske­va kako se drže za ruke i preskaču dečji lastiš)

    PARASKEVA: Da! To smo mi! Uvređe­na četvor­ka! Ali… Ko li je od hak­era uspeo da uđe u naša eter­ič­na raču­nala i da dođe do tajnih pisama i slika?

    SVETI PETAR: (mudro) Svi pute­vi vode do Zeml­je. Glav­na hak­er­ka, koja je upala u tajne onos­trane četove niko dru­gi nije do Ikoni­ja – Zeml­jan­ka. Tre­ba­lo je odavno da umre, ali je pron­ašla razne for­mule… (razočara­no)

    EMANUEL: Šta si zapeo, o Sveti Petre, te si toliko pro­tiv Ikoni­je. To je jed­na sasvim obič­na žena…

    SVETI PETAR: Obič­na, al’ zamalo!

    EMANUEL: Znam te, o Petre, neš­to duže od večnos­ti, al’ te nikad ne videh toliko iziritiranog…

    SVETI PETAR: Isti­na je. Pos­to­ji još jedan razlog što je ne volim. Dobro znaš, o Emanuel, da smo i mi nekad bili živi. U trećoj reinkar­naci­ji bio si hel­eni­zo­vani Egipćanin koji je fal­si­fiko­vao astronomi­ju antike, u petoj osman­li­js­ki ekspert za nabi­jan­je na kolac, u osmoj pre­ve­jani vlas­nik Lon­don Siti banke, u dese­toj Škot koji je pro­dao Nel­sonov spomenik na Trafal­gar skveru, u jedanaestoj Orson Vels sa svo­jom teori­jom o najez­di Marso­va­ca.. da si živ, sad bio bi Dafina.

    PARASKEVA: Petar ima pra­vo. Sećate se da je Ikoni­ja tokom jednog od svo­jih bizarnih hak­er­a­ja tvrdi­la da zna da ti i Emanui­lo, kao i ja i Lilit imamo zajed­ničkog potom­ka. Jednog jedinog preživel­og iz sta­bla loze svo četvoro.

    SVETI PETAR: (Gorko) Ikoni­ja zna ko je naš zajed­nič­ki potomak i neće da nam kaže ko je.

    EMANUEL: Kako večnost odmiče vidim da ti se polako budi majčin­s­ki instikt, o Sveti Petre! Nego… Moram sad da idem. Svrati kod nas na žurku večeras u Treći… opet nas­tu­pa Ejmi Vajn­haus. „You know I’m no good“ (pleše bluz – dens dok napuš­ta scenu)

    .

    .

    OSMA SCENA

    JANINA SOBA

    (Željko otključa­va vra­ta stana. U sobi je Jana. Tele­vi­zor emi­tu­je film. Jana je skon­cen­trisana na slike koje se smen­ju­ju na ekranu. Pris­no grli video kasete)

    GLAS DžE­JN MELOUN: “Niko me nije pitao da li želim novu majku. Niko me čak nije pitao ni da li mi se sviđa!”

    (Jana plače)

    ŽELjKO: Jano, dušo, čemu lament? Zar je film toliko loš?

    JANA: Pa, mogao bi da bude dra­matični­ji! Vidi šta je poš­tar mal­o­pre doneo.. U pake­tu sa mašni­com! Krzno odrane lisice! Pok­lon od mame. Zar to nije mama — drama?

    ŽELjKO: Samo ako je zazvo­nio tri puta…

    JANA: (baca krzno odrane lisice u ugao sobe) Umiru­je savest relik­ti­ma s Papua Nove Gvineje!

    ŽELjKO: Jana, kako si okrut­na! Maj­ka je želela da se sme­ješ, da se radu­ješ.. u tom krznu nema ničeg lošeg, doduše, malo bol­nih pogle­da lije pred smrt, satanis­tičke tor­ture tokom ski­dan­ja krzna…

    JANA: Tata!

    ŽELjKO: Makar nije pevalj­ka posta­la! Kao tvo­ja mama.… (Željko uzi­ma krzno u ruke) Relikt iz Cir­i­ha. (zamišl­jeno)

    JANA: Kako bi se ti osećao da se rodiš da bi postao neči­ji krz­neni kaput?

    ŽELjKO: Kao prošlome­seč­na činčila…

    JANA: A pre nje?
    ŽELjKO: Kao prem­laćeni bernar­dinac iz Kine koga mi je donirala mrtvog na peto­godišn­jicu razvo­da braka.

    JANA: Isti­na je da nas je zapos­tavl­jala, isti­na je da te je pre­var­i­la s sveštenikom koji je pokušao da vas molitvom izmiri, isti­na je da suđe nije prala jer je nas­tu­pala na Grandu… ali maj­ka je maj­ka, čuvar porodične furune. Mis­liš da nije bila ljubo­mor­na na sve one tvo­je.. divne ženske muš­ter­i­je koje su naruči­vale masno­ga pečen­ja za posne slave?

    ŽELjKO: Zab­o­rav­i­la si da je komadala muškarce kao Mede­ja braću, da je objav­i­la „Sanovnik“ kod Mojsilovićke, da je ‘mesto šupljeg u prazno pre­si­pala Mefedrin u “unučiće”. Beše tvo­ja mama jed­na Luda mač­ka. Mjauk joj se čuo sve do Atlantskog arhi­pel­aga. Sve uslove je ispun­javala za podobnog Šefa Države!
    Ali, ako ti je za ute­hu, mamin novi švaler zove se Gas­tar Bajter ili.. Biter.. Lemon. (Željko je teši)

    JANA: Ipak, bila je než­na maj­ka sve do onog kobnog dana kad je odluči­la da postane film­s­ka diva. Bolivud mi ju je uzeo!

    ŽELjKO: Zaš­to toliko razmišl­jaš o nesaves­noj maj­ci kad sam ti doveo onako divnu maće­hu? Zar ti Ikoni­ja ne posveću­je pažn­ju kao majka?

    JANA: Ona pažn­ju posveću­je isključi­vo kompjuterima.

    ŽELjKO: Ali to je za naše dobro. Tele­fon­s­ki račun koji si naprav­i­la prošlog mese­ca isplati­la je preko raču­na poko­jni­ka kome je hako­vala nalog.

    JANA: Daj tu bun­du! (strese se) ovde je hlad­njika­vo… Il’ sam se stres­la od stresa!

    ŽELjKO: Hvala bogu pa mi je baba Neboder­ka u tes­ta­men­tu ostavi­la Kalje­vu peć od pre Prvog svet­skog rata.

    (Željko pri­lazi zazi­danom ogn­jiš­tu izgrađenom od visokok­valite­tog šamo­ta i s ostakl­jen­im vratima)

    ŽELjKO: Sad će tata da pusti dimni plin bol­je nego oni iz Aušvica.

    JANA: Nedosta­je mi mama!

    ŽELjKO: Znam, sine, nedosta­je i tati.. jed­nom u god­inu dana.. Ali, i to će proći.

    JANA: Nedosta­je mi i društvo!

    ŽELjKO: Društ­vo? Kako to, mila? Pa zar nisi u razre­du sa Slađanom? Doduše, niste iste godine rođeni, ali iste kečeve delite.

    JANA: Slađan! Hajde da vidim tebe da se družiš s kopi­jom Fores­ta Gam­pa koji usta­je deset puta da piš­ki na sred časa, a donosi jor­gane u školu i leti, ne bi li me, veli, sim­bolično zašti­tio. Svi mi se sme­ju jer samo on hoće da se druži sa mnom, a u razre­du se s njim niko ne druži osim mene. Imam problem!

    ŽELjKO: Preteru­ješ. Slađan je klasičan vozač koji ne može da napre­du­je bez sred­nje škole. Mis­liš li da je meni lako s novom ženom? S takvim umom, sa žen­skom verz­i­jom Vila Hanti­nga! U takve sposob­nos­ti teško je i poverovati!

    IKONIJIN GLAS: Željko, pen­ji se na krov brzo. Nekome je mal­očas pala satelit­s­ka ante­na na glavu i ja sad nemam na šta da prikačim moj novi speci­jal­ni ure­đaj za zašti­tu morala i predupređen­je anti­so­ci­jalnog pon­ašan­ja u tinejdžera.

    (Željko odlazi. Jana zaspi. Čuje se komešan­je, potom mjauk koji dopire iz olu­ka. Mač­ka ispa­da iz olu­ka, u već pood­mak­loj trud­noći. Janu probu­di buka)

    JANA: Šta je ovo? Mač­ka niz usi­jani limeni oluk? Gledala sam i taj film…

    MAČKA: Uplaši­la me je poja­va Žan Klod Van Dama s mesarskom pre­gačom oko stru­ka i zlat­nim zubom koji kida foli­je sa usi­janog limenog kro­va u prat­nji nar­o­dne pevačice, pa sam se brže bol­je sakri­la ovde.

    JANA: Eto. I na krov se pen­je zbog nje!

    MAČKA: Nije ti čud­no što gov­orim ljud­skim glasom?

    JANA: Bože saču­vaj. (stan­ka) Aaaaaaaaa! Mač­ka koja gov­ori! Ko si ti? I kak­va ti je to kre­ma u ruci… ovaj.. šapi?

    MAČKA: Sred­st­vo pro­tiv opekoti­na… Zaš­to je ovde tako vruće? To mi nekako ne paše. Jed­va izdržah i na krovu, a imala sam i strah od sun­ca, jer jako, jako se bojim opekotina.

    JANA: Zaš­to?

    MAČKA: Zato što je načis­to podilka­ni­lo. Ni sunce nije ono što je nekad bilo…

    JANA: Zaš­to se bojiš opekotina?

    MAČKA: Bojim se da me… ne opeku.

    JANA: Kak­va si ti to mačka?

    MAČKA: Čula si za jed­nu spal­jenu Fran­cuskin­ju za koju su pričali da je devi­ca? O kojoj su mno­go dobrih fil­mo­va snim­ili? Pone­ki i loš. Rec­i­mo onaj s Milom Jovović.

    JANA: Jovan­ka Orlean­ka? Odku­da u mački?

    MAČKA JOVANKA: Nemaš ti poj­ma kak­va je žalost za živ­o­tom. Da sam ušla u telo čove­ka, lako bi me našli.

    JANA: Iju, koli­ki ti je stom­ak… Sad vidim da si ti tâ koja je polokala tatine gajbe piva iz podru­ma. Poludeće kad sazna!

    MAČKA: Tre­ba da se omacim. Kao što vidiš, baš i nisam devi­ca iz Orleana.

    JANA: Sve mi smeš­ta moja nova maće­ha. Zaš­to li sam uopšte jela onu njenu čor­bu od zmi­jskog mle­ka, njenu salatu od ludara glji­va… prokle­ta da je Ikonija.

    MAČKA JOVANKA: Poz­na­to mi je to ime. Bila je to pra­va afera pet­naestog veka. Dok su se spre­mali da me spale, behu fratri zauzeti isproba­van­jem mojih star­ih hal­ja iz Dom­remi­ja. Fran­cus­ki sel­jač­ki bod. – Tvoj živ­ot u zamenu za ove divne haljine! – rekoše mi Kar­di­nali. Jer takav bod nikad nisu rani­je videli. Veru­jem, ni osetili…

    JANA: Pokušavam da pra­tim.. Dvo­jkaši­ca sam kad je istori­ja u pitan­ju. Šta se dal­je dogodilo?

    MAČKA JOVANKA: Pa ovo ti je više domaćin­st­vo i slikarst­vo… ali hajde. Ukratko, mod­ni krik pet­naestog veka. Pogrešno uveren­je vla­da da Crk­va ne voli avan­gar­du. Seti se Mikelanđela!

    (mač­ka zas­tade. Duboko diše, kao da se umo­ri­la. Jana joj pri­nosi čanče mle­ka. Mač­ka otpi, obliza se i počin­je da prede)

    MAČKA JOVANKA: Tad se zbi ono najgore!

    JANA: Tek tad?!

    MAČKA JOVANKA: Dok su se oni radovali što će doći do dana Visoke fran­cuske mode u Engleskoj, baba sera svete Inkvizici­je po imenu Ikoni­ja odnese sve moje haljine, jer ih je želela samo za sebe. Izn­ervi­rani fratri pomis­liše da sam angažo­vala Sotonu da im napakosti i spal­iše me!

    JANA: Ti si zaista Jovan­ka Orleanka!
    MAČKA JOVANKA: Od tad, niče­ga se ne bojim, osim jednog…

    JANA Čega?

    MAČKA JOVANKA: Sezone požara. Tad nikad ne silaz­im na Zemlju.

    JANA: A ja časa istori­je sutra u dva… Upra­vo sad iz istori­je uči­mo sred­nji vek… Ali, ti sve vreme dok raz­go­varamo rasteš. Evo, za dvade­set min­u­ta bila si goto­vo mače… Je’l ti puca vodenjak?

    MAČKA JOVANKA: Bliži mi se ter­min… Nego, daj da vidim te knjige… (uzi­ma i čita) …bože kakve pod­metačine… (ogrebe knjigu kandžom i baci je u peć)

    JANA: Kako sad da poprav­im jedinicu? Odak­le da učim?

    MAČKA ORLEANKA: Ja ću ti ispričati sve kako je bilo.

    .

    .

    DEVETA SCENA

    JANINA SOBA

    (Slađan ulazi i zatiče Janu u raz­gov­oru s mačkom)

    SLAĐAN: Jana, izvi­ni, vra­ta su bila otvore.. (zas­ta­je i sluša)

    JANA (Raz­go­vara s mačkom) Dak­le, i to su izmis­lili? Zeml­ja se zapra­vo ne okreće oko Sun­ca, a Kopernik je bio zagriženi kockar? Zav­ereni­ci istori­je! Još i da skoči s fraue­burškog torn­ja zbog neis­plaćenog duga dok su mu se umesto nebeskih tela priv­iđali okrugli novci?

    SLAĐAN: Tragedi­ja! Mis­liš li da sve to tre­ba da kaže­mo na sledećem času? Mož­da nam pro­fe­sor popravi ocene. I meni se prva teori­ja o Zemlji kao ravnoj ploči čini­la logični­jom… (zamis­li se)

    JANA: Nisam ja iznela tu smelu teori­ju sred­njeg veka, već ova mač­ka koju držim u krilu.

