Peking — 北 京

Nenad Šaponja
Lat­est posts by Nenad Šapon­ja (see all)

    .

    .

    Peking se ne dâ prehodati,

    ni lako, ni brzo

     

    Sre­da, 22. avgust 2018.

     

    .….Veseli beli oblaci obitava­ju nad Šva­j­carskom. Alpi su uvek mis­te­ri­ozno lepi, poseb­no kada ih čovek gle­da iz aviona, i to u avgus­tu, sa neočeki­vano navučen­im šubara­ma od sne­ga. Pre nego što sle­ti­mo u osunčani Cir­ih, pos­ma­tram zanos­no Boden­sko jeze­ro iz pozi­ci­je iz koje su Fridrihshafen, grad gro­fa Cepeli­na koji upra­vo blista ispod nas, beso­mučno bom­bar­dovali engles­ki avioni u Dru­gom svet­skom ratu, sko­ro isto kao i nas u Srbi­ji pre evo već sko­ro dve deceni­je. A kao da je to bilo juče. Čak i kada se negde ide prvi put, čovek ne moće da se negde ne vraća. Makar i u zanos­nu tuđinu Boden­skog jez­era koju evo gledam na putu za Peking.

    .….Tkan­i­na talasa ljes­ka se na per­fek­t­nom sun­cu, kao i zimus kada smo ga Vla­da, Ste­fan i ja prelazili brodom sve do Kon­stan­ca, koga sada gledam kao na dlanu, kao na geograf­skoj kar­ti, u celi­ni. Osim nas nedavno, i Zorana Đinđića, koji je tu dok­tori­rao pre tri deceni­je, jedan drugi

    .….Ste­fan, onaj Viso­ki, Lazare­vić, srp­s­ki despot, pre ravno šest veko­va je cela tri mese­ca šetao nje­gov­im uli­ca­ma u vreme čuvenog crkvenog sab­o­ra. Onog na kome su 1415. godine osudili Jana Husa na lomaču. Ulice su sko­ro i dal­je iste. Kon­stanc nije bom­bar­dovan. Nema Ste­fana Lazare­vića da ih vidi, ali bili smo moj Ste­fan, Vla­da i ja. Zaista je sve isto. Mnoge kuće iz toga vre­me­na su iste, barem spol­ja. Dubo­ki, ni sluča­jno mračni, sred­nji vek. Sko­ro da to i sada vidim iz vaz­duha. Šal­im se, nar­avno – ko će još izdržati ovaj svet bez šale! – ali taj svet je pre­pun izvrsnih mes­ta. Tada sam imao uti­sak, iako smo cvoko­tali na minus 25 ste­peni, verovat­no sve u nedostatku uličnih lomača, da bih u Kon­stan­cu mogao da ćivim. Kao i na nekim drugim mestima.

    .….Sko­ro da mi je nepri­jat­no na aero­dro­mu u Cir­i­hu, kada shva­tim da ću da sed­im u biz­nis klasi, a Saša Jerkov, Vla­da Kec­manović i Dra­gan Bošković u ekonom­skoj. Meni kar­tu plaća Kina, nji­ma Srbi­ja. Oči­to je reč o mera­ma i pro­por­ci­ja­ma velike i male zeml­je, i to će uvek tako biti. A zas­meta jedi­no nama odraslim u egal­i­ta­riz­mu soci­jal­iz­ma. Sreo sam ih na aero­dro­mu, idu u ime Srbi­je da pred­stave našu knjićevnost na Saj­mu knji­ga u Pekingu. Ja, pak, idem na osmod­nevnu stipendi­ju kineskog pro­gra­ma za izdavače. Poz­vali su tačno deset izdavača iz cel­og sve­ta. Saša mi pre­dus­retlji­vo nudi da pred­stavi i mene na našem štan­du u petak, kada budem dolazio na Sajam… Ne mogu da ne prime­tim da ovaj poziv, usput izrečen, sko­ro sa iznuđenom kur­toaz­i­jom, jeste prvi put da me neko zvaničan iz Srbi­je pozi­va da pred­stavim neš­to iz Srbi­je. Uglavnom me na sva ova poslov­na puto­van­ja zovu orga­ni­za­tori, ili idem na njih o svom sop­stven­om trošku. U ovom sluča­ju, oni sada ne bi imali nikakvog troš­ka oko mene, ali teško da ću ja imati vre­me­na za njih, s obzirom da je pro­gram mog borav­ka u Pekingu više nego pre­na­tr­pan. Tre­ba da se sret­nem sa ni man­je ni više nego stoti­nak lju­di. Zaista.

    .….U svakom sluča­ju, hvala Saša, nije loše da čovek ponekad dobi­je poruku da zan­i­ma i sop­stvenu zemlju, iako se pro­mo­ci­jom njene kul­ture bavi ceo ćiv­ot, isti­na na svo­ju ruku, kako već zna i ume… Saša se slaće sa mnom da taj posao u našoj državi niko ne radi, čak ni ne zna za nje­ga, a to je posao dubinske pro­pa­gande i suštinske pro­mo­ci­je ove kul­ture. Kao da neko ćeli da je i ne bude…. A Sašu inače znam od sre­dine osamde­setih, od pre tridese­tak god­i­na, on tada još nije imao ni tih tridese­tak god­i­na, i sećam ga se kao čuda od dete­ta u našoj tadašn­joj krit­i­ci. Ne tre­ba biti psi­hi­jatar, da odmah proceniš da mu je koefi­ci­jent inteligen­ci­je viši od 150. God­i­na­ma se pitam, kako li mu je da funkcioniše u ovom sve­tu koji baš i nije sao­brazan sa nje­gov­im poten­ci­jalom… Čim ga čovek pusti da priča, sig­urno će reći neš­to pamet­no. No, ja se često baš pitam, koja je u ovom konkret­nom sluča­ju svrha tolike moći i tolikog znan­ja… I need anoth­er world, kaće Džoan Bajz na novom albu­mu koji upra­vo pres­lušavam u avionu.

    .….Raz­ma­tram u udob­noj pamet­noj fotelji prve klase savre­menu kinesku lit­er­atu­ru, ogro­man prelom od Kul­turne rev­olu­ci­je do sadašn­jeg stan­ja, pra­tim uvid u svet i ulogu pis­ca i pored­im ga, nez­nano zaš­to, sa bez­nađem smis­la savre­menog srp­skog društ­va. Lelu­jamo se na pogrešn­im talasi­ma jer ne znamo šta nam je cilj. Novi, suro­vo besmis­leni kap­i­tal­izam kod nas određu­je sko­ro sve. A let je bio dovoljno dugačak, preko Berli­na i Sćeći­na, preko Sankt Peters­bur­ga i Moskve, preko bez­ma­lo cele Rusi­je, da savladam kratku istori­ju savremene kineske lit­er­a­ture koju su mi pre­dus­retljivi domaćni unapred poslali. Posle sam spavao do Pekinga sve san­ja­jući čud­na kines­ka ime­na u glavolom­noj engleskoj kom­bi­naci­ji. Obično ono što čitam, određu­je oblik mojih sno­va. Tako je i sada.

    .….Peking. Ili Bei­jing, Bejžing… Ko je u pravu što se tiče izgov­o­ra. Mi ili Englezi? Meni se prva aso­ci­jaci­ja rimu­je sa Tao Te King. Kako­god, naoružan Središnom har­moni­jom, letim ka Pekingu. Davne 1984, u bib­liote­ci tre­bin­jske kasarne, sa pogle­dom na možni Leo­tar, vodio sam para­lelne raz­gov­ore sa Džordžom Orvelom, koji je baš te godine pono­vo ušao kod nas u intelek­tu­al­nu modu, i sa Kon­fuči­jem, koji iz mode nika­da nije ni izlazio… Sve je u vezi, nema ni 20 dana kako smo tamo u amfiteatru pored Dučićeve Herce­go­v­ačke Gračan­ice, iznad Tre­bin­ja, vladi­ka Grig­ori­je i moja malenkost besedili o knjizi koja je obeleži­la pro­tek­lo leto, o Sun­cu ovog dana, a ja upra­vo letim ka pros­tori­ma koje je obliko­vala Središ­na harmonija.

    .….Biz­nis klasa je čista mili­na, još nisi ni val­jano seo, avion nije ni upalio motore, a već su ti preljubazne koketne stjuardese ugu­rale šam­pan­jac dobrodošlice u ruke… Inače, pre­voznik je Er Čaj­na, znači, onaj koji uzi­ma pare, a šljak­eri su oni koji voze, u ovom sluča­ju, Er Svis… A zatim, kao u nekoj od epi­zo­da No reser­va­tions Entoni Bur­de­na, ispred nas iznose speci­jalitete Loren­ca Abri­ci­ja, velikog savre­menog kuvara iz Belin­zona. Fen­si restoran Lacan­da Ori­co iz šva­j­carskog Tic­i­na kuvao je za nas prisutne. Saput­nik mi je ljubazni bankar iz Kameruna koji radi u Pekingu, cen­tru najnovi­jeg sve­ta, to je već sasvim oči­to. A ja u egal­i­ta­riz­mu u svo­joj glavi se i dal­je osećam nelagod­no zbog zeml­ja­ka u ekonom­skoj klasi koji ne mogu ni zamis­li­ti šta mi ovde probamo. Sedište me masira u tri var­i­jante, kako god poćelim.

