Problematika diskursa

Lat­est posts by Boško Tomaše­vić (see all)

    .

    .

             POJAM DISKURSA, ANALIZA DISKURSA I TEORIJA DISKURSA U  OKVIRIMA NAUKE O KNJIŽEVNOSTI I TEORIJE KNJIŽEVNOSTI

     

    .

    1.Diskurs, teori­ja diskur­sa i diskurziv­na anal­iza. Opš­ta prob­lemati­ka polja

     

    Tri razine lingvis­tičke anal­ize podrazumeva­ju da, s jedne strane, pos­to­ji jezik kao reverz­i­bil­na jedini­ca, gov­or kao ireverz­i­bil­na jedini­ca s druge strane i, s treće, diskurs kao flu­idan kon­cept rečeničnih iskaza unutar kojih se pro­duku­je izves­tan soci­jal­ni i komu­nika­tivni smisao i odnos. U radu koji sle­di poz­abav­iće­mo se prob­lematikom diskur­sa (reč diskurs izve­de­na iz latin­skog glago­la dis­cur­rere = tamo i ova­mo trčati, takod­je od lat. dis­cur­sus u istom značen­ju, fr. dis­cours, engl. dis­course, nem. Diskurs), anal­i­zom diskur­sa (analyse du dis­cours, dis­course analy­sis, Diskur­s­analyse) a unutar inter­dis­ci­pli­narnog pol­ja istraži­van­ja diskur­sa (Dis­course Stud­ies, Diskurs­forschung) koje se pro­stire i na speci­jal­i­zo­vanu oblast diskursne anal­ize i njenih inter­pre­ta­tivnih prak­si pri­men­jenih u okvir­i­ma faha kojim se bav­i­mo, a to će reći nauke o književnos­ti i teori­je književnos­ti. Ovu prak­su u širokim okvir­i­ma svo­ga naučnog delan­ja i iskust­va (pol­je soci­ologi­je i psi­hologi­je, poe­t­ologi­ja znan­ja) svo­jevre­meno je  utemeljio Mišel Fuko (M. Fou­cault)1 u svo­jim ran­im radovi­ma o prob­lem­ati­ci diskur­sa nastal­im u god­i­na­ma izmed­ju 1961. i 1974. i Mišel Peše (M. Pêcheux)2 sa radovi­ma u polju diskursne anal­ize nastal­im izmed­ju 1969. i 1995.  a koji za sadržinu ima­ju promišl­jan­ja o jed­noj ontologi­ji književnos­ti u kojoj se književnom tek­stu i nje­gov­oj prirod­noj autonomi­ji prip­isu­je, gleda­jući en gen­erale, funkci­ja pro­tivdiskur­sa (con­tre-dis­cours), odnos­no inter­diskur­sa (inter­dis­cours).

    Okren­i­mo se sada unutar jednog širokog okvi­ra prob­lem­ati­ci koju smo u ovo­du nagovestili. U tom smis­lu potreb­no je najpre usred­stred­i­ti se na osnovno poj­movno pol­je koga pro­moviše i upril­iča­va ovaj objekt istraži­van­ja smešten u jed­nu izuzetno bogatu inter­dis­ci­pli­nar­nu okolinu, od lingvis­tike, semi­ologi­je, antropologi­je, istori­jskih nau­ka, filosofi­je, književnos­ti i soci­ologi­je do poli­tike, religi­je, ekonomi­je i mod­erne nauke o medi­ji­ma i komu­nikaci­ji. Izvan stro­go akadem­skih istraži­van­ja rad na prob­lem­ati­ci diskur­sa prisu­tan je i u sferi speci­fičnih pitan­ja rasiz­ma, anti­semi­tiz­ma, tem­ati­zaci­ji glob­al­izaci­je, postkoloni­jal­iz­ma, fem­i­niz­ma, etnicite­ta i sek­su­al­nih opere­del­jen­ja. Naglasi­mo na ovom mes­tu još jedan­put da bavl­jen­je diskur­som kao ključn­im pol­jem istraži­van­ja u okvir­i­ma pomenu­tih naučnih dis­ci­plina nije star­i­je od pola veka a ako bis­mo bili stroži rek­li bis­mo da se isto kon­ačno ustoliči­lo tek devedesetih god­i­na prošlog veka, otvara­jući u fran­cuskom, engleskom i nemačkom naučnom pros­toru oblast za inter­dis­ci­pli­nar­na istraži­van­ja poz­natu pod zajed­ničkim nazivom “istraži­van­je diskur­sa” (Dis­course Stud­ies, Diskurs­forschung). Raz­mot­ri­mo sto­ga osnovne poj­move koji leže u temelju dis­ci­pline o kojoj je reč.

    Pojam diskurs je jedan vre­o­ma širok pojam, veo­ma pro­tivrečan i sto­ga za zas­ni­van­je jedne metode tumačen­ja poja­va u sve­tu veo­ma nesig­u­ran pojam, a ipak na jedan čudan način razumljiv i za kratko vreme opštepri­h­vaćen pojam u bro­jn­im naučn­im dis­ci­plina­ma čija smo ime­na ovde već naveli. Na izves­tan način ovo što smo upra­vo rek­li potkre­plju­je i jedan Fukoov iskaz ispisan u tek­stu “Poredak diskur­sa” i koji glasi: “Ne smemo zamišl­jati da nam svet okreće čitlji­vo lice koje moramo samo da dešifru­je­mo. Svet nije saučes­nik našeg saz­nan­ja; ne pos­to­ji nikak­vo pred-diskurzivno provid­jen­je koje nam svet daje na raspo­la­gan­je u našu korist. Moramo poimati diskurs kao nasil­je koje čin­i­mo nad stvari­ma; u svakom sluča­ju kao prak­su koju im nameće­mo. U ovoj prak­si dogad­ja­ji diskur­sa nalaze prin­cip nji­hove reg­u­larnos­ti“3. Mi, dak­le, diskurs koga na vide­lo iznosi jed­na poja­va moramo da pre­poz­namo u pravcu u kome on gov­ori. Tako, na primer, kada kaže­mo: “Stran­ci ne rade rado” (primer je u naučnoj lit­er­a­turi već korišćen, prim. B.T.) onda na temelju sličnih iskaza u prak­si već čuvenih i koje grade jedan istove­tan, for­ma­cioni sis­tem iskaza može­mo da kaže­mo i tvrdi­mo da ovaj iskaz sadrži rasis­tičku pod­logu. Jedan iskaz, kaže Fuko, pret­stavl­ja “atom diskur­sa”. A u sluča­ju gde se unutar odred­jenog bro­ja iskaza može utvrdi­ti da tu pos­to­ji jedan sis­tem i jed­na redovi­tost u poretku i smis­lu iskaza kome istovre­meno predleža­va i jedan sličan kon­tekst — u tom se sluča­ju može gov­oriti o diskurzivnoj for­ma­ci­ji. U tim okvir­i­ma onda može da se gov­ori, na primer, o diskur­su o žena­ma, o diskur­su o anti­semi­tiz­mu, o diskur­su o glob­al­izaci­ji, itd. its. Pojam diskur­sa onako kako ga “definišu” speci­jal­i­zo­vani rečni­ci znat­no je osiro­mašen pojam u odno­su na prak­su nje­gove upotrebe. Tako i kod jednog od tvo­ra­ca ovog poj­ma, Mišela Fukoa, ovaj pojam se odnosi “čas na opšte područ­je svih iskaza, čaj pret­stavl­ja grupu iskaza koja se može indi­vid­u­al­i­zo­vati, čas prav­il­i­ma ure­d­je­na delat­nost koja se odnosi na izves­tan broj iskaza“4. U sve­mu, pod poj­mom diskur­sa Fuko razume­va “celokup­nost prav­i­la, koja je ima­nent­na jed­noj jez­ičkoj prak­si”, pri čemu “diskursna anal­iza istražu­je genealogi­ju te prakse dok teori­ja diskur­sa pret­stavl­ja kat­e­gori­jal­nu reflek­si­ju na metodiku te anal­ize”. U knjizi “Književnost i znan­je. Jedan inter­dis­ci­pli­narni priručnik“5 pod poj­mom “diskurs” piše sledeće: “Pojam diskurs dolazi sa temel­ja različi­tih pri­menâ: u lingvis­ti­ci on podrazume­va gov­or koji se na neš­to odnosi i čije struk­turne ele­mente označa­va; u filosofi­ji Frank­furtske škole on imenu­je jedan oblik komu­nikaci­je u kojoj se raz­men­ju­ju stavovi o važen­ju izves­nih nor­mi; u nara­tologi­ji gde on u razli­ci spram ravni (is)pripovedanog karak­ter­iše pro­ces pripovedan­ja; u različitim naučn­im dis­ci­plina­ma gde on označa­va jedan sis­tem iskaza koji kroz zajed­ničke pred­mete odred­ju­ju izves­na prav­i­la”. S druge strane, diskurs sâm povezu­je različite istraži­vače sa različitim cil­je­vi­ma istraži­van­ja pa sto­ga s obzirom na tu čin­jenicu može biti shvaćen kao “ime za jed­no naučno ishodište” (Forschungs­ge­gen­stand). Na primer u istraži­van­ji­ma insti­tu­cional­i­zo­vanih komu­nikaci­jâ različi­tih par­ti­ja pri­likom izborne borbe. Takod­je, diskurs može biti shvaćen kao “teori­jsko-metodološ­ka ori­jentaci­ja unutar jedne dis­ci­pline”. U tom smis­lu raz­liku­je se, na primer, metodološ­ka ori­jentaci­ja poj­ma “diskurs” kod Fukoa i kod Haber­masa. Kod prvog istraži­van­jâ diskur­sa odnose se pre­vashod­no na sociloško pol­je, kod dru­gog na pol­je poli­tičke filosofi­je pa su im u tom smis­lu, gledeć cil­je­va, i metode različite. S treće strane, diskurs može da bude shvaćen kao izves­no “trans­dici­pli­narno pol­je” gde se iskust­va istraži­van­ja diskur­sa u različitim dis­ci­plina­ma med­ju­sob­no raz­men­ju­ju, pri čemu se da bi se stiglo do jednog cil­ja u jed­noj oblasti preuz­i­ma­ju pozi­ci­je dru­gači­jih polaz­iš­ta istraži­van­ja diskur­sa iz drugih oblasti. Na primer, u ravni istraži­van­ja diskur­sa pris­tupi poj­mu pola u Gen­der Stud­ies ili pris­tupi poj­mu kul­ture u kul­tur­ološkim nauka­ma, odnos­no u kri­tičkoj teori­ji posve su različi­ti u post­struk­tu­ral­iz­mu, semi­oti­ci, jez­ičkoj filosofi­ji, soci­ol­ingvis­ti­ci ili lingvis­tičkoj antropologi­ji6. S dos­ta pre­ciznos­ti defin­isao je pojam diskur­sa ger­man­ist Mihael Tic­man (M. Titz­mann, 1989). Po nje­mu “diskurs je jedan sis­tem mišl­jen­ja i argu­men­to­van­ja apstra­ho­van iz jedne količine tek­sto­va”, pri čemu se u toj klasi tek­sto­va može izd­vo­ji­ti “zajed­nič­ki pred­met gov­o­ra”, “reg­u­larnos­ti gov­o­ra o tome pred­me­tu” te “odnosi (relacije) toga pred­meta gov­o­ra spram drugih diskur­sa”. Nakon ovih par ovde datih pojas­ni­ca kada je reč o poj­mu diskur­sa mi nis­mo uvereni da je on time postao jas­ni­ji. Vide­lo se, naime, da pojam diskur­sa izran­ja različi­to, i to unutar područ­ja struk­tu­ral­istčke anal­ize tek­s­ta koja poči­va na Sosirovoj (F. de Saus­sure) dis­tinkci­ji langue i parole - dva­ju kon­cepa­ta jezi­ka pre­ma koji­ma se langue kao men­tal­ni kon­strukt odred­ju­je kao jedan “jez­ič­ki uni­verzum”, odnos­no kao “skup jez­ičk­ih mogućnos­ti u kojem bilo zadanom trenutku”, dok se ter­min parole  shva­ta kao “indi­vid­u­al­ni gov­orni čin”, odnos­no kao “izvrš­na strana jezi­ka”, on se, diskurs, shva­ta kao izves­na “struk­turi­rana” količi­na jez­ičk­ih iskaza u čijoj poza­di­ni sto­je izves­na prav­i­la, kod Ben­venista diskurs se razume­va unutar ravni rečeni­ca koje “nisu sub­sumi­rane pod odred­jen­im prav­il­i­ma niti su sačin­jene od ograničenog reper­toara” dok je kod Fukoa diskurs shvaćen kao “kon­tak­t­ni član izmed­ju mišl­jen­ja i gov­oren­ja, odnos­no kao mišl­jen­je obučeno u znakove i uz pomoć reči učin­jen vidljivim”. Na temelju nave­dene tri upotreb­ne var­i­jante poj­ma “diskurs” proisho­di da je “diskurs” tek samo jedan homon­imni ter­min koji nema česti­tih dis­tinkci­ja te da je sto­ga i sama nje­go­va defini­ci­ja nemoguća. Sa poseb­nom otvorenošću pred prob­lematikom defini­ci­je diskur­sa — onog sadržanog u pitan­ju tipa “Šta je diskurs?”, odnos­no “Koje značen­je ima pojam diskurs?” — suočio se i Pol A. Bove (Paul A. Bové) u svom radu pod naslovom “Diskurs” (“Dis­course”)7. Navodi­mo ga u celi­ni: “Mora se reći da u svet­losti novog značen­ja pri­dodatog ‘diskur­su’ ne može­mo više da postavl­jamo tak­vo pitan­je kao što je ‘Šta je diskurs?’ ili: ‘Šta diskurs znači?’ Drugim reči­ma, esej pop­ut ovog ne samo što ne pruža nego ni ne može da pruža defini­ci­je, niti može da odgov­ori na šta se svode esen­ci­jal­izu­juća pitan­ja o ‘značen­ju’ ili ‘iden­tite­tu’ nekog ‘kon­cep­ta’ pod imenom ‘diskurs’. Pokušati to učini­ti znači­lo bi pro­tivreči­ti logi­ci struk­ture mišl­jen­ja u kojoj ter­min ‘diskurs’ danas ima novu snažnu kri­tičku funkci­ju. (…) Ovak­va esen­ci­jal­is­tič­ka, definišuća pitan­ja upra­vo se ne mogu postavi­ti ‘diskur­su’. — Ali zaš­to ne mogu? Zato što bi postavi­ti ih i prisil­ja­vati na odgov­or znači­lo bez­nadežno unapred pre­su­di­ti u sluča­ju razumevan­ja funkci­je ‘diskur­sa’ bilo u nje­gov­om post­struk­tu­ral­is­tičkom kon­tek­stu ili u nje­gov­om pos­to­jan­ju kao insti­tu­cional­i­zo­vanog sis­tema za proizvod­nju znan­ja u jed­nom reg­ulisanom jeziku”. Uko­liko smo dobro razumeli Boveo­vo stanovište ovaj naučnik se zalaže za prak­ti­ci­ran­je tumačen­ja diskur­sa u različitim kon­tek­sti­ma koji se nameću, shvata­jući jedi­no — s pravom — da je “funkci­ja diskur­sa i real­i­ja koje on saz­da­je u suš­ti­ni anon­im­na” moć “koja proizvo­di sred­st­va za kon­trolu”. Diskurs se proizvo­di “unutar autorite­ta i legimite­ta pozi­ci­je moći”. Ovo posled­nje stanovište je, dakako, neš­to što je nesum­n­ji­vo i pom­in­je se još od vre­me­na kada se nau­ka o diskur­su pro­mo­visala, dak­le već u sedamde­se­tim i osamde­se­tim god­i­na­ma prošlog veka. Prob­lematičnost poj­ma “diskurs” prate i sklopovi poj­mo­va “istraži­van­je diskur­sa”, “teori­ja diskur­sa” i “anal­iza diskur­sa”. Ipak, isti su etabli­rani u nau­ci o diskur­su pa im funkci­je unutar nave­dene nauke val­ja sto­ga ukratko objasniti.