    SLAĐAN: Jana, kak­vo je to ludi­lo?! Šako Pol­u­men­ta te u pes­mi ne bi bol­je opisao!

    JANA: (polako se pridiže s poda)Ja luda? Ja halu­cini­ram? (Upuću­je se k Slađanu preteći. Slađan se povlači) Ja bunike jela? Ja zaposed­nu­ta vizuel­nim, a bogme i optičkim halucinacijama?

    SLAĐAN: (pre­plašeno) Poš­to ti noge sasvim dobro mir­išu, jesi. Luda si. Ali, čak i tak­va, ne smetaš mi, jer nikad neću zab­o­rav­i­ti dan kad smo se prvi put sre­li u školi i ti me jed­i­na pri­h­vati­la, dan kad mi je tvoj tata ponudio posao.. a ja čak nisam ni znao da voz­im. (rida)

    JANA: Dobro,’ de, smiri se. Ti jesi plod naše­ga sažal­jen­ja. I mi tebe volimo. (zagr­le se zaplaču unisono)

    IKONIJA: (Pris­lušku­je raz­gov­or iza vra­ta nakon čega upa­da u Janin stan. Zatiče Janu i Slađana u zagrl­ja­ju, uplakane)
    Lek za ludi­lo je drvo baob­a­ba zaliveno vodom iz reke Zam­bezi kojom se zaprala afrič­ka devi­ca ple­me­na Mgam­bi. Za smrdljive noge već nisam sig­ur­na. A bez ros­nih suza nema prave ljubavi.

    (Jana sklan­ja mačku od Ikonije)

    SLAĐAN: (Otire suze) O, Gospo­ja od Ratovi Zvez­da! Imate li maramče?

    IKONIJA: (Ne obazire se) Ko je Fores­ta Gam­pa pus­tio ovde? (okreće se Slađanu) Znaš li ti koliko imaš god­i­na? Što se ne družiš s decom svog uzras­ta? Reći ću ja Željku reč — dve ‑tri… Mož­da ti i nisi bezopasan onako kako on tvr­di. (Mač­ka se maci u dru­goj pros­tori­ji dok Ikoni­ja gov­ori. Jana se vraća)I kakvi su ovo zas­trašu­jući zvu­ci? K’o mače­tom da sase­cam džun­gle Sao Tome i Principe.

    SLAĐAN: Nemo­jte, gospo­ja, da me grdite kod Želj­ka. Samo mi on daje da voz­im. (oborene glave)

    JANA: (Ikoni­ji) A vi nemate preča posla nego da upa­date u moju sobu kao da ste bask­i­js­ki teror­ista i kružite oko mene kao krstareća raketa!

    IKONIJA: Iju! Crno dete, ja mogu samo da upad­nem u oči…

    JANA: (odmiče se od nje) Ne bojim Vas se. Niti Vas, niti smrti.

    IKONIJA: Zaš­to bi se i bojala, kao da je smrt pa neš­to loše…

    (Čuje se mjauk)

    IKONIJA: Kak­va je to sad mačka?

    JANA: Vežbam gov­or iz trbuha za škol­sku pred­stavu. Glu­mim mačku.

    SLAĐAN: Mjau.

    JANA: Eto, vidite.

    IKONIJA: Sum­n­jivi ste mi obo­je. Jana, tebe je tanatos uzeo pod svo­je, a tebe, nadam se nije Eros, te spopadaš mal­o­let­nice. Odlaz­im, pune su mi ruke posla da bih mogla i o tome sad da mislim…

    JANA: Zauze­ta? Čime? Refrešu­ješ gugl u pauzi okre­tan­ja pasi­jansa i špi­ju­naže moga tate…

    IKONIJA: (okreće se ka Jani) Ja zalud­na? Opet hoćeš da skreneš moju pažn­ju na sebe, mene ovako zauzete?

    JANA: Haha, nemoj da me zas­me­javaš Ikoni­ja – Dokoni­ja. Ti zauze­ta? Toliko zauze­ta da ti je koža propala devedeset god­i­na god­i­na rani­je, jer nije mogla da isprati tvoj biološ­ki sat!

    IKONIJA: U toku dana stiže mi barem deset mol­bi za pre­poruke oko lokaci­je sni­man­ja za srp­sku verz­i­ju Hak­eri Dva, dok se četvor­ica književni­ka pro­stiru pred mojim noga­ma da im pomognem oko tehničk­ih deon­i­ca za nji­hove SF romane! Zaista nemam vre­me­na da još i ovde izigravam obučenog ruskog tajnog agen­ta kako bih otkri­vala šta se zapra­vo događa! Ali, ipak! Jas­no je meni šta se ovde zbiva!

    JANA: Šta?

    IKONIJA: Ped­ofil­s­ki skandal.

    SLAĐAN: Gospo­ja, ovo je ozbilj­na optužba!

    JANA: Ikoni­ja, zaš­to ne odletiš na čarob­nom tepi­hu do Bolivu­da? Tamo bri­jan­je nije obavezno, a Holivud će te svakako sačekati.

    IKONIJA: Jedi­no spuš­tan­je koje priz­na­jem jeste istori­js­ki silazak Apo­la na Mesec. No priz­na­jem da ti je inteligen­ci­ja najedared poskoči­la… kvant­no! Brže mis­liš situaci­js­ki… moguće zbog pre­ra­no dostignute sek­su­alne zrelosti! (unese se u lice Slađanu koji odskoči od stra­ha i zalupi vra­ta za sobom)

    .

    .

    DESETA SCENA

    UČIONICA

    (Čas istori­je. Pro­fe­sor Dragutin spuš­ta dnevnik na kat­e­dru. Muč­na tiši­na vla­da učionicom)

    DRAGUTIN (Ispisu­je na tabli)
    Bit­ka kod Akci­ju­ma-trag­ič­na stori­ja Antoni­ja i Kleopa­tre. (Žamor nezadovoljstva)

    DRAGUTIN: Niš­ta lakše, deco. Nar­avno, ako ste gledali fil­move Lika Bes­ona… Uostalom, danas je tem­ati­ka Stari Rim, pa naj­gori među vama mogu da izaberu i neko dru­go pitan­je. I izgubljen­im sluča­je­vi­ma tre­ba dati šansu.

    (Dragutin otvara dnevnik)

    Jana Mesarče­vić. (Razre­dom se razli smeh)

    UČENICI: Pro­fe­sore, dajte pri­liku ljudi­ma koji žele da poprave ocene!

    SLAĐAN: Pro­fe­sore, mogu ja.. mogu ja..! (diže dva prsta)

    DRAGAN: Pa hajde, nikad nije kas­no da se lju­bi strasno.. Ko je rekao: Koc­ka je bačena?

    SLAĐAN: Ih, pro­fe­sore, može neš­to teže, nisam ja baš toliko… hmm.. (Nakašl­ja­va se) Hm. Ko je rekao… šta?

    DRAGAN: Koc­ka je bače­na… (zeva)

    SLAĐAN: (nakezi se od uve­ta do uve­ta) Sunđer Bob u sezoni šest. Pro­fe­sore, dajte neš­to teže. I dvo­j­ka tre­ba da se zara­di. (trl­ja ruke )

    DRAGUTIN: (kikoće se) A ko je igrao najpoz­nati­ju Kleopa­tru, koja glu­mi­ca? Kaži mi to i prop­uš­tam te.

    SLAĐAN: Vi ste, pro­fe­sore, mno­go neoz­biljni. Ono jes’ da smo isto godište, ali ipak ste Vi pro­fe­sor, a ja učenik. Kako ko? Pa Seka Alek­sić je igrala i to nije bio film nego visokobudžet­ni spot. Vi ste neš­to pomešali. Spot (Naglaša­va) ma koliko da je kvalite­tan nije isto što i film, molim Vas!

    (Dragutin se smeje)
    DRAGUTIN: Odlično, Slađane! (uoz­bilji se) Vidi se.. da si ti to učio… da poz­na­ješ mater­i­ju… Dvaaa plus!

    (Slađan od sreće diže obe ruke u vis)

    DRAGUTIN: Sledeći… (zapisu­je ocenu u dnevnik)

    JANA: (zane­seno) Tre­ba­lo je da se drži čvrstog tla.

    DRAGUTIN: (Podiže glavu) Ko?

    JANA: Antoni­je. U tim god­i­na­ma, steže reuma… Ipak je čovek napunio pedesetu.
    (okreće se ka pub­li­ci) Setite se Akcijuma!

    SLAĐAN: Ja se sećam!

    JANA: Tešk­ih gal­i­ja egi­patskih što su plovi­la zapal­jen­im morem i duho­va lađa koji plu­ta­ju između Egip­ta i Grčke, kad potonu­la je rato­bor­na Antoni­ja­da, dok je slavni rim­s­ki vojskovođa jurio za svo­jom uzmak­lom kraljicom…

    (Učeni­ci je hip­no­ti­sano slušaju)

    SLAĐAN: Za Sekom? Da nisu izba­cili novu verz­i­ju spota?

    (Smeh u učionici)

    DRAGUTIN: Tiši­na u razredu.

    SLAĐAN: Pro­fe­sore, mogu li da šiškim?

    DRAGUTIN: Može.

    (Slađan izlazi, ispraćen smehom)

    DRAGUTIN: Jana,vidim da si se spremi­la za čas. Ali, moram još malo da te pro­pi­tam. Koliko je bilo pun­skih ratova?

    JANA: Dva.

    SLAĐAN: (s vra­ta) Logično, samo jedan, a ovaj dru­gi je nas­tavak ser­i­jala. Jana, niš­ta ne znaš. To je bilo trik pitan­je. (Izlazi iz učionice)

    DRAGUTIN: A šta je sa Parćanima?
    JANA: Vrhun­s­ki konjanici!

    DRAGUTIN: Parćan­s­ki hitac!

    JANA: I dobra stara Medija…

    DRAGUTIN: Na severoza­padu današn­jeg Iraka…

    JANA: Ah! Kolev­ka civilizacije!

    DRAGUTIN: …oštećene infra­struk­ture… naf­ta ne teče kao ranije…

    JANA: A Gali….

    DRAGUTIN: ..zapra­vo su bili Kelti…

    (Oglasi se zvonce koje označa­va kraj časa. Razre­dom se pro­lo­mi aplauz. Dragutin česti­ta Jani)

    .

    .

    JEDANAESTA SCENA

    JANINA SOBA

    (Jana se vraća iz škole. Zatiče mačku koja se omacila. Mač­ka je u među­vre­menu porasla. Čuje se pisak mačića)

    JANA: (razneženo) Jao, što su slat­ki. Pravi tip­ični mačići.

    PRVO MAČE: To be or not to be.

    JANA: Kad sam rekla tip­ični mačići, nadala sam se buk­val­nom značenju.

    PRVO MAČE: Dobro veče! Da se pred­stavim. Najbolji svet­s­ki dra­maturg i pes­nik. Vil­i­jem Šek­spir. Od milošte me zovu i Anonimni.

    (zam­jau­ka)

    Prać­ka, nož i satara
    Mašine tro­faznih motora
    Udrite bojne sekire!
    Zasvrd­la­jte mesarske mašine!
    Dole Kapuleti, dole Ikonija!
    Mjauuuuu!

    JANA: (U tran­su, stihuje)
    Biti il’ bensedin piti
    Pitan­je je sad

    DRUGO MAČE: Dobro veče, Jana. Ja sam lej­di Meri Tju­dor. Možeš me zvati i Bla­di Meri, što znači Krvava.

    JANA: A što te zovu Krva­va? Rano si dobila?

    MAČE MERI: Dobi­la šta? Dobi­la jesam, nadi­mak i… Pri­ja mi taj naziv, jer je on živ dokaz da je moja mis­i­ja na zemlji bila uspešno izvršena.

    JANA: O kakvoj mis­i­ji gov­orite, lej­di Meri?

    MAČE MERI: O spalji­van­ju grešni­ka! (pakos­no zam­jau­ka ka mač­ki Jovan­ki) Što sam spalila, spalila sam, ali ti si mi, Jovan­ka, za jed­no dva veka pro­mak­la. Sve­jed­no, spe­pelila si se i spe­pelićeš se, ako se ja pitam…

    MAČKA ORLEANKA: Ne pričaj tako s mnom. Kak­va sam, tak­va sam, maj­ka sam ti!

    MAČE MERI: Ti moja maj­ka? Nunka!

    MAČKA ORLEANKA: Sva­ka reinkar­naci­ja je auto­mom­na, buda­lo! (briznu u mjauk)

    MAČE MERI: (Obraća se Jani) Jana, mož­da će ti više znači­ti da znaš ko je bila moja tetka.

    MAČE ŠEKSPIR:
    U zao tren, luda gospa kastil­jan­s­ka srete faraone sunca
    Što smeše se pod kapul­jača­ma taš­tine, te pogane tvari.
    O, plač spal­jen je vatrom i polude već luda
    Infan­tk­in­ja Hua­na Luda, kćer velik­ih kral­je­va, neka su prokleti Ikoni­ja i Fil­ip Lepi!

    MAČE MERI: Tet­ka Hua­na nije bila luda! Sve dok nije srela Ikoni­ju koja je zavela Fil­i­pa Lep­og. A zaš­to ne kažeš da je Ikoni­ja ubi­la i Ham­ne­ta, tvo­ga sina?
    MAČE ŠEKSPIR Ne pom­in­ji mi je, lej­di Meri! Tad zbrisan mi je sa usana stih! (tužno zamjauka)

    (u sobu ulazi krup­ni Mačak u vojničkoj jakni i crven­im prslukom od sate­na načičkan­im medal­ja­ma, s crn­im šeširom na glavi i zlat­nim epo­le­ta­ma na rameni­ma. O poja­su mu je mač koji pridrža­va šapom. Drži se visoko.)

    MAČKA ORLEANKA: U pravi čas, Napoleone. Avaj, naše dete se pre­ma meni veo­ma neljubazno opho­di. Ne pense vu pa, monsieur?
    (Ćušne Meri po glavi)
    Ovo je tvoj papa. Zbog nje­ga je cela Mosk­va izgorela, nakon bitke kod Boro­d­i­na. Na nje­ga tre­ba da se ugledaš, mada sum­n­jam da si ikad jedan nara­mak na lomaču ponela.

