O Željani Vukanac

Lat­est posts by Mil­i­ca Nikolić (see all)

    .

    .

    Migraci­je talasanjem

    .

    (Žel­jana Vukanac, U talasi­ma tela, Beograd, Književ­na radion­i­ca Rašić, 2020)

     

     .

    .

    Pes­nič­ka istina

    .

    Od Starog zave­ta i izabra­nog nar­o­da, pa dal­je kroz bro­jne istori­jske primere, na sve­tu je sve do danas prisut­na tema izbeglišt­va. Ako bis­mo neš­to želeli da saz­namo o toj temi u kon­tek­stu balka­n­skih pros­to­ra, a da u isto vreme ne bude­mo ni dis­tan­ci­rani ni ostrašćeni, da ne zauz­i­mamo niči­je strane, već da se une­se­mo u mogućnos­ti ljud­skih sud­bi­na (što i jeste dopri­nos i jed­na od funkci­ja književnos­ti!), ako bis­mo želeli da izmaknemo pre­dra­su­dama, nacional­izmi­ma i patetičnom, a dođe­mo do aut­en­tične spoz­na­je, onda bi jedan od pute­va mogao biti išči­ta­van­je zbirke pesama U talasi­ma tela Žel­jane Vukanac.

    Pesme iz cik­lusa koji se bavi ovom znača­jnom temom su odležale, dovoljno da pokupe sadrža­jnost prošlosti, a takođe i da sve ono što je u nji­ma lično i intim­no postane uni­verzal­no lepo i znača­jno. Ove pesme otvara­ju zbirku, a u prvom, kao i u svim ostal­im cik­lusi­ma, osnov­na ten­den­ci­ja je vred­no i temeljno priku­pl­jan­je i skla­pan­je sop­stvenog iden­tite­ta, sliku po sliku, spoz­na­ju po spoz­na­ju, reč po reč. Samopo­tra­ga i samoskla­pan­je su pro­ce­si koje pes­nikin­ja vrši pedant­no, kroz sve slo­jeve i faze pos­to­jan­ja, preko sus­re­tan­ja sa prošlošću, mapi­ran­ja sebe, upoz­na­van­ja nerasvetl­jenih unutrašn­jih kutko­va, do nek­ih novih živ­ot­nih migraci­ja, ovog puta biranih. Zato zbir­ka sadrži pesme najraznorod­ni­je tem­atike – porodične, zagledane u prošlost i u sop­stveno porek­lo, ljubavne i reflek­sivne, koje osvetl­java­ju put samo­spoz­na­je i razumevan­ja civ­i­lizaci­je u kojoj živi­mo. Kao što se to čini i u real­nom živ­o­tu i u bil­dungsro­manu, kao uostalom i u psi­hoanal­izi, i pes­nikin­ja kreće od temel­ja i od prvih cigli sop­stvene istori­je, od „žegarskih pol­jaˮ. Pri išči­ta­van­ju pesama iz zbirke U talasi­ma tela pres­reće me Andriće­va misao da se pra­va istori­ja čovečanst­va ne nalazi u podaci­ma i čin­jeni­ca­ma, već u bajka­ma, večitim priča­ma koje čovečanst­vo sebi ispre­da. Tako se i u pes­ma­ma Žel­jane Vukanac, kroz rekon­stru­isan­je lične istori­je, dolazi do istine jednog sveta.

     .

    .

    Jed­nači­na tela i poreklo

    .

    Egza­k­tne kom­bi­naci­je gena i hro­mo­zoma nas sabi­ra­ju u telo koje jes­mo, tačno ono koje „pokušava­mo da istrl­jamo u kuhin­ji pod mla­zom vodeˮ, ono koje samo sebe otkri­va u talasan­ji­ma, koje je obeleženo „sto­let­nim umorn­im pogle­domˮ. Telo je isti­na. Telo „koje nosi dušuˮ, puteno, ran­ji­vo, nez­grap­no, dirlji­vo, ono je kuti­ja u kojoj smo bačeni u svet. Telo je jedan od ključnih poj­mo­va zbirke. Ono ima dvogubo, ambiva­lent­no značen­je. U talasi­ma tela nas, s jedne strane, pod­seća da je isti­na našeg tela u vre­menu i pros­toru takođe i isti­na našeg bića. Zajed­no sa konkret­nim telom dati su nam i domov­ina, mesto i vreme rođen­ja, pod­nebl­ja u koji­ma smo prov­eli det­injst­vo ili ona iz kojih su potek­li naši pre­ci. S nji­ma smo, kako se igri­vo potvrđu­je u pes­mi „hronologi­jaˮ, skopčani i sabrani, pop­ut bro­je­va na porodičnoj grob­ni­ci, gde je sva­ki član „rođačke jed­načineˮ tek jedan klin. Zbog toga telo ima svo­ju gravid­nost, fik­sira nas na mes­ti­ma gde smo prov­eli živ­ot ili gde smo ga mogli provesti. Telo je u isto vreme i flu­id­no, ono je u talasi­ma; uprkos svo­joj teži­ni i tome što nije ni blizu providnog, ono nas nosi i talasa i nje­go­va isti­na i jeste u pokre­tu, što nam naslov zbirke i sugeriše.

