Potopljeni svet

Vasa Pavković
Lat­est posts by Vasa Pavković (see all)

    .

    .

    .….Bio je to jedan od onih skrom­no obučenih, zapuštenih  starčića. Sa izblede­lim šeširom na glavi i u pras­tarim, izderan­im cipelama.

    .….Žicao je po auto­buskom per­onu. Tra­gao za mušterijama.

    .….Rešio sam da pro­pus­tim četiri auto­busa: u 15, u 17, u 19 i u 19 i 5, i sed­nem na onaj u 20 sati.

    .….Koračao sam pored nje­ga, raširio je dlan, pa podi­gao ruku i ja sam spus­tio hil­jadarku na suvu izb­o­ranu kožu.

    .….– Ali ja nemam sit­no, – rekao je.

    .….– Ostatak zadrži! – pred­ložio sam mu tako da pređe­mo na Ti.

    .….Odavde, preko fasa­da i krovo­va, s vrha strme kaldr­misane ulice vide­lo se jeze­ro ka kojem je name­rio da me odvede. Dopala mi se boja jez­era još jutros kad sam sti­gao u varošicu, na sahranu trag­ično strada­log kolege.

    .….Ta čvrs­ta mod­ri­na jez­era je i dal­je osta­jala mod­ra čvrsti­na, dok smo se sporo, spuš­tali pre­ma vodi.

    .….Starac je pričao polu­razumlji­vo o sedam osmi­na, o poto­pljenom delu varoši, pom­in­jao je fab­riku kamione­ta, fab­riku  aleve paprike, udarništ­vo, tu je neka­da bio sta­dion na kojem se vežba­lo za majs­ki slet, nisam mogao da pri­h­va­tim sve te reči, teret potonu­log, poto­pljenog… Onda sam pomis­lio da tako gov­ori i drugi­ma koje ulovi na auto­buskoj stani­ci. Kao da je teret ner­azumljivih reči postao još teži.

    .….Sko­ro sve kuće, postro­jene na nizbrdi­ci, s obe strane,  bile su prazne, video sam to po oliša­jen­im ugnu­tim krovovi­ma, po nag­nu­tim dim­n­jaci­ma i tv ante­na­ma, po zavesama na trošn­im pro­zori­ma, čija je praši­na gov­o­rila: nema nikog, nema nikog.

    .….– Dobro, razumeo sam, – rekoh, ali su me zavese bol­je shvatile od star­ca koji je pro­dužavao ner­azumljivu molitvu prošlim vre­meni­ma. Bilo je bol­je, bilo je bol­je … papa­ga­jio je.

    .….Iznad nahero plota cvao je mod­ri jor­go­v­an, čija je otežala krošn­ja lenji­vo polegla po baskijama.

    .….Spuš­tali smo se pre­ma jezeru sporo i sig­urno, kao da smo otac i sin ili još bol­je kao da smo deda i unuk iz neke pesme nastale u 19. veku.

    .….U pus­tim, boga­to oze­lene­lim dvoriš­ti­ma videle su se prazne klupe, santrači star­ih bunara, prazni ambari, satrule drvene senice, klan­deri… Svrake su se naselile u krošn­ji drve­ta koje sig­urno nije bilo orah. Ili je bio orah? Ili su to bile kreje?

    .….Koračao sam trudeći se da ne razumem nijed­nu starče­vu reč.

    .….Naglo, ulič­na kriv­ina je sav­i­la ka obali i mi smo se našli na obal­skom pesku, pred crn­im čam­cem, apat­incem. Starac ispruži ruku i ja sluša­jući taj pokret uskočih unutra. On vrlo hitro odveza konop, kao da želi da spreči moje even­tu­al­no odus­ta­jan­je, pa i sam uko­rači u čamac. Spus­tio sam se na daščano seda­lo, položeno po sre­di­ni čam­ca. Starac me pogle­da sit­nim oči­ma i taj pogled kao da me je boc­n­uo – dodao sam mu drveno ves­lo sasvim glatke, sja­jne drške, koje je leža­lo kraj mojih nogu. Odgur­n­uo se od peščane površine i čamac je lenji­vo cim­n­uo kroz mut­nu vodu jezera.

    .….Starac je ves­lao odmereno, bez vidnog naprezan­ja, prestao je da gov­ori, zurio je odsut­no, nezain­tereso­vano, iznad moje glave, žvaćka­jući nekakav zalogaj.

    .….Povre­meno sam žmu­rio, povre­meno pos­ma­trao starče­vo suvon­ja­vo lice. U momen­tu kad je gur­nu­vši ver­tikalom ves­lo u vodu,  prvi put zaus­tavio plovi­lo, reče: – Ovder pod nama je bio fud­bal­s­ki sta­dion Dina­ma! Levo je sta­jala panorama.

    .….Nag­n­uo sam se preko ivice – voda je mirovala.

    .….Niš­ta sem žućkaste površine se nije mog­lo vide­ti, niš­ta se nije mog­lo naslu­ti­ti, mož­da je dole bila dug­metara ili ciglana, svi­la­ra ili klan­i­ca. Ili su i dal­je na dnu sto­jale sta­tive, a kroz mrežu se provlačile sit­ni­je ribe…

    .….Opet smo zaplovili lagano, pos­ma­trao sam nemo staračko lice – razmišl­ja­jući da li je sti­gao do kote 90.

    .….Čamac je opet zas­tao: – Ovde pod nama je bila mlekara, pored nje pekara.

    .….Prime­tio sam starče­vu navadu da gov­ori u stihovima.