    .….Dok sa saput­nikom iz Kameruna taman­im šva­j­carske speci­jalite, jela i pred­jela, iskreno se pitam šta li rade moji zeml­jaci koje je naše min­istarst­vo kul­ture spako­va­lo u ovaj avion. Da li lju­di iz male zeml­je kao što je Srbi­ja nema­ju pra­vo na biz­nis kla­su, mog­lo bi se pomis­li­ti. Biz­nis klasa na dugačkim puto­van­ji­ma nije hir, nego mogućnost da se stigne negde daleko rel­a­tivno odmoran i da može čovek odmah da počne da radi, došap­ta­va nam put­na logi­ka. Zaš­to naša drža­va ne poš­tu­je pisce, a kineskoj nije teško da ispoš­tu­je svo­je goste, neko bi se zap­i­tao. Zna li u njoj iko, kada ne bude ni pisaca ni jezi­ka, da neće biti ni države. Neće isti­na biti ni tih koji danas mis­le da određu­ju prav­i­la, ali to i nije neka ute­ha. Kamerunac mi naz­dravl­ja sa odličn­im fran­cuskim šira­zom. Slušamo i dal­je novi, nada­j­mo se ipak ne i posled­nji, album Džoan Bajz…

    .….A u Pekingu, čeka­ju me moji lju­di. Ko bi rekao da sam saku­pio toliko poz­nani­ka, izdavača i agena­ta, Kler sa Taj­vana se već pita­la što nisam došao na par­ti njene kuće prethod­ne večeri, Nen­si i Sani iz Pekinga su u orga­ni­zaci­ji ovog fellowship‑a, Jumin iz Šan­ga­ja je na saj­mu, tu je i Oja iz Mon­goli­je, kon­ačno sam u nji­hovom parče­tu sve­ta, a evo i kole­ga stipendista, Rebeke iz Lon­dona, Klaudi­je iz Cir­i­ha… Ako pri­do­dam i zeml­jake iz ekonomske klase, ispa­da da sko­ro nika­da nisam sam. A svi se sećamo nečega.

    .

    .

    Četvr­tak, 23. avgust 2018.

     

    .….Prvi korak u real­no, kao da je korak u priv­id. Jutro se pojavlju­je ispred pekinškog aero­dro­ma koji je nalik na ogrom­nu školjku. U cik zore sti­gao sam u drugu civ­i­lizaci­ju, jer gde­god se mic­ah po Medit­er­anu i Evropi, sve to beše u osnovi grčko-rim­s­ki stil, ne u rvan­ju, nar­avno. Čak i Turs­ka, sa svo­jom velikom kul­tur­om i književnošću, mora se pre­poz­nati kao izdanak Rima i Grčke.O nama na Balka­nu da i ne gov­o­rimo. Ovo je neš­to dru­go. Samosvo­jni izdanak ide­je društva.

    .….Peking. Dvade­set mil­iona sud­bi­na se obrće u ovom polet­nom pros­toru, određenom i označenom danas smelom, inten­zivnom, futur­is­tičkom arhitek­tur­om i povre­menim žestokim zagađen­jem vaz­duha. Vozeći se u rano jutro kroz ovu, istin­sku mega-metropolu, kroz šumu umereno visok­ih i sasvim raznobo­jnih nebodera, ne mogu da se ne upi­tam, kao i uvek kada ih gledam u takvoj kon­cen­traciji, da li u nji­ma iko živi. Iz daljine, gledano sa autostrade budućnos­ti, izgle­da kao da nema ni jednog zna­ka živ­ota. A varam se, iza sve­ga vidljivog, huji pri­ta­jeni vulkan. Ma zaš­to pri­ta­jeni, u pitan­ju je zeml­ja zmaj.

    Na ultra­mod­er­nom aero­dro­mu ste mogli već vide­ti, pored najnovi­jih dig­i­tal­nih čude­sa za različite nivoe iden­ti­fikaci­je i da, za raz­liku od nek­ih nama bliskih zemal­ja, ovde službe­na lica reagu­ju veo­ma poz­i­tivno na pomen da ste iz Srbi­je. Lepo. I pri­jat­no. A što se tak­si­ja tiče, u ovom gradu vla­da hjundai elantra. Za raz­liku od naših balka­n­skih zemal­ja, gde na uli­ca­ma vla­da otpad auto­mo­bi­la iz Evrope, ovde se voze nova kola. U ogrom­n­im količi­na­ma i veliči­na­ma. Nije to više ona Kina u kojoj su vladali biciklisti.

    .….U hotel stižem rano, pre šest, sve raču­na­jući da ću onih šest sati koje sam izgu­bio leteći uz vreme, na istok, nadok­na­di­ti pre­pod­nevn­im spa­van­jem, kad mi na recep­ci­ji ljubazno saopštiše da ne mogu pre deset u sobu. Šta da radim? Idite na bazen. Upra­vo se otvo­rio. Znao sam da ima neka mala sit­na kaz­na za onu biz­nis kla­su. No, ni jutarn­je pli­van­je, umesto spa­van­ja, u bazenu hotela Swis­so­tel u Pekingu, nije baš naj­go­ra stvar koja vam se može desiti.

    .….Sas­tanak je već oko podne, tu su svi pred­viđeni, pored Rebeke i Klaudi­je, i Piter iz Nju­jor­ka, Kejt iz Mel­bur­na, Ele­na iz Mek­siko Siti­ja, Dijana iz Barselone, Šar­lot iz Pariza, Veda iz Džakarte i Ornit iz Tel Avi­va. Svi orni i sprem­ni da se sret­nemo sa kine­skim ured­nici­ma i agen­ti­ma, da upoz­namo kinesko izdavašt­vo i da im pokaže­mo svoj rad. Da naprav­i­mo po koji most do nekog posla. Ili do nekog novog smis­la. Glavni domaći­ni su nam Erik i Lirong, a tu su i, uver­iće­mo se ovih dana, svakod­nevni dobri duhovi, Jaja, Li, Nen­si, Julieta.

    .….Erik nam objašn­ja­va čitavu pale­tu izgov­o­ra kine­skih sug­las­ni­ka. Pet god­i­na mu je tre­ba­lo da se usu­di samo da ih izgo­vara. Pet­naest god­i­na je živeo u Kini i danas je jedan od najboljih mlađih pre­vodi­la­ca na engles­ki. Erik je iz Sijet­la, i u ime Kine on je domaćin jednog ovakvog pro­mo­tivnog sku­pa. Hm, može­mo li mi zamis­li­ti da stranac stranci­ma pred­stavl­ja našu kul­tu­ru… Baš kao što Vla­da u Bostonu preda­je amer­ičku istori­ju Amerikanci­ma. Takav luk­suz oči­to samo veli­ki mogu da si priušte.

    .….Posle sas­tan­ka u knjižari-cvećari-kafeu, u kojem, uzgred, vlada­ju moja omil­je­na bel­gi­js­ka piva, plus škot­s­ki bru­dog, vozikamo se met­room do Tje­nan­mena, Trga nebeskog mira. Da odmah vidi­mo taj arte­fakt, najveći svet­s­ki trg, pa da kren­emo da se bav­i­mo ljudi­ma. Ovde su, to je više no oči­tio, ulice istovre­meno i naj­duže i najuže, šire no igde, a isto važi i za trgove. Pogo­to­vo za ovaj koji te vodi do više od osam hil­ja­da soba Zabran­jenog gra­da. Uvek sam osećao da je svet mno­go bliži kada ga ne gledaš iz tak­si­ja. Šet­n­ja bi bila verovat­no bol­ja, no ovdašn­je relacije su ust­vari giga- i tera- relacije. Peking se ne dâ pre­ho­dati, ni lako, ni brzo. Ma, nikako.

    .….Koračati Tje­nan­menom, izgle­da kao zaputi­ti se u beskraj, pa mi to nis­mo ni pokušali, odmah smo krenuli ka Tihausu Lao Še, gde nas je pored uvek začudne i uvek dru­gači­je kineske hrane čeka­lo i Kinesko pozorište sen­ki. Sko­ro dve hil­jade god­i­na ove pre­fin­jene i ljup­ke slike na plat­nu kao da su čekale da nam osve­tle dubinu istine o pro­laznos­ti ovo­ga sve­ta. Jin i jan ovde su prisut­ni sva­ki dan! Sve uz laku hranu pekinške kuhin­je, jer u Kini nema kineske hrane u našem smis­lu poiman­ja, u pitan­ju su sasvim različite kuhin­je, sečuan­s­ka, honkoš­ka, pekinš­ka…, i uz priče o čaju sa Jaja i Lijem. I priče o čaju u Kini ima­ju dru­gači­ji okvir i kon­tekst od ono­ga koji se u Evropi podrazume­va, čak i među dokazan­im znal­ci­ma. Kao da dobi­jete još neku per­spek­tivu za koju niste imali ni poj­ma da pos­to­ji. Ovde sam, naime, probao i zelene čajeve dru­gači­jih ukusa od onih nama dos­tup­nih u Evropi. Japan­s­ki mača zeleni čaj, recimo.