    U pes­ma­ma često nailaz­i­mo na topon­ime. Pop­ut čio­da na plu­ti se zabada­ju u konkret­no geograf­sko pod­neblje, a u stvari kreira­ju u svesti čitao­ca pes­ničke slike. Tako se u pes­mi „o nepoz­natomˮ javl­ja tema migraci­ja, gde se od „hlad­nih velebit­skih vodaˮ auto­busi­ma kreće „ka nepoz­natomˮ i na kra­ju stiže, i kako to lirsko ja ironi­js­ki primeću­je, pronalazi svo­je mesto „pod gazelomˮ. U pes­mi „ravni­caˮ pom­in­ju se „žegars­ka pol­jaˮ koja sto­je na suprot­noj strani u odno­su na „ravn­odušnu ravnicuˮ. Babi, o kojoj je reč u ovoj pes­mi s ele­men­ti­ma naraci­je, draža su baš ta pol­ja, kao i kamen koji bi mogla iz njih iskopati od plod­nih nji­va žita. Katarza u pes­mi „dugo telo jablanovoˮ kri­je se u bol­noj ironi­ji i lucid­noj svesti  izražen­im u dru­goj strofi pesme gde saz­na­je­mo da je upra­vo jed­na veli­ka opas­nost i neizves­nost, kak­va je bila napuš­tan­je doma i odlazak u nepoz­na­to, mož­da upra­vo spasi­la ukućane od druge opas­nos­ti: „sreća je bila jedne duge let­nje noći/ kada je pod tere­tom bure/ dugo jablano­vo telo puklo/ palo preko dvorišne ograde/ i odne­lo sa sobom deo krova/ da su ukućani već odavno prešli drinu/ u sličnom nale­tu oluje.ˮ

    Na topon­ime nailaz­i­mo i u posled­njim cik­lusi­ma zbirke – „uskršn­je jutro u kel­nuˮ i „varšavske pro­davniceˮ u koji­ma se selimo iz jugosloven­skog u evrop­s­ki kontekst.

    Iako su pomenu­ti topon­i­mi konkret­no odredi­va mes­ta na mapi bivše Jugoslav­i­je (ili šire) i na osnovu njih može­mo rekon­stru­isati kre­tan­je zamišl­jenih sub­jeka­ta na koje nailaz­i­mo u Žel­janin­im pes­ma­ma, oni ima­ju drugu funkci­ju. Topon­i­mi nisu napisani velikim počet­nim slovom. Kao i ime­na svih pesama u zbir­ci, napisani su mal­im slovom. Dri­na, Gazela i most ispod nje posta­ju međe i odred­nice jednog poet­skog sve­ta. Čak i da ne znamo da upe­r­i­mo prstom na neke od pomenu­tih topon­i­ma na geograf­skoj kar­ti, mi shvata­mo da su ti napušteni pros­tori definišući za likove koji promiču kroz pesme i da su ih duboko determinisali.

    Osim topon­i­ma, u pes­ma­ma nailaz­i­mo na čitav kor­pus reči i moti­va-sig­nala, koji su pre­poz­natljivi i povezu­ju svet pesama sa određen­im kul­turn­im i istori­jskim miljeom.

    U pes­mi „zidoviˮ njih je „djed ruka­ma diza­oˮ kako bi odoleli „vjetru, kiši, mina­ma i vatriˮ. Oko tih zido­va narašće drač i smok­va. Motiv mina i odabranih medit­er­an­skih bil­ja­ka ima­ju aso­ci­ja­tivnu moć koja bez ekspli­ci­ran­ja, sug­es­tivn­im jezikom lirske pesme, upuću­je na kon­tekst o kom znamo iz istori­je ili ljud­skih sećan­ja. Ono što je u ovoj i u drugim pes­ma­ma bit­no jesu osobine „glavnih junakaˮ ovog cik­lusa. O men­tal­ite­tu „djedaˮ, babe, mame i tate saz­na­je­mo na osnovu uspe­lo izabranih pes­ničk­ih sli­ka. „Djedˮ je zidao sa svešću o opas­nos­ti, on je upo­ran i ponosit, što saz­na­je­mo iz posled­njih sti­ho­va pesme: „da će se jednog dana sta­ti pod njih i znati/ da ovo meso što sto­ji pravo/ od tih sta­bala je načinjenoˮ.