    Istraži­van­je diskur­sa s obzirom na nje­gove funkci­je može da bude podel­jeno na pol­je teori­je diskur­sa i pol­je anal­ize diskur­sa. Na tu podelu, videli smo mal­o­pre, nailaz­i­mo već kod Mišela Fukoa. Oba pol­ja su med­ju­sob­no ner­azd­vo­ji­va i, kako je dobro prime­tio Johanes Anger­muler (Johannes Anger­muller), nji­ho­va med­ju­sob­na podela služi samo heuris­tičkoj svr­si. Teori­ju diskur­sa, kako joj samo ime nagov­eš­ta­va, karak­ter­iše teori­js­ka kom­po­nen­ta, dok anal­izu diskur­sa karak­ter­iše empir­i­js­ka i prak­tičko-anal­i­tič­ka kom­po­nen­ta istraži­van­ja. Kra­jem dvade­se­tog i početkom dvade­set­pr­vog veka diskursnom teori­jom vlada­ju tri stru­je: post­struk­tu­al­is­tič­ka, nor­ma­tivno-delib­er­a­tiv­na i kri­tičko-real­is­tič­ka stru­ja. Post­struk­tu­ral­is­tič­ka stru­ja bila je, čini nam se, naj­jača i imala je najširi uti­caj, i to ne samo u Evropi nego i u Ameri­ci (tamo poz­na­ta pod imenom French The­o­ry: Fuko, Delez, Lakan i Deri­da), tvoreći u Ameri­ci nove pravce: Cul­tur­al Stud­ies, postkoloni­jal­na izuča­van­ja (G. Spi­vak, E. Said), Queer Stud­ies (Dž. Batler), psi­hoanal­i­tič­ki (S. Žižek) i mark­sis­tič­ki (F. Dže­jm­son) pravac. U okvir­i­ma svih ovih prava­ca razvi­jala se jed­na soci­jal­na prak­sa diskur­sa a unutar nje opet jed­na kri­tičko-real­is­tič­ka diskursna teori­ja koja je svo­ja stanoviš­ta zas­ni­vala na poj­mu i prob­lem­ati­ci moći, pri čemu je u svo­ju prak­su uvlači­la anal­izu društvenih suko­ba koji se javl­ja­ju unutar društvenih gru­pa. Oper­a­tiv­na ter­mi­nologi­ja u tome kon­tek­stu istraži­van­ja bili su poj­movi: “društve­na dinami­ka moći”, “znan­je” i “sub­jek­tivnost” koja je poči­vala na osnovn­im Fukoovim poj­movi­ma: diskurs-moć-znan­je kao “ref­er­ent­nim okvi­rom za tumačen­je podata­ka” (John Cara­bine: “Dis­course as Data: A Guide for Analy­sis”, 2001). Istovre­meno, ovi poj­movi kon­sti­tu­isali su se i kao prob­lemske oblasti koje su često bile obrad­ji­vane upra­vo pod okril­jem teori­je diskur­sa. S obzirom da se teori­ja dikur­sa i diskursna istraži­van­ja med­ju­sob­no prepliću, upra­vo na nave­de­no prob­lem­sko pol­je može da se nadoveže anal­i­tičko diskursno istraži­van­je koje će sa svo­je strane opet prob­lema­ti­zo­vati odnos moći i znan­ja kao i nji­hov uti­caj na formi­ran­je i kon­stru­isan­je jednog odred­jenog diskur­sa. U prak­tičnom smis­lu, za to je potreb­no imati temelj (bazu podata­ka) sas­tavl­jen od mater­i­jala na koga se istraži­van­je odnosi, pri čemu bi se dobio empir­i­js­ki uvid u jedan diskurs (na primer, dik­surs o man­ji­na­ma unutar odred­jene grupe ispi­tani­ka, ras­ni diskurs, pol­ni, teror­is­tič­ki, repre­sivni, itd. i tsl.). Na ovom mes­tu je važno da se naglasi da “diskursna anal­iza nije nikak­va meto­da, nego tek jed­no široko, inter­dis­ci­pli­narno pol­je metodâ (koje poza­jmlju­je različite metode iz različi­tih dis­ci­plina, prim. B.T.) koje istražu­je način kako se proizvo­di smisao u jed­noj već uokvirenoj soci­jal­noj situira­noj prak­si. Pri tome može da se oper­iše sa kvan­ti­ta­tivn­im, odnos­no sa kval­i­ta­tivn­im pokaza­telji­ma, odnos­no kom­bi­naci­jom oba. (…). Anal­i­tičari diskur­sa pos­ma­tra­ju (vide) smisao kao rezul­tat med­ju­sobnog ogledan­ja jezi­ka, prakse i kon­tek­s­ta, (…) odnos­no kako sa ter­e­na med­ju­sob­ne igre jezi­ka, prakse i kon­tek­s­ta raste izves­tan smisao” (Johanes Anger­muler)[8]. Sva­ka od ovih kom­po­ne­na­ta (jezik, prak­sa, kon­tekst) može da bude ishodište speci­fičnih istraži­van­ja, pri čemu je ishodište koje nalazi oslonac u jeziku ori­jen­ti­sano na to da pokaže kako se unutar jednog kon­tek­s­ta formi­ra­ju jez­ič­ki iskazi te kako se “u jeziku i kroz jezik stvara jav­na svest a time i društve­na stvarnost” (Andreas Gardt) dok se prak­tičari anal­ize diskur­sa okreću ka pos­ma­tran­ju  pro­cesâ i rad­nji koji se u odred­jen­im pri­lika­ma razvi­ja­ju izmed­ju aktera i tako kon­sti­tu­išu nji­hov iden­titet, norme, vred­nos­ti, stavove i ide­ologi­je, kako bi opet, gledano u širokim okvir­i­ma, ti pro­ce­si i rad­nje u odred­jen­im kon­tek­sti­ma kreirali društvenu stvarnost aktera.

    Na ovom mes­tu još uvek gov­o­rimo o het­erogenom kon­struk­tu zvanom anal­iza diskur­sa (Diskur­s­analyse) kako bi ovaj pojam za potrebe rada bio neš­to šire i detaljni­je obradjen.