    .….Navike su čudo. Sprovodite ih gde­god da ste. Ako to možete. Mi ovog puta sled­i­mo moju naviku, pa posle večere nas Erik vodi u hip­ster­s­ki bar Peking A sa kraft pivi­ma isti je novosad­s­ki Toster, i šta tu reći do ponovi­ti da je glob­al­izaci­ja ne uzela maha, nego podi­vl­jala… Pije­mo Flay­ing fist ipu, Leteću gozbu, dak­le, sasvim kinesko i tačno ime za pivo, pa Man­darin­sku ipu, sve lokalna zanats­ka piva. Kao u Novom Sadu, Beogradu, Beču, Varšavi, Nju­jorku i bilo gde drugde.

    .….Ulice su pune i oko ponoći, a kada se vraćate kući peške, čak i u ovom zagađenom gradu, po kome neki lju­di pored vas šeta­ju s maska­ma, možete ponegde, na nekom od trgo­va, sresti neke druge ljude koji­ma ni takav vaz­duh ne smeta da zaplešu na uli­ci, pop­ut onih što plešu tan­go u uli­ci Flori­da u Buenos Ajre­su. Ma, živ­ot je čudo.

    .

    .

    Petak, 24. avgust 2018.

     

    .….Usred jutarn­je gužve i dal­je tražim ovdašn­ju SIM kar­ticu, koju neo­prezno nisam kupio juče. Jedi­no je ja u grupi još leg­en­darno nemam. A u Kini ne moćete baš najbol­je, ne, ne možete uopšte, komu­ni­ci­rati ako nemate nji­hov broj i ako niste povezani sa aplikaci­jom za mobilne WeChat. Ako pak imate sve to, možete šta hoćete. Ogromne količine infor­ma­ci­ja su vam dos­tup­ne u veo­ma kratkom roku. Možete da šal­jete i pri­mate šta hoćete, da se čujete sa pri­jatelji­ma kad hoćete. Jedi­ni je prob­lem što je obližn­ja poslovni­ca Čaj­na moba­jla još uvek zatvore­na, poš­to radi od devet do pet, u vreme kada smo mi uvek negde uplani­ra­no daleko.

    .….Sada je osam i ja se, neobavl­je­na posla, vraćam u hotel na doručak. Na uli­ca­ma oko­lo para­lel­ni živ­oti huje. Mlade dame, doter­ane na isti način i u isto vreme kao u Frank­fur­tu, voze se bicik­lom na posao. Neke star­i­je žene sa mače­vi­ma mašu na tro­toaru, u sko­ro pa samu­ra­jskim kret­n­ja­ma. Zane­maru­ju apso­lut­nu gužvu i ljude koji u reka­ma teku pored njih. Kuda ust­vari svi ovi lju­di hrle, zap­i­tao bi se dokoni stranac. Na groblje? Ma ne, nije danas dan mrtvih.

    .….Dok hodam, gledam kako se svu­da oko­lo raspro­stiru sao­braća­jne Ešerove petl­je. Kina je zeml­ja koja vrlo otvoreno pokazu­je da je prom­e­na moguća. Samo mora da pos­to­ji unutrašn­ji poten­ci­jal. Uvek imam na umu Srbi­ju kada se u vlasti­toj glavi dotaknem ovakvih stvari. Koji su naši poten­ci­jali? A koje per­spek­tive? U per­cep­ci­ji drugih, u pon­ašan­ju nas samih, u ner­azumevan­ju sve­ta, nije teško vide­ti da smo deceni­ju i po bili prin­ud­no, a još deceni­ju i po sko­ro pa namer­no izopšteni iz sve­ta. Unutrašnžji kohezivni smisao koji bi eli­ta mogla da proizvo­di ne pos­to­ji. Ta eli­ta sko­ro da ne pos­to­ji. Živ­otne kon­tek­ste nam, to je više nego očigled­no, određu­ju uglavnom neki recik­li­rani likovi.

    .….Mi ide­mo danas na Sajam knji­ga, koji nije ni daleko ni blizu, oko tridese­tak min­u­ta auto­bu­som. Ulaz­i­mo u, da li je to potreb­no ovde reći, ogrom­nu halu pekinškog saj­ma. Oči iz Mek­siko Siti­ja, Džakarte, Nju­jor­ka i Cir­i­ha, Pariza, Lon­dona i Novog Sada, Barselone, Sid­ne­ja i Tel Avi­va pos­ma­tra­ju svet kine­skih oči­ju. I prover­ava­ju, koliko mogu, da li vide isto.

    .….A ja pak tradi­cional­nu kinesku građev­inu sa Tje­nan­men trga, pored koje smo upra­vo prošli pre dolas­ka na sajam, još uvek upoređu­jem sa sećan­jem na dosled­no napravl­jenu tradi­cional­nu kinesku kuću u Novom Sadu, na Telepu, pored Dunav­ca, koju sam kao tro­godišn­jak gledao iz kor­pe očevog bicik­la pre pril­ičnog bro­ja god­i­na. Ta set­na građev­inars­ka doset­ka lokalnog pen­zion­isanog mornara bila je intri­g­ant­na bom­ba u mojoj tadašn­joj per­cep­ci­ji pros­to­ra. Deči­je naporno sam oca svako malo gnjavio da me odvede da pono­vo vidim tu kuću koja pokazu­je i zrači dru­gači­je.

    .….Sada vidim da današn­ji Peking men­ja per­cep­ci­ju na dru­gi način, ne toliko tradi­cional­nom arhitek­tur­om, koliko izraža­jnom i probo­jnom hiper­mod­er­nošću. Iza ovih kulisa se slu­ti da dra­matične promene kineskog društ­va u posled­nje tri deceni­je pokazu­ju na pojavnom nivou kako se konzumer­izam i mater­i­jal­izam stapa­ju sa vred­nos­ti­ma soci­jal­iz­ma. Kako to sto­ji suštin­s­ki, negde usred budućnos­ti, videćemo.

    .….A sam Sajam knji­ga, kao i svugde, biva užur­banom mon­u­men­tal­nošću privremene slike. Knjige, pop­ut kine­skih jela, svakod­nevno men­ja­ju kon­tek­ste, a saj­movi su tu da ozvaniče promenu. Mi poseću­je­mo neko­liko najvećih izdavača i pam­ti­mo ovaj, za nas, prvi kon­tekst, tek uspostavl­jenu sliku. Naša mala gru­pa od dese­tak lju­di posta­je brzo kom­pak­t­na i inter­ak­tiv­na. Vrlo lako oko nas lete iskust­va sa svake strane globusa. Usred­sređeni na ogro­man pro­tok infor­ma­ci­ja, hrabro pli­va­mo u njima.

    .….Pored knji­ga savremene kineske knjićevnos­ti, na koje smo sami, a i od strane različi­tih domaći­na usmereni, promiču pored mene pre­vo­di koji inte­grišu u kinesku kul­tur­nu mapu i sve ono leb­di po poli­ca­ma sa knjiga­ma u Zapad­nom sve­tu… Od Markeso­vih Sto god­i­na samoće i Hokingove Kratke istori­je vre­me­na pa do nekog od bro­jnih Roditeljs­ta­va s ljubavlju mudrošću… Sko­ro svi sti­hovi kao da su tu sabrani, od Bodlera i Ezre Paun­da do Mah­mu­da Derviša i Andradea. Kina kao da je ćed­na sve­ta i nje­gove poezije.

    .….Pos­ma­tram sagov­ornike Kineze kako veš­to koriste mobilne tele­fone za sim­bolič­ki trans­fer zapad­nih u kineske sim­bole, u nji­hove poj­move, znan­ja i uku­pan spoz­na­jni svet. Mobil­ni im dođe kao pomoć­na per­son­al­na mem­o­ri­ja, a i kao pomoćni komu­nika­tivni organ. Čini mi se, daleko više nego nama na Zapadu.

    .….Lis­tam sim­patičnu knjigu o mačka­ma. Tiraž? Sit­ni­ca, samo 3 milona. Za sada. Lis­tam i Rečnik Maćao, knjigu inspirisanu Haz­arskim rečnikom, i prisećam se društvene polemike koju je ovde ta knji­ga pre neko­liko god­i­na iza­z­vala. Objavl­je­na je u Kini pre Pavićeve knjige koju je kine­s­ki autor Han Šao­gong imao pri­like da čita na engleskom. Inače, ovde je Pavić toliko pop­u­laran da, čak i najpop­u­larni­ji pevači sa respek­tom mis­i­je izvode pesme inspirisane ovom knjigom. Pomen ovog pis­ca jeste šifra pre­poz­na­van­ja vred­nos­ti i uspostavl­jan­ja bliskosti. Reč Srbi­ja, odjed­nom zado­bi­ja tećinu. Milo­rad Pavić, oči­tio je, ćivi sve dublje u kineskoj kul­turi, a kod nas je, meni se čini, sko­ro pa zaboravljen.