    Čita­jući pes­mu „šlapeˮ, prisećam se ide­je Mihaila Epšte­j­na o Lirskom muze­ju koju razvi­ja kroz nekolicinu ese­ja u svo­joj knjizi Posle budućnos­ti. Muzej koji on nazi­va lirskim je zamišl­jeno mesto na kom bi sve stvari i pred­meti uzeti iz čovekovog živ­ota imali svoj sop­stveni, a takođe i učestvo­vali u kreiran­ju smis­la čovekovog živ­ota. Kao što to Epšte­jn primeću­je, čak i jed­nu omot­nicu bom­bone može­mo pre­poz­nati „kao mali, ali znača­jan deo sop­stvene sudbine.ˮ[1] Na savre­menom đubriš­tu, koje je pro­dukt masovne hiper­pro­duk­ci­je, posled­njih barem pola veka se gomi­la­ju napušteni pred­meti, bez­nača­jni i niči­ji. Baš zbog svesti o tome, a pogo­to­vo zbog upotrebe lokaliz­ma u svom nazivu, pes­ma „šlapeˮ se čini još dubljom i dirljivi­jom. Pes­nikin­ja bira za „junakaˮ ove pesme duboko inti­man pred­met, šlape, papuče u koji­ma su hodali pre­ci lirskog ja iz pesme i, izvukavši baš taj pred­met iz bunara sećan­ja i ormara, pa ma koliko ta aso­ci­jaci­ja nosi­la neš­to bol­no, jer „nji­hove bose kosti sada ljube žegarsku zemljuˮ, ona ne prop­uš­ta da ukaže na značaj odabra­nog pred­meta – „da nema šla­pa u vrhu ormara/ stvari bi mogle da budu bilo čijeˮ. Upra­vo ta stvar sve­doči o konkret­nim ljudi­ma i nji­hovim iden­tite­ti­ma. Šlape su pri­padale prec­i­ma kojih se neko seća, a ne ma kome.

    U pes­mi „o dalji­na­maˮ pes­nikin­ja ispitu­je temu porekla i odras­tan­ja. Ko svo­je porek­lo ne vezu­je za urbani grad­s­ki ambi­jent, već za „široku tro­mu rekuˮ, „guste šumeˮ i „gole stene što se cak­le usred letaˮ, verovat­no se znat­no teže „pre­sađu­jeˮ u neku novu sred­inu. Za zemlju na kojoj živi­mo dublje nas veže snažan doživl­jaj prirode i uska povezanost s njom nego sao­braća­jne gužve i sivi­la, odrođenost od sebe i ljudi.

    Ono što Žel­janu Vukanac izd­va­ja među mod­ern­im pes­nici­ma s naših pros­to­ra, mož­da upra­vo ima veze sa aut­en­tičn­im tem­atsko-motivskim kor­pu­som o kom je gore bilo reči. Da bi jedan pisac ili pes­nik bio bre­menit, da bis­mo osetili da je nosi­lac sop­stvenog, auto­htonog sve­ta, opo­jnog i punog značen­ja, izgle­da da je potreb­no da ima svo­ju pes­ničku domov­inu, izvorište moti­va i pes­ničk­ih sli­ka zbog kojih posta­je pre­poz­natljiv i zbog kojih i jeste pes­nik. Ta se domov­ina može, a i ne mora, pok­la­p­ati sa nekim real­nim geograf­skim pod­nebljem. Tako „velebit­s­ki kršˮ ili „žegars­ka pol­jaˮ u Žel­jani­noj poez­i­ji posta­ju znakovi pes­ničkog sve­ta koji čita­lac uči da dekodira.

    .

    .

    Lirsko/epsko ja

    .