    Opet smo plovili

     – Ovde, – reče, ne zaus­tavl­ja­jući se, – ško­la učeni­ka u privre­di! – i nas­me­ja se potom iz nekog nje­mu znanog razlo­ga. Mož­da je tu pre­davao ovo ili ono…

    .….Pos­ma­trao sam nebo, sum­rak je još bio daleko. Do mog odlas­ka iz varošice u koju sam zabasao putoka­zom smrtnog sluča­ja, bilo je dovoljno vre­me­na da niš­ta ne doz­nam i da u to budem siguran.

    .….Plovili smo.

    .….– Vidiš?

    .….Pogledao sam u star­ca, sto­jao je polu­osvr­nut  na pram­cu. Nje­go­va ruka je upi­rala ka vodi, kroz vodu, ka dnu…

    .….– Vidiš? – ponovio je – ovde je bio kor­zo, levo na sto metara gim­naz­i­ja. Sve je to, brate, potopljeno.

    .….Stal­no je gov­o­rio o pota­pan­ju varošice, koja je nesta­la u bar sedam osmi­na svog tela, pre trideset godina.

    .….– Kako to dokazu­ješ ? – upi­tao sam ga, oseća­jući kako se ugao mojih usana osmehuje.

    .….Starac je ćutao.

    .….Slu­tio sam da gov­ori istinu – mogao sam da zamis­lim sve te zgrade, ulice, trgove, pa čak i ban­dere, duboko u vodi, na trideset-četrde­set metara, ulice koji­ma su sad klizili dži­novs­ki somovi ili jata šarana… Sta­jal­iš­ta za štuke, raskrsnice za maniće… Mogao sam da zamis­lim besmis­leni, bez­nača­jni beton, koji je prekri­la voda veš­tačkog jez­era… Video sam u svo­joj zamis­li i TV antene na krovovi­ma, sa zakačen­im žica­ma vodenih trava…

    .….No sve je to bilo neizves­no. Tre­ba­lo bi da budem dubin­s­ki roni­lac da bih se uve­rio u istini­tost nje­gov­ih tvrd­nji. Ali čemu – svako uveren­je i uver­a­van­je su pod­jed­nako suvišni, dak­le, nema smis­la sve to – sem ovo lagano zajed­ničko klizen­je po površi­ni veš­tačkog jez­era i hil­jadar­ka u nje­gov­om džepu. Niko me nije terao, kako bi rekao on.

    .….Plovid­ba,   ako je to uopšte plovid­ba se nastavila…

    .….Vozili smo se u tišini.

    .….Onda čamac zas­tade i starac reče: – Ovde, ispod nas je bila crkvi­ca Blagovesti…

    .….Podi­gao sam obrve.

    .….– Nag­ni se preko ivice i oslušni, – reče.

    .….Nag­n­uo sam se i načuljio sluh.

    .….Dok sam kon­cen­trisano osluški­vao, trudeći se da čujem zvona poto­pljenog svetil­iš­ta, video sam starče­vu uspravnu senku kako podiže ves­lo visoko iznad svo­je glave. Sko­ro da sam se bacio udesno – i pogle­dom pro­pra­tio starče­vo telo kako veš­to i sabra­no nevi­no pre­bacu­je svo­je ves­lo na suprot­nu stranu čamca.

    .….Smeškao se nekako zlokob­no ili bol­je reći: zadovoljno.

    .….– Proba­jder s druge strane.

    .….Bla­go se nag­nu­vši udesno, opet sam slušao, sada pil­jeći u star­ca bez ima­lo skri­van­ja svog opreza.

    .….Ne, nije se niš­ta čulo. Ni-šta.

    .….– Čuju se zvona crkve! – rekao sam, znača­jno kli­ma­jući glavom.

    .….Starac je pocr­ve­neo, sko­ro pocr­neo u licu. Da da, gov­o­rio je nje­gov izraz, da, da. Da li sam ti to i obećao?

    .….Zaplovili smo nazad, starac mi je okren­uo leđa i ves­lao ka obali.

    .….Posle dvade­se­tak min­u­ta je iskočio iz plovi­la, ja sam iskočio za njim.

    .….Ruko­vali smo se. Žurio sam se da ga što pre napus­tim, da se bezbed­no udaljim, iako je do polas­ka posled­njeg auto­busa pre­osta­lo sko­ro dva sata.

    .….– Sam si me čas­tio, nisam to tražio! – rekao je.

    .….–Tako je! – složio sam se i rekao: – Doviđenja.

    .….Polako sam se zatim uspin­jao kosi­nom ulice.

    .….Kad sam došao na vrh, osvr­n­uo sam se. Jeze­ro je opet pomod­relo. Stek­lo onu svo­ju čvrstu mod­rinu  – pomis­lih kako jata sit­nih ribi­ca pro­laze kroz širom otvore­na vra­ta i pro­zore poto­pljenih domo­va… Kroz TV antenu, iznad zelen­im bil­jem pokrivenog bet­ona, kraj vetrokaza koji bi tre­ba­lo preimen­o­vati u vodokaz.…

    .….Odavde – čamac je pod­sećao na crnu praznu mahunu.

    .….Starac je nes­tao, kao vodeni duh. Kez­ma se zvao taj duh? Vodeni duh ili neš­to još man­je verovatno.

    .

    .

    (Iz zbirke priča Okean Dunav, Zadužbi­na „Petar Kočić“, Ban­ja Luka – Beograd, 2016)

    .

    .

    .

    .

    .