    .….A na našem štan­du, kao da je vreme sta­lo pre mno­go god­i­na. Kao i na bilo kom dru­gom saj­mu u sve­tu. Nemam uti­sak da se događa išta. Samo retkim muva­ma mož­da nije dosad­no. Živ­ot je negde drugde. Kao i posao uostalom. Zaista je bol­no pos­ma­trati to poman­jkan­je smis­la. I pored više neospornih knjićevnih vred­nos­ti, kao da nam kul­turno, i na sva­ki dru­gi način, izmiče smisao. Hoće­mo li imati vre­me­na da nadok­nadi­mo ovo, u kojem ulu­do zaosta­je­mo za sve­tom. Pon­ašamo se kao da smo još uvek pod sankci­ja­ma. Koje smo ovog puta sami sebi nametnuli.

    .….Posete u pet izdavačk­ih kuća na saj­mu su proizvele još četiri ili pet puta toliko sus­re­ta. Teško je baš biti uvek i sasvim u sve­mu. Ali, rec­i­mo, neka­da i u dalji­ni sus­ret­nete bliz­inu. Beilin se bavi studi­ja­ma naše kul­ture, piše tek­stove za ovdašn­je novine, pre koji mesec se vrati­la iz Beogra­da, a u okto­bru će nam pono­vo doći u goste. Zna štoš­ta o prav­di i pretežno stereotip­noj neprav­di za Srbi­ju u glob­al­no kon­cipi­ra­nom pogle­du zapadnog sve­ta. Zna razloge zbog kojih je Peter Hand­ke izopšten iz per­cep­ci­je savremene nemačke lit­er­a­ture. Oduševl­je­na je ide­jom da je u Beogradu upoz­nam sa Mil­isavom Sav­ićem i romanom Hleb i strah, koga ovde imam na engleskom. I koga ću joj poslati zajed­no sa nje­gov­im La Sans Pareille.

    .….A mi radi­mo, šta dru­go do do bussi­ness, make mon­ey, ako je moguće, nar­avno. Začud­no, van posla, sko­ro da svi, uključu­jući i domaćine Kineze, imamo sličan književni ukus. To već posta­je opas­no. Šal­im se, tako i tre­ba, ukus nam niko ne nameće, to je pros­tor slo­bode koji biramo sami. Rebe­ka, i ovo­ga puta bez tetovi­ranih istan­bul­skih čara­pa, kao što i pril­iči lon­don­skom agen­tu i skau­tu, kao iz ruka­va sipa najčud­ni­je tračeve o engleskim izdavači­ma, Klaudi­ja pak nemač­ki pre­cizno provalju­je poli­tičku strate­gi­ju kine­skih izdavača i struk­tu­ru saj­ma, Ele­na je ozare­na što je srela svog omil­jenog pis­ca koga je pre­vodi­la i učini­la vidljivim u Mek­siku, a špan­s­ki izdavači su svet za sebe, potvrđu­je Dijana iz Venecuele, koja radi, a gde bi, nego u Špani­ji, na stal­noj relaciji između Madri­da i Barselone. Ona se ipak čudi kako to da sam otkrio Isido­ra Bla­jste­na čija geni­jal­nost nije još ni tamo dovoljno primeće­na. Čita­lač­ki ukus, nar­avno, potra­ga za bit­nim, ključno, i, kao i uvek, mala pomoć pri­jatel­ja, skrom­no odgovaram.

    .….Posle ide­mo na večeru. Negde daleko. Ili mož­da blizu? Relacije ovog gra­da su mi još uvek neuh­vatljive. Restoran u koji ide­mo se nalazi u uli­ci k’o iz naših siro­mašnih pedesetih, sve redom udžerice sa beogradske per­ifer­i­je iz ranih fil­mo­va Žike Pavlovića, ili sa Dušanov­ca iz romana Kad su cve­tale tikve Dragosla­va Miha­jlovića. U dvoriš­tu, na terasi upril­ičenoj nad garažom, tik kod komši­jskih krovo­va, služe nas najboljom svet­skom hra­nom, pije­mo aper­ol špric i ono holand­sko roš­for 10 pivo, a tu je i nju­jorš­ki bruk­lin. Sve za uži­van­je, sve po ukusu Zapadnog sve­ta… Jedem salatu od škam­pa i rukole sa avokadom i pržen­im azi­jskim orasi­ma. U Pekingu su svi ukusi bla­gi. Ostali jedu dijame­tral­no različite stvari, koje sve delu­ju kao da su izne­sene iz kuhin­je nekog restorana iz Firence ili Milana. Raz­go­varamo i o uposlenici­ma – zaključak je jedno­glasan – lenjost nika­da ne umire. Lazi-ness nev­er dies. Prisećam se jednog svog bivšeg zaposlenog. Sve je teško, i niš­ta se ne može. Sve kod nje­ga sko­ro pa dođe kao prizem­na var­i­jaci­ja na temu Jesen je, i živ­ot bez smis­la

    .….Nakon najboljih pića, usred ponoći luta­mo pekinškim uliči­ca­ma. Slo­bo­da nema cenu. Ne, ne odlaz­i­mo još u hotel, tu je i bar The Oth­er Place. Sasvim atip­ično kine­s­ki. Ali, unutra su gosti i poten­ci­jal­ni japan­s­ki pri­jatelji, koje nis­mo ni sre­li na saj­mu, ali s koji­ma imamo da raz­meni­mo različite književne infor­ma­ci­je. Pravi lju­di, kuća iz Japana, slič­na Agori, uglavnom takve srećem po saj­movi­ma i oko­lo njih, verovat­no po jungi­jan­skim zakon­i­ma sinhronicite­ta. Pije­mo, dakako kraft piva, i bav­i­mo se i ovde, gle čuda, izdavačkim poslom, a u nekom momen­tu me gaz­da, upadlji­vo crvenkasti Škot, koji zaista zna šta su pra­va piva, nakon što sam mu rekao odak­le sam, upoz­na­je sa dvo­ji­com svo­jih važnih lju­di. Iz Maj­dan­pe­ka su i iz Beogra­da. Hoće da me časte speci­jal­nim pićem ovde u Kini, speci­jal­nim jer je pot­puno nepoz­na­ta ovdašn­jem stanovništvu, rak­i­jom og ananasa (koju oni sami prave verovat­no u nedostatku šljive). Pitam ih mogu li da pozovem pri­jatel­je iz Amerike, iz Sijet­la i Nju­jor­ka. Amerikanci­ma godi to što ih pozi­vam na sasvim egzotično piće, a Srbi se u sebi pita­ju, koji će nam ovi Ameri. Za njih sam i ja prak­tično stranac. Svi na kra­ju uži­va­ju. Našu rak­i­ju pro­ba i Dijana. Svi se pita­ju, otku­da u Srbi­ji tradi­ci­ja pravl­jen­ja rak­i­je od ananasa. A ja znam odgov­or, naši lju­di zna­ju sve, ako im to znan­je ne pok­vari drža­va. Hm, pitam se, kako bi ih ove naše birokrate našle u Pekingu. A i zaš­to? Sami su sebi dovoljni.

    .

    Sub­o­ta, 25. avgust 2018.

     

    .….Kao iz akvar­i­ju­ma, iz izlo­ga hotel­skog restorana pos­ma­tram užur­bana lica, koja još i izne­nad­no skre­tan­je na ovom mes­tu, ispred samog hotela, tera na poseb­nu vrstu opreza. Promiču u blis­ta­vo rano jutro lepe žene kineske, gracilne i nest­varne, a lica Kine­skin­ja, než­na i set­na, vesela i tuž­na u isto vreme su kao ona naša slatkokisela ili slatkolju­ta prehram­be­na kom­bi­naci­ja. Pos­ma­tram i tražim, a šta dru­go do ods­jaj unutrašn­je svet­losti bića, dok štapići­ma već mahi­nal­no sku­pl­jam komadiće razno­razne hrane sa ovog za mene šved­skog i kineskog sto­la u isto vreme.

    .….Pre toga sam gledao spek­tar mogućih doručko­va – kon­ti­nen­tal­nih evrop­skih, kine­skih, japan­skih. Različi­ti egzotični plodovi su izgledali kao da gleda­ju u nas. Mi smo traćili kom­bi­naci­je. Poveza­ti dru­gači­je, mahom nepoz­nate, ukuse u smis­lene nizove. Mi smo bili sluča­jni jutarn­ji šetači kroz ovu Alibabinu pećinu hrane. Jed­i­na ble­sa­va ponu­da u ovom šva­j­carskom hotelu bila je piti Liptonov čaj od jas­mi­na, umesto kineskog domaćeg koga tu nema nez­nano zašto.

    .….Posle doruč­ka, uz nepro­cen­jivu pomoć Lirong, postao sam koris­nik kar­tice Čaj­na moba­jla. Odjed­nom mi se otvoriše infor­ma­tivni vidi­ci. Kon­tak­ti krenuše sami da lete, WeChat postade svet. Ovde nema zapad­nih brauzera, Gugla, nema Vib­era i Ska­j­pa, nema ski­dan­ja mapa grado­va. Svet je oči­to već infor­ma­ciono i bezbed­nos­no podel­jen. Ja kon­ačno postah domaći čovek, i beskraj sit­nih dogov­o­ra i raz­me­na poru­ka preko ove aplikaci­je poče tako da mi pop­un­ja­va pekinšku stvarnost.