    MAČAK NAPOLEON: Per­met mua, mad­moizel Jana, le istori­ja Vam nije jača strana, ekskuze mua? Barem nije bila do danas. Le felic­i­ta­tions, bra­vo! (zagr­li šapa­ma Janu)

    MAČE MERI: Ja ću Bas, lej­di Jana, poduči­ti da čitate na grčkom i latinskom…

    MAČE ŠEKSPIR: (depre­sivno) Starogrčkom.

    MAČE MERI: Kako vam dra­go! Oh, lej­di Jana (Umil­ja­va joj se oko nogu) Ja Vas mogu nauči­ti puno, puno, ja sam iz jedne od najblagorod­ni­jih porod­i­ca odga­janih u stro­gom katoličkom duhu… Nadam se da niste protes­tantk­in­ja, a ako i jeste, makar nemo­jte da protestujete…

    MAČE ŠEKSPIR: Ko pored Vas Tju­do­ra sme reč da kaže, nek­moli da protes­tu­je! Lej­di Meri, čitao sam o tebi u “Najvećim žena­ma zlotvorima istori­je” i ostao sam bez daha! Krvav­i­ja si od Tita Androni­ka..… a sad… Gde je to zlo što živeće posle svih lju­di? Danske mi krune, sahraniću ga sa svim mu kostima!

    JANA: Pret­postavl­jam da se Vi, Šek­spire, nećete omac­i­ti, a ti si, Jovan­ka, za jed­nu devicu iz Orleana preter­ala s potom­ci­ma. Vi, lej­di Meri, veru­jem, suviše ste pobožni da odmah počnete da se macite…

    MAČE MERI: Ako bih se ika­da odluči­la na taj korak, omacila bih isključi­vo katolike!

    JANA: Mogu li znati poen­tu vašeg (malo je reći) neočeki­vanog dolaska?

    MAČKE: Jana, načule smo da si jako loša iz istori­je, a ovaj raz­gov­or je otk­lo­nio svaku sum­n­ju. Poš­to mrz­iš čitan­je udžbeni­ka, došle smo da ti pomognemo.

    JANA: Hvala, ali zar mis­lite da nasedam na tako naivno objašn­jen­je? Čita­la sam ja “Sofi­jin svet”, samo da znate!
    MAČE ŠEKSPIR: A “San let­nje noći?”

    MAČKA ORLEANKA: Dos­ta! Jana, zaslužu­ješ da ti saopš­ti­mo le istinu! Dobile smo pri­liku da se na tren vra­ti­mo među žive, pod uslovom da pobe­d­i­mo jed­no zlo.

    MAČE ŠEKSPIR: Koje živi sprat ispod tebe.

    MAČKA ORLEANKA: Ćuti, sine. Ne laži dete.. Zlo je blizu… (zlokob­no) Ali, mi ti ne može­mo reći ko ili šta je to “zlo” (Mis­te­ri­ozno – stan­ka) Sem da se zove Ikoni­ja! (vese­lo)

    JANA: Ali, opet se neš­to ne slaže… Ikoni­ja ima oko četrde­set pet do pedeset god­i­na, rekla bih, bez šminke, mož­da i šezde­set… ako odbaci­mo pro­ce­nat laži.. (raču­na na prste) Rec­i­mo da je sman­ji­la sebi pet­naest do dvade­set godina?
    (Mačke se među­sob­no pogledaše)

    MAČKE: Mis­liš, između hil­jadu i po i dve hiljade?

    .

    .

    DVANAESTA SCENA

    JANINA SOBA. STEPENIŠTE ISPRED ZGRADE

    (Jan­i­na soba. Mače Meri svi­ra na lau­ti neku pas­toral­nu melodi­ju, dok Napoleon peva Marsel­jezu. Šek­spir čita, a Jovan­ka se maže kre­mom pro­tiv opekoti­na. Čuje se kucan­je na vra­ti­ma. Mačke se sklan­ja­ju. Ulazi Ikonija)

    JANA: Pao evro, pa spustili cenu knji­ga? Jer, vidim da si Bon­ton kon­ačno savladala.

    IKONIJA: Jana, došla sam da ti česti­tam. Posta­la si mesarsko čudo od dete­ta! Čujem da si brilji­rala na času istori­je! Možeš mis­li­ti kak­vo izne­nađen­je… neko ko je bio tako… površan do grani­ca ludori­je, besloves­na stu­p­i­da, zapržen i zamuzen!

    JANA: Pret­postavl­jam da su to nove zvanične reči nemačkog nar­o­da i nar­o­d­nos­ti. Da opet nisi kradom čita­la tati­na pisma?

    IKONIJA: Bih ja, da uopšte pris­tižu… priz­na­jem. Ali, ne bih da diram u temu odbačenos­ti. Veru­jem da je strašno kad te otkači rođe­na maj­ka. Čak i tebi. Jao, kako ti je lepo ovo krzno… (uzi­ma krzno odrane lisice i zaode­va se njime)

    JANA: (prezri­vo) Uzmi to krzno. Pok­lan­jam ti ga.

    IKONIJA: Oh… Danke, danke, libe Dojčland!

    (Slađan ulazi u Jan­inu sobu)

    SLAĐAN: Izv­in’te, bila su otvore…

    JANA: Uđi, uđi… (daje mu znak rukom da uđe u sobu)

    SLAĐAN: O, Gospo­ja Hak­eri, kako napre­du­je Prva infor­matič­ka revolucija?

    (Ikoni­ja ga ne sluša, zadi­vl­je­na krznom odrane lisice)

    SLAĐAN: (Jani) Znaš i sama da sam odu­vek verovao u tebe. I da znaš da mi je mno­go dra­go što nisi nasela na ono trik pitan­je – ma, cela ško­la je oduševl­je­na! I izvi­ni što sam ti rekao da nisi čita­va, da su ti vrane mozak popile, da…

    JANA: Akhm! (nakašl­ja­va se glasno)

    (Jana daje Slađanu krišom znak da ćuti)

    SLAĐAN: Hm, da.. (pogle­da u Ikoni­ju) Jeste, gospo­ja, otkad sam proči­tao da je jedan dober­man izjavio ljubav Dalašan­inu, prome­nio sam mišl­jen­je o Jani…

    (ulazi Željko)

    ŽELjKO: Jel neko umro il’ ne daj bože, oživeo? Jano dušo, oraspoloži se, došla ti je nova mama. Uzor žena! Pop­ut Lajke!

    IKONIJA Dra­gi! (potrči mu u zagrljaj)

    ŽELjKO Ah, dra­ga! (grle se)

    IKONIJA: Željko, dra­gi, naša Jana pro­lazi kroz neviđeni tranz­it! Može biti da se radi o nekoj vrsti trovan­ja koje inverz­i­jom, makar u početku astrološke bolesti pokazu­je nagli porast umnih sna­ga, da bi polako, ali sig­urno opadale do stan­ja… (glas joj pre­puče) .. Za koju god­inu postaće dementna!

    JANA: Vidi ti, babe od hil­jadu i jednog leta!

    (napuš­ta sobu. Slađan izlazi za njom)

    ŽELjKO (grli Ikoni­ju) Hoću da mi rodiš sina, vlas­ni­ka kazina!

    IKONIJA: Žena mora biti nerotk­in­ja da bi se bav­i­la naukom. Zamis­li mene kako haku­jem svemir sa dve ispale dojke.

    ŽELjKO: Ali, zar nisi odu­vek želela da posetiš gorn­je sfere Mlečnog puta?

    (Jana sedi na ste­peni­ca­ma ispred zgrade. Plače. Pri­lazi joj Slađan i seda pored nje)

    SLAĐAN: Ne razumem te, Jana.
    JANA: Znam, For­est! (šmr­ca i briše suze maramčetom)

    SLAĐAN: Imaš sve! Posvećenog oca, majku koja ti je, ipak, ostavi­la luk­suz da padaš u depre­si­ju zbog nje i gledaš dirljive fil­move o roditeljstvu. Šta i koga imam ja? (usta­je) Ni oca ni majke. Čak je i Isus imao oca. I to ne jednog, nego dvo­jicu. Jedan beše malo eter­ičan, doduše, više ener­get­s­ki tip… al’ kakav takav je, otac mu je… Tako i ti. Bar imaš roditel­je, kakvi su takvi su. Tu je i ško­la. Jes’ da imaš dve jedinice man­je od mene zaključene na polu­godiš­tu, ali budi sreć­na. Čak i da pon­avl­jaš dva puta, završićeš sred­nju školu sa 20, a ja? Da mi sutra ispušu knjižice već imam 39.

    (Uzdiše i odlazi sa scene. Pri­laze četiri odrasle mačke. Mačak Šek­spir, mač­ka Jovan­ka, mač­ka Meri Tju­dor i mačak Napoleon)

    MAČKA MERI: Da li bi te uteši­lo da znaš da pos­to­ji način da se zau­vek otarasiš Ikoni­je? Ko zna, mož­da se i mama vrati kad shvati da je zlo otišlo…

    JANA: Nar­avno! (poskoči od radosti)

    MAČKA MERI: Lično sam (još kao dete me je istrau­mi­rala…) gledala erot­s­ki šou koji je Ikoni­ja pre­ruše­na u bisku­pa od Vinčestera izvela na zasedan­ju Par­la­men­ta. (što mu dođe neš­to slično roditeljskom…) U istori­ji Prvi javno izve­den strip­tiz, doduše, od koga je mnogi­ma pozlilo! Neš­to pop­ut stili­zo­vanog Granda!

    MAČKA ŠEKSPIR: Zapra­vo beše iznet zakon o pravu mon­a­ha da u keli­ja­ma drže kućne lju­bim­ce, a da nisu u pitan­ju amfibi­je. Krvoločni tiran kralj, tačni­je vaš tata lej­di Meri (ne gleda­jte me tako i nemo­jte da sikćete), s gnušan­jem odbi pred­log, na šta lažni biskup vinčester­s­ki skide periku, otkri ćelavu glavu i žen­s­ki lik.

    JANA: Ikoni­ja je ćelava?

    MAČKE: Odu­vek ili redovno poseću­je bricu… Ne gledaj u nas, nemamo objašnjenja!

    MAČKE: Sve je to čet­ki­com uhva­tio Hol­ba­jn u letu, pro­fe­sion­al­ni crtač foto rob­o­ta ugled­nih člano­va engleskog parlamenta.

    JANA: Hoćete da kažete da pos­to­ji mater­i­jal­ni dokaz da Ikoni­ja živi večno?

    MAČKA MERI TJUDOR: Bila je luter­an­ka i pre Lutera!

    MAČAK ŠEKSPIR: I sve ovo što čuješ samo je delić prave istori­je, onak­va kak­va se odista zbi­la, a ne ove alter­na­tivne koja se uči po ško­la­ma, istori­je koja obuh­va­ta peri­od od Etru­ra­ca do Hitlerovog dolas­ka na vlast… (stan­ka) Ikoni­ja nema veze sa ovim poslednjim.

    MAČKA JOVANKA: Osim što mu je bila maj­ka, ali…

    JANA: Dos­ta, dos­ta! Hoćete da kažete da je Ikoni­ja zapra­vo skro­ji­la istori­ju od ledenog doba!

    MAČAK NAPOLEON: Koje se, usput, zbog nje zaledi­lo. Jana, razvedri se, mi smo tvo­je saveznice.. kako se kaže.. le kom­bat… u le bor­bi pro­tiv okrutne maće­he. Le krul ! (mač­ka Šek­spir se hva­ta za glavu) I vi ste uspeli, lej­di Meri, da izgu­bite Burgundiju?

    MAČKA MERI TJUDOR: Makar nisam osta­la Anon­im­na! (sikće na Šekspira)

    MAČAK NAPOLEON: (autori­ta­tivno) Le silens! (Jani)Vu me komprenez?

    JANA: Si.

    MAČAK NAPOLEON: A sad, čujte i poču­jte rat­ni plan… (Mačke se došap­tava­ju. Jana se smeši)

    .

    .

    TRINAESTA SCENA

    Pakao

    (Pakao. Izgle­da kao sta­dion za moto-trke. Đavo vozi motor po deve­tom krugu koji je najširi, a dru­gi su unutar nje­ga. Uz zvuke amer­ičkog hip-hopa, glave, ruke i noge grešni­ka, uz krike, izviru­ju iz kru­go­va, samo da bi potonule..)

    SOTONA: Hajd’ jed­nu na uvce dok ne skinem uni­for­mu i pan­cir… Nikad više u Bengazi! Oba­ma je svu bliskois­točnu naf­tu pretvo­rio u kre­mu pro­tiv bora, niš­ta ni za Đavola ne osta’! I otpe­vaj mi jed­nu brzopoz­dravnu da prope­vao ne bi! Ion­ako mi teško pade vest da otvoriše u Božjim kuća­ma Rajsko reha­bil­ita­cioni cen­tar za razno­raz­na mrač­na lopatan­ja i lečen­ja narko­mani­je kojih se ni ja ne bih mogao dosetiti!

    EMANUEL: Ne znam… nisam baš u toku… pa zar je tako…

    SOTONA: Eto šta sam doživeo. Zar da Božji lju­di ima­ju više soton­skog od mene samog? Hoću da me neš­to pod hit­no oraspoloži! Ipak da ti prope­vaš malo?

    EMANUEL: O, Mrci­no Pak­le­na! Gde ne pomaže zagrl­jaj, pomaže pes­ma! Iz grob­nih dubi­na za vas ću izvući muz­ičko puto­van­je na kome bi vam poza­videla i Dona Mar­i­ja Tucakovič!

    SOTONA: Onda… Počni. Ili završi. (demon­s­ki smeh)

    EMANUEL: Ako mogu… Devo­jačku pes­mu male demonke…

    (Sotona mu daje znak da počne)

    EMANUEL: (U horor dvo­glasu iskrivl­jen­im speci­jal­nim efektima)

    Demon­ka sam mlada..
    K’o pčel­i­ca maja
    Letim letim grešna
    Od pak­la do raja

    SOTONA: Emanui­lo, nes­rećo, šta ti je s dvoglasom?