    Pod poj­mom “anal­iza diskur­sa” razume­va se jed­na inter­dis­ci­pli­nar­na oblast istraži­van­ja (pre­ma: Rain­er Diaz-Bone, 2003). Pojam (dis­course analy­sis) je prvi put unutar svo­jih dis­tribu­ciono-lingvis­tičk­ih studi­jâ upotre­bio Zelig S. Haris (Z. S. Har­ris) 1952. godine. Putem svo­jih prak­tičk­ih upotre­bâ u suštin­skoj meri unapre­dio ga je fran­cus­ki struk­tu­ral­izam i post­struk­tu­ral­izam, stal­no ima­jući u vidu nje­go­vo porek­lo koje se nalazi u studi­ja­ma ženevskog lingviste Fer­di­nan­da de Sosira  (F. de Saus­sure) i oda­tle izve­denih etno-soci­ološk­ih i kul­turnoantro­plošk­ih studi­ja fran­cuskog antropolo­ga Klod Levi Strosa (C. Lévi-Strauss). Neza­mis­li­vo je, dakako, u kon­tek­stu o kome je ovde reč, ne spomenu­ti Fran­cuza Mišela Fukoa (M. Fou­cault) i nje­gov rad objavl­jen 1966. pod naslovom “Reči i stvari. Arhe­ologi­ja human­is­tičk­ih nau­ka” (“Les Mots et les Choses. Une archéolo­gie des sci­ences humaines”) u kome on različite poretke znan­ja, odnos­no opšte struk­ture saz­nan­ja (epis­teme) sagle­da­va kroz različite epo­he ljudske istori­je. Rekon­struk­ci­ju struk­turnih poreda­ka saz­nan­ja Fuko je izvo­dio sa temel­ja tzv. “diskursâ” koji su zapra­vo “jez­ič­ki pojavni obli­ci epis­teme”. U svom sledećem radu “Arhe­ologi­ja znan­ja” (“L’Archéolo­gie du savoir”, 1969) Mišel Fuko pokuša­va da u okvir­i­ma anal­ize diskur­sa razvi­je izves­nu kon­cep­tu­al­nu osnovicu[9] i pri tome je nalazi u “diskurzivnoj prak­si”, sagle­dava­jući diskurs kao izves­nu misaono-jez­ičku prak­su koja “sis­tem­ats­ki proizvo­di stvari o koji­ma gov­ori”. Pri tome je važno da se naglasi, onako kako to u svom radu čine Mir­i­jam Dun i Vik­tor Mauer, da “u srcu Fukoove anal­ize diskur­sa predleža­va kako sis­tem prav­i­la koja gener­išu diskurs, tako i izves­ni soci­jal­ni okviri (neš­to pop­ut veze izmed­ju prak­si i rit­u­ala) te medi­jal­na baza (osno­va) u kojoj se diskurs ost­varu­je”[10]. Oslan­ja­jući se na istraži­van­ja  Rajn­era Kel­era (Rein­er Keller, “Diskurs­forschung. Eine Ein­führung für Sozial­wis­senschaft­lerIn­nen”, 2004) Mir­jam Dun i Vik­tor Mauer raz­liku­ju pet empir­i­js­ki ori­jen­ti­sanih anal­iza diskur­sa, i to: anal­izu diskur­sa (dis­course analy­sis) shvaćenu u najširem poj­movnom smis­lu i zas­no­vanu na anal­izi jez­ičk­ih komu­nika­tivnih pro­cesâ (pret­stavnik je Teun van Dijk), kor­pus­no­lingvis­tičko-istori­js­ka anal­iza diskur­sa (kor­puslin­guis­tisch-his­torische Diskur­s­analyse) koja se zbi­va u pre­seku izmed­ju istori­jskih nau­ka i lingvis­tičk­ih jez­ičk­ih istraži­van­ja (pret­stavni­ci su Mišel Peše (M. Pêcheux), Kventin Ska­jn­er (Q. Skin­ner) i Ahim Land­ver (A. Landwehr),  kri­tičku anal­izu diskur­sa (crit­i­cal dis­course analy­sis) čija se istraži­van­ja upuću­ju na diskurs kao tok “znan­ja kroz vreme” i čije znan­je ima izves­nu mater­i­jal­nost koja se hrani na “temelju prošlih i aktuel­nih diskur­sa” a čiji je cil­ja da obezbe­di jed­nu “eman­ci­pa­torn-prosvetiteljsku kri­tiku” stan­ja koje je (bilo) anal­izira­no (pret­stavni­ci su Nor­man Fer­k­lu (N. Fair­clough), Rut Vodak (R. Wodak), Sigfrid Jeger (S. Jäger) i Jir­gen Fink (J. Fink). Sledeće dve anal­ize diskur­sa okrenute su anal­izi i istraži­van­ji­ma sim­boličk­ih for­mi društenih prak­si kao i nji­hovim kon­tek­sti­ma koji su takod­je “deo jedne sveobuh­vatne diskursne struk­ture”. Prva naz­vana kul­tur­al­is­tičko istraži­van­je diskur­sa  bavi se društven­im značen­ji­ma sim­boličk­ih poreda­ka (pret­stavni­ci su Pjer Bur­di­je (P. Bour­dieu), Vil­jem A. Gem­son (W.A. Gam­son) i Robert Vut­nov (R. Wuth­now), dru­ga, poma­lo složenog ime­na — wis­senssozi­ol­o­gis­che Diskur­s­analyse — zas­no­vana je na raskrsni­ci osnovnih pret­postav­ki hermeneu­tičke teori­je znan­ja (Wis­sens­the­o­rie) Petera J. Berg­era (P. J. Berg­er) i Tomasa Luk­mana (Th. Luck­mann) i pos­to­jećih diskursno­te­ori­jskih razmišl­jan­ja Mišela Fukoa (M. Fou­cault) s cil­jem da rekon­stru­iše pro­cese soci­jal­nih kon­struk­ci­jâ, komu­nikaci­jâ i legit­i­maci­jâ znan­ja koje pod okril­jem društvenih insti­tu­ci­jâ i orga­ni­zaci­jâ proizvode njeni soci­jal­ni akteri (pret­stavni­ci su Rajn­er Kel­er (R. Keller), Peter J. Berg­er (P. J. Berg­er) i Tomas Luk­man (Th. Luck­mann). Zajed­nič­ki ele­me­nat istraži­van­ja svih pet empir­i­js­ki ori­jen­ti­sanih anal­izâ diskur­sa jeste skre­tan­ja pažn­je na čin­jenicu tip­ičnog, zajed­ničkog i pon­avl­ja­jućeg ele­men­ta u jed­nom diskur­su nasta­log pod okril­jem društvenih i istori­jskih kon­struk­ci­jâ vred­nos­ti i vred­nos­nih kon­tek­stâ. Karak­ter­is­tično polaz­ište ovih anal­iza jeste kru­ci­jal­na postavka da diskurs sâm po sebi nika­da nije neposred­no vidljiv te da se kada je o diskur­si­ma reč u nji­ma ne “reflek­tu­je stvarnost (Wirk­lichkeit) nego društve­na inter­pretaci­ja realite­ta”. Sto­ga je ovu vrstu rekon­struk­ci­je geneze, odnos­no struk­ture jednog diskur­sa Rain­er Diaz-Bone (R. Diaz-Bone 1999:127), ne bez razlo­ga, naz­vao “hermeneu­tikom dru­gog stup­n­ja”. Jer, dok se u her­menu­tičkom kon­tek­stu anal­iza sprovo­di na samom tek­stu koji se anal­izira (ima­nent­na anal­iza tek­s­ta kao zatvorenog sisitema dis­tink­tivnih ele­me­na­ta), dak­le na prvom stup­n­ju pred­meta koji se pojavlju­je pred anal­i­tičarem, pri anal­izi diskur­sa najpre mora da se uoči o kakvom se dikur­su radi (anal­iza kon­tek­s­ta jez­ičk­ih iskaza) pa da se tek onda razvi­je anal­iza na tragu nje­gove diskur­sivne aktivnos­ti (koja se nika­da u pot­punos­ti ne može reduko­vati na sebe), odnos­no da se priskr­bi anal­iza na temelju čega i kako je on nas­tao, što sve u sve­mu čini da ova anal­iza bude označe­na kao tumačen­je (hermeneu­ti­ka) koje se izvo­di na dru­gom stup­n­ju. Drugim reči­ma, budući da je diskurs izves­tan posre­du­jući poduh­vat on je kao takav istovre­meno i inter­pre­ta­ti­van i prein­ter­pre­ta­ti­van, odnos­no pret­stavl­ja istovre­meno i stan­je jedne tradi­rane real­nos­ti koja zahte­va inter­pretaci­ju ali je i man­i­fest­ni povod za inter­pretaci­ju u pogle­du uslo­va sop­stvenog nas­tan­ka (Kon­sti­tu­tions­bed­ngun­gen) i obli­ka pos­to­jan­ja (Kon­sti­tu­tions­for­men, odnos­no Gestal­tung)[11].

    Pre­ma teori­jskim težiš­ti­ma uobiča­je­na je podela diskursne anal­ize na tri toka: semi­otičko-filosof­s­ki tok, (Žak Deri­da), lingvis­tičko-psi­hoanal­i­tič­ki (Žak Lakan i Juli­ja Kris­te­va) i istori­jsko-genealoš­ki tok (Mišel Fuko)[12]. Pre­ma podeli koju je pro­mo­visao Johanes Anger­mil­er pos­to­je dve glavne tradi­ci­je anal­ize diskur­sa, i to: amer­ičko-prag­matič­ka i post­struk­tu­ral­is­tič­ka[13]. Prva se zas­ni­va na razn­im stru­ja­ma soci­ološk­ih nau­ka (sim­bolič­ki inter­ak­cionizam, kon­verza­ciona anal­iza) a koje se sve zajed­no oslan­ja­ju na rezul­tate fran­cuske sociloško-psi­hoanal­i­tičke tradi­ci­je (Fuko, Altiser, Lakan) zas­no­vane na struk­tu­ral­iz­mu. Sto­ga se ova amer­ičko-prag­matič­ka tradi­ci­ja diskursne anal­ize u nekim istraži­van­ji­ma nazi­va i “fran­cus­ka ško­la” koja je svo­je korene imala u fran­cuskom struk­tu­ral­iz­mu, poseb­no u nje­gov­oj ori­jentaci­ji zas­no­vanoj na gra­matičko-semi­ološkom mod­elu istraži­van­ja nastalom posle 1967. godine, dak­le nakon što su glavne ide­je fran­cuskog struk­tu­ral­iz­ma (Bart i dru­gi) već bile uočene i pri­h­vaćene. Sto­ga se ova “fran­cus­ka ško­la” ponegde nazi­va i post-struk­tu­ral­is­tičkom školom, pri čemu je crti­ca u nazivu škole neš­to što je raz­liku­je od teori­je diskur­sa post­struk­tu­ral­is­tičke ori­jentaci­je (post­struk­tu­ral­izam pisan bez crtice) nastalom na amer­ičkim uni­verzite­ti­ma u dru­goj polovi­ni 70-tih god­i­na i koju karak­ter­iše upliv teori­ja fran­cuskog struk­tu­ral­iz­ma koja se u svo­joj amer­ičkoj verz­i­ji pojavlju­je kao naglašeno reflek­sivno-teori­jsko držan­je (Pol De Man te Žak Deri­da u nje­gov­oj amer­ičkoj recep­ci­ji, poseb­no nje­gov­og tek­s­ta “Struk­tu­ra, znak i igra u diskur­su human­is­tičk­ih nau­ka” /“La struc­ture, le signe et le jeu dans le dis­cours des sci­ences humaines”.) što je za posledicu ima­lo pojavu ogromnog bro­ja reflek­si­ja u okvir­i­ma književne teori­je i stvaran­ja tzv. post­struk­tu­ral­is­tičke književne teori­je (zvane takod­je i “High The­o­ry” ili “French The­o­ry”, odnos­no “fran­cus­ki post­mod­ern­izam”) zas­no­vane na anti­sub­jek­tivis­tičkoj krit­i­ci kao i na teori­jskim kon­struk­ti­ma mark­siste Altisera i psi­hoanal­i­tičara Lakana. Altiser je u Ameri­ci imao zasluge što je na temelji­ma nje­gov­ih mark­sis­tičk­ih postav­ki nas­tao speci­fično amer­ič­ki pokret mark­sis­tičke književne teori­je, odnos­no “mark­sis­tičke hermeneu­tike” (Fred­erik Dže­jm­son /F. Jame­son sa svo­jim radovi­ma “Poli­tičko nesves­no” /“The Polit­i­cal Uncon­scious”, 1981 i “Ide­ologi­ja teori­je” /“The Ide­ol­o­gy of The­o­ry”, 1986 i 1988). U takvom amer­ičkom kon­tek­stu post­struk­tu­ral­iz­ma unutar različi­tih teori­jskih per­spek­ti­va izrasta­la su ime­na pop­ut Gaja­tri Spi­va­ka, Džu­dit Batler, Sten­li­ja Fiša, Ričar­da Ror­ti­ja, Džer­al­da Grafa i drugih od kojih je veći­na sačini­la svo­je pre­poz­natljive stavove sa uti­ca­ji­ma koji su poseb­no zračili u kul­tur­ološkim kon­tek­sti­ma nauke o diskursu.