    .….Danas je pred nama neko­liko opas­no velik­ih knjižara. Kvadrati su od hil­jadu, pa nav­iše. Naslovi, novi i stari, savre­meni i klasični, mahom poz­nati, za raz­liku od ideogra­ma koji su mi pot­puno ner­azumljivi. U zaista velikom moru pre­vo­da, od naših lju­di smeši nam se, a ko bi dru­gi do Novak Đoković sa svo­jim likom mladog Tesle. Čudi me da to niko do sada nije prime­tio. Čak ni ja sve do ovog odlas­ka u pekinšku knjižaru San­lian. Tu je nar­avno Pavićev Haz­ars­ki rečnik, čitan i uti­ca­jan, ali i Dru­go telo, nje­go­vo u Srbi­ji dosled­no neprimećeno remek-delo.

    .….Ono što mi se dopa­da u pekinškim knjižara­ma jeste da u nji­ma nema mes­ta za lit­er­arno smeće. Barem ne u prvim redovi­ma. U nji­ma se nalaze knjige, koje određu­ju moj ukus, za koje bih stavio ruku u vatru. Ma, nije u pitan­ju ukus, već osećaj za vred­nost. Za smisao. Toliko o Kini. A o Srbi­ji? Šta moćete da očeku­jete od zeml­je u kojoj se u prvim redovi­ma knjižara nalaze priv­idne knjige? Ne toliko ni pogrešne knjige, koliko pri­v­i­di, neš­to što u svo­joj biti i nisu knjige. Osim, po obliku.

    .….Posle podne Erik orga­nizu­je pro­mo­ci­ju Dža Ping­va, jednog od najvećih živih kine­skih pisaca. Ne samo za nas, već i za bro­jnu pub­liku. Mi smo speci­jal­ni gosti ovog pro­gra­ma. Ele­na je pre­v­ela i nje­govu knjigu na špan­s­ki i objav­i­la je u Mek­siku, tu je i amer­ič­ki pre­vodi­lac, a živa reč auto­ra otvara pred nama do tada nepoz­nate sve­tove. Tako je to uvek, pravi autor lako, nepre­ten­ciozno, i kao, nenamer­no, oda slušaocu neku prečicu do smisla.

    .….A nakon sve­ga, odlaz­i­mo na jedan od najvećih likovnih događa­ja u Pekingu ovog leta, na izložbu kineskog kon­cep­tu­alnog umet­ni­ka Siu Bin­ga. U bro­jn­im pros­tori­ja­ma gledamo mon­u­men­talne radove ovog umet­ni­ka koji je kar­i­jeru započeo slikan­jem jed­nos­tavnih ideogra­ma u selen­dri u koju je prog­nan za vreme Kul­turne rev­olu­ci­je. Iz jed­nos­tavnih sliči­ca, nalik stripu, razvi­la se total­na umet­nost koja bi da nas vodi kroz ner­av­nine smis­la od počet­ka do kra­ja sve­ta. Kroz likovnom apstrak­ci­jom saže­tu istori­ju ide­ja i pro­gre­sa. Imam uti­sak da je u ovom sluča­ju veliči­na umet­nikovog dela posled­i­ca veličine zeml­je. Baš onako kao što Džonatan Fren­zen mora da piše volu­mi­nozne knjige sao­brazne veliči­ni svo­je zeml­je. Meni naša neoa­van­gar­da delu­je skrom­no i sićušno naspram Bin­gove moćne viz­ije sve­ta. A koreni su im isti. Otpor total­i­tarno zace­men­ti­ra­nom ustro­jstvu sveta.

    .….U hotel kao i obično već, stižem dovoljno kas­no da bih se opet zamis­lio nad stal­na dva pitan­ja koja mi povre­meno ovde bljes­nu ispred svesti – Imam li ja dovoljno samoće? I, da li me ovo pisan­je leči od samoće, ili od svakodnevice?

     

     

    Nedel­ja, 26. avgust 2018.

     

    .….Četvr­ti dan, a kao da je četr­naesti. Toliko je mno­go ispred mene do sada promile­lo sli­ka, infor­ma­ci­ja, lju­di, poslo­va i plano­va, da imam uti­sak da sam pre­sel­jen pril­ično daleko od sop­stvenog živ­ota. Dobro, Peking jeste pros­torno daleko, ali ja sam i men­tal­no veo­ma daleko. A iz daljine gledano, štoš­ta posta­je puno jas­ni­je. Pored osta­log i zbog toga su puto­van­ja drago­ce­na i u onom delu našeg živ­ota koji je suštin­s­ki sta­cionaran i repet­i­ti­van. I dal­je imam uti­sak da mi je potreb­na određe­na količi­na samoće, da dop­unim svo­je ener­get­sko polje.

    .….Danas pre­podne imamo „težak kul­tur­ološ­ki eksper­i­ment”, prav­i­mo dumplings, poduča­va nas okret­na Koko, kuvar­i­ca skrovi­tog restorana Mua Fa. Počin­je­mo sa mešen­jem tes­ta, svi u kecel­ja­ma, ruku zamazanih brašnom, pon­avl­jamo hil­jadugodišn­je pokrete naših baka i praba­ka. Pred nama su poz­nati i nepoz­nati zači­ni, đumbir, cimet, muskat­ni orah, sečuan­s­ki mir­išl­javi biber, kori­jan­der, susamo­vo ulje, a od narendis­ane bun­deve i neo­bičnog zelenog bil­ja, nas­ta­je mešav­ina kojom puni­mo dablinge. To su one kuglice od tes­ta, poten­ci­jal­no napun­jene svim i svačim, a najviše egzotičn­im uku­som Kine. Ili ono­ga što mi zamišl­jamo Kinom.

    .….Pripremamo neko­liko drugih mešav­ina za pun­jen­je. Svin­jeti­na i bun­de­va, bun­de­va i šar­garepa, šita­ki pečurke. A ima i dve vrste spre­man­ja, u tigan­ju sa susamovim uljem i vodom, i u ključaloj vodi. Oba su per­fek­t­na, služe se sa neko­liko vrs­ta soso­va i ital­i­jan­skim vine­garom. Pravl­jen­je damblin­ga, jeste kao pripre­man­je knjige. Piter je prime­tio i razra­dio ovu priču. Naš usud je što i ovde pro­laz­i­mo kroz sve faze koje od umet­ničkog impul­sa, od onog nema­ter­i­jalnog, prave robu. Sve što smo ovde naprav­ili, pojeli smo začas, to je izgle­da bila doset­ka orga­ni­za­to­ra da nas ne vodi na ručak, sami smo ga spremili.

    .….Koliko znam za dambling ne pos­to­ji srp­s­ka reč, niti sam ih jeo u srp­skim kine­skim restoran­i­ma, samo jed­nom, prošle godine, ali u Tel Avivu. Što ih ne bi ovako zvali i nadal­je. A znam i da ih prav­im, sada. Kuvari­ci sam odmah pred­ložio da dodamo i pečene slaninice i šunke unutra, društ­vo je odmah poče­lo da me zeza, jesu li to srp­s­ki damblinzi, samo me je Koko znača­jno pogledala, pa što da ne, val­ja­lo bi pro­bati. Dok maz­i­mo čupave i šarene kineske mačiće u pas­toral­nom dvoriš­tu restorana, Veda razneženo otkri­va svo­ju tajnu, kod kuće u Džakar­ti ima dve mačke, i nepri­jat­no joj je da priz­na, ali ponekad sasvim iskreno pomis­li kako ih mož­da više voli od svog muža.

    .….Puto­vati Pekingom je kao puto­vati svemirom, no ubr­zo ipak stiće­mo u Kul­turni cen­tar u kome ćemo mi celo popodne poduča­vati druge o našem radu i pred­stavl­jati važne knjige svo­jih zemal­ja. Bav­i­mo se uspostavl­jan­jem veza između različi­tih real­nos­ti, jezi­ka, drža­va, književnih i interes­nih sve­to­va. Sve je tu na jed­nom mes­tu. Atmos­fera je naoko opušte­na, a ust­vari visoko kon­cen­trisana na more infor­ma­ci­ja koje smo ovde doneli. Tre­ba reći sve i zain­tereso­vati druge za svo­ju priču. Nika­da se ne može reći sve, a interes je uvek rel­a­ti­van. Kao i zavođen­je, uostalom.

    .….Pričao sam im o fenomeni­ma knjige, pis­ca i izdavača na mal­om tržiš­tu kao što je srp­sko, a usred glob­alnog sve­ta, o velikim pisci­ma koje tre­ba za druge učini­ti važn­im. Nije baš jed­nos­tavno gov­oriti na engleskom na moj način, poz­na­to je da ne mogu dva puta pričati isto, ta se zato i ne usuđu­jem spre­mati gov­or unapred da ne potrošim spon­tanost izvornih ide­ja, pa gov­orim iz glave, a pub­li­ka me inspir­iše ili ne inspir­iše. Kada mrtav ozbil­jan uspem da iza­zovem smeh kod pub­like tamo gde ja to hoću, a pub­li­ka ne očeku­je, to znak je da sam uspeo. Da, i danas su se sme­jali tamo gde sam to hteo. Uz pomoć mnošt­va infor­ma­ci­ja, za njih novih a intri­g­ant­nih, uspeo sam da zamaski­ram da mi engles­ki i nije baš mater­n­ji jezik i da im okupi­ram četrde­se­tak min­u­ta pažnje.