    EMANUEL: Opros­tite, Uništitelju, nisam se upevao…

    SOTONA: More da se nisi ti u Raju pod­mazi­vao za vreme mog odsust­va, milozvučan si koliko i sumnjiv!

    EMANUEL: (nas­tavl­ja drhtu­rav­im dvoglasom.)

    Ja sam mla­da garava
    Crna tvo­ja demonka

    SOTONA: (hrabri ga) Hajde to malo… Ruši­lač­ki! Opusti se! Une­si malo neg­a­tivne energi­je u pesmu!

    EMANUEL: (snažni­je i sig­urni­jim dvoglasom)

    Ja sam tvo­ja prelica
    Neval­jala pčelica
    Khm khm

    SOTONA: (set­no) Kako je lepa muzi­ka… Dir­nut sam inter­pretaci­jom… A sad mi kaži, šta te muči, Emanuel? Što se bore mis­li tvoje?

    EMANUEL: Pitao sam se kad će venčan­je mene i Lilit koju ste mi obećali sa sve svežim prsti­ma, neodsečenim?
    SOTONA: Preispitu­ješ moje odluke?

    EMANUEL: Da, o Vav­ilon­s­ki Care, ovaj ne.. Ja samo…

    SOTONA: Onda preispitu­ješ vreme kad ću svo­je nečas­tive odluke sprovesti u nedelo?

    (Emanuel pogne glavu)

    SOTONA: (Preteći) Emanui­lo. Ne iskušavaj Sotonu svo­ga. Ko je začet­nik prvo­ga gre­ha? Ti, možda?

    EMANUEL: (Pada na kole­na i klan­ja se) Vi, o Iskuši­vaču! Skotono!

    SOTONA: Ko je u stan­ju da kopi­ra čuda, da pomori mnoge živ­ote. Ti, možda?

    EMANUEL: Ne ja, nego vi, Pošasti belzebubska..!

    SOTONA: Sad mi reci Emanui­lo. Ko stvori Ikoniju?

    EMANUEL: Sve­višn­ji, ovaj Nič-nižn­ji… To jest, samo Vi ste mogli da stvorite tako nešto…

    SOTONA Greš­ka. Jedi­no nju nisam. (ponos­no) Nego, šta bi s Ikoni­jom? (zagle­da uni­for­mu i s gađen­jem je odbaci od sebe. Emanuel je uzi­ma u ruke i pris­lan­ja uz grudi)

    EMANUEL: Hvala, hvala… avaj… Ikoni­ja… (počeše se po glavi) Vaša Gadosti, Ikoni­ja se polako i sig­urno kreće sta­zom ludi­la. Noću čuje krike iz faraon­skih grob­ni­ca Star­o­drevnih Mačkara, prikaza sa statuom sukube koje je pohode u snovi­ma, što brižlji­vo kri­je od najbližih, a statuu koristi i za… no, to nije provereno…

    SOTONA: Halu­ci­naci­ju sam stvrd­nuo u mater­i­jal za prak­tične svrhe. Dra­go mi je da je koristi. Kad bi Onaj… (pokazu­je rukom ka sfera­ma Raja) to učinio za nju? Ja ću ti reći. Nikad. Na milost i nemilost je pre­pus­tio smotanom mesaru. Polutke joj dao.

    EMANUEL: Jeste… Juče joj je na vra­ta zaku­cala mač­ka u mar­tinka­ma, viso­ka kao pola Herkulesovog stu­ba pred­stavl­ja­jući se kao svešteni­ca Mar­tin­is­tičke crkve. Za sada se brani od Vaše Poganos­ti racional­izaci­jom, izgo­vara­jući se na pre­v­e­li­ki stres i Sat­urnov tranz­it. Šta mi je sad čini­ti, o Proklet­injo Mrcinska!

    SOTONA: Uko­liko U ROKU OD 24 ČASA ne ugle­da Majk­la Majer­sa iz Heloue­na s gri­zli bradom kako joj s komši­jskog pro­zo­ra prekop­utnog u odež­di Bet­meni­je sa satarom u ruci u pomoć priskače…. (besno) neće mi pre­o­sta­ti niš­ta dru­go do da joj pripretim preko erot­skog četa!
    EMANUEL: Gaz­da Rogo, obećavam sve bol­je halu­ci­naci­je, a to će biti tek poče­tak. (Usta­je) Zaposed­nuće je Freni­ja Šizika raz­gov­orni­ja od rozen papa­ga­ja iz jugoza­padne Afre!

    .

    .

    ČETRNAESTA SCENA

    IKONIJINA SOBA. NOĆ.

    (Ikoni­ja spa­va. Mačke se šun­ja­ju po sobi.)

    MAČKA JOVANKA: Tako mi prepečenih prženi­ca, ovo mesto izgle­da kao da je u nje­mu eksplodi­rala bom­ba Eno­la Gej!

    MAČKA MERI: Tako je bilo sred­nje ime moje prve dadilje…

    MAČKA JOVANKA: Da si čis­tokrv­na Bri­tan­ka, ispričala bih ti fran­cus­ki vic!

    MAČKA MERI: Jovan­ka, pazi da ti se ne dogo­di Aženkur… Pono­vo! Uvek vas pobedimo!

    MAČAK NAPOLEON: Tiši­na, žene.. ovaj mačke! Ugledah mau­so­liku pojavu a la mini­jatu­ra, sto­jte gal­i­je neka zasvi­ra klav­i­jatu­ra! Nego… vidi… Ikoniju…

    (Mačke se pri­b­ližava­ju Ikoni­ji koja spava)

    MAČKA JOVANKA: Liči poma­lo na Indiru Radić, je’l da?

    MAČAK ŠEKSPIR: Kaži čaroli­ju, brzo!

    MAČKE:
    Dok diode posta­ju man­je od čiode
    Mačke mirno pre­du da miše­vi kolo – poveduuuu!

    .

    .

    PETNAESTA SCENA

    IKONIJINA SOBA

    (Neko­liko dana kasnije…)

    (Ikoni­jin stan. Po čitavoj zgra­di čuje se mjaukan­je mača­ka. Ikoni­ja ne izlazi iz stana već sed­mi dan. Željko neuspešno pokuša­va da dođe do nje. Odjed­nom, iz Ikoni­jinog stana se začu vrisak)

    ŽELjKO: (Trči do vra­ta Ikoni­jinog stana i lupa na vra­ta) Ikoni­ja, otvaraj! Ne bih da pri­men­ju­jem silu, prisilu i zasedu!

    (Otvara­ju se vra­ta. Ikoni­jin lik iza­z­vao bi zav­ist u neživom srcu zom­bi­ja. Ode­ve­na je u kimono, s kriv­im tur­banom i raz­mazane šminke)

    IKONIJA: Osta­la sam bez sve­ga! Skin­u­la sam sav nakit s tela koliko se loše osećam! Sasek­le me bešti­je kao Mar­i­ju Antoane­tu giljoti­na! Propala sam kao glas Ejmi Vajn­haus na posled­njem, jubi­larnom kon­cer­tu u Beograd­skoj areni.

    ŽELjKO: Šta se dogodilo?

    IKONIJA: Mačke su pojele miševe.

    ŽELjKO: Ali, Ikoni­ja, zna se šta mačke rade s miše­vi­ma… Budi racionalna!

    IKONIJA: (Krši ruke) Osećam se kao Štrumpfe­ta koju pro­go­ni zli Azrael! Ali, popeću se ja na taj usi­jani limeni krov!

    ŽELjKO: Odoh smes­ta u Tehno­mani­ju. Oni mogu da ti prekrate muke!

    IKONIJA: Idi, amore!

    (Željko odlazi)

    IKONIJA: (Iz džepa kimona vadi pre­ostale kom­pjuterske miševe. Ima ih tri) Biti ili ne biti, ove mi nećete ugrabiti!

    (U tom trenu kom­pjuter­s­ki miš se pret­vara u pravog. Mačak Šek­spir uskače kroz Ikoni­jin pro­zor. Ikoni­ja vrišti i pen­je se na sto. Mačak Šek­spir iznosi mes­natog miša u zubima)

    (Čuje se kucan­je na vratima)

    KOMŠIJA: Alo, komšin­ka, jeste li dobro? U našoj zgra­di živi jedan emi­nent­ni srp­s­ki sek­solog koji je zain­tereso­van za vaš slučaj…

    IKONIJA: Idi dođavola!

    GLAS SOTONIN: Ikoni­ja, Sotona ovde. Kako možeš da me tako ponižavaš…

    (Ikoni­ja zakuka)

    IKONIJA: (Drži dva kom­pjuter­s­ka miša u ruci) Imam samo dva! Samo dva!
    (Ikoni­ja pada u postelju. Čuje se gala­ma pred vra­ti­ma. Ikoni­ja se pokri­va ćebe­tom preko glave. Ulazi Željko)

    ŽELjKO: Iko, pred tvo­jim vra­ti­ma se događa mit­ing! Emi­nent­ni psi­hi­ja­tri u našoj zgra­di ( tro­ji­ca) su pred tvo­jim vra­ti­ma, drže plakate Fro­j­da, neke… (počeše se po glavi) Mar­le Džun­gle i Šindlera, koliko me sećan­je služi. Skandi­ra­ju i oti­ma­ju se o tvo­ju glavu.

    IKONIJA: Glavu? Antoane­ta, pri­jo, sad znam kako ti je bilo!

    ŽELjKO: Ne zna se koji bi pre da uđe da te pre­gle­da i vodi.

    (Gala­ma utihnu)

    IKONIJA: To nisu bili lju­di… već nesve­ta trojica…

    (Ulazi Jana)

    JANA: Da ti se živ­ot smuči od halucinacija!

    (Ikoni­ja je podozri­vo posmatra)

    ŽELjKO: Jana, od sad ćeš i ti pomoći. Ikoni­ji nes­ta­je pri­bor za hak­er­aj rapid­nom brzi­nom. Moramo da joj nabav­i­mo sve kom­pjuterske miševe iz svih tehno­mani­jačk­ih filijala!

    (Željko stavl­ja Ikoni­ji obloge na glavu. Ulazi Slađan)
    SLAĐAN: Kakav saspens! Ital­i­jani, poz­nati lju­bitelji maši­na, preuzeli su sve fil­i­jale Tehno­mani­je na Zemlji zarad raz­je­ba­van­ja tehno – amer oko­line i zatraši­van­ja sve­ga mašin­skog što dolazi od Ameriku! Al’ ne seki­raj se, gospo­ja, heklaćeš ti ponovo.

    ŽELjKO: Hoćeš da kažeš da nema?!

    IKONIJA: Nema. Obišao sam sve hek­ler­a­jske radnje.

    ŽELjKO: Ah, ti Ital­i­jani… nije ni čudo… sve­tom ion­ako koze vlada­ju… Ikoni­ja, odoh ja u Mauslend po miševe, vraćam se odmah!

    (Istrča­va iz Ikoni­jine sobe, unezveren)

    IKONIJA: I nje­ga su preuzele… moćne halu­ci­naci­je… ovlada­ju svime i svakim ko ima dobar naum.

    JANA: (Ispraća pogle­dom Želj­ka) Ne znam čime si zasluži­la pažn­ju mog oca, najpre ti, koja si odu­vek bila pristal­i­ca ide­je muž noga i lavor! Sneži­na maćeho!

    IKONIJA: Zar ja? Ja koja sam umesto braće men­jala kanale na EI “Niš”! Žongli­rala sam šraf­ciger­i­ma od pele­na! A ono­ga dana kad sam pron­ašla dig­itron u travi, znala sam da me je Bog odabrao…

    (Ulazi Mač­ka Jovan­ka, ura­di što i njeni prethodnici)

    JANA: Ostao ti je još jedan! Jedan ko nijedan! Ha ha ha!

    IKONIJA: Vrati se u bunar ili tele­vi­zor kako god… pas­torko zla! Igraj se s ple­menom izgubljene dece! Osva­jaj nji­hove sja­jne kule i zlatne hramove! Šta s’ navalila da me pro­go­niš ‘vako postklimakteričnu!

    JANA: Šta tome fali? Stolk­ing je lajv per­for­mans par ekselans!

    IKONIJA: Protes­tu­jem, protestujem!

    (Ulazi MAČKA MERI TJUDOR. I posled­nji miš nestaje)

    IKONIJA: (Pada na krevet, pre­vrće se po postelji, u bunilu) Hako­vana, hakovana…!

    (Jani pri­laze mačke)

    JANA: A sad mi recite.. U čemu je poen­ta? Kako ste ovo izvele?
    MAČKE: Zato što imamo moć mater­i­jal­izaci­je i trans­for­ma­ci­je kom­pjuter­skog miša u pravog.
    (Mačke odlaze sa pozor­nice. (Ikoni­ja se osvešću­je. Ulazi Željko.)

    ŽELjKO: I u Mauslen­du nes­taši­ca miševa.

    IKONIJA: (Usta­je i drma ga za rame­na) Onda, kupi mi lap­top, bez mausa. Tako ću im doskočiti.

    (Željko zbun­jeno pogle­da u Ikoni­ju i odlazi)

    .

    .

    ČETRNAESTA SCENA

    IKONIJINA SOBA. NOĆ.

    (Ikoni­ja spa­va. Mačke se šun­ja­ju po sobi.)

    MAČKA JOVANKA: Tako mi prepečenih prženi­ca, ovo mesto izgle­da kao da je u nje­mu eksplodi­rala bom­ba Eno­la Gej!

    MAČKA MERI: Tako je bilo sred­nje ime moje prve dadilje…

    MAČKA JOVANKA: Da si čis­tokrv­na Bri­tan­ka, ispričala bih ti fran­cus­ki vic!

    MAČKA MERI: Jovan­ka, pazi da ti se ne dogo­di Aženkur… Pono­vo! Uvek vas pobedimo!

    MAČAK NAPOLEON: Tiši­na, žene.. ovaj mačke! Ugledah mau­so­liku pojavu a la mini­jatu­ra, sto­jte gal­i­je neka zasvi­ra klav­i­jatu­ra! Nego… vidi… Ikoniju…

    (Mačke se pri­b­ližava­ju Ikoni­ji koja spava)

    MAČKA JOVANKA: Liči poma­lo na Indiru Radić, je’l da?

