Mrtva priroda

Lat­est posts by Ana Arp (see all)

    .

    .

    .

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu biće špa­jz. Tam­na soba, uska, puna mrtve prirode.

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu biće kor­pa od pruća. Sta­jala je iza vra­ta. Grožđe, orasi, jabuke, dun­je, kesten­je, kruške i nar. Veli­ka kao kolev­ka. U nju stavl­jali smo sve što bi sakupili. Ona ih je dubi­nom svo­jih usta, ivi­ca­ma svo­jih osmehnu­tih usana, okruži­la, oku­pl­jala, čuvala i o nji­ma brin­u­la. Niko od nas nije se setio da nju pita je li gladna.

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu biće stari patos koji škripi i svi zvukovi stare kuće. Škri­pa vra­ta od kre­den­ca, škri­pa stak­la po udubljen­ju vit­rine, ogleda­lo o gvožđe rama kad udari i limeni lavor o pločice. A najviše dvokril­ni pro­zor kad se otvara i tru­la vra­ta podru­ma kad o stare sanke udare.

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu biće miris osušene kamil­ice, položene na har­ti­ji star­ih nov­ina u jed­noj velikoj sobi na sev­er­noj strani kuće. Jor­gani na san­duku i reka koja se čula u daljini.

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu biće zvuk jabu­ka koje sa sto­la kotrl­ja­ju se i pada­ju po daska­ma poda. Time uzne­mirene, i jabuke u uglu, sa vrha dža­ka, počin­ju, jed­na po jed­na, odron. I vra­ta, koja po prvi put otvara­ju se, a da ih niko ne vuče ili gura, dru­gači­ju svet­lost pri­nose prizoru.

    Inspiraci­ja zamo­ju nared­nu pes­mu biće mno­gi iseč­ci iz nov­ina, suve har­ti­je koje puck­e­tale su kao mokra drva u šporetu.

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu biće dim­n­jak na vrhu kuće, stare već šezde­set god­i­na i više puta obnovl­jene fasade, pro­zo­ra i crepa. Samo dim­n­jak bi zab­o­rav­ili, tu kuti­ju iz koje toliko reči u etar je iščile­lo, reči iz soba, visok­ih, često hlad­nih, žutog svet­la, reči mnogih, porodice koje više nema.

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu biće zidovi kuće koji počeli su slo­jeve plesni da razlis­tava­ju. U toj kući već dugo niko ne živi. Tra­va između dasa­ka poda počela je da raste i zeml­ja u olu­ci­ma bujala je. Iza stak­la rama, po fotografi­ja­ma, fleke raz­građi­vale su lica.

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu biće jed­na stara, otu­pela i izb­o­rana komo­da, neka­da samo don­ji deo vit­rine. Pri vrhu ta komo­da ima dve fioke, obe odavno uže od svog sed­la, raskli­mane, bezvoljne, kao kad maji­ca nije postavl­je­na u red sa rameni­ma, kao cvet koji ne sto­ji uspravno u vazni. Ispod fio­ka nalaze se dvokril­na vra­ta koja škripe kad se otvara­ju, ali jed­na vra­ta su uvek ispred drugih, nema mes­ta za obe u sediš­tu. Ona koja osta­ju vani, koja ne mogu uz dru­ga vra­ta da se priljube, nag­in­ju se, pada­ju. Stara pla­va komo­da, odusta­la od sebe.

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu biće fen­jer čije stak­lo, boje pauči­nas­tog mle­ka, i u obliku peščani­ka, sija kao sagore­li šećer. Nje­go­va svet­lost ne doseže daleko, ali on vrši svo­ju dužnost. Nje­go­va škri­pa, dok ga vetar klati, uspavlju­je, kao decu zimi top­lo mleko predveče.

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu biće dve scene koji­ma zajed­nič­ki imenitelj su lep­tiri. Jed­nom, već u suton, silazeći niz grub, uzan put, sa livade visoko u brdi­ma, između drveća, lišća i žbun­ja iskrili su zraci sun­ca, odlu­tali iz svo­je moćne mase. Te iskre, ti, u kas­no podne već bla­gi vrhovi, bili su narandžasti lep­tiri sa crn­im tačka­ma po kril­i­ma. U jed­no dru­go vreme, neko­liko god­i­na kas­ni­je, kada sam napusti­la pejsaže (ili su oni mene) koji onda su mi značili, našla sam se opet u pre­delu koji, napro­tiv, nisam volela do tada. Bio mi je hladan, stran. Planin­s­ki zrak pre uba­da kap­ke nego što se topi po nji­ma. Ali, počeo je da mi pri­ja, baš tada, i toj promeni nisam htela da tražim uzrok. Išla sam na groblje. Idući ka jed­nom grobu, uskim pro­laz­i­ma između dva gro­ba, kao i nekad između drveća, lep­tiri su klack­ali cveće. Narandžasti, sa crn­im tačka­ma po krilima.

    Inspiraci­ja za moju nared­nu pes­mu, najzad, biće i muši­ca koja mi je oble­ta­la pored oka dok sam ovo pisala.

    .

    .

    .

    .

    .

    One thought on “Mrtva priroda

    Comments are closed.