    .….Posle pro­mo­ci­je dolazi na red još jedan, i ovo­ga puta dru­gači­ji, sečuan­s­ki restoran. Ispred nas se na stolu okreće neverovat­na vrteš­ka sa sko­ro svim neo­bičn­im ukusi­ma koji su nam, gle čuda, postali uobiča­jeni. Večer­ašn­ja raz­dalji­na do hotela i nije preter­ana za nožnu šet­nju, k’o rec­i­mo da ide­mo Novim Beogradom od Ušća do Arene, pa ne koris­ti­mo tak­si, već se šeta­mo po oset­no zagađenom gradu. Posle na tele­viz­iji, dok obnev­ideo od umo­ra mogu još samo da okrećem kanale, vidim da lokalne vesti obavezno sadrže i pro­cenu zagađenos­ti, prepisanu k’o iz futur­is­tičkog fil­ma. A na tele­viz­iji, inače, pored osta­log, glob­alnog i očeki­vanog, pažn­ju mi privlači kanal na kome se emi­tu­je novi kine­s­ki rok, muzi­ka meni slič­na onome što su neka­da u Mađarskoj svi­rali Loko­mo­tiv GTili Omega. K’o iz vre­me­na dinosaurusa.

    .….Spavam duboko, i u snu mi se meša­ju jezi­ci koji suzvuč­na kulisa insce­naci­je ovog puta. Otkad sam sti­gao, zale­pljen sam za engles­ki i za kine­s­ki jezik kao za veliku nepoz­nan­icu. Kao da se slike obliku­ju iz jezi­ka, a ja se pre­ma nji­ma odnosim nevezano od znan­ja ili nez­nan­ja. Čud­ni i dubo­ki snovi. Neprepričljivi.

     

     

    Ponedel­jak, 27. avgust 2018.

     

    .….O, da, zaista se osećam kao da sam hil­jadama kilo­metara daleko. Još samo da saz­nam, od čega. Stal­no pris­ust­vo zgra­da od tridese­tak spra­to­va, stvara mi i men­tal­nu kulisu pros­to­ra, baž­dari me na dru­gači­je oblike od onih na koje sam se navikao u svome gradu. Vreme je ispun­jeno poslom, raz­gov­orima sa nepoz­na­tim ljudima.

    .….Nalaz­i­mo se u baš najvećoj izdavačkoj kući, koja ima svo­jih dvade­se­tak drugih izdavačk­ih kuća. Ceo dan vodi­mo raz­gov­ore jedan na jedan. Imamo po dvade­set min­u­ta da vidi­mo i bude­mo viđeni. Danas sam raz­go­varao sa sko­ro pet­naest ured­ni­ka ili agena­ta. Najveći je prob­lem, a i mudrost, kako orga­ni­zo­vati sve te infor­ma­ci­je, znati s kim si raz­go­varao i o čemu, šta si nudio a šta ti je nuđeno. Kome posle da šal­ješ mejl i sa kojim sadrža­jem, a kome ne. Tre­baće mi kod kuće barem nedelju dana da sis­tem­atizu­jem današn­je i rani­je infor­ma­ci­je. Otvo­rio sam mno­ga vra­ta, i mno­ga su nam otvore­na. Rezul­tati će se valj­da vide­ti u nared­nim godinama.

    .….Kina je danas ogrom­no tržište knji­ga čiju logiku, čak i kada izgle­da opšter­azumljivom, i nije baš jed­nos­tavno uvek shvati­ti. Pra­va za knjige su ovde, kao i mahom svugde, sku­pl­ja nego kod nas, i shod­no tome, obr­ti su neu­pore­di­vo veći, pa se i izdavašt­vo ovde, kao i na drugim velikim tržiš­ti­ma, u biznisu sma­tra daleko ozbiljni­jim poslom nego kod nas.

    .….To jeste čin­jeni­ca, ali s obzirom na važnost izdavašt­va, i knjige uostalom, za opš­tu kul­tu­ru, zeml­ja­ma kao što je Srbi­ja, ne pre­osta­je niš­ta dru­go nego da stanu, iskreno i pamet­no, iza svo­je knjige. Inače, ako se nas­tavi sa ovakvom kul­turnom ne-poli­tikom, neće biti naše knjige u budućem sve­tu. To je tako. A dru­ga važ­na stvar koju tre­ba znati jeste da u budućem sve­tu, pod­jed­nako kao i na engleskom, biće važno da imate i knjige na kineskom. Ako želite da vaša kul­tura pos­to­ji kao vidlji­va. Ko to shvati, shva­tio je.

    .….Ovde se poslovne stvari rade jed­na po jed­na, korak po korak, to zna­ju Kinezi, a znam i ja. Radu­je nji­ho­va uglavnom dobra i tač­na per­cep­ci­ja Srbi­je i njene pozi­ci­je u savre­menom sve­tu. Pogled razumevan­ja i dubljeg podrazumevan­ja kada pomen­em svo­ju zemlju. Pomen Haz­arskog rečni­ka i Nova­ka Đokovića, proizvo­di momen­tal­no i man­i­fest­no dopadan­je, a Tes­la kao dodatak, zace­men­ti­ra stvar. Kinezi na ras­pad Jugoslav­i­je gleda­ju dru­gači­je od stereoti­pa koji je namet­nut sa Zapa­da. Za nas lit­er­atu­ra je most. Primeću­jem da je dos­ta važnih knji­ga savre­menih kine­skih pisaca posled­njih god­i­na već objavl­jeno u Srbi­ji. A imam i uti­sak da su te knjige nedo­voljno primećene u našoj kul­turnoj javnos­ti, da nedosta­je još taj mali korak.

    .….Ispi­jan­je čaja zahte­va jed­nu vrstu mira, za koje Zapad­ni svet, a izgle­da, sve više i savre­meni Kinezi, nisu više sprem­ni. Danas pijem zeleni čaj od ekstrem­no mladih lis­to­va. Šta moje ime znači, povre­meno me poneko zapi­ta. Bezveze je buk­val­no pre­vesti Ne-nad, kao suprot­no muško od žen­skog ime­na Nada. Mož­da je najbol­je reći Neočeki­van čovek, po knjizi Voje Despo­to­va, a i po samoj suš­ti­ni. The Unex­pect­ed Man. Od kuće do kuće, izdavačke, još jedan dan pro­tut­n­jas­mo kroz ovaj grad.

     

    Utorak 28. avgust 2018.

     

    .….Svet je pre­pun pitan­ja, a mi pli­va­mo u bazenu sa odgov­orima. Danas, na moju žalost, hotel­s­ki bazen ne radi, pa niš­ta od pli­van­ja pred doručak. Brzo sam ovde stekao naviku da pli­vam pred doručak i pred spa­van­je po pet­naes­tak minuta.

    .….Kada smo već kod navi­ka, čak sam se i ja, koji ujutru baš i nisam pričljiv, kao ni veći­na mojih sunar­o­d­ni­ka uostalom, prin­ud­no navikao na povišeni ste­pen jutarn­je ljubaznos­ti koji dik­ti­ra­ju anglosak­son­ci, a svi ostali ga slede. Uz podrazumevane moje speci­jalne pahuljice koje spre­mam u Srbi­ji i koji­ma dop­un­javam samo meni znane praz­nine doruča­ka najboljih hotela, preko cel­og sve­ta, od Buenos Ajre­sa, preko Evrope i Sred­njeg do Dalekog isto­ka. Ovde doručku­jem i speci­jal­nu supu za koju biram sas­to­jke, pa mi je ubrzano spre­ma­ju, speci­jalan omlet, speci­jalne salate… Više je nego jas­no, doručak se ovde zove – kom­bi­naci­ja. Barem za mene.

    .….Ceo dan poz­nati ured­ni­ci iz cel­og sve­ta obi­laze velike kineske izdavače. Sluša­ju, postavl­ja­ju pitan­ja, odgo­vara­ju na pitan­ja. Nakon posete najpre Saj­mu knji­ga, zatim velikim knjižara­ma, već dva dana smo u samom cen­tru kineske izdavačke indus­tri­je, sreće­mo bro­jne važne ovdašn­je pisce, ured­nike i agente. Nji­hovi izdavač­ki para­metri su, nar­avno, neu­pore­di­vi sa oni­ma koji su meni nabaž­dareni u glavi u Srbi­ji. Knjige pro­date u 200 izdan­ja ili u 17 mil­iona primer­a­ka, sko­ro da su ovde ruti­n­s­ka stvar.

    .….Rec­i­mo, ultra brz­im liftom stiže­mo u redak­ci­ju jedne od kuća, na 19. spratu jednog od bezbro­jnih nebodera. Ovde je pros­eč­na pro­da­ja knji­ga oko 200 hil­ja­da primer­a­ka po naslovu, a neke se pro­da­ju i po 70 hil­ja­da nedeljno. Šta štam­pa­ju? Krim­iće, filmske i istori­jske hitove, biografi­je selebri­ti­ja… Meni niš­ta zan­imlji­vo, osim fenom­e­na ovih bro­je­va. U jed­noj dru­goj kući, pak, saz­na­je­mo da na nji­hovih 300 knji­ga, koliko ih izda­ju godišn­je, radi čak 70 ured­ni­ka. Na Agorinih 20 do 30 knji­ga godišn­je, ja ured­nič­ki radim sam, a radim i još niz drugih poslo­va. Pa sada ti vidi, ko radi k’o Kinez.