    MAČAK ŠEKSPIR: Kaži čaroli­ju, brzo!

    MAČKE:
    Dok diode posta­ju man­je od čiode
    Mačke mirno pre­du da miše­vi kolo – poveduuuu!

    .

    .

    PETNAESTA SCENA

    IKONIJINA SOBA

    (Neko­liko dana kasnije…)

    (Ikoni­jin stan. Po čitavoj zgra­di čuje se mjaukan­je mača­ka. Ikoni­ja ne izlazi iz stana već sed­mi dan. Željko neuspešno pokuša­va da dođe do nje. Odjed­nom, iz Ikoni­jinog stana se začu vrisak)

    ŽELjKO: (Trči do vra­ta Ikoni­jinog stana i lupa na vra­ta) Ikoni­ja, otvaraj! Ne bih da pri­men­ju­jem silu, prisilu i zasedu!

    (Otvara­ju se vra­ta. Ikoni­jin lik iza­z­vao bi zav­ist u neživom srcu zom­bi­ja. Ode­ve­na je u kimono, s kriv­im tur­banom i raz­mazane šminke)

    IKONIJA: Osta­la sam bez sve­ga! Skin­u­la sam sav nakit s tela koliko se loše osećam! Sasek­le me bešti­je kao Mar­i­ju Antoane­tu giljoti­na! Propala sam kao glas Ejmi Vajn­haus na posled­njem, jubi­larnom kon­cer­tu u Beograd­skoj areni.

    ŽELjKO: Šta se dogodilo?

    IKONIJA: Mačke su pojele miševe.

    ŽELjKO: Ali, Ikoni­ja, zna se šta mačke rade s miše­vi­ma… Budi racionalna!

    IKONIJA: (Krši ruke) Osećam se kao Štrumpfe­ta koju pro­go­ni zli Azrael! Ali, popeću se ja na taj usi­jani limeni krov!

    ŽELjKO: Odoh smes­ta u Tehno­mani­ju. Oni mogu da ti prekrate muke!

    IKONIJA: Idi, amore!

    (Željko odlazi)

    IKONIJA: (Iz džepa kimona vadi pre­ostale kom­pjuterske miševe. Ima ih tri) Biti ili ne biti, ove mi nećete ugrabiti!

    (U tom trenu kom­pjuter­s­ki miš se pret­vara u pravog. Mačak Šek­spir uskače kroz Ikoni­jin pro­zor. Ikoni­ja vrišti i pen­je se na sto. Mačak Šek­spir iznosi mes­natog miša u zubima)

    (Čuje se kucan­je na vratima)

    KOMŠIJA: Alo, komšin­ka, jeste li dobro? U našoj zgra­di živi jedan emi­nent­ni srp­s­ki sek­solog koji je zain­tereso­van za vaš slučaj…

    IKONIJA: Idi dođavola!

    GLAS SOTONIN: Ikoni­ja, Sotona ovde. Kako možeš da me tako ponižavaš…

    (Ikoni­ja zakuka)

    IKONIJA: (Drži dva kom­pjuter­s­ka miša u ruci) Imam samo dva! Samo dva!
    (Ikoni­ja pada u postelju. Čuje se gala­ma pred vra­ti­ma. Ikoni­ja se pokri­va ćebe­tom preko glave. Ulazi Željko)

    ŽELjKO: Iko, pred tvo­jim vra­ti­ma se događa mit­ing! Emi­nent­ni psi­hi­ja­tri u našoj zgra­di ( tro­ji­ca) su pred tvo­jim vra­ti­ma, drže plakate Fro­j­da, neke… (počeše se po glavi) Mar­le Džun­gle i Šindlera, koliko me sećan­je služi. Skandi­ra­ju i oti­ma­ju se o tvo­ju glavu.

    IKONIJA: Glavu? Antoane­ta, pri­jo, sad znam kako ti je bilo!

    ŽELjKO: Ne zna se koji bi pre da uđe da te pre­gle­da i vodi.

    (Gala­ma utihnu)

    IKONIJA: To nisu bili lju­di… već nesve­ta trojica…

    (Ulazi Jana)

    JANA: Da ti se živ­ot smuči od halucinacija!

    (Ikoni­ja je podozri­vo posmatra)

    ŽELjKO: Jana, od sad ćeš i ti pomoći. Ikoni­ji nes­ta­je pri­bor za hak­er­aj rapid­nom brzi­nom. Moramo da joj nabav­i­mo sve kom­pjuterske miševe iz svih tehno­mani­jačk­ih filijala!

    (Željko stavl­ja Ikoni­ji obloge na glavu. Ulazi Slađan)
    SLAĐAN: Kakav saspens! Ital­i­jani, poz­nati lju­bitelji maši­na, preuzeli su sve fil­i­jale Tehno­mani­je na Zemlji zarad raz­je­ba­van­ja tehno – amer oko­line i zatraši­van­ja sve­ga mašin­skog što dolazi od Ameriku! Al’ ne seki­raj se, gospo­ja, heklaćeš ti ponovo.

    ŽELjKO: Hoćeš da kažeš da nema?!

    IKONIJA: Nema. Obišao sam sve hek­ler­a­jske radnje.

    ŽELjKO: Ah, ti Ital­i­jani… nije ni čudo… sve­tom ion­ako koze vlada­ju… Ikoni­ja, odoh ja u Mauslend po miševe, vraćam se odmah!

    (Istrča­va iz Ikoni­jine sobe, unezveren)

    IKONIJA: I nje­ga su preuzele… moćne halu­ci­naci­je… ovlada­ju svime i svakim ko ima dobar naum.

    JANA: (Ispraća pogle­dom Želj­ka) Ne znam čime si zasluži­la pažn­ju mog oca, najpre ti, koja si odu­vek bila pristal­i­ca ide­je muž noga i lavor! Sneži­na maćeho!

    IKONIJA: Zar ja? Ja koja sam umesto braće men­jala kanale na EI “Niš”! Žongli­rala sam šraf­ciger­i­ma od pele­na! A ono­ga dana kad sam pron­ašla dig­itron u travi, znala sam da me je Bog odabrao…

    (Ulazi Mač­ka Jovan­ka, ura­di što i njeni prethodnici)

    JANA: Ostao ti je još jedan! Jedan ko nijedan! Ha ha ha!

    IKONIJA: Vrati se u bunar ili tele­vi­zor kako god… pas­torko zla! Igraj se s ple­menom izgubljene dece! Osva­jaj nji­hove sja­jne kule i zlatne hramove! Šta s’ navalila da me pro­go­niš ‘vako postklimakteričnu!

    JANA: Šta tome fali? Stolk­ing je lajv per­for­mans par ekselans!

    IKONIJA: Protes­tu­jem, protestujem!

    (Ulazi MAČKA MERI TJUDOR. I posled­nji miš nestaje)

    IKONIJA: (Pada na krevet, pre­vrće se po postelji, u bunilu) Hako­vana, hakovana…!

    (Jani pri­laze mačke)

    JANA: A sad mi recite.. U čemu je poen­ta? Kako ste ovo izvele?
    MAČKE: Zato što imamo moć mater­i­jal­izaci­je i trans­for­ma­ci­je kom­pjuter­skog miša u pravog.
    (Mačke odlaze sa pozor­nice. (Ikoni­ja se osvešću­je. Ulazi Željko.)

    ŽELjKO: I u Mauslen­du nes­taši­ca miševa.

    IKONIJA: (Usta­je i drma ga za rame­na) Onda, kupi mi lap­top, bez mausa. Tako ću im doskočiti.

    (Željko zbun­jeno pogle­da u Ikoni­ju i odlazi)

    .

    .

    SCENA ŠESNAEST

    IKONIJINA SOBA. DAN.

    (Željko ulazi u Ikoni­jin stan.. Ikoni­ja sedi u fotelji i gle­da u prazno. U sobi je polum­rak. Roletne su spuštene.)

    ŽELjKO: Ikoni­ja, izne­nađenceeeee! Samo za tebeeee! (Osmeh mu se zale­di) Ikoni­ja, dušo, šta ti je? Otku­da taj psi­ho pogled?

    IKONIJA (Klati se u fotelji) Videla sam ga. U stvari, nisam. Čula sam ga!

    ŽELjKO: Koga si videla ili čula, Iko, tako ti…

    IKONIJA: Sotonu. Izvrši hak­er­s­ki upad s namerom nečas­nom i ponudom nepristojnom!

    ŽELjKO: (prekrsti se) Iko, pa zar da te u tako mlade dane stre­fi bor­der­la­jn psihoza!

    IKONIJA: (Usta­je) Kako možeš da budeš tako naivan? Zar ne vidiš pred nosem šta ti se događa? Je’l čuješ… (Ukipi se)

    ŽELjKO: Ne.

    IKONIJA: (Užasnuto)To je pesma!
    MAČKE: (Pes­ma odz­van­ja pozornicom)

    Od Gefufne do Geblajzne
    Fufer­i­ca ulje pumpa

    IKONIJA: Ovo mora da su Mačke! Preuzele su Slađanov glas!

    ŽELjKO: Ikoni­ja, Slađan je samo običan sred­njoško­lac koji želi da popravi ocene. Gov­oriš o nje­mu kao da je povam­pireni Pavaroti!

    IKONIJA: Nije on vozač, on je duh i u zaveri s mačka­ma pro­tiv mene da me izlu­di! Zar ti nije čud­no da tvoj vozač recitu­je Šek­spi­ra kao najreči­ti­ji signalista!

    ŽELjKO: Uvek daje sig­nal kad skreće, ali ne baš reči­to… Ikoni­ja, dušo, prilezi malo…

    IKONIJA: Tiši­na! Evo ga opet!

    MAČKE: Gospo­ja, ja sam Vozač, moj posao je da dajem sig­nale kada neko skreće… s pameti!

    IKONIJA: Evo, opet se čuju… čas su ovde, čas su onde… kao dr Džek­il i Mr Hajd. Kao Pla­ton i Hegel!

    ŽELjKO: Ko se čuje? Šta se čuje?

    IKONIJA: Glaso­vi! Nelin­earni su, vrte se u krug, shvataš li? Mož­da se zato i ne čuju… (zamišl­jeno)

    ŽELjKO: Ne gine ti pre­gled živa­ca, dušo! Hajde, samo hrabro kod lekara!

    IKONIJA: (Mirno) Ne tre­ba meni dok­tor, nego sveštenik.

    GLAS MAČKA ŠEKSPIRA: Sto­jte, bla­ga­jne carske!

    IKONIJA: (Dere se) Začepi izrode, odnele te mutne vode!

    GLAS MAČKA ŠEKSPIRA: Šta ćeš, gospo­ja, zavladao lib­er­al­izam, danas sve pro­lazi kao poez­i­ja šizika!

    ŽELjKO: (Zagr­li je i teši, oča­jn­im glasom) Ne seki­raj se, Iko, danas su psi­hoze pot­puno izlečive! A halu­ci­naci­je čak i dobrodošle, naroči­to na ovu krizu.

    IKONIJA: To su samo senke… Posred­ni­ci psi­hičke akcen­tuaci­je nečasne sile na moj blis­tavi um. Idi, amore. Ostavi me među bal­dahin­i­ma noći gde želim da dopiru do mene samo ravn­odušni utis­ci i neob­jašn­jive čin­jenice! Izboriću se pro­tiv nervne katak­l­izme makar silom. Nikog nisam videla, niš­ta nisam čula. Dobro sam, dobro sam…

    (Ulazi Slađan)

    SLAĐAN: Evo, gaz­da, jedan lap top ne samo bez miša nego i bez tas­tature! Najnovi­ja reč tehnike! Nout­buk lap top. Inter­fe­js čini dugme i kružni tačped! A, šta kažeš, gospo­ja, kon­ačno izne­nađence, a da nije onos­tra­no, hi hi hi

    IKONIJA: (His­ter­ično) Priz­na­jem! I kon­statu­jem poraz i kraj! O, Sotono, o Sve­višn­ji! Pobe­dili ste! Pobe­dili ste! Više neću da se bav­im smišl­jan­jem kom­pjuter­skih pro­gra­ma da bih špi­ju­ni­rala Sferu Spir­i­tiku! Jamčim! Pobe­da je Vaša! Ja, Ikoni­ja od Rače Kragu­je­vačke odus­ta­jem i jed­va čekam da odem u lud­nicu samo da vas više ne vidim, ni vas, a ni Mačke!

    (Ikoni­ja pada u nesvest)

    .

    .

    SEDAMNAESTA SCENA

    PALMOTIĆEVA. HODNIK.

    (Nervni bolesni­ci se šeta­ju u pidža­ma­ma. Zviž­duću, izmešani s ravn­odušn­im lici­ma dok­to­ra i poseti­la­ca i užur­ban­im med­i­cin­skim ses­tra­ma. Guž­va. Ikoni­ja, Jana i Željko čeka­ju ispred ordi­naci­je. Ogro­man je red..)

    IKONIJA: Prokleti Rumu­ni koji vas naprav­iše, izro­di Sotone! Eh da mi je otrov Eme Bovari ovo­ga časa!

    ŽELjKO: Da, draga.

    IKONIJA: Željko, jed­na komšini­ca se ubi­la kad joj je demon­ka po imenu Doroti upala u kuću!

    ŽELjKO: Ako je draga.

    IKONIJA: Demon može da se pojavi u obliku najblagorod­ni­jeg anđela i najras­ni­je mačke sa dugod­lakim repom! Ne daj da te priv­id zavara, Željko, amore! Uništile su mi lap top, naprav­ile ti šte­tu u mesari, to je mačji armage­don! Ubaci ih sve u Kalje­vu peć babe ti Neboderke, o Neboder­ka, ime gov­ori da si sve­ta! Neboder­ka, zašti­ti me, od Sotone u peć tvo­ju sakrij me!
    ŽELjKO: U redu u redu… Otarasiću se mačaka.

    GLAS DOKTORA: Sledeći!

    (Ikoni­ja ulazi u prat­nji Jane i Željka)

    IKONIJA: Sad ih nema, dok­tore. Nestale! Nema sum­n­je, a opet ima! Tu su one negde… Osećam! Vidim! Sav alat za rad su mi izjele, gaj­tane pre­gri­zle, a u sobi mi bio pacov veličine pola nosoro­gov­og tela!

