Na plaži, putovati

Lat­est posts by Ana Miloš (see all)

    Noge hoda­ju, a samo oblaci prolaze,

    tako u mes­tu obi­laz­im svet.

    1. M.

    .….Sun­co­brani zabo­deni u pesak kao ledenice. Svi na plaži se pre­si­java­ju. Od ulja koji­ma su namazani, od kaplji­ca vode koje su na nji­ma ostale posle izlas­ka iz mora. Mokre stene koje vire iz žutog. Pesak se već posle dese­tak metara pret­vara u fata­mor­ganu. Sve što je pred mojim oči­ma izgle­da nest­varno. Jutros sam, umesto doruč­ka, pojela sladoled. Od tad je proš­lo… Ne mogu da odred­im vreme. Sve mi je zbrkano. U vodi mi je bilo pre­više hlad­no. Kad sam iza­šla, bla­gi vetar mi je bio nelago­dan. Mož­da sam bolesna? Mož­da ipak tre­ba doručko­vati? Tad bi sig­urno sve posta­lo mno­go topli­je. Onako kako i tre­ba da bude na pesku, kraj mora, usred jula, na plaži u Nesebru.

         Ono što me spase od svake nes­reće, jeste dobra knjiga.

    .….Ne volim da pose­du­jem knjige. Stal­no ih pok­lonim. Ili ih negde ostavim, kad ih proči­tam. Nadam se da će neko dru­gi da ih pron­ađe i uži­va u nji­ma. Loše knjige nikad ne ostavl­jam. To je loša kar­ma. Zato sam i knjige koje sam ponela sa sobom na more uzela iz bib­lioteke. Najradi­je bih ih sve nosi­la sa sobom na plažu. Onda bih na licu mes­ta, po trenut­nom raspoložen­ju, mogla da ih biram i čitam. Ponekad mi dođe samo da ih prelis­tavam. Prelaz­im jagodica­ma po kori­ca­ma i lis­tovi­ma. Kao da ću tako na neki mag­i­js­ki način da upi­jem nji­ho­vo znan­je. Ipak, odluči­la sam da poslušam savet dru­garice i nosim samo jed­nu. Ne zaje­bavaj se, Staša. Šta ako ti ukradu ranac, rekla je. Onda ćeš morati da platiš za sve knjige. Ona na plažu nosi samo mobil­ni. Nisam mogla da joj objas­nim zaš­to su mi potreb­ne baš sve.

    .….Bila sam tek na pola romana, šta god to znači­lo u sluča­ju Kor­tasarovih Školi­ca. Sta­la sam s čitan­jem jer sam naišla na neš­to čud­no. Mali, kar­ton­s­ki, reklam­ni kalen­dar JAT‑a. Na kalen­daru je, s jedne strane, nacr­tan oblačasti, nas­me­jani aviončić s oči­ma. Na repu ima znak firme i trobo­jku. Iz usta mu izlazi balončić u kojem izblede­lim, pop­u­cal­im slovi­ma piše: Letite sa JAT-om! S druge strane, fotografi­ja Alpa preš­tam­pana kalen­darom. Datu­mi i sva slo­va su slabo vidljivi, ali god­i­na se nazire: 1989.  Da li ovu knjigu niko nije poza­jmio još od tad, pet god­i­na pre mog rođen­ja?! Da je toliko dugo niko nije pip­n­uo, morali bi da je bace ili proslede nekoj man­joj bib­liote­ci. Verovat­no su je lju­di izna­jmlji­vali, ali nikome nije palo napamet da baci kalen­darčić. On je sta­jao tu kao neka opom­e­na. Tre­ba biti sves­tan toga ko je sve imao tu knjigu u ruka­ma, pre mene. A to se teško može zaključi­ti samo po uši­ma, izanđal­im kori­ca­ma, izblede­lim strana­ma tek­s­ta ili po kojoj mrlji. Kalen­dar, pa još jedne avio kom­pani­je koje više ni nema, to je priča za sebe. Mož­da je stjuarde­sa, dosađu­jući se između dva posluži­van­ja put­ni­ka, čita­la baš tu knjigu. Par­ala je oblake pri brzi­ni od četiri sto­tine kilo­metara na čas. Time je sig­urno obo­ri­la sve reko­rde brzog čitan­ja ove knjige. Ili je kalen­dar ispao iz neke druge knjige? Dok su sređi­vali bib­lioteku, sasvim sluča­jno, iz jedne raz­japljene knjižurde graničnik je upao u drugu. Kako su pla­nine na kalen­daru, pre će biti da je ski­jaši­ca s Alpa zab­o­rav­i­la na graničnik i na knjigu u svo­joj sobi jer je trećeg dana svog odmo­ra polomi­la nogu. Ko zna? Neko ko bi istim volšeb­n­im saz­nan­jem umeo da objas­ni zaš­to se kalen­darčić našao baš između te dve strane. Ali kome su baš te dve strane bile znača­jne? Ili je tu nekome prekipelo? Nije više hteo da se mota po Kor­tasarovom lavir­in­tu i odus­tao je. Neki samo na klasike svikli pro­fe­sor srp­skog jezi­ka i književnos­ti koji se mal­tene nalju­tio na pis­ca. Ili ju je mož­da čita­la trud­ni­ca u bol­ni­ci. U trenutku kad je pre­meš­ta­la graničnik, sa jen­dog mes­ta na dru­go, iz nje se pro­bio malec­ki živ­ot. Da li je to, uopšte, pravi deo knjige odak­le je graničnik? Pre će biti da je neko otkrio sitnog uljeza i pre­mes­tio ga gde mu je bilo zgod­no. Na stranu kojoj se više neće vraćati. Ili je neka dru­ga Staša pre­mesti­la graničnik tamo gde joj odgovara…

    .….Neka žena. Nag­nu­ta je nadamnom, kao i svet­lo, pla­vo nebo. Izgle­da kao Ark­tik. A ona je neizbežni, ledeni breg. Priča mi neš­to na jeziku koji ne razumem, ali kad mi pri­b­liži grlić plas­tične flaše, polako shvatam. Ispi­jam kratak gutl­jaj. Pokušavam da se pridignem, ali i dal­je sam nesig­ur­na. Nas­tavl­jam da ležim. Žena se osme­hu­je. Tu je i lice klem­pavog deča­ka. I nam­r­gođe­na, dlaka­va bista pre­plan­u­log masera s plaže. Žena neš­to kaže muškar­cu. Pomeri mal­og rukom u stranu. Svi se raz­gr­nu i nebo je opet pla­vo i svu­da. Osećam da mi je bol­je. Pijem još malo vode i pridižem se s udobnog ženinog kri­la. Ona i dal­je priča na meni nepoz­natom jeziku. Mekan je i lepo zvuči. Nas­mešim joj se. Kažem joj na engleskom da sam u redu. Ona se osmehne i pomilu­je me po glavi. Pre­da mi flašu vode. Pita me na engleskom: Šta se desilo?

    .….Niš­ta, odgo­varam joj, pre­više sam putovala.

    .

    .

    .

    .

    .