    .

    .

    2.Problematika diskur­sa i diskurzivne anal­ize kod Mišela Fukoa. Mišel Fuko u kon­tek­stu tumačen­ja diskurzivnih istraživanja

    .

    Takoz­vanoj “diskurzivnoj fazi” Fukoovih istraži­van­ja pri­pada­ju sledeća Fukoo­va dela: “Ludi­lo i društ­vo” (1961), “Rod­jen­je klinike” (1963), “Reči i stvari”  (1966), “Arhe­ologi­ja znan­ja” (1969) i “Poredak diskur­sa” (1971). U nji­ma se oper­iše za tu vrstu istraži­van­ja karak­ter­is­tičn­im poj­movi­ma, pop­ut: diskurs, (pojam “dis­cours” u fran­cuskom jeziku pre­vashod­no mišl­jen kao “gov­or”), arhe­ologi­ja, genealogi­ja, moć, bio-moć, meh­a­nizam moći, dis­poz­i­tiv, panop­ti­zam, panop­tikum, znan­je, sub­jekt, ludi­lo, diskurzivne tvorevine, diskurzivni dogad­jaj, diskurziv­na teori­ja, diskurziv­na anal­iza, diskurziv­na prak­sa, men­tal­ni pros­tor, het­ero­topi­ja, diskurzivni kon­tekst, arhiv, prag, prelom, mutaci­ja, pre­o­bražaj, skup, niz, iskaz i drugim. Pred­met ove vrste istraži­van­ja o kome smo na prethod­nim strana­ma već gov­o­rili mož­da bi, gledeć ovog poglavl­ja našeg rada, bilo najbol­je opisati samim Fukoovim reči­ma kazan­im na nje­gov­om inau­gu­ral­nom pre­da­van­ju na Col­lège de France 1970. godine, u stručnoj lit­er­a­turi inače poz­natom pod nazivom Poredak diskur­sa (obj. 1971): “Pret­postavl­jam”, veli Fuko, “a da u to nikako nisam sig­u­ran, da nema društ­va gde ne pos­to­je važni gov­ori (diskur­si) koji se priča­ju, pon­avl­ja­ju i vari­ra­ju; for­mule, tek­stovi, rit­u­al­i­zo­vani ansam­bli gov­o­ra koji se pripoveda­ju, pre­ma tačno odred­jen­im okol­nos­ti­ma; stvari koje se jed­nom kažu pa saču­va­ju, poš­to se u nji­ma slu­ti neš­to pop­ut tajne ili bla­ga. Ukratko, mog­lo bi se reći da u društvi­ma pos­to­je (.…) gov­ori koji jesu rečeni, osta­ju rečeni i tre­ba ih opet reći. Poz­na­je­mo ih u našem sis­te­mu kul­ture: to su reli­giozni ili pravni tek­stovi, to su i oni čud­ni tek­stovi, čud­ni kada raz­mot­ri­mo nji­hov sta­tus, i koje nazi­va­mo ‘književn­im’ tek­stovi­ma; u izves­noj meri to su i naučni tek­stovi“14. Ključno mesto ovog Fukoovog iskaza je autoro­va pret­postavka da u društvi­ma pos­to­je iskazi koji se neprestano “priča­ju, pon­avl­ja­ju i vari­ra­ju, (…) rit­u­al­i­zo­vani ansam­bli gov­o­ra koji se pripoveda­ju pre­ma tačno odred­jen­im okol­nos­ti­ma”. U širem okviru, val­ja reći, Fukoo­va anal­iza u nave­de­nom radu odnosi se na pret­postavku da u svakom društvu pos­to­ji pokušaj kon­t­role proizvod­nje diskursâ kako bi se nekon­trolisan­im dogad­ja­ji­ma koje proizvo­di jedan novi diskurs upravl­ja­lo i pokuša­lo ga ograniči­ti u zoni jedne pri­h­vaćene logike već pos­to­jećeg (starog) diskurzivnog poret­ka.  Pret­postavka je bila tač­na što je kas­ni­je pokaza­lo njeno pri­h­vatan­je u naučn­im kru­gov­i­ma te poton­je višedeceni­jsko širen­je i tumačen­je. Nave­de­na Fukoo­va defini­ci­ja diskur­sa može biti dop­un­je­na jed­nom dru­gom koju nalaz­i­mo u knjizi “Arhe­ologi­ja znan­ja” (1969), a koja glasi: “Diskur­som ćemo zvati skup iskaza uko­liko oni spada­ju u istu diskurzivnu tvorevinu. (…) On je sačin­jen od ograničenog bro­ja iskaza za koje se može odred­i­ti skup uslo­va pos­to­jan­ja”. Diskurziv­na prak­sa, pak, je “skup anon­imnih, istori­jskih, u vre­menu i pros­toru uvek odred­jenih prav­i­la koja definišu za odred­jeno raz­doblje i za neku datu društvenu, ekonom­sku, geograf­sku oblast, uslove vršen­ja iskazne funkci­je“15. Na temelju ove defini­ci­je mi sagle­dava­mo još jed­nu odliku diskur­sa, naime da on nije izves­na stal­na veliči­na, no, napro­tiv, jed­na promenlji­va, veš­tač­ki proizve­de­na veliči­na, koja je uvek u jed­nom istori­jskom, ekonom­skom i geograf­skom okviru samo jed­nom data. Drugim reči­ma, diskurs uvek pos­to­ji samo u okvir­i­ma jedne prakse i povezan je izves­nim odred­jen­im datosti­ma i uslovi­ma. Nakon ovako izloženih defini­ci­ja diskur­sa osta­je ključno pitan­je, naime ono koje upuću­je na čin­jenice toga šta se “pomoću njih može otkri­ti” i “kak­vo mesto oni mogu imati med­ju drugim meto­dama opi­si­van­ja” (Mišel Fuko). No, ovo pitan­je ćemo u našem radu obra­di­ti neš­to kas­ni­je. Pre toga val­ja da ukaže­mo šta se unutar jednog diskur­sa proizvo­di, budući da isti na jedan priro­dan način uvek sačin­ja­va jed­na veza izmed­ju jezi­ka i mišl­jen­ja. Na temelju te veze koju pre sve­ga reprezen­tu­ju iskazi stvara se jed­na mater­i­jal­no-empir­i­js­ka datost koja ide dotle da se njome definišu obli­ci znan­ja jedne kul­ture i proizvode “istine” i “vred­nos­ti” koje se u istori­ji “unutar jednog misaonog sis­tema formi­ra­ju”. Ovo formi­ran­je sprovo­di se putem sis­tema moći. Pojam “moć” u Fukoovom sis­te­mu mišl­jen­ja diskur­sa je od ključnog znača­ja. On se začin­je u radu “Poredak diskur­sa” (1971) a u pre­da­van­ju “Moć psi­hi­ja­tri­je” (1973/1974) ovaj pojam je već nosi­lac jedne teori­je moći koju će Fuko nas­tavi­ti u radu “Nadzi­rati i kažn­ja­vati” (1975). Sam diskurs unutar poj­ma moći sada se ne vidi kao neš­to što se samoref­er­en­ci­jal­no proizvo­di nego se shva­ta unutar genealogi­je kao neš­to što nas­ta­je unutar ili izvan grani­ca kon­t­role, tačni­je, unutar jednog sis­tema isključi­van­ja i/ili prin­ude. “Pret­postavl­jam”, veli Fuko, “da je u svakom društvu proizvod­n­ja gov­o­ra u isti mah kon­trolisana, selek­cionisana, orga­ni­zo­vana i ras­pored­je­na preko izvesnog bro­ja pro­ce­du­ra koje tre­ba­ju da od nje­ga otk­lone moći i opas­nos­ti, da gospo­dare nje­gov­im aleatorn­im ost­vari­van­jem, da izbeg­nu nje­govu tvr­du, strašnu mater­i­jal­nost“16. U svakom društvu, dak­le, proizvod­n­ja gov­o­ra je kon­trolisana, jezik se kreće u iščeznuću sub­jek­ta i tek tako nje­go­vo bivstvo­van­je biva raskriveno. Sub­jekt više nije “pro­duk­tivni cen­tar gov­oren­ja” no “samo nje­gov nosi­lac”. Tome sapri­pada­juće mišl­jen­je takod­je se nalazi “s one strane sub­jek­tivnos­ti”. “Jezik je, reći će Fuko,  “tek samo bezoblično žuboren­je”. Bilo bi u tom smis­lu intere­sant­no ukratko osvetl­i­ti Fukoo­vo shvatan­je jezi­ka na koga nailaz­i­mo u nje­gov­oj knjizi “Reči i stvarI” (“Les Mots et les choses” (1966). “Još od sto­i­ciz­ma u zapad­nom sve­tu”, veli Fuko, “je vladao tro­jni sis­tem znako­va, jer je sadržavao ove ele­mente: označu­jućie (sig­nifi­ant), označeno (sig­inifié) i okol­nost“17. U okvir­i­ma teme o kojoj piše­mo ovaj rad nama je svakako od velikog znača­ja da Mišel Fuko pom­in­je treći ele­ment jez­ičnog zna­ka, naime, okol­nost. Učeni lju­di oko opati­je Por Roa­jal izbrisali su taj treći ele­ment i ostavili samo prva dva. Sva tri ele­men­ta bila su, med­ju­tim, prisut­na u šes­naestom veku. Reči i stvari imi­ti­rale su tada jed­no dru­go, “svet se zat­varao nad samim sobom”. Nakon klasičnog doba kada se sve dogad­ja­lo pod znakom sig­natu­ra rerum i pos­to­jane relacije i sličnos­ti izmed­ju reči i stvâri, kra­jem Rene­sanse dolazi do izmene u smis­lu da su sada “reči dobile zadatak i moć da reprezen­tu­ju mišl­jen­je” (“les mots ont recu la tache et le pou­voir de ‘rep­re­sen­ter la pen­sée‘”). Jezik više neće pos­to­jati “kao mater­i­jal­no pis­mo stvari” no će “svoj pros­tor naći u opšem režimu reprezen­ta­tivnih znako­va” što će, opet, sa svo­je strane, povlači­ti pitan­je “kako raspoz­nati da neki znak označa­va upra­vo ono što znači”. Kon­ačno, nakon kra­ja klasičnog doba (oko 1795–1800) dolazi vreme “istori­je” i “čove­ka” u kome “čovek kao dvostruko empir­i­jsko-tran­scen­den­tal­no biće stu­pa u prvi plan” što takod­je pret­stavl­ja jedan radikalan dogad­jaj (“un even­e­ment rad­i­cal”) “koji se potom pro­stire nad celokup­n­im vidljivim delom znan­ja” (“qui se repar­tit sur le toute la par­tie vis­i­ble du savoir”) i “čiji se znaci, potre­si i delo­van­je mogu prati­ti korak po korak” (“et dont on peut suiv­re pas à pas les signes, les sec­ouss­es, les efféts”). Kao posled­i­ca toga epis­tem­skog loma, budući da je “pri­marni karak­ter pisane reči odbačen”, postaće neophod­no da se smisao i značen­je izrečenog anal­izira18. “Vid­jeno” i “proči­tano” više ne sto­je na istoj strani, “stvâri i reči” su se ras­tavile19. Biće jezi­ka osta­lo je da blista samo u književnos­ti u kojoj je režim znako­va bio i ostao saz­dan od označu­jućeg i označenog, sada, doduše, “bez izvorne reči, apso­lut­no početne“20. Doba jezi­ka koji je “tek samo bezoblično žuboren­je” je započe­lo. Bilo je neophod­no suoči­ti se sa prob­lematikom diskur­sa, nje­gov­om anal­i­zom unutar bro­jnih oblasti. Naime, ono što nam naše jez­ičko razumevan­je danas otkri­va jeste da ne pos­to­ji jedan jezik, no diskur­si u koji­ma je sub­jekt kao aktiv­na veliči­na postao nesamosta­lan (neau­tono­man) i decen­tri­ran te kao takav suočen sa nemoći da nad­je svo­je mesto u društvu. Ipak, i kao takav, nesamosta­lan i decen­tri­ran, “on učestvu­je u okvir­i­ma raznovrsnih buja­jućih mrežâ diskurzivnih odnosa i sporo­va u koji­ma se odvi­ja nje­go­va speci­fič­na sub­jek­ti­vaci­ja (sub­jec­ti­va­tion, assu­jet­tisse­ment)“21. Pri tome pos­to­je tri veli­ka kon­cep­ta tako vid­jenog sub­jek­ta, i to: sub­jekt u odno­su spram istine (saz­na­jni sub­jekt), sub­jekt u odno­su spram pol­ja moći i sub­jekt u odno­su na etiku sop­st­va unutar koga dela. Ovi kon­cep­ti sub­jek­ta, odnos­no pro­ce­si sub­jek­ti­vaci­je, “odvi­ja­ju se u napon­skom polju izmed­ju tehnologi­ja moći i tehnologi­ja sop­st­va“22. Moć struk­turiše diskurse koga izgrad­ju­ju sub­jek­ti (indi­vidue) kao ele­men­ti moći i znan­ja. Obr­nu­to: istori­ja ide­ja i razvoj društ­va sto­je pod znakom moći koju, opet, dis­tribuiše, sub­jekt (indi­vid­ua) kao “fik­tivni atom jedne ‘ide­ološke’ pret­stave društ­va”. U tom smis­lu Fuko će nagl­a­siti da je “u stvarnos­ti moć pro­duk­tiv­na” i da “ona pro­duku­je Stvarno”. “Indi­vid­ua i njeno saz­nan­je su rezul­tati te pro­duk­ci­je“23. Upra­vo tak­vo stan­je stvari u okvir­i­ma nave­denih odnosa pred­met je kri­tičke diskurzivne anal­ize vid­jene kao društveno-kri­tič­ki pro­jekt. Odnos indi­vidue, njenih rad­nji i moći odvi­ja­ju se u jed­nom vre­menu u kome indi­vid­ua istovre­meno sa svo­jim rad­n­ja­ma i stvarn­im i priželjki­van­im moći­ma promišl­ja pravac svo­jih budućih rad­nji. Ono pak već urad­jeno i pro­tek­lo stvara na taj način jedan kon­tekst soci­jal­nih rad­nji u koje je ugrad­je­na sop­stve­na (speci­fič­na) logi­ka unutar koje se jed­nim delom nas­tavl­ja­ju i odvi­ja­ju sadašn­je rad­nje koje, opet, sadrže ono što na speci­fičan način njih reprezen­tu­je, dak­le, izves­tan karak­ter­is­tičan, znakovno zas­no­van iden­titet i osobe­na kolek­tivnost24. Ova she­ma, val­ja reći, beskra­jno se pon­avl­ja i sto­ga je pod­lož­na sta­bil­noj naučnoj anal­izi fenom­e­na o kome ovde gov­o­rimo. Taj fenomen, dakako, ima svo­je ime i nazi­va se anal­iza diskur­sa ( nem. Diskur­s­analyse, eng. dis­course analy­sis, fr. analyse du dis­cours). Za raz­liku od hermeneu­tike koja anal­izira i tumači jedan tekst ili delove tek­s­ta, diskurziv­na anal­iza se bavi iskazn­im sis­temi­ma nastal­im unutar diskurzivne prakse jedne zajed­nice, odnos­no jednog soci­jalnog pol­ja. Diskurziv­na anal­iza istražu­je ono što Fuko nazi­va poredak znan­ja, odnos­no dubin­sku struk­tu­ru znan­ja ure­d­jenu diskurzn­im poretkom koja osta­je “skrive­na svakod­nevnom sub­jek­tu ali nje­gov­im mišl­jen­jem ipak upravl­ja”. Po tome je ova anal­iza slič­na prak­si teori­je sis­tema (Sys­temthe­o­rie) Niklasa Lumana (N. Luh­mann) u kojoj se anal­iza takod­je ne svo­di na izolo­vane aktere komu­nikaci­je nego na komu­nika­cione pro­cese čiji je poredak stvoren u diskurzivnoj prak­si jednog soci­jalnog sis­tema. Ovi komu­nika­cioni pro­ce­si, odnos­no pro­duk­ci­ja diskur­sa odvi­ja se pod kon­trolom, biva selek­cionisama i kanal­i­zo­vana izves­nim pro­ce­du­ra­ma koje se zovu: isključi­van­je, utešn­ja­van­je i obra­zo­van­je diskursnih druš­ta­va. Pro­ce­du­ra isključi­van­ja vodi obra­zo­van­ju sis­tema isključi­van­ja, od kojih je, pre­ma Fuk­ou, najev­i­dent­ni­ja “zabran­je­na reč”, “sis­tem koji ograniča­va i kanal­iše ludi­lo” i tzv. “vol­ja za istin­om”. Zan­imlji­vo je zapažan­je jednog istraži­vača (Claas Mor­gen­roth) da jedan pogled na istori­ju književnos­ti upra­vo gov­ori  da je književnost u svo­jim najrani­jim poet­ika­ma, u naj­man­ju ruku od Pla­tona do vre­me­na jkla­si­ciz­ma,  bila obliko­vana pod znakom ovog sis­tema isključi­van­ja. Tako je ona u okvir­i­ma kla­sicis­tičke poet­ike bila ograniča­vana izves­nim prav­il­i­ma zabrana (poželjne i nepoželjne teme), prav­ilom pro­duko­van­ja istine i raz­liko­van­jem koja vrs­ta auto­ra je učestvo­vala u stvaran­ju jednog dela, to jest da li je delo stvo­rio učeni pes­nik (poeta doc­tus) ili pes­nik pro­rok (poeta vates). Ovo posled­nje raz­liko­van­je odnosi se zapra­vo na upuću­juće kanal­isan­je ludi­la u doba kla­si­ciz­ma. U tom smis­lu pes­nik pro­rok (poeta vates) u tim vre­meni­ma stvaran­ja književnos­ti (za raz­liku od vre­me­na roman­tiz­ma) nije bio poželjni pret­stavnik stvaran­ja književnos­ti. Drugim reči­ma, poredak književnog diskur­sa u doba kla­si­ciz­ma bio je različit od poret­ka književnog diskur­sa roman­tiz­ma. Sto­ga je, gledeć diskurzivne anal­ize književnos­ti od izuzetne važnos­ti pitan­je kako je diskurzivni sis­tem književnos­ti kao takav “diskurzivno” orga­ni­zo­van, čime i na koji način diskurziv­na prak­sa u književnos­ti biva upravl­jana i regle­men­ti­sana te kako se grade duboke diskurzivne struk­ture jednog književnog sis­tema, odnos­no jednog književnog poretka.

    S obzirom da je u ovom odeljku našeg rada mahom bilo gov­oreno o prob­lem­ati­ci diskur­sa Fukoove proveni­jen­ci­je i sa izvoriš­ta nje­gov­ih promišl­jan­ja diskurzivne prob­lematike val­ja istaći da kada je reč o književnonaučnoj anal­izi dik­sur­sa, odnos­no prob­lem­ati­ci diskurzivne anal­ize u polju književnos­ti ova anal­iza ni u jed­nom Fukoovom delu nije bila izve­de­na niti je bilo pokuša­ja od strane nave­denog auto­ra da istu zas­nu­je. To je čin­jeni­ca koju su u okvir­i­ma ovakvih rado­va pop­ut našeg kon­sta­to­vali svi autori, sa žal­jen­jem, svakako. Diskurziv­na anal­iza književnos­ti potekla sa razine tem­ati­zo­van­ja diskur­sa koga nalaz­i­mo u Fukoovom delu rašir­i­la se tokom vre­me­na na evrop­skom i sev­er­noamer­ičkom kon­ti­nen­tu, gradeći na tom putu dve par­a­digne diskurzivne anal­ize: amer­ičku i fran­cusku. Za prvu se može reći da je, baveći se gov­orn­im iskaz­i­ma i gov­orn­im inter­ak­tivn­im situaci­ja­ma, bila prag­matič­ka i deskrip­tiv­na,  za drugu, pak, da je bila izgrad­ji­vana sa jedne makroop­tičke ravni, sprovodeći svo­je anal­ize u okvir­i­ma pokuša­ja razumevan­ja for­ma­cionih sis­tema i prav­i­la nji­hovih grad­jen­ja unutar diskurzivnih poreda­ka25. Mi se u našem radu neće­mo upući­vati u prikaz ovih dva­ju opci­ja anal­ize književnog diskur­sa, budući da nas više intere­su­je opš­ta opti­ka duskurzivne anal­ize pri­men­jene na književnost, odnos­no pitan­je šta jeste diskurzivnoanal­i­tič­ka nau­ka o književnos­ti (Diskur­s­an­a­lytis­che Lit­er­atufr­wis­senschaft) i u kojoj meri je književnonaučno korišćen­je diskurzivne anal­ize efek­tivno i prak­tično koris­no za anal­izu i tumačen­je književnog dela.