    DOKTOR: Ko to, gospođo? Ko je tu? Koga vidite?

    IKONIJA: Mačke, vidim mačke, čujem mačke! Ulo­go­vale su se u čove­ka i sad će da prošire svo­ju delat­nost na antropološke sfere! I da nes­metano gov­ore, gov­ore i govore…

    DOKTOR: Imate li mož­da mačke u stanu? Da li vas pod­seća­ju na stro­gog oca ili blagorod­nu majku? Znate, gospođo, izja­va, ma koliko nesu­vis­la bila zapra­vo je pro­dukt promišl­jan­ja na račun autom­a­tiz­ma. (autori­ta­tivno)

    ŽELjKO: A?

    DOKTOR: Jeste. I ludi­lo ima svo­ju logiku. Zaš­to baš mačke? Otkud mačke? Zaš­to ne eukaliptusi?

    ŽELjKO: Dok­tore, ja imam mačke u stanu, ali one ne gov­ore. Barem ne u mom prisustvu…

    IKONIJA: I ti si s nji­ma u dilu! Pis, Sotono!

    SOTONIN GLAS: Ikoni­ja, smiri se.. Sve je to samo jed­na obič­na halucinacija…

    IKONIJA: Napol­je iz moje glave!

    JANA: Dok­tore, da li bi pomog­lo da joj čita­mo neke bajke o drevnoj Altamiri ili neš­to slično?

    (Ikoni­ja peva Slađanovu pesmu)

    DOKTORE: Vrlo izves­no. Gde ne pomaže injek­ci­ja, pomaže priča… A sad, dra­ga gospođo, hajde­mo zajed­no, ruku pod ruku, u sobu da prilegnete…

    IKONIJA: Iju! Ja vama odu, a vi meni elek­tro­du! Zar na ovu nes­tašicu tako olako troši­ti struju?
    ŽELjKO: Dra­ga, ne pravi prob­lem, dok­tor zna najbol­je. Evo, ja ću da te vodim, kao u Tram­va­ju zvani Žel­ja, mada nis­mo baš stranci.

    IKONIJA: A tek što smo milostivi… (Van sebe) Željko, mi amore! Da! Hajde­mo tim tram­va­jem zajed­no, ka belom zamku pitke sreće, gde se snovi ost­varu­ju, gde ludaci jed­no dru­go privlače… (Zastaje)A šta ako to nisu niti pravi dok­tori, niti su napolju pravi ludaci, već Azazeli pre­rušeni! Napasti mač­je! Inter­na podrš­ka ekstrater­e­stri­jal­nih bića koja nam se cere sa obla­ka strave! A ispod njih plu­ta­ju ogn­jen­im jeze­rom tela nekad živih, a sada spečenih plivača.

    ŽELjKO: Mis­liš kao onaj plu­ta­jući uložak na Adi, Iko?

    (Dok­tor, Jana, Ikoni­ja i Željko u prat­nji dve med­i­cinske ses­tre izlaze iz ordinacije)

    IKONIJA: Nisam kri­va, nisam… što sam htela i mogla da haku­jem što se hako­vati ne da… Ah! (Oti­ma se) Pustite me! Svi! To su mačke… Mačke! Dal­je od mene! Znam tekvon­do i druge opasne veštine!

    (Ikoni­ja zauz­i­ma bori­lač­ki stav. Tur­ban joj pada s glave i otkri­va ćelavu glavu)

    Aii­i­i­i­i­i­ii! Hi-ju! Hi-ju-ju!

    ŽELjKO: Dušo, nisam znao da katanom sređu­ješ frizu­ru! Ali, lepo ti stoji.

    IKONIJA: Ko mi kaže! Mesar s pre­gaču i s’ mrsne šiške!

    (Med­i­cin­s­ka ses­tra joj daje injek­ci­ju u rame. Ikoni­ju omaml­jenu iznose sa pozornice)

    .

    .

    OSAMNAESTA SCENA

    JANINA SOBA

    (Jana raz­go­vara sa Mačkama)

    MAČKE: Naša mis­i­ja je završe­na, tako poruču­je igra naša savrše­na! Da se pozdravimo!

    (Mačke zagr­le Janu)

    JANA: Zah­valju­jući Vama, ne samo da sam poprav­i­la sve ocene, već mi je inteligen­ci­ja toliko porasla da bi mi Skočko poza­video! I to u pravom trenutku kad sam pomis­lila da će me i Slađan ostavi­ti zbog oča­jnog pravopisa, a ne samo rođe­na majka!

    SLAĐAN: (Proviru­je kroz odškrin­u­ta vra­ta) I meni bi jedan Skočko dobro došao!

    JANA: Nisam mis­lila na porast sek­su­alne inteligen­ci­je! Uđi i zatvori vra­ta. Uvek zab­o­rav­im da ih zaključam, mada sad nema potrebe. Ikoni­ja je na sig­urnom. (Slađanu dobacu­je knjigu „Bon­ton“)

    SLAĐAN: Oh, hvala, hvala. (pres­rećno)

    MAČKA JOVANKA: Sad kad ste obo­je upili mudrost vekova.…

    MAČKA MERI: Oboje?

    MAČKA JOVANKA: Pusti me da dovršim. (dobacu­je „Bon­ton“ mač­ki Meri Tju­dor. Meri Tju­dor se odlučno upuđu­je ka Neboderki­noj peći)

    MAČAK NAPOLEON: Mir, žene! Tju­doro­va, vraćaj se ova­mo. Nemamo puno vre­me­na. Jovan­ka, dovrši šta si htela, pa da odletimo.

    MAČKA JOVANKA: Kupite Nivea kre­mu za podm­lađi­van­je. Za sva­ki slučaj. Sil­na pamet bore stvara, a botoks nije na raspro­da­ji.. . barem ne kvalitetan.

    JANA: Hvala na save­ti­ma, na pomoći, na… (Slađan i Jana otiru suze)

    MAČKE: I tebi hvala, jer zah­valju­jući vama dvo­ma i neš­to dužem boravku na zemlji, ne mori nas više toliko žal za životom.

    (Svi plaču od tuge zbog ras­tan­ka. Ulazi Željko.)

    JANA: Tata, što su ti takve oči… k’o da si iz Crvenoga mora išetao!

    ŽELjKO: Da su samo oči.. sloml­jen sam kao da sam imao kar kreš!

    JANA: Nema dubok­ih podočn­ja­ka bez velike pat­nje. I, šta bi s Ikoni­jom? Je’l ušla u uži krug za elektrošok?

    ŽELjKO: Raz­go­varao sam s dok­torom. Ikoni­ju će zadržati u Lazi… makar dok im ne pon­es­tane kreve­ta. Nakon toga će je pro­gl­a­siti normalnom.

    JANA: Bilo koja ludara, sve­jed­no je. Naša stru­ja je ion­ako naj­jef­tini­ja u Evropi. A što se kreve­ta tiče, evo, možeš da im ponudiš moj, ako im pon­es­tane. Samo da njoj bude bolje.
    ŽELjKO: Ne bri­ni se za scenografi­ju lud­nice, već oter­aj te mačke! One su za sve krive! Pre dva dana dogodi­la se veli­ka šte­ta u mesari. Ne samo da su tvo­je mačke ras­turile mesaru, već su naprav­ile i šte­tu u obliku dijareje!

    JANA: Ali, tata, mož­da nisu one.. Mož­da su ove lutal­ice što se oku­pl­ja­ju oko zgrade. Uostalom, one su mi pomogle da poprav­im sve ocene. Zah­valju­jući nji­ma, znam i ko je bila Hitlero­va majka.

    ŽELjKO: Kako­god, nema nam druge nego da se otarasi­mo mačaka.

    (Mačke odlaze s pozornice)

    .

    .

    DEVETNAESTA SCENA

    NEBESA. RAJ

    (Sveti Petar se šeta pozor­ni­com, neraspoložen. Pored nje­ga je Paraske­va. Cup­ka u mestu)

    SVETI PETAR: Gde su? Kasne!

    PARASKEVA: Bol­je da smo poslali pse! Oni su verni i pouz­dano ne kasne!
    (ulazi Emanuel)

    EMANUEL: Šta si se tu narogušio? K’o da ti je neko hako­vao račun u Švici?

    PARASKEVA: Oh, ne, nije valj­da da smo ostali bez šva­j­carsko­ga osiguranja!

    EMANUEL: Nikako, van svake sum­n­je! Ipak, mora da se vodi raču­na… za sva­ki slučaj kad bi da povre­meno šopin­gu­je Hong Kon­gom inkog­ni­to! Odak­le ti ta crve­na peri­ka, Petre?

    SVETI PETAR: Nije crve­na, neko brun­clik… ni boje ne raz­liku­ješ, Emanuel, a ova­mo iznosiš tako ozbiljne optužbe! Mora da ti je vid popus­tio ovih par hil­ja­da god­i­na zbog mračne atmos­fere u Paklu.

    EMANUEL: Ti mi kažeš, Perice! Toliko ne raz­liku­ješ boje niti znaš da ih ukom­bin­u­ješ da su od tebe veći dal­ton­isti jedi­no braća Dalton!

    PARASKEVA: Tiši­na! Kao da se svađate oko neke čedne žive žene! Kao da vas ljubomo­ra obo­jicu stišće! Pitam se koja li je ta fam fatal..

    (Ulazi Lilit. Za njom ulaze Mačke)

    MAČKE: Vratile smo se s puta krat­ka obavl­jenog zadatka!

    SVETI PETAR: Ah, kon­ačno! (Vedro) Okupite Rajsko veće.

    PARASKEVA: I done­site eden­sko cveće.

    SVETI PETAR: Upalite svete sveće.

    (Emanuel i Lilit istovre­meno kašlju dok se Rajem širi tamjan)

    MAČKE: Ikoni­ja više neće…

    PARASKEVA Ta, zar neće?

    MAČKE: Izludela načis­to. Na nju kaz­na bož­ja sleće.

    PARASKEVA: Neka ozdravi! Kam’ te sreće.. Zah­valju­jući njoj rajsko – pak­lene afere su moguće! Želim je za smrt­nu fren­dicu! Kafu eter­ičnu s njom bih pila!

    SVETI PETAR: O čemu ti to, Paraskevo?

    PARASKEVA: Ikoni­ja je, sve vreme, imala tajni plan da pomeša Raj i Pakao kako bi sve duše, pa i naše, bile na jed­nom mes­tu – u sim­biozi, a ne sep­a­rati­sane. Kao što je ljubav Ene­ja i Didone dovela do rask­i­da Kartagine i Rima, tako je Ikoni­ja osmis­lila rušen­je Sfer­ospir­i­tičnog zida – zarad Ljubavi!

    MAČKE: O, Sve­ta Paraske­vo, tebi je taj tvoj veneci­jan­er Emanuel (mis­liš da se o tome ne priča u dedos­fer­skim kuloari­ma? E, pa zeznu­la si se!) načis­to popio ono malo eter­ičnog moz­ga što si imala… Mi smo sve eter­ične! Evo, Jovan­ka neka posve­doči da se ne loži­mo ni na koga!

    SVETI PETAR: Uver­i­la si me, Paraske­vo. Dir­nut sam. (Mačka­ma) Moj blagoslov, ljup­ke čarob­nice, rajske i pak­lene pobe­g­uljice, drske Ozirisove osvet­nice. Dođite da prim­ite obećanu nagradu, jer uništile ste Ikoni­ju samo jedan dan pre nego što se spre­mala da sruši sep­a­ratični zid naše vol­jene Dedosfere!

    (Glum­ci ski­da­ju maske. Mačke su sad u prav­im duhovn­im obličji­ma. Za stolom u obliku pravilnog jedanaestougla sedi žiri za dodelu nagra­da – Paraske­va, Sveti Petar, Emanuel i Lilit)
    SVETI PETAR: Izvo­lite nagradu za obavl­jeno delo – izluđi­van­je opasne hak­erke iz Laj­fos­fere. Nebes­ki Oskar, od čis­to­ga čeli­ka. Anđeo koji piš­ki – nar­avno, u pitan­ju je čista minakva.

    ŠEKSPIR: Ja bih jed­nu Anđelinu. Može i dru­gog reda.

    (Na video bimu je prikazan lik Anđe­line Džoli)

    SVETI PETAR: Str­pi se malo. Toliko je dobrih dela učini­la za decu Kam­bodže da u poređen­ju s njom Maj­ka Tereza mu dođe kao Hitler. Sig­u­ran sam da će i ona usko­ro kod nas.

    (Sveti Petar nastavlja)

    I to nije sve! Meri Tju­dor stiče pra­vo na tret­man rajskih masaža od po mesec dana. Ti, Napoleone, dobi­jaš pak­leni paket aranž­man – pla­menom metodom ćeš se reši­ti ener­get­skih bubulji­ca zarađenih u bit­ci kod Boro­d­i­na! Jovan­ka dobi­ja nagrad­ni tret­man – lečen­je bra­davi­ca po celom duhovnom telu novom metodom koja isključu­je spalji­van­je. Šek­spire… za tebe smo spremili Rajsku kocku koja reša­va sve dileme! Emanuel, može li demonstracija.

    EMANUEL: (Baca koc­k­icu) Tu bi or not tu be. (Ispa­da zeleno)

    ŠEKSPIR: Znači, imati.

    SVETI PETAR: Tako je. A ako je crveno, onda Neće Da Može!

    ŠEKSPIR: (Baca koc­k­icu) Tu bi or not tu bi? Ih, gade, šta mi se zeleniš… (Baca koc­k­icu sve vreme tra­jan­ja scene)

    JOVANKA: A boravak s našim ljubljen­i­ma s one strane Zida?

    SVETI PETAR: Takve nagrade nisu pred­viđene. Ko je bio u pak­lu ide nazad. Na elit­ni­ji nivo doduše. A ko je bio u Raju, opet.. Nazad. Morate se razd­vo­ji­ti, dra­gi pokojnici.

    NAPOLEON: Nema šanse. (Okreće se Jovan­ki) Jovan­ka, ja ne mogu da mrtvu­jem bez tebe.