    Lirsko ja je promenlji­vo, tur­bu­lent­no. U zbir­ci je prisut­no više­glas­je. „Jaˮ skače iz jednog u dru­gi gra­matič­ki broj, nekad je zagledano u sebe, nekad nas­tu­pa iz „miˮ. Poneka­da lirsko ja sto­ji sa strane i pos­ma­tra i beleži, pa iako je jezik duboko metaforičan i lirs­ki, primeću­je­mo i neš­to epsko. Ti eps­ki, nar­a­tivni ele­men­ti su poseb­no prisut­ni u prvom cik­lusu zbirke U talasi­ma tela. Čita­jući pesme iz ovog cik­lusa nailaz­i­mo na veli­ki broj pes­ničk­ih sli­ka i imamo uti­sak da se sve one uvezu­ju u inte­gral­nu priču. Tako se upoz­na­je­mo sa likovi­ma roditel­ja, babe, „djedaˮ i ostal­ih i, čita­jući o nji­ma, saz­na­je­mo da je tema cik­lusa napušten dom i sud­bi­na člano­va porodice koji su se, već duboko defin­isani pod­nebljem iz kog su potek­li, našli na nekoj „ravn­odušnoj ravni­ciˮ i „jugosloven­skim poljanamaˮ.

                U pes­mi „jesen­je popod­neˮ pes­nikin­ja ne želi da izd­vo­ji lirsko ja iz mase opisu­jući posledice civ­i­lizaci­je koja je učini­la da nam „neš­to izmičeˮ i da zato nis­mo u stan­ju da sagledamo niš­ta što je izvan i iznad nas. Nebo je iznad, a oko nas su „zeleni divoviˮ, odn. šume, ali mi, odrođeni od prirode i od samih sebe, u ovoj tmurnoj viz­iji čovečanst­va ni ne znamo da smo ravno­pravni učes­ni­ci u uništen­ju i glu­posti. Ta neosvešćenost je najizraženi­ja kroz posled­nje sti­hove – „kada bude­mo motali svilu posled­njih buba oko svo­jih pilećih vratovaˮ.

    U pes­mi „osva­jan­je sebeˮ ski­ci­ran je lik sub­jek­ta koji nas­to­ji da se suoči sa sve­tom koji je sav u kre­tan­ju i kog odliku­je dinamičnost, raz­me­na i neprestana promenljivost. Mož­da to i jeste iza­zov živl­jen­ja u eri glob­alnog sela, masovnih  migraci­ja, dinamičnog živ­otnog sti­la. U današn­jem sve­tu, u kom ustal­jeni obras­ci živl­jen­ja na jed­noj lokaci­ji zasig­urno više nisu modus viven­di, suočava­mo se sa neprestanim „mal­im bor­ba­maˮ i dinamikom „zbog koje ne znaš šta biˮ. Pes­nikin­ja kroz ovu temu ispitu­je kakvu vrstu adaptibil­nos­ti od sebe zahte­va sub­jekat koji pro­lazi kroz neprestane migraci­je, a takođe i gde se nalaze stožer, oslonac  i dom? Poš­to domove moramo traži­ti u sebi, izgle­da da ključ posta­je pre­puš­tan­je neče­mu što bih naz­vala – migraci­je talasan­jem. Naše telo ne sme biti samo sebi breme iz kojeg god razlo­ga ono bilo u pokretu.

    Jed­na od znača­jnih osobi­na pesama Žel­jane Vukanac jeste moć da nas oša­mare. To se deša­va u trenuci­ma kada se svet pesme odjed­nom iz područ­ja estet­skog pre­meš­ta u područ­je egzis­ten­ci­jalnog, kada iz bonace lep­og pređe u buru bivstvu­jućeg i potopi čita­lač­ki kom­for. Takav doživl­jaj, doživl­jaj stra­ha i drhtan­ja, pruža nam pes­ma „u krug u krugˮ. Pes­nikin­ja pozi­va na sklan­jan­je koprene s oči­ju, i samoj sebi i svo­jim čitaoci­ma oduz­i­ma­jući mogućnost samoob­mane. Tre­ba skupi­ti hrabrost i složi­ti se s njom da je „pridrža­van­je za neš­to čvrsto samo iluz­i­jaˮ i da se pros­tor našeg živ­ota i pos­to­jan­ja često zaokružu­je na surove i bru­talne načine, one koje nis­mo plani­rali i od kojih nas ni sav oprez ne može spasiti.

    U pes­mi „odras­tan­jeˮ lirsko ja okreće objek­tiv ka unutra. Trenu­tak u kom poje­d­inac uviđa da je smis­leno „biti čist biti ispeglan biti lepˮ je i trenu­tak u kom se pre­ras­ta­ju mladalač­ka pobuna i nered, koji su u određenom peri­o­du neophod­ni, a time se i kreće ka hrabrosti da se odraste dru­gači­je nego što su nudili uzori iz det­injst­va i da se na kra­ju, pop­ut lirskog ja, rasprostre kos­mopolit­s­ki po celoj zemlji­noj kugli.

    .

    .

    Ljubav nije poslušnost, već smelost

    .