    .

    .3..Aspek­ti i imp­likaci­je diskurzivne anal­ize kao jednog od nači­na ispol­ja­van­ja prakse nauke o književnosti

    .

    Pos­to­ji književni diskurs koji potiče sa temel­ja čin­jenice da književnost pos­to­ji. Književnost je u tom smis­lu izves­tan pro­tivdiskurs u svo­joj autonomi­ji i upra­vo sto­ga. Kao tak­va ona poriče svaku hermeneu­tičku potre­bu da njeno značen­je bude tumačeno. Njen tekst je to što jeste i ne sadrži bilo kakvu inten­ci­ju. S druge strane, književnost je ono što u nju sta­je, dak­le, dru­gi diskur­si koje ona iznosi na svet­lost dana, u kojoj se oni ukrš­ta­ju i reflek­tu­ju ono što se dâ vide­ti i što dolazi spol­ja. U tom smis­lu može se reći da je književnost jedan inter­diskurs u kojoj se dru­gi diskur­si ogleda­ju i izlaze na vide­lo. Kroz njene značen­jske struk­ture ukazu­ju se pol­ja soci­jal­nih dikur­sa, odnos­no u prikazu jednog društ­va kroz nju i putem nje biva­ju raz­abrani kolek­tivno upotre­bl­ja­vani sim­boli (diskursne prirode) u koji­ma se reflek­tu­ju iskust­va toga društ­va. Književnost, dak­le, pokazu­je svo­je dvostruko lice: s jedne strane ona sama je jedan diskurs, s druge, pak, strane ona je ogleda­lo drugih diskur­sa pa sto­ga ona može da bude anal­izirana kao objekt jedne “isto­ri­ografske epis­te­mologi­je”. Diskurziv­na anal­iza koja poči­va na temelju te čin­jenice sto­ga u književnom tek­stu “hva­ta” odjeke poves­nih diskursnih kon­tek­stâ koji u tek­stu biva­ju iznešeni.