    (Paraske­va zaplaka)

    (Lilit, Emanuel i Sveti Petar se pogledaše. Svi zaplakaše)

    NAPOLEON: Dža­ba smo radili zadatak! Umesto da nas nagra­dite time da bude­mo sa svo­jim ljubav­i­ma (Zagr­li Jovanku) dali ste nam plišanu lutku da nas zapišava!
    SVETI PETAR: Čeličnu.. (Otire suze)

    NAPOLEON (Vadi mač iz pojasa)

    GLAS GOSPOD­NjI: Ko od mača živi od mača će poginuti!

    GLAS SOTONIN: Zar ne reče da nisi došao da done­seš mir, nego mač? Kakve kon­tro­verze… I kako da ne budem zao? Bol­je hul­ja, nego lud i zbunjen.

    GLAS GOSPOD­NjI: Čitao sam Ham­le­ta u vreme dok sam dik­ti­rao taj deo…

    MERI TJUDOR: Znala sam da je Šek­spir običan plagijator.

    NAPOLEON: Mož­da dru­gi od mača ginu, ali ja znam da je mene živog Žoze­fi­na otrovala. (Vraća mač u korice) Sad tek vidim da smo radili pro­tiv svo­jih intere­sa. Ikoni­ja je samo želela da poveže Raj i Pakao. Da imamo jedin­stven pros­tor, jedin­stvenu društvenu mrežu…

    MERI: Da mogu da četu­jem sa Rajevci­ma, jebote…

    EMANUEL: Idem da pripremim pre­voz za obe Dedos­fere. Perice, ustupi im pros­tori­ju za čekanje.

    SVETI PETAR: Koju od 223?

    EMANUEL: Onu koja se Kaf­ki jav­i­la u snu kad je pre­rušen u Joze­fa K. čekao na naci suđenje.

    PARASKEVA: Zar se u vama ne prela­ma odlu­ka ta, da neprav­di usta zak­lo­p­ite, o vite­zovi Pravde i Milos­rđa! Hlad­na li su naša rajs­ka srca postala!

    (Hoda po pozor­ni­ci u zanosu šireći ruke) Dok sam s Emanuelom ljubav­isala u pak­lenoj gondoli…
    (Lilit opali Emanuelu šamar i baca mu u lice verenič­ki prsten. Emanuel ga zagle­da i najpre ga stavi u džep, potom se zamis­li i izva­di prsten iz džepa)

    (Paraske­va sve vreme gov­ori)… pos­ma­trala sam nes­retne, zaljubljene poko­jnike koje razd­va­ja admin­is­traci­ja Dedos­fere, kako beže, kako gleda­ju da uteknu jed­ni drugi­ma u zagrl­jaj, da uteknu i da preteknu, ne samo grešni­ci, no i sve­ci.. Oh kako sam ih samo razumela! Dopala mi se nam­era ta! Dopala mi se više od maske svet­ice pred kojom se kri­je samo jed­na.. zaljublje­na živa žena. A sada, zah­valju­jući Ikoni­ji, rajsko – pak­lene afere su moguće! Neka gon­do­le ukletih ljubavni­ka odsad Stik­som priljubljene plove! Neka gore od strasti teš­ki bokovi gal­i­ja i gleda­j­mo uži­vo kako se ras­plam­sa­va – Požar ljubavi!

    EMANUEL: I ja sam u Pak­lu tako malo cen­jen, s tira­nom kao gospo­darom! Teš­ka kaz­na čak i za bankara i raspikuću, lopo­va i kockara! Nje­go­va Niskost me neljubazno s večitim zaruka­ma morio i smorio, da mi ovaj rask­id dobro dođe, s Rajskom ljubom da kroz večnost u zagrl­ja­ju uskiptele vode makar i spečen plovim! Da san više ne bude kob niti da završim kao Job – naopačke! Paraske­vo, ti si dru­ga polov­ina moje mračne senke! Kroz vrt­loge vrele gori­mo zajed­no i zaus­tavi­mo vreme! (Pada na kole­na i stavl­ja joj prsten na ruku)

    SVETI PETAR: Ti nitkove, i mene oslo­bo­di, da mi telo s đavoli­com mojom, Lili Putanom večno brodi!

    (Paraske­va mu opali šamar)

    PARASKEVA: Verolom­niče! Prepre­deni lažljivče! Danas čas­nu ženu olako pre­vari svako! (Uhvati Emanuela za ruku)

    (Oba para se drže za ruke, Sveti Petar i Lilit, Emanuel i Paraskeva)

    SVI: Šta uradismo!

    DUHOVI PREDAKA: Oteras­mo u ludaru osobu sa dobrim nam­era­ma! Vra­ti­mo se na Zemlju i nabav­i­mo Ikoni­ji otpus­nu listu!

    SVETI PETAR: Lomim se, da’l lupež sam pro­tiv Boga! Zar to da pril­iči meni… Za greh biću išiban! Kao Juda pos­tupih! Ne! Klet­va demona na mene ako pro­tiv Boga ustanem!

    MERI TJUDOR: Sveti Petar je pravi autor Ham­le­ta. Pre­poz­na­jem stil. Znala sam, znala!

    ŠEKSPIR: (baca Rajsku kocku)Tu bi.. ma hajde, zacr­veni se… Rajs­ka koc­ka je laž­na. Ne mogu stal­no da budem. Obično volim da ne budem. Naroči­to ne u blizi­ni Kraljice uložaka.

    PARASKEVA: A ja apelu­jem! Javno! Dedos­fer­s­ki zid mora da se sruši! Pretvo­rimo istori­jske junake izno­va u Mačke, vra­ti­mo ih na Zemlju, zamolimo Ikoni­ju za oproš­taj, spasi­mo je i spasi­mo sebe!

    EMANUEL: Slažem se. Mačke, odne­site Ikoni­ji u bol­ničku sobu najsavršeni­ji kom­pjuter, zaus­tavite vreme oko nje i pustite je da dovrši svoj pro­jekat – rušen­je Dedos­fer­skog zida.

    LILIT: Ustan­i­mo pro­tiv Svevišnjeg!

    PARASKEVA: I pro­tiv Sotone!

    SVETI PETAR: Ne mogu, ne mogu pro­tiv odlu­ka Svevišnjeg!

    ŠEKSPIR: Tu bi or not… (Sve vreme dok se Sveti Petar pre­mišl­ja, prati ga čuve­na replika)

    LILIT: Petre, neka obave zadatak i spa­su Ikoni­ju od šizen­ja, pa ćemo većati…

    EMANUEL: Tako je. Odlu­ka o sep­a­raci­ji još nije konačna.

    SVETI PETAR: Mora da sam poludeo kad vas u ime ljubavi zlim smerom sled­im. Ali, katkad se val­ja udruži­ti i sa Sotonom da bi se doš­lo do Boga! Ako je pakao kaz­na za zločin srca istkanog ljubavlju kao motivom… šta se tu može! Stikse, čekaj me, zajed­no s Liliti­com progutaj me!

    SVI U GLAS: Jer ako se opros­ti­mo i razd­vo­ji­mo, kako da se pono­vo pronađemo?

    DUHOVI PREDAKA: (Svi, izuzev Šek­spi­ra) Dos­ta nam je skri­van­ja u kuku­ruzu, mali­na­ma, kupina­ma, samo da bis­mo bili živi!

    ŠEKSPIR: Mno­go buke ni oko čega….

    .

    .

    DVADESETA SCENA

    PRIVATNE ODAJE GOSPODA BOGA.

    (Gospodove pri­vatne oda­je. Sotona i Gos­pod igra­ju remi. To su dva glum­ca u japi odeći. Izgleda­ju kao braća Krej)

    GOSPOD: O, Sotono, je’l čuješ šta ovi priča­ju i kako se domunđava­ju? K’o jakobinci…

    SOTONA: Iskuli­raj. Gde ti je rev­olu­cionarni duh?

    GOSPOD: I šta ću sad?

    SOTONA: Pusti ih… na jed­no hil­jadu god­i­na, barem do dru­gog silas­ka tvog Sina… i mog…

    GOSPOD: Mudro zboriš. Hej, sad sam prime­tio da igramo par­ti­ju remi­ja sa samo jed­nim špilom.

    SOTONA: Zar zbog toga i nis­mo ono što jesmo?

    GOSPOD: Remi, dakle?

    SOTONA: Remi.

    (Spuš­ta karte na sto. Sme­ju se)

    .

    .

    DVADESET PRVA SCENA

    RAJ. SOBA 223. Pop­u­larno zvana KAFKA, služi za ispi­jan­je eter­ične kafe.

    (Duhovi preda­ka teleskopom pos­ma­tra­ju Zemlju)

    MERI: Savršeno… Primer­ci par ekselans!

    (Na video bimu se vide mačke lutal­ice kako njuška­ju oko­lo kontejnera)

    JOVANKA: Tju­doro­va, zar ti tako ple­meni­ta roda u mačke lutal­ice da se uloguješ?

    ŠEKSPIR: Nemamo sad vre­me­na za izvol­je­van­je. Počn­i­mo s logo­v­an­jem.. Napoleon će se ulo­go­vati u telo duha-dok­to­ra tako što će pasti na tera­su lud­nice da spasi Ikoni­ju. Oliza­će joj ključne zone tela i vratiće je u normalu.

    MERI: Ali, Šek­spire, zar tek tako da pad­nemo sa obla­ka? Veli­ka je visina?

    ŠEKSPIR: Mačke se uvek dočeka­ju na noge.

    JOVANKA: A osim toga imamo i devet života.

    .

    .

    DVADESET DRUGA SCENA

    ODEL­jEN­jE F LAZE LAZAREVIĆ.

    (Ikoni­ja je vezana za krevet sa gvoz­den­im rešetka­ma. Glumac Napoleon ski­da masku i oblači beli man­til. Ulazi u Ikoni­jinu sobu)

    DOKTOR: Dobar dan. (Spuš­ta lap­top na Ikoni­jin krevet)

    IKONIJA: Vi ste iz radion­ice za hortikulturu?

    DOKTOR: Došao sam da vas zapljunem. Nakon toga, bićete bistri­ji nego ikad.

    IKONIJA: A ne može tako, dok­tore. Hoću da znam šta mi fali. Otkud sotone u mojoj glavi! I zaš­to sam zaljublje­na u gospo­d­i­na Higsa toliko da bih milo­vala nje­gov­og bozona?

    DOKTOR: Pridig­nite se malo… tako… ovo je novi krik far­ma­ceu­tike! Plju­vač­ka pura, des­til­isana iz usta napal­jene mačke u mese­cu feb­ru­aru. (pre­mazu­je Ikoni­jine usne mačjom pljuvačkom)

    IKONIJA: Ali, sad je mart…

    DOKTOR: I idu mar­tovske ide, kao što i Bogin­ja Uni­verzu­ma iz ludare ide! Ovo je vaša otpus­na lista.

    IKONIJA: Kak­va crna otpus­na lista? Ja sebe ne otpuš­tam nigde, ne! Ne, dok ne saz­nam odgov­ore… Joj, što steže ovo košuljče… kako ga ovako čud­no zakopčava­ju, niti dug­mad da udese tako da bude širok bod… Ah, što mi se neš­to bistri u glavi… Odgov­ori mi: kome su potreb­ni odgov­ori? I gde se oni uopšte nalaze?

    DOKTOR: Kako gde? Pa u pro­gra­mu tvog kompjutera!

    (Ikoni­ja uzi­ma lap­top s kreve­ta i počin­je da kuca. Pozor­ni­com odz­van­ja dra­matič­na muzika)

    .

    .

    DVADESET TREĆA SCENA

    IKONIJINA BOLNIČKA SOBA

    (ulaze Željko i Jana)

    IKONIJA: Željko! Mi amore! Pad­ni mi na gru­di! (Željko je grli. Ikoni­ja se osvrće oko sebe) Gde sam ja to?

    ŽELjKO: U lud­ni­ci, draga.

    IKONIJA: A šta mi bi? Bis­tra sam k’o reka Lepenica!
    ŽELjKO: Eh Iko, šta ti ne bi bilo na ovu krizu! I mene su ispre­gledali na moju ini­ci­ja­tivu, tebi našli deset, a meni jedanaest dijag­noza! Evo, ovde piše da imam Štokholm­s­ki sin­drom jer sam lekaru pričao da sam san­jao o boravku u Štokhol­mu na veliku vrućinu zatraživši od njih soci­jal­no osiguranje.

    IKONIJA: Ma odak­le sve to? Jedi­no čega se sećam jeste da me je pose­tio dok­tor, ali s njim nisam pričala, samo je hteo da me pljune.

    ŽELjKO: Kako odak­le? Zar ne čuješ? Pro­da­ju u Lazi na izvol’te uveren­ja da niste čitavi za razne beneficije!Idu brže nego oproš­ta­jnice gre­ho­va u crkvi preko puta što inkog­ni­to razglaša­va raspop!

    GLAS IZ HODNIKA: Dijag­noze, bez prisile, prin­ude i zablude! Pot­pišite ovde! ‘Iljadar­ka po komadu! Ako ste san­jali da ste bili u Parizu, imamo za vas Paris­ki sin­drom, još malo pa nesta­lo! Ako ste proči­tali čitav Sten­dalov opus, za vas je Sten­dalov sin­drom! Imamo i Lim­s­ki, uko­liko želite da posetite Peru! U državi ludih, samo kao ludaci možete da opstanete! Sve čis­to, poli­tičkiko­rek­t­no, povoljno i nadasve demokratski!

    ŽELjKO: Hajde­mo dra­ga, onim istim Tram­va­jem, ali u suprot­nome pravcu. Našoj kući­ci slobodici.

    (Ogrne je bud­is­tičkim kimonom. Ikoni­ja izlazi iz ludnice)

    .

    .

    DVADESET ČETVRTA SCENA

    IKONIJINA SOBA

    IKONIJA: Željko, mi amore… Sad kad sam iza­šla iz lud­nice, shvati­la sam da moju ljubav pre­ma tebi ne bi opisala ni Ves­na Radusi­nović…! Od sad čitam isključi­vo amer­ič­ki lit­er­arni treš sa rajskom tem­atikom napisanom u pak­lenom stilu.