    .….Meni je zan­imlji­vo da pos­ma­tram lica na ovim prezentaci­ja­ma, pre sve­ga Kineza iz tih izdavačk­ih kuća. Pokušavam da ispra­tim šta se ust­vari ispod njih deša­va, koji su uni­verzu­mi negde daleko u vre­menu pokrenu­ti da bi oni danas bili na ovom mes­tu. Iako naoko slič­na, beskraj različi­tosti caru­je na nji­ma. Šta li se sve moralo dogodi­ti da bi ona sedela ovde? Lica su neka­da maski­rana u bezbrižnost, neka­da u običa­jnost soci­jalne grupe, neka­da u meh­a­nizam prikri­van­ja emo­tivnog stan­ja, a ja se uvek pitam šta je to što ust­vari sto­ji iza njih, gde je, pre­cizno i tačno, to biće koje ga nosi i kako ga identifikovati.

    .….Na ulazu u sva­ki od ovih nebodera je ozbiljno obezbeđen­je. Gledam i nji­ho­va lica, iden­tič­na su kao u ma kog obezbeđen­ja, ma gde u sve­tu. Inače, u mnoge od pros­tori­ja ovih izdavača ulazi se samo uz pomoć otiska prs­ta. Obezbeđen­je mu dođe kao dekor. K’o oni odre­da prekopi­rani krup­ni crn­ci u milan­skim butici­ma iz uliči­ca kvar­ta Quadri­latero del­la moda.

    .….Ručamo u jed­noj od izdavačk­ih kuća, doneli su nam pet-šest vrs­ta pica. Kine­skih. Nije baš sasvim neo­bič­na ide­ja stavi­ti domaće sas­to­jke i pomešati ukuse, to rade i kod nas, no kines­ka hrana i zači­ni na pica­ma delu­ju za mene baš nespo­ji­vo. Posle tri različi­ta parče­ta pice prestao sam da ih testi­ram, jed­nos­tavno, pre­više je sasvim različi­tih ukusa. I šta sam zaključio? Defin­i­tivno, pica je pica, samo ona ital­i­jan­s­ka, sa defin­isan­im ital­i­jan­skim ukusi­ma i sas­to­jci­ma. A na kuti­ja­ma svih ostal­ih, ne bi smela da sto­ji napisana ta mag­ič­na reč naše mla­dosti – piz­za.

    .….Ide­mo dal­je, usred dana je sao­braćaj u Pekingu nes­nos­no gust. Udal­java­mo se od cen­tra. Peking ima sedam sao­braća­jnih prsten­o­va. Naš hotel je na obo­du prvog. Mi sada ide­mo negde sasvim daleko, u carst­vo elek­tron­skog izdavašt­va. Mis­lim da je treći sao­braća­jni prsten u pitan­ju. Sa zido­va u holu (tre­ba li reći, futur­is­tičke) zgrade, gleda­ju nas naiz­menično kine­s­ki pis­ci i Ser­vantes, Mom, Dira, Sten­dal… A unutra pra­ti­mo najveću kinesku e‑platformu iRead­er. Izgled i način rada su fascinantni.Uovom futur­is­tičkom okružen­ju više od 700 lju­di sedi za raču­nari­ma. Za deset god­i­na rada izgle­da da su ost­var­ili svo­ju i viz­iju i mis­i­ju – ima­ju pola mil­iona knji­ga i 200 mil­iona aktivnih prati­la­ca, a i svo­ju plat­for­mu, pop­ut Kind­la, koju godišn­je pro­da­ju u više od pola mil­iona koma­da, i to već šes­tu verziju.

    .….I taman sam mis­lio da sam shva­tio mere kine­skih knjižara, kada smo u povratku posetili baš pored trga Tje­nan­men giga-knjižaru Pejdž van koja radi svih 24 sata sedam dana u nedelji, veća je od čudesne knjižare Ate­neo u Buenos Ajre­su, a na njenom 4. spratu prim­io nas je izdavač visokosofisti­ci­rane lit­er­a­ture veo­ma slične mom pogle­du na izdavač­ki svet. Bro­je­vi koji su ovde pridruženi uz moje omil­jene autore i knjige izazi­va­ju vrtoglav­icu. Uopšte, ovo je knjižara iz koje se izlazi ošamućen.

    .….Gledam nas na večeri u obližn­jem restoranu. Još jed­nom, dru­gači­jem od svih prethod­nih. Mož­da za Peking i najtip­ični­jem. Pekinš­ka pat­ka je ovde broj jedan mere i umeća. A mi štapići­ma maše­mo k’o gudal­i­ma, niko ni ne primeću­je da već dan­i­ma, nigde na stolu, nema ni noža ni viljuške. Pred nama Evro­pl­jan­i­ma i drugim, iskr­sava­ju smeli obli­ci hrane, smele kom­bi­naci­je i ukusi. Rubiko­va koc­ka kao da je nasta­la po ide­ji kineske hrane. Ukom­bin­uj sve! Nar­avno, kožu­ra od pekinške patke je neu­pore­di­va, kad smo već kod hrane. Hrskavi ukus se još dugo, dugo rastapa na vašem nepcu. A sve to u rel­a­tivno mal­oj pros­tori­ji, u kojoj se nest­varno meša­ju i odjeku­ju sasvim opušteni glaso­vi dvade­se­tak lju­di na engleskom i kineskom, u kojoj se pije i kines­ka rak­i­ja pai džio.

    .

    .

    Sre­da, 29. avgust 2018.

     

    .….Posled­nji je dan fellowship‑a. Danas ide­mo na vir­tu­al­ni sajam knji­ga, koji se za nas i neke od ured­ni­ka i agena­ta održa­va u jed­noj od speci­jal­nih vir­tu­al­nih bib­liote­ka- knjižara na dru­gom kra­ju gra­da. Koračamo duboko u budućnost, tamo su ekrani koji pre­poz­na­ju koris­nike, koji zna­ju sve o nji­hovim navika­ma, a i dru­gi ure­đa­ji koji zna­ju sve o knjiga­ma koje izmere (rec­i­mo, pametne vage), a zatim pri­laz­i­mo i pamet­nom ormaru… Na ovom mes­tu mi imamo svo­je stolove i raz­go­varamo. Stolovi su, inače, obični. Tako barem izgleda­ju. Nis­mo kod njih primetili neke poseb­ne znake pameti. Niti nam je neko od domaćih na to skren­uo pažn­ju. Ovaj vir­tu­al­ni sajam tra­je, boga­mi, ceo dan.

    .….Kinezi ima­ju običaj da daju male pok­lone, da od ras­tan­ka kao tačke u vre­menu naprave opi­pljivu tačku u pros­toru. Jaja meni i Klaudi­ji pok­lan­ja deo svog sve­ta, miris­nu kinesku ogr­licu. Jaja i Li su neočeki­vani pri­jatelji od prvog dana, šire poz­i­tivnu energi­ju gde­god da odem. Nji­hovi mali pok­loni, s obzirom da su iz dru­gog sve­ta, ima­ju veliku speci­fičnu težinu za mene.

    .….Sed­mi je dan, opas­no me spopa­da umor nakon svakod­nevnog 12-i-više­satnog angaž­mana. Buk­val­no, ne stižem da se nas­pavam. Ste­fan me je od kuće pitao, šta smo obi­lazili od zna­meni­tosti Pekinga? Niš­ta, zaista niš­ta tur­is­tič­ki, no zato smo svi duboko ušli u srce kineske izdavačke indus­tri­je. Pred nama je iskrs­lo mno­go dogov­o­ra, mno­go sit­nih detal­ja, pre sve­ga, mno­go lju­di sa svo­jim sve­tovi­ma, u koje se mora pažlji­vo ući da bi posao imao smisla.

    .….I bio je oproš­ta­jni par­ti na kra­ju dana, sa kineskom tradi­cional­nom muzikom i neočeki­van­im ukusi­ma aus­tral­i­jskih vina i japanske hrane. A zaba­va k’o zaba­va. Tu su svi.

    .….Vraćam se tak­si­jem, Galer­i­ja 1920 u kojoj je bila zaba­va je u dru­gom prstenu, hotel je na obo­du prvog, ali sa druge strane, pa da bi se stiglo pešice, tre­ba barem dva sata. Ili promeni­ti dve lin­i­je metroa. Peking se defin­i­tivno ne dâ tako lako pre­ho­dati. Grad od 20 mil­iona lju­di je baš veli­ki zalo­gaj za mere naše per­cep­ci­je… Dak­le, čak i mil­i­tant­ni pešak, ovde bira tak­si. Šta mari, nije ovde tak­si tako ni skup, 30 jua­na ili, za nas, 230 dinara. A jedi­ni pravi gubitak se kri­je iza čin­jenice da čovek ne pešači.

    .

    .

    Četvr­tak, 30. avgust 2018.