    Prvi pokuša­ji diskurzivne anal­ize u nau­ci o književnos­ti dogodili su se kra­jem šezde­setih i početkom sedamde­setih god­i­na pro­tek­log veka i išli su preko lingvis­tičke anal­ize diskur­sa, odnos­no preko anal­ize gov­o­ra (Gespräch­s­analyse). Bilo je to doba struk­tu­ral­iz­ma, doba ophrvano potre­bom da se iznad­ju metode koje će razumevan­je i tumačen­je tek­sto­va pokušati da povežu sa racional­nim porec­i­ma u književnom delu, sa izvod­njen­jem književnos­ti u ravan “sretnog poz­i­tiviz­ma” kome je lingvis­ti­ka bila temel­jem i garant naučnos­ti. Kod lju­di koji su se u to doba bav­ili naukom o književnos­ti u središ­tu intere­sa sto­ji, veli Rolf Klepfer (R. Kloepfer), “indi­vid­u­al­nost jednog tek­s­ta (delo, autor), čija jedin­stvenost, neponovljivost i neu­pore­di­vost val­ja da bude ispi­tana”. U to doba metodološko ukazi­van­je na jedin­st­vo lingvis­tike i nauke o književnos­ti bilo je izuzetno “u modi”, pri čemu Roman Jakob­son taj spoj lingvis­tike i nauke o književnos­ti sagle­da­va “kao motor napret­ka u nau­ci o književnos­ti”. Autori­ma koji su se bav­ili naukom o književnos­ti čini­lo se da će uz pomoć lingvis­tike svo­joj nau­ci osig­u­rati metodološ­ki legit­imitet. Lingvis­ti­ka tek­s­ta dala se u potragu da stvori jed­nu koher­ent­nu “teori­ju književnog tek­s­ta” na čemu su poseb­no insi­s­ti­rali struk­tu­ral­isti Rolan Bart, Juli­ja Kris­te­va, Cve­tan Todor­ov i Žer­ar Ženet. Ovi autori prvi u svo­je anal­ize tek­s­ta ubacu­ju pojam diskur­sa26. Cve­tan Todor­ov će u tokove svo­jih raz­ma­tran­ja književnog dela, poseb­no u ese­ju “Kat­e­gori­je književne pripovesti”, uvesti pojam “književni diskurs” a kako nas obaveš­ta­va Mihael Bog­dal (M. Bog­dal) najrani­ji književnonaučni doku­ment koji u nemačkoj nau­ci o književnos­ti u upotre­bu uvo­di pojam književnog diskur­sa, odnos­no gov­or o “književnonaučnom diskur­su”, bio je rad Rol­fa Grim­ingera (R. Grim­minger) pod naslovom “Nacrt jedne teori­je književne komu­nikaci­je” (“Abriß ein­er The­o­rie der lit­er­arischen Kom­mu­nika­tion”, 1972). Unutar takvog mil­jea nauke o književnos­ti ipak je, de fac­to, bila vidlji­va podel­jenost shvatan­ja književnos­ti. Na jed­noj strani književ­na dela bila su vid­je­na unutar svo­je sin­gu­larnos­ti i lit­er­arnos­ti (Lit­er­ariz­ität) /za šta su se zala­gali strukturalisti/ a na dru­goj u ravni svo­je istoričnos­ti (His­tor­iz­ität) /za šta su se zala­gali pret­stavni­ci istori­jske anal­ize diskursa/. Pitan­je kako u takvoj kon­stelaciji dvostrukog vid­jen­ja književnos­ti — književnog dela kao jedin­stvenog i neponovljivog sin­gu­lar­ite­ta i književnog dela kao mes­ta u kome se ogleda­ju društvene čin­jenice — time je bilo otvoreno. Pojam diskur­sa i uvod­jen­je u pol­je nauke o književnos­ti diskurzivnu anal­izu koja se kreće na grani­ci izmed­ju lingvis­tike, semi­otike i teori­je komu­nikaci­je mog­lo se u takvoj kon­stelaciji stvari učini­ti kao jed­no rešen­je nave­denog prob­le­ma. Veza koju je u svo­jim deli­ma ost­vari­vao Mišel Fuko, veza izmed­ju Sosira, Mark­sa, Ničea, Fro­j­da i Hajdegera, ukazi­vala se u to doba sedamde­setih god­i­na prošlog veka kao mogući instru­men­tar­ij istraži­van­ja poseb­nos­ti (sin­gu­lar­ite­ta) književnog fenom­e­na, s jedne strane, s druge, pak, isti instru­men­tar­ij se video kao koris­tan i upotre­bljiv na temelju čin­jenice da je književnost kao diskurs izves­na “sao­braća­j­na for­ma” koja odraža­va prakse diskursâ jednog društ­va u jed­nom odred­jenom istori­jskom vre­menu. I to su bile čin­jenice sa koji­ma je tadašn­ja nau­ka o književnos­ti raču­nala i sa svo­jim spisi­ma izlazi­la na svet­lost dana. Tako se u ravni diskurzivne nauke o književnos­ti pokazi­va­lo, kako je to jedan­put Rolf Klepfer for­mulisao, da je “nova nau­ka o književnos­ti delo gen­eraci­jâ“27. Književno pol­je se u diskurzivnoj anal­izi raz­ma­tra sa stanoviš­ta različi­tih diskursâ prisut­nih u književnom delu. To mogu, na primer, da budu poli­tič­ki, ekonom­s­ki, med­i­cin­s­ki, pravni, psi­hi­ja­tri­js­ki ili pedagoš­ki dik­sur­si koji su pojed­ni­načno ili svi sku­pa prisut­ni u jed­noj književnoj tvorevi­ni, nju kon­sti­tu­išu i struk­turi­ra­ju je. U tom smis­lu val­ja pono­vo reći da su u jed­noj takvoj anal­izi hermeneu­tičke jedinice pop­ut “autor”, “tekst”, “rod”, “epo­ha” posve izbačene iz raz­ma­tran­ja, budući da one pri­pada­ju hermeneu­tičkoj eposi nauke o književnos­ti koju je diskurziv­na anal­iza Fukoove proveni­jen­ci­je držala za nepotre­ban teret anal­ize. Fuko, sto­ga, nije uza­lud­no sma­tran za pro­mo­to­ra tzv. anti­hermeneu­tike. U tom smis­lu se može reći da se diskurziv­na anal­iza književnos­ti više kreće u kon­cept­nom polju nauke o kul­turi, kul­tur­al­nih prak­si, socilogi­je književnos­ti i raz­ma­tran­ja kolek­tivnih sim­bo­la nego književne ontologi­je, to jest, uslo­va jez­ičk­ih sig­nifikaci­ja i značen­jskih proce­sa, odnosi­ma i funkci­ja­ma znako­va unutar jednog znakovnog sis­tema te struk­ture književnog dela uopšte. Ona se više, dak­le, bavi iskaz­i­ma i tehnologi­ja­ma poreda­ka znan­ja, speci­jal­is­tičkim diskurz­i­ma, kolek­tivn­im slika­ma pros­to­ra, orga­ni­zaci­ja­ma diskur­sa i “inter­diskurzivn­im kon­fig­u­raci­ja­ma”, nego struk­turn­im jedini­ca­ma književnog dela, više “iskaz­i­ma” kao “iskazn­im maši­na­ma” unutar jednog društ­va, nego rečeni­com i gov­orn­im aktovi­ma (Sprechakt). U tom smis­lu je diskurziv­na anal­iza književnos­ti jed­na posve neon­tologi­js­ka dis­ci­plina. Za Fukoa i nje­gove sled­benike u nemačkom naučnom pros­toru (Fridri­ha A. Kitlera, Jir­ge­na Lin­ka, Klausa-Mihaela Bog­dala, Brig­ite Kaute, Kle­men­sa Kam­lera, Arne Klavit­era i druge) “diskurs pret­stavl­ja uvek neš­to više nego jedan sis­tem znako­va” (Arne Klaviter/Arne Klawit­ter). U tom smis­lu upra­vo mal­o­pre nave­deni Arne Klaviter s pravom će reći da je “za Fukoa diskurziv­na anal­iza meto­da za jed­nu arhe­ologi­ju znan­ja (Wis­sensarchäolo­gie) koja istražu­je kon­sti­tu­tivne uslove iskaznih for­ma­ci­ja i for­ma­cione uslove pro­duk­ci­je znan­ja iz posebnog ugla istori­jskih lomo­va. Arhe­ologi­ja znan­ja se intere­su­je za med­ju­sob­nu igru različi­tih for­ma­ci­ja znan­ja /Wissensformationen/ (nauke, pogle­da na svet, filosofi­jâ, umet­nos­ti) i tem­atizu­je književnost kao poseb­nu vrstu znan­ja o jeziku (Wis­sens von Sprache), koje se raz­liku­je od znan­ja (Wis­sen) na kak­vo se inače nailazi u nauka­ma. Tak­va anal­iza svakako nema više za pred­met književne tek­stove, nego znan­je, koje je kada se gov­ori o književnos­ti imp­liko­vano“28. Fukoo­va zaslu­ga za zas­ni­van­je jedne diskurzivne anal­ize književnos­ti sas­to­ji se u pret­postavci da književnost ods­lika­va jedan gov­or koji indiku­je “ne-sig­nifika­tivno biće jezi­ka”. Tu se, u književnos­ti naime, “odraža­va jezik u jed­noj mno­gostrukoj vre­vi”, u jed­nom mno­gostrukom udvostruča­van­ju jezi­ka (autoref­er­en­ci­jal­nos­ti jezi­ka u obliku jednog samoud­vostruča­van­ja unutar dela) koja je kon­sti­tu­tiv­na za nas­tanak književnog dela. Književni spis, odnos­no književno pisan­je (Schrift), pre­ma toj logi­ci ne reprezen­tu­je samo samu stvar (das Ding) nego i gov­or (das Sprechen), uvlačeći se(be) tako “u neuh­vatljivu gustinu ogledala”. “Uko­liko spis ne reprezen­tu­je stvar, nego sam gov­or”, kaže Fuko, “tada jez­ičko umet­ničko delo ne čini niš­ta dru­go no se što dublje uvlači u tu neuh­vatljivu gustinu ogledala; stvara se dvostrukost dvostrukosti što je pisan­je inače odu­vek i bilo a na način jednog mogućeg i nemogućeg otkri­van­ja beskon­ačnog“29. “Udvostruča­van­je jezi­ka”, reći će Arne Klaviter (A. Klawit­ter), “kon­sti­tu­tivno je za nas­tanak književnog dela. Zapra­vo poja­va udvostručen­ja je prvo ontološko ukazi­van­je na bivstvo­van­je jezi­ka (das Sein der Sprache), figu­ra autoref­er­en­ci­jal­nos­ti jezi­ka u vidu posta­va jednog samoud­vostruča­van­ja unutar dela“30. Književno delo je znak za to da tu jezik samog sebe pripove­da, da književno delo nije književno delo nego jezik koji kroz književno delo, i u istom sis­te­mu aktu­al­i­zo­van­ja, sebe udvostruču­je. Ovako, primera radi, gov­ori Fuko povodom Didroovog dela (D. Diderot) “La Religieuse” u kome glav­na junakin­ja svom kore­spon­den­tu pripove­da istori­ju jednog pis­ma, onog koga ona upra­vo piše u kome ona svom kore­spon­den­tu upra­vo o tome priča, i sve tako dal­je, po lin­i­ji spi­rale31. Jezik koji priča u stilu “ja gov­orim” priča samog sebe, svo­je siro­vo biće i sto­ga je on “čista spol­jašn­jost koja se širi”, jed­no “iskust­vo spol­jašn­josti” s kojim se unutar mod­ernog mišl­jen­ja otvara nepre­mosti­vo nejedin­st­vo “izmed­ju bivstvo­van­ja jezi­ka (“das Sein der Sprache”) i samosvesti sub­jek­ta u svom iden­tite­tu” (M. Fuko). Kada taj jezik bude “književnost” i zove se “književnošću” u tom sluča­ju biva, kao u sluča­ju Morisa Blanšoa (Mau­rice Blan­chot), vidlji­vo koliko je “nev­idlji­va nev­idljivost vidljivo­ga” te da tu “jezik zapra­vo samog sebe postavl­ja naj­dal­je od sebe samo­ga” (M. Fuko), upra­vo u onu neu­tral­nost koja “danas odliku­je zapad­nu fik­ci­ju” (M. Fuko) i čija reč ni na šta nije upuće­na. To je, sada, upra­vo ona dvostrukost svakog jezi­ka o kojoj smo gov­o­rili koja se neprestano pon­avl­ja i u kojoj ista sama u sebi sagore­va. Diskurziv­na anal­iza književnog dela u nje­mu pak hoće da nad­je neš­to dru­go i sto­ga ona napuš­ta Fukoa, budući da ovaj filosof, kako se dâ vide­ti, zapra­vo nika­da nije razvio nikakvu “meto­du” diskurzivne anal­ize nego samo pozi­vao na jed­nu stroži­ju sis­tem­ati­zaci­ju iskaza, videći u iskaz­i­ma vre­men­skopovesne kon­tek­ste važne za soci­ološku anal­izu društvenih poja­va. Ahim Gajzen­hans­like (A. Geisen­hanslücke) ima nesum­n­ji­vo pra­vo kada posve saže­to veli da “uko­liko je pojam diskur­sa u Fukoovom delu man­je sadržavao poj­movno jedin­st­vo, uto­liko se man­je književnost u nje­gov­im spisi­ma pojavlji­vala u jedin­stven­om položa­ju“32. Slično će svo­jevre­meno reći i Kle­mens Kam­ler (Clemens Kamm­ler), naime da “jed­na gen­uina Fukoo­va nau­ka o književnos­ti ne pos­to­ji i ne može je ni biti poš­to ista u svakom sluča­ju potre­bu­je speci­fični pos­tu­pak za anal­izu književnog diskur­sa“33  koga pak ovaj filosof u svo­jim radovi­ma nije pred­ložio. I ne samo to. Ovde val­ja reći da je Fuko tokom svog istraži­vačkog rada imao dva posve različi­ta stanoviš­ta o književnos­ti.  