    ŽELjKO: Znači… Mogu da se nadam… Da ćeš mi rodi­ti sina.. Našeg sina…

    IKONIJA: Zapeo za sina. A mis­lila sam da nema većeg Balka­n­ca od Hen­ri­ja Osmog. Sina da, ali ne nebesno­ga! Samo mi fali još neko odoz­go da mi silazi!

    ŽELjKO: (Zabrinuto)Ali, reče da su stan­ice prob­lem … da zato ne može­mo da imamo dete…

    IKONIJA: Stan­ice? Ako hoćeš vozne, može da ti ga izro­di i Ana Karen­ji­na… (Odmah­nu rukom) Doniraće­mo neku jajnu ćeli­ju od Paraskeve, to mi je fren­di­ca, a i ne stari.. Uostalom, ako ne upali, usvo­jiće­mo neko iz Zvečanske! Tako će cela kuća da zveči od deč­je radosti!

    (Željko je grli. Ulaze Jana i Slađan)

    IKONIJA: Šta je bilo, dete? Došla nazad po knjigu „Bon­ton“?

    JANA: (Ljubazno)Teta Ikoni­ja, shvati­la sam da ste vi jed­na vrla, mudra i napaće­na žena, ras­trzana okovi­ma blis­tavog uma i žel­je za svakod­nevn­im, običn­im živ­o­tom u kome ste bili ver­na lju­ba mome tati i naša.. več­na… (nakašl­ja­va se) uteha!

    IKONIJA: (Izne­nađeno) Kako lepo priča. (Željku)

    JANA: A i mačke su mi pomogle.. Kako su mačke shvatile da su pogrešile, tako sam shvati­la i ja.

    ŽELjKO: Jana, šta sad tu pričaš? Kakve bre mačke? (Ikoni­ji) Ne znam šta joj odjednom.

    IKONIJA Ja znam. (Usta­je i zagr­li Janu) Dete, nisi ti niš­ta kri­vo. Zapos­tavi­la sam ne samo tebe, već i tvog oca zbog razmišl­jan­ja i bavl­jen­ja sit­nim prob­lemi­ma sjed­in­ja­van­ja Univerzuma.

    JANA: Ali… To nisu sit­ni prob­le­mi. Zah­valju­jući Vama, sruše­na je bar­i­jera između Raja i Pak­la i neko će vam zbog toga biti jako zah­valan. (Dozi­va) Šek­spire, Meri, Napoleone, Jovanka!
    (Na video bimu prikazan je Napoleon. Nje­gov glas grmi pozornicom)

    NAPOLEON: Zah­valju­jući Ikoni­ji, sao­braća­jni­ca mračno­ga Stik­sa, nekad smrdlji­va jaru­ga ispun­je­na izgubljen­im duša­ma rascve­ta­la se kao pomors­ka Via Apia! Gos­pod je doneo odluku da odobri rušen­je Zida nakon što je odgledao Uti­sak nedel­je. Posle ovakve emisi­je, veli, ne vidim razlo­ga za pos­to­jan­je Pakla.

    (Sliku Napoleona smen­ju­je lik Meri Tjudor)

    MERI TJUDOR: Ulo­go­v­ane u telo duha — dok­to­ra koji je s nebeskih visi­na pao na tera­su ustanove za Protes­tante… ovaj… za men­tal­no pos­r­nule, oliza­le smo ti sva­ka po ključnu zonu tela i vratile te u normalu.

    IKONIJA: Kakav sta­jling! Ko ti je šio ‘aljinče? Jel to neka nova moda?

    MERI: Moda a la Tju­dor. Šila mi je gospa od Salsberija.

    IKONIJA: Je’l možeš preko veze da mi središ jed­no šiće?

    MERI: Ako uspem u Pak­lu da je pronađem.

    IKONIJA: Kak­va li je to samo žena da je ni Pakao nije mogao spreči­ti da do kra­ja večnos­ti dene iglu u konac!

    (Na video bimu se pojavlju­je Šekspir)

    ŠEKSPIR: Osmis­lio sam pes­mu zah­val­nos­ti Vama, Ikoni­ja! U ime svih nas!
    (Nakašl­ja­va se i zauz­i­ma ora­tors­ki stav)

    Ikoni­ja, hvala ti
    Ujed­in­je­na nebe­sa si nam dala
    Bez grani­ca i šizmi
    (Unosi se i mekani­jim glasom izgo­vara posled­nje dve strofe)
    I bez kraja.
    Sred beskraja.

    MERI: Šta ti je, bre, Šek­spire? To je Bašo, haiku majs­tor, za kaznu sam ga čita­la u dokoli­ci. Ako se ne dosetiš, poz­vaću Orvela u pomoć! Ble­jan­je ova­ca u pake­tu s Velikim bratom ćeš Ikoni­ja dobiti, a ne neku tamo tra — la — la him­nu ili ne daj bože marseljezu!

    (Napoleon poteže mač)

    JOVANKA: Ne diži taj mač na Merku, mužu moj! Ipak je u Dedos­feri ona naše dete, kak­vo takvo…

    NAPOLEON: Samo do rušen­ja nebesko — berlin­skog zida.

    JOVANKA: Hajde, izrecituj do kra­ja, Šek­spire, pa da Ikoni­ji uruči­mo nagradu.

    ŠEKSPIR:
    Sva­ki stvor smrt­ni, veru­je u živ­ot vraćen – u krvi. I ja besm­r­tan, opet prvi…
    Smrt nas prži i jezici­ma pla­menim nas uverava
    Tâ! Služite posve sebi, a drugi­ma – po zasluzi, intere­su i potrebi
    Al’ besm­r­tan, opet prvi, opet urlam
    I prkosim – ide­alom pod­la­ca i hulja
    O, bed­no zlo! O furi­jo koja nadu s stra­hom kuješ! Zagre­bi­mo u sve što pos­to­ji u te!
    O, truleži ljudska!

    NAPOLEON: Šek­spire, pohval­ni­ca Ikoni­ji, ne poruga!
    ŠEKSPIR Sačekaj! (Zapla­ka) Ham­nete, sine moj, pre­ra­no su mi te iz naruč­ja otrgli!

    MERI: Ne lupetaj, Šek­spire, nije poživeo ni toliko da daš da mu se izrade koli­ca. Mis­lim… Kolevka.

    ŠEKSPIR: (Stan­ka) Mis­lim da su ovi pravi.. .

    Hvalu na usti­ma sa namerom lošom
    Zame­ni­la pes­ma zahvalnica
    Mača­ka, poko­rni­jih od miševa
    U uši­ma, u usti­ma, nas neka­da živih
    Sva­ka nau­ka je jed­na buka

    SVI U HORU:

    Ikoni­ja hvala ti
    Sjed­in­je­na nebe­sa si nam dala
    Bez čuvanih ter­i­tori­ja, bez počet­ka i kraja
    U dalji­ni sija hor­i­zont ujed­in­jene nade
    Zajed­no smo sad do kra­ja serenade!

    IKONIJA: Van­der­fularno! Dir­nu­ta sam… (Briše suze otpus­nom listom)

    ŽELjKO: (U šoku) Pa ove mačke su stvarno gov­o­rile! I to sve vreme! Kćerko, daj mi tih tvo­jih vit­a­m­i­na da se smir­im, da brlju ne zgra­bim il’ ne daj bože odem (baš nje­mu) tamo iza nogu.

    IKONIJA: Željko, amore, živ­ot je nauč­na fan­tasti­ka, naroči­to kod nas u Srbi­ji. Ako cene gori­va mogu da se kreću nel­ogično, zaš­to mačke ne bi mogle da govore?

    JOVANKA: Ikoni­ja, u ime ženske kom­interne u Berlinu, s blagoslovom Roze Luk­sem­burg i Antifašis­tičkog fronta žena Srbi­je i Crne gore, uruču­jem ti nagradu Gor­bačov-Merkel za zaslugu rušen­ja nebesno — berlin­skog zida.

    (Ulazi jed­na mač­ka na pozor­nicu. U usti­ma nosi Nebes­ki Oskar)

    IKONIJA: (Pri­ma nagradu) Željko, dušo, sad može­mo mirno da umre­mo, bez sekiraci­je da ćemo biti razd­vo­jeni.. Ali, ima još neš­to… (Obraća se mačkama)

    MAČKE: Ikoni­ja, reci, nema šta za tebe neće­mo učiniti.

    IKONIJA: Osta­doh duž­na Sve­tome Petru. Vreme je da raz­go­varamo oči u oči… O. Petre! Jel’ mrtvu­ješ il’ me čuješ!?
    PETROV GLAS: O, Ikoni­ja od Rače Kragujevačke!

    IKONIJA: Sad kad smo savezni­ci, mogu da odam jed­nu tajnu koja te odavno muči. Priđi, Slađane, tre­ba i ti da čuješ… (stavl­ja Slađanu ruku na rame)
    Slađane, ti nisi ljud­sko biće. Kao potomak Sve­tog Petra, sutra slav­iš svoj dve­hil­ja­di­ti rođen­dan. Pogleda­jte, o Paraske­vo, o Petre, Emanui­lo, Lilit, ovo je vaš sin, bio i biće u svakoj od vaših reinkar­naci­ja. Nisam u prvom momen­tu, ni ja, ‘vako več­na to o’ma znala, ali je moj kom­pjuter za brzu anal­izu krvi istinu nepo­bit­no utvr­dio. Slađane, ti tek tre­ba da spoz­naš svo­je prave moći. Možeš da ostaneš u okrilju našeg toplo­ga doma kao i do sada, a možeš što se mene tiče odma’ i na nebe­sa kod svo­jih roditel­ja. Na tebi je da odlučiš…

    (U tom trenu začu se prasak. Svi istovre­meno pogledaše u nebo ukrašeno vatrome­tom u najra­zliči­ti­jim bojama)

    ŽELjKO: Čuješ li, Ikoni­ja! To Bog pravi fijestu,dok đavo ima sijestu.

    IKONIJA: On nas blagosil­ja… Higi, dra­gi pri­jatelju, i ja te blagosil­jam i tebe i tvog milog bozona, sve kvantne čes­tice ti se pozlatile!

    JANA: A gde je Slađan?!

    (Svi se okreću. Slađan je nes­tao. Na video bimu, uz hit “Bed Romens”, Lej­di Gage koji za Di Džej pul­tom puš­ta Slađan, plešu rajsko – pak­leni par Sveti Petar i Lilit i pak­leno – rajs­ki, Emanui­lo i Paraske­va. Pridružu­je im se i Sotona koji igra u maniru Dži­na Keli­ja. Na video bimu svić­ka naslov “Svinger klub”)

    ŠEKSPIR: Sve je dobro što se dobro svrši….

    EPILOG

    NEBESA. RAJ.

    EMANUEL: Pao je!

    SVETI PETAR: Zar opet?

    EMANUEL: O kome pričaš?

    SVETI PETAR: O tvom gaz­di. Stavio sam još pre dva veka u Limb koru od banane i pon­adao sam se da se poskliznuo.

    EMANUEL: Ma ne, Petre! Pao je zid spir­i­tike — sfere. A plan ti je loš. Da padne niže, ne može.

    SVETI PETAR: Aaa! Čuo jesam nekakvu grml­jav­inu, ali mis­lio sam da je u pitan­ju kon­cert poko­jni­ka grupe 27.

    EMANUEL: Sutra je moje i Paraskevi­no venčan­je, pa sam došao da mi česti­taš. A nam­er­avam da upril­ičim momačko veče, pa sad kad smo svi zajed­no, žur­ka će se održati ovde u Raju, u Paraskevi­noj devo­jačkoj kući. Pogledaj kako je lepa pozivni­ca. (Pokazu­je ponos­no pozivnicu za venčan­je) Ima i Drakulin logo.

    SVETI PETAR: Baš je lepo diza­jni­rana… u divnoj krvavoj boji. I vas dvo­je delu­jete baš onako… Neg­a­tivno i depresivno.

    EMANUEL: Niko mi dugo nije neš­to tako lepo rekao.. Nego, ima li šta novo? (Seda na dormeo)

    SVETI PETAR: Gazde ima­ju zajed­nič­ki TV duel u Utisku nedel­je. Sotona se zalaže za radikale, a Gos­pod blagosil­ja demokrate.

    EMANUEL: Nego,šta bih mogao još da osmis­lim za svo­je momačko veče? Imaš li neku ide­ju, o Petre?

    SVETI PETAR: Mis­liš devo­jačko… Pa zar nisi odu­vek želeo… Znaš ti!

    EMANUEL: Da isprobam sve tvo­je perike iz Hong Konga!

    SVETI PETAR: Ne pravi se ble­sav. Odu­vek si san­jao da bude­mo rajske pastirice, zelen­im rajskim lugov­i­ma u jeleče­tu da šeta­mo i uzdiše­mo za dragim!

    EMANUEL: Sad kad prepreke više ne pos­to­je, to je sasvim izvodlji­vo! Moram da probam jabuku iz Ede­na ako je još taze…

    SVETI PETAR: Drži­mo je kao eksponat, ako nisi gadljiv na Evin zagrizaj, možeš da gric­neš, ali samo mal­kice, da Šef ne primeti. Jako mu je dra­ga voć­ki­ca ta… (kuca neš­to na računaru)

    EMANUEL: A imamo i mi svakakve eksponate, proše­taće­mo Pak­lom da raz­gledaš… divni kazani ručne izrade, gasne peći iz Aušvi­ca, sprave za mučen­je u špan­skome stilu.
    SVETI PETAR: O, Emanuel, vidi… Lilit i Paraske­vu! Na Zemlji su, ali ne znam tačno gde..
    EMANUEL: Otkud njih dve? (zbun­jeno)

    SVETI PETAR: Čekaj da uku­cam koor­di­nate u Zemaljs­ki gugl!

    (Na video bimu su prikazane Lilit i Paraske­va kako se drže za ruke dok trče srp­skim livadama raskuš­trane kose, sa ore­olom (Lilit) i rogov­i­ma na glavi (Paraske­va) i pod­vrisku­ju od sreće.

    SVETI PETAR: One su zajed­no! Pa to je divno! Hajde­mo i nas dvo­ji­ca u Vrt da se kon­ačno trandži­ramo! (Uhvate se za ruke i čilo poskaku­ju, kao deca, u pravcu Edena)

     

    KRAJ

    .

    .

    .

    .

    .