     

    .….Prvi dan u kojem pokušavam osvo­ji­ti vir­tu­al­ni pros­tor samoće. Bazen, pisan­je, doručak. My last day in Bei­jing, počin­jem i za sebe, a bez ikakvog razlo­ga, da mis­lim na engleskom. Lije kiša, ustao sam malo kas­ni­je no obično, oko 9 sati, i dok za doručkom okre­tah u glavi, k’o

    .….Rubikovu kocku, kom­bi­naci­je kako da što opušteni­je prove­dem današn­ji dan bez ikakvih poseb­nih obaveza, stiže mi poziv od ured­ni­ka najveće izdavačke kuće da ih pose­tim. Ako mi nije pop­un­jen ras­pored za danas. Šta ću, nisam baš sva­ki dan u Pekingu. Izgle­da da za mene nema odmo­ra ni nakon sedam napornih rad­nih dana… Svi su se raspršili negde. Meni las­ka ovaj poziv. Da li je to priz­nan­je mojoj zemlji ili meni, sasvim je sve­jed­no. Dak­le, jedi­no ja, nakon sedam rad­nih dana i dal­je radim. Dobro, i Erik u hotel­skom lobi­ju ispisu­je kilo­metarske redove na lap­topu. A pojavlju­je se i Lirong.

    .….Pod­seća me na obavezu na koju sam sasvim zab­o­ravio. Moram da odem da vra­tim famoznu SIM kar­ticu. Teško je posta­ti, a još teže presta­ti biti koris­nik Čaj­na moba­jla. Vraćan­je kar­tice je beskra­jno kom­p­liko­van i dugo­tra­jan pro­ces sko­ro jed­nako kao i uzi­man­je iste. Vraća­ju vam usput i neke sitne pare, ali i uzi­ma­ju more podata­ka. Zadrža­van­je bro­ja bilo bi ozbil­jan prekršaj. Ukratko, uz pomoć Lirong, nakon šest dana više nisam pret­plat­nik Čaj­na moba­jla, i žurim na sas­tanak u obližn­ji restoran. Nagodili smo se da je to jed­nos­tavni­je nego ići u izdavačku kuću na dru­gom kra­ju grada.

     .….Rad­ni ručak sa Luiom je obostra­no koris­tan. Kako? Nije to za javni dnevnik. No ono što je oči­to, jeste da i pored deceni­ja konzu­mi­ran­ja i spravl­jan­ja kineske hrane, i pored svakod­nevnih pose­ta total­no različitim kuvarskim filo­zofi­ja­ma ovde u Pekingu, uma­lo da preskočim da naučim neke stvari o koji­ma nemam poj­ma. Na stolu-istovre­menom- špore­tu, iz dve različite čorbe, ljute i man­je ljute, jeli smo, opet različite, kom­bi­naci­je lop­ti­ca od mesa, te tanko rezanog mesa i povrća, koje smo najpre stavl­jali u te čorbe da se sku­va­ju, a zatim ih vadili i stavl­jali u čini­ju sa pre­liv­om koji smo sami kreirali pre toga od preko tridese­tak poten­ci­jal­nih sas­to­ja­ka. Ova kuvars­ka ide­ja, koju dosad nikad nisam konzu­mi­rao, jeste u biti var­i­jaci­ja one stalne kineske ide­je kom­bi­naci­ja na više nivoa. A kreator je gost, onaj koji bira sas­to­jke. Dak­le, više od tri sata smo kuvali i jeli, pili dobro benedik­tan­sko pivo iz Nemačke. I ovaj dan mi je prošao brzo, ura­dio sam neš­to. Kao što rekoh, važni su živi lju­di, a ne prostor.

    .….Nisam sinoć imao snage da nakon oproš­ta­jne zabave odem još i na after­par­ti. Lirong mi kaže da su zag­in­uli do dva sata. Poz­dravl­jam se sa Erikom, koji se i pored sve­ga dobro drži, i koji je ust­vari ove sed­mice i dik­ti­rao taj semi­sui­ci­dal­ni ritam after­par­ti­ja, neš­to k’o u Srbi­ji Vla­da Kec­manović što ponekad radi svo­jim pri­jatelji­ma (mada, Vla­dine sedeljke u kafani tra­ju bar do sedam, ko zna, zna o čemu pričam). Kecko je bio u Pekingu, ali se nigde po kafana­ma nis­mo sre­li. Moraću nje­ga i Jerko­va jed­nom da vodim na popravni ispit. Na aero­dro­mu u Cir­i­hu me je oduševilo kada sam ga video kako u šor­cu i papuča­ma za plaću putu­je u Peking. Opuštencija.

    .….Najluđa stvar u sve­mu je što niko iz Srbi­je, osim mojih najbližih pri­jatel­ja, ni ne zna da sam u Kini i da udarnič­ki radim za svo­ju zemlju i kul­tu­ru. Kao total­no neza­v­is­nu osobu, kao slo­bodnog čove­ka, pre sve­ga, nijedan državni organ ne želi da primeti, ni mene, a ni to što radim. Šta da im radim. Oči­to, uvek smo imali dovoljno prirod­nih resur­sa da može­mo da se razbacu­je­mo. Bojim se da će takav stav u budućnos­ti veo­ma skupo Srbi­ju da košta.

    .….Jaja mi pre neki dan skrenu­la pažn­ju na fan­tastičnu knjigu karikatu­ra i par­o­di­ja Gradimi­ra Smuđe, slikara i karika­tur­iste iz moga gra­da u čijim sam dovitljivim, likovno ekspre­sivn­im ličn­im nota­ma i pre sve­ga ironičn­im karikat­u­ra­ma uži­vao u novosad­skom Dnevniku osamde­setih. Devedesetih je otišao u inos­transt­vo i u Srbi­ji niko više i ne zna ni gde je on niti šta radi. Valj­da je negde u Fran­cuskoj ili Šva­j­carskoj. A knji­ga nje­gov­ih inge­nioznih likovnih i opštekul­turnih doset­ki jed­na je od najpop­u­larni­jih u Kini. U Srbi­ji, gde u kul­turnom establiš­men­tu već deceni­ja­ma vlada­ju mediokriteti, za takve stvari niko ne mari. A Kinezi baš uži­va­ju u nje­gov­oj par­o­dičnoj per­cep­ci­ji sveta.

    .….U isto vreme i pras­tara i ultra­mod­er­na Kina i dal­jestre­mi ka boljoj budućnos­ti. Koja je neka­da davno zacr­tana, i u koju mi danas, kao na ide­ju-značku jedne ide­ologi­je, gledamo sa podsme­hom. U Kini su stvari dru­gači­je postavl­jene. Budućnost kao da je opi­plji­va. Jed­nos­tavnost se otkri­va u mnoštvu. A mogući su, istovre­meno, i najveći i naj­man­ji bro­je­vi sve­ga. Ima u sve­mu tome nečega.

    .….Spre­mam se za jutarn­ji let. Sabi­ram utiske. Da, nisam baš preter­a­no obi­lazio zna­meni­tosti, mog­lo bi se i tako reći. Zabran­jeni grad je za mene ostao samo strana reč, For­bid­den City, stro­go engles­ki izgov­ore­na u nekom od bro­jnih pro­laza pored dotične građevine. Nisam ulazio u nje­ga, niti bro­jao nje­gove sobe. Nisam išao ni do Velikog zida. Ono što nosim sa sobom u budućnost jesu oči i lica sko­ro pa trideset lju­di sa imenom i prez­i­menom. Dal­je sus­rete nisam mogao da per­cipi­ram, toliko ih je mno­go bilo.

    .….A ovo je bilo jed­no od onih puto­van­ja koje je brzo proš­lo, a dugo tra­ja­lo. Čega bih mogao da se sećam?

    .….Rec­i­mo, pije­mo čaj od sveže ubranih lis­to­va. Kine­s­ki porce­lan diskret­no zvec­ka u sali tapaci­ra­noj tradi­ci­jom jedne od velik­ih kine­skih kuća. Nest­varno zele­na boja zace­men­ti­rana je za rub ide­al­no toplih šolji­ca tik ispred nas. Gre­je­mo se smis­lom. Znamo već odavno da poen­ta sve­ga jeste jed­nos­tavnost. Španske oči gleda­ju fran­cuske, fran­cuske indonežanske, indonežanske srpske, srpske izraelske, izraelske amer­ičke, amer­ičke aus­tral­i­jske, aus­tral­i­jske nemačke, a sve zajed­no igra­ju ping pong sa kine­skim oči­ma. To je sli­ka ovog gra­da koju želim da zapamtim.

    .….Žive oči lju­di s koji­ma sam proveo osam uobiča­jeno-neo­bičnih dana. Svako od ovih lica vrati­lo je svo­ju lep­o­tu u deo sve­ta kome pri­pa­da. Vidi­mo se svakako na putu ka našoj Središnoj har­moni­ji, najpre već u Frank­fur­tu u okto­bru, pa u Šarži, mož­da i u Beogradu, što da ne…

    .….Svako puto­van­je je, pre sve­ga, odlazak u ost­varivu budućnost, jer tamo daleko, smr­ti defin­i­tivno nema.

    .….Meni pre­osta­je da u avionu nas­tavim da čitam Pesoinu Knjigu nespoko­ja, koju sam nosio čak do Pekinga. U Lis­abon, dak­le, odoh.

    .

    .

    .

    .

    .