U ran­im spisi­ma saku­pljen­im pod naslovom “Spisi o književnos­ti” (na fran­cuskom u četiri sveske “Dits et Ecrits 1954–1988”, priredili Daniel Defer i Fran­soaz Evald u sarad­nji sa Žakom Lagranžom, Pariz 1994) i u “Reči i stvari” (1966) Fuko će okarak­ter­isati književnost kao “pro­tivdiskurs”, to jest kao diskurs u opozi­ci­ji spram vlada­jućih naučnih i filosof­skih diskur­sa Mod­erne, koji se drži “koso i poprečno spram prav­i­la vlada­jućih diskurzivnih poreda­ka”, oslobad­ja­jući se pri tome svih vred­nos­ti i puš­ta­jući da u njenom pros­toru nas­tane sve ono što negi­ra — naime, ono skan­dalozno, ono odvrat­no i ono nemoguće“34. Mišel Fuko je pri tome mis­lio na eksper­i­men­tal­na, nere­al­is­tič­na ili nadreal­is­tič­na dela Fridri­ha Helder­li­na, Ste­fana Malarmea, Anto­ne­na Artoa, Rej­mona Rusela, Žorža Bata­ja, Morisa Blanšoa. Književnost se na taj način kod Fukoa legit­imisala kao “posled­nji anarhis­tič­ki bas­tion, osta­jući tako izvan poz­i­tivis­tičk­ih for­ma­ci­ja znan­ja, biva­jući pri tome mist­i­fiko­vana“35. U jed­noj posve dru­gači­joj ori­jentaci­je spram književnos­ti uobličenoj u nje­gov­om pris­tup­nom pre­da­van­ja na Kolež de Frans (1970) pod naslovom “Poredak gov­o­ra” (“L’ Ordre du dis­cours”, objavl­jen u Parizu 1971) Mišel Fuko će književnost pri­h­vati­ti kao sas­tavni deo poret­ka dikur­sa, jer “šta je ‘pisan­je’ (pisaca) ako ne sličan sis­tem zav­is­nos­ti (pop­ut diskurzivnih poreda­ka, prim B.T.) koji mož­da dobi­ja uneko­liko različite oblike, no čija su veli­ka skandi­ran­ja ipak analogna? Zar pravni sis­tem, insti­tu­cional­ni sis­tem med­i­cine ne čine, bar u nekom svom aspek­tu, slične sis­teme poko­ra­van­ja gov­o­ra?“36. Na jed­nom dru­gom mes­tu Fuko će u sličnoj opti­ci razumevan­ja književnos­ti reći da je književnost kao deo “tog velikog prin­udnog sis­tema potreb­no anal­isati onako kako svakod­nevi­ca Zapa­da potre­bu­je da bude diskurzivi­rana“37. Tek tak­va opti­ka književnos­ti — iako, kao što je rečeno, iza sebe nije imala nikakvu opš­tu i neposred­nu teori­ju, niti razvi­la ikakvu meto­du, osim u spisu “Arhe­ologi­ja znan­ja” koji pak važi tek kao teori­jsko-metodološko delo istori­jske anal­ize diskur­sa — mogla je da poro­di svest o anal­izi čis­tog književnog diskur­sa, s jedne strane i, s druge, svest o potre­bi anal­ize književne istori­je kao istori­je diskur­sa pohran­jenog u književn­im deli­ma u koji­ma je moguće sagle­dati izves­nu “kom­bi­na­toriku diskursâ, odnos­no inter­diskurzivne ele­mente i speci­jal­i­zo­vane diskurse i pre­ma nji­ma se odnosi­ti kao da se radi o jed­nom “zatvorenom pro­duk­cionom-repro­duk­cionom toku” koga se može anal­izirati. Dru­gači­je rečeno, “diskurziv­na anal­iza — za raz­liku od inter­pretaci­jâ čije su granične vred­nos­ti gov­or poje­d­i­načnih tek­sto­va o drugim poje­d­i­načn­im tek­stovi­ma — proisho­di sa temel­ja izvesne količine iskaza. Nje­na stvar je omreža­van­je. (…) Namesto jedne ref­er­ence koja se neposred­no ustremlju­je na jed­nu stvar, nas­tu­pa­ju inter­diskurzivne mreže u koji­ma su uključeni pis­ci i arhivari, adresati i inter­preti različi­tih diskurzivnih for­ma­ci­ja“38. Diskurziv­na anal­iza književnog dela hoće, naime, da pro­pitu­je iskaze koji po prav­ilu “slede svo­ja prav­i­la”, koji nikako ne raču­na­ju na indi­vidue i sami “nema­ju nikakvog imenljivog  ini­ci­ja­to­ra” (Rain­er Basner/Rainer Baas­ner). Prave jedinice anal­ize, odnos­no njeni pro­du­cen­ti su , dak­le, iskazi koji da bi bili “diskursnoza­s­ni­va­jući … mora­ju imati jed­nu kon­stan­tu, jedan pre­poz­natljiv stil, ukazi­vati na jedan sis­tem koga proizvode soci­jalne grupe” (Johana Bosinade/Johanna Bossi­nade). Tek kada diskurs pose­du­je jedan sis­tem iskaza on posta­je “fig­urom znan­ja”. On — sis­tem iskaza — kaže Johana Bosi­nade, “daje anal­i­tičaru diskur­sa ključ ili, bol­je, lopatu u ruke”. U “Arhe­ologi­ji znan­ja” skri­va se sli­ka iskopa­van­ja koja je bila dra­ga Fuk­ou zbog nje­gove sklonos­ti da se bavi povešću ide­jâ koje na najbolji način gov­ore o stan­ju jednog društ­va u nje­gov­oj diskurzivnoj pojavnos­ti. Pret­postavka je, dak­le, da je književno delo sadržano od jedne koegzis­ten­ci­je speci­jal­is­tičk­ih diskursâ i inter­diskursâ kako bi upra­vo sa tih temel­ja mogla da pod­je diskurziv­na anal­iza književnog dela. U radovi­ma Jir­ge­na Lin­ka (J. Link), Ursule Link Her (U. Link-Heer), Klausa-Mihaela Bog­dala (K.-M. Bog­dal), Ahi­ma Gajzen­hans­likea (A. Geisen­hanslüke), Kle­men­sa Kam­lera (C. Kamm­ler), Rajn­era Diac-Bonea (R. Diaz-Bone), Brig­ite Kaute (B. Kaute), Fridri­ha A. Kitlera (F. A. Kit­tler), Hors­ta Tur­ka (H. Turk) i drugih pret­postavka je umno­gome urodi­la plodom. Dakako, ne samo na nemačkom gov­ornom području koga u ovom radu mahom imamo u vidu, nego i na fran­cuskom i amer­ičkom. Na tim područji­ma diskurziv­na anal­iza književnos­ti nas­tani­la se posled­njeg desetleća 20. veka u speci­jal­is­tičim oblas­ti­ma kul­tur­ološk­ih studi­ja (Cul­tur­al Stud­ies koje polaze od “dis­cur­sive con­struc­tion of cul­tur­al forms” /Barker/Galasinski/ u smis­lu: “kul­ture kao tek­s­ta”, prim. B.T.), Novog istor­iz­ma Grin­bla­tove proveni­jen­ci­je (New His­tori­cism S. Grinblat/S. Green­blatt) te istori­jsko-poe­t­ološk­ih studi­ja. I ove oblasti speci­jal­is­tičk­ih anal­iza književnog dela, na isti način kao i dik­surziv­na anal­iza, anti­hermeneu­tič­ki su raspoložene i samo po tome su bliske Deri­daovoj dekon­struk­ci­ji književnog tek­s­ta. Jed­na književno­te­ori­js­ka par­a­dig­ma — diskurziv­na anal­iza književnos­ti — sme­ni­la je drugu — hermeneu­tičku. Prethod­noj je val­ja­lo da “spoz­na” da su književ­na dela zapra­vo “priv­i­le­go­v­ane man­i­festaci­je kul­tur­alnog imag­i­narnog (kul­turellen Imag­inären) jedne epo­he“39. Naime, budući da se u književn­im deli­ma sreću jed­na spram druge diskurzivne for­ma­ci­je, odnos­no da se u nji­ma dru­gi, vankn­jiževni, diskur­si inter­diskurzivno spa­ja­ju, ista (književ­na dela) se zapra­vo mogu sagle­dati kao “kom­pendij kul­tur­alne samore­flek­si­je” (“Kom­pendi­um kul­tureller Selb­stre­flex­ion”)40, odnos­no, pre­ma Johenu Her­išu (Jochen Hörisch), i kao oso­bi­ta “skladiš­ta znan­ja kul­ture” (“Wis­sensspe­ich­er der Kul­tur”). Da je književnost, s druge strane, sas­tavni deo toga znan­ja, odnos­no da znan­je ne može biti reduko­vano samo na nauku nego se može izvodi­ti i iz književnos­ti tvr­dio je i obrad­ji­vao u svo­joj “Arhe­ologi­ji znan­ja” i sâm Mišel Fuko koji je znao, kako dobro primeću­je Kle­mens Kam­ler (C. Kamm­ler), da su “granice izmed­ju ‘naučnog’ i ‘lit­er­arnog’ iskust­va tečne” i pro­hodne o čemu Mišel Fuko ned­vos­mis­leno gov­ori u kratkom radu “Funkci­je književnos­ti” iz 1975. godine. U kojoj meri je ovaj rad zajed­no sa bro­jn­im drugim Fukoovim radovi­ma bio osno­va i kri­tič­ki poten­ci­jal za inge­nioz­na istraži­van­ja drugih auto­ra, pre sve­ga nemačk­ih, val­ja da bude ispi­tano na strani­ca­ma koja slede. U svakom sluča­ju do sada nabačene naz­nake kako smo ih mi u ovom radu sprov­eli ukazu­ju, veru­je­mo, na jedan izraz­i­to flek­si­bil­ni instru­men­tar­ij za kon­tek­stu­al­i­zo­van­je prob­lematike književnog dela i književnos­ti uopšte i to upra­vo one prob­lematike koja je znat­nim delom bila zapos­tavl­je­na u doba hermeneu­tike upućene na struk­tu­ral­nu anal­izu književne tvorevine, dak­le na onaj njen seg­ment koji se tiče njenog unutrašn­jeg funkcionisan­ja i nači­na pojavlji­van­ja. Ni malo ne sum­n­ja­jući u značaj dopri­nosa koja je hermeneu­tič­ka (inter­preta­cionis­tič­ka) era razumevan­ja književnos­ti doprinela učvršći­van­ju svesti o bîti i bit­nos­ti književnos­ti čemu smo i sami bili sve­do­ci i akteri, mi smo ovde, naglasiće­mo još jed­nom, zain­tereso­vani da pokaže­mo i drugu, posve suprot­nu stranu tumačen­ja nači­na na koji književno delo pos­to­ji i nje­gov­ih ulo­ga u društvenoj moći. Ista se, videli smo, odnosi ne na iskuša­van­je unutrašn­je struk­ture književne tvorevine nego na kre­tan­je nelit­er­arnog diskur­sa u lit­er­arnom polju sa znatiželjom da se otkri­je kako se diskurs u književnoj tvorevi­ni pre­o­braža­va u neš­to što potom dopri­nosi razumevan­ju društvene oko­line, vre­me­na, mes­ta i okol­nos­ti u kome je on nas­tao i delo­vao. U tome izves­nu ulogu ima književ­na anal­iza diskur­sa, i to u dva smera: prvi podrazume­va shvatan­je književnos­ti kao diskurzivne tvorevine unutar koje se vrši razumevan­je diskurzivnih for­ma­ci­jâ u književnom delu koje, s druge strane, imp­liku­je i pokušaj razumevan­ja diskurzivne epis­teme jednog vremena.