                U talasi­ma tela sadrži veći broj umet­nič­ki uspelih ljubavnih pesama. Izd­vo­jiću „leto­van­jeˮ koju sma­tram jed­nom od najboljih pesama u celokup­noj zbirci.

     Pes­ma „leto­van­jeˮ se poj­mom ljubavi bavi na ontološ­ki način. Čovek na ovom sve­tu pos­to­ji na neko­liko ravni – fiziološkoj, gde je upućen na namiri­van­je potrebe za hra­nom, snom, itd, soci­jal­noj, gde je zaron­jen u društvene odnose i nji­hovu toplinu i metež u isto vreme, i ontološkoj, gde zadubljen u suštin­s­ka pitan­ja o sebi i kos­mo­su traži odgov­ore i osmišl­ja­va svoj živ­ot na duhovnoj ravni. Ljubav nad­skače soci­jal­nu ravan. Ne samo da se stavl­ja iznad nje, nego je ljubav neuk­lop­i­va sa razn­im uloga­ma i dužnos­ti­ma – društven­im, porodičn­im, poli­tičkim – koje čovek tokom živ­ota preuz­i­ma. Pes­nikin­ja se pita „ko će nam školo­vati decu/ ako se utopim u tvom teluˮ, zatim „ko će kuvati ručak/ i kupati roditel­je / ako zab­o­rav­im ko sam i umrem od tvog daha/ otru­jem se mili­nomˮ. Uviđamo da se dužnos­ti koje imamo pre­ma drugi­ma iz nekog razlo­ga ne mogu uklo­p­i­ti sa prirodom ljubavi, koja je sveobuh­vat­na i traži celokup­nost naših bića. Niko­laj Berđa­jev u svo­joj knjizi Smisao stvar­alašt­va pravi raz­liku između porodice (bra­ka) kao sve­tovne insti­tu­ci­je i polne ljubavi. On primeću­je da „ljubav ne podleže nikakvom pri­lagođa­van­juˮ i da u „ljubavi nema per­spek­tive živ­ota pri­lagođene ovom ‘sve­tu’ˮ.[2]  On sma­tra da „ljubav nije poslušnost – pop­ut porodice, već smelost, slo­bod­ni polet.ˮ[3] Dužnos­ti koje imamo pre­ma porod­i­ci pes­nikin­ja dal­je pojača­va građan­skim dužnos­ti­ma. Kon­trast u sledećim sti­hovi­ma, koji­ma se pes­ma i završa­va, nespo­jivost poli­tičk­ih dužnos­ti i „beskra­jnos­tiˮ koju pruža ljubav, čini ih jed­nim od najs­nažni­jih uzle­ta mis­li i izraza u ovoj zbir­ci: „ko će glasati ako u tebi ne pože­lim pobunu / zbog čis­tote / beskrajnostiˮ.

    Kako to uoča­va Berđa­jev „u porod­i­ci pos­to­ji teret dobro­biti i bezbed­nos­ti, strah od budućnos­ti, breme, isto kao i u drugim oblici­ma pri­lagođa­van­ja – u državi (…)ˮ, dok se samo „u ljubavi pobeđu­je tegob­nost ‘sve­ta’ˮ.[4] Zato nas ova pes­ma postavl­ja pred jed­no od najvećih pitan­ja – kako izabrati između sop­stvenih slo­bod­nih pole­ta i dužnos­ti koje znamo da imamo i kako ih, između osta­log, sklo­p­i­ti u jedan živ­ot u kom nam je suđeno da se pre­meš­ta­mo s jedne na drugu ravan, iz očeki­van­ja od sebe i drugih u pro­s­tore slo­bode. Mož­da je baš u pobuni odgov­or. Ali ne u onoj mladalačkoj, o kojoj je reč u pes­mi „odras­tan­jeˮ, niti u poli­tičkoj, već u pobuni pro­tiv zab­o­ra­va porekla i sop­stvene istori­je, zbog čega je pes­nikin­ja istra­jno ispitu­je i fik­sira u svo­joj zbir­ci U talasi­ma tela, kao i u ljubavi, umet­nos­ti samoj po sebi, koja se suprot­stavl­ja tegob­nom i pro­laznom sve­tu svo­jom čis­to­tom i kosmičnošću.

    .

    .

    .

    [1] Mihail Epšte­jn, Posle budućnos­ti I, Beograd: Draslar part­ner, 2010, str. 75

    [2] Niko­laj Berd­ja­jev, Smisao stvar­alašt­va, Beograd: Brimo, 2001, str. 165.

    [3] Isto, str. 171.

    [4] Isto, str. 171.

    .

    .

    .

    .

    .