    .

    .

    4.Nauka o književnos­ti u polju diskurzivne anal­ize. Diskurziv­na anal­iza u polju nauke o književnos­ti. Pol­ja ogledala

     .

    Hermeneu­tič­ka anal­iza značen­ja književnog dela u hor­i­zon­tu Fukoovog vid­jen­ja književnos­ti jeste nepoželj­na vrs­ta anal­ize književnog dela. “Književnost”, veli Fuko, “ni u kom sluča­ju ne sme biti mišl­je­na na osnovu jedne teori­je značen­ja: bilo da je anal­iziramo sa stanoviš­ta označenoga (ono­ga što ona hoće da kaže, njenih ‘ide­ja’, ono­ga što obeća­va ili za šta se zalaže) ili sa stanoviš­ta označio­ca (uz pomoć she­ma poza­jml­jenih iz lingvis­tike ili psi­hoanal­ize — stvar se mno­go ne men­ja“41. S druge strane, Fuko će reći da se književnost sve više pojavlju­je kao “neš­to što val­ja da bude mišl­jeno“42. Med­ju­tim, pitan­je kako književnost val­ja da bude mišl­je­na osta­je čak i unutar samog Fukoovog dela otvoren­im. Bro­jni istraži­vači Fukoovih rado­va će goto­vo u horu tvrdi­ti da Fuko svo­ju ide­ju književne diskurzivne anal­ize nigde nije sis­tem­ats­ki zas­no­vao. “Iako su kod Fukoa u svim nje­gov­om istori­jskim anal­iza­ma književni tek­stovi uzeti kao egzem­plarni sluča­je­vi i iako tamo pojam ‘književni diskurs’ uvek biva upotre­bljen, o tome kod nje­ga nema nikakve eksplic­itne teori­je” (J. Link, U. Link-Her). Ili:  “Fuko nika­da nije na svet­lost dne­va izneo svo­je estet­sko iskust­vo. Pa ipak nema nikakve sum­n­je o izuzetnom znača­ju umet­nos­ti i književnos­ti za nje­go­vo delo” (Hans Her­bert Kegler / H.H. Kögler). Ili: “Osta­je utvrd­jen­im da jed­na gen­uino Fukoo­va nau­ka o književnos­ti ne pos­to­ji niti se može izvesti poš­to ona u svakom sluča­ju zahte­va speci­fičan pos­tu­pak pri anal­izi književnog dik­sur­sa” (K. Kam­ler /C. Kamm­ler). I tako dal­je. Takod­je, Fukoov pojam diskur­sa — a to biva vidlji­vo sa temel­ja naše dosadašn­je anal­ize u ovom radu — ostavl­ja otvoren­im bro­j­na pitan­ja, poseb­no pitan­je aplikaci­je istog u anal­izi književnog dela. Ni sama “Arhe­ologi­ja znan­ja” (“Archéolo­gie du savoir”) nije, reći će sâm Fuko, “metodološ­ka knji­ga. Ja nemam nikakve metode koju bih bez raz­like pri­me­nio na različite oblasti”. Ipak, pos­to­je bro­jni pokuša­ji da se Fukoov pojam diskur­sa unutar različi­tih pris­tu­pa književnos­ti pri­meni, i to kako u okvir­i­ma jedne inter­diskurzivne anal­ize, tako i u okvir­i­ma istori­jske anal­ize diskur­sa i, ne man­je, unutar tzv. “New His­tori­cism” i nauke o kul­turi (Kul­tur­wis­senschaft). Svi ovde nave­deni pos­tup­ci pozi­va­ju se na Fukoa kako bi nje­gove anal­ize pri­me­nili u oblasti nauke o književnos­ti. Ovaj paradoks, naime, da sâm autor, Mišel Fuko, na koga se bro­jni dru­gi autoriteti pozi­va­ju ukazu­je da on ne pose­du­je niti pred­laže ikakvu meto­du u oblasti primene o kojoj je reč (dak­le, u oblasti nauke o književnos­ti) a da se, s druge strane, neki samopoz­vani ili ne, sad sve­jed­no, autoriteti na tu nepos­to­jeću “meto­du” u okvir­i­ma svo­jih man­je više maš­tovi­tih diskur­sa o diskur­su pozi­va­ju — preispi­taće­mo na strani­ca­ma koje slede.

    Dak­le, kako? Ino­v­a­tivni poten­ci­jal diskurzivne anal­ize književnos­ti je primećen i priz­nat, ali kakve konkretne kon­sekvence ta čin­jeni­ca ima za anal­izu književnog dela?

    S jedne strane primet­no je da pos­to­ji diskurs književnos­ti u opštem, odnos­no speci­fičnom smis­lu reči, jedan, dak­le, diskurs književnos­ti med­ju mnogim drugim diskur­si­ma. S druge strane pos­to­je diskur­si koji se daju pos­ma­trati kao izves­na “inte­gra­tiv­na sna­ga unutar diskurzivnih for­ma­ci­ja” i isti se kao poseb­ni diskur­si počesto i nalaze u samom književnom delu kao pred­met toga o čemu se u konkret­nom književnom delu gov­ori. I diskurs književnos­ti kao speci­fičan diskurs (jedan med­ju mnogim drugi­ma) i speci­fični diskur­si koji se nalaze unutar književnog dela i na koje se unutar književnog dela ukazu­je pozornost mogu biti pred­me­tom diskurzivne anal­ize. Opš­ta situaci­ja u celi­ni ukazu­je na funkci­ju književnos­ti u savre­menim diskurzivn­im for­ma­ci­ja­ma. Na ovaj način biva iznešeno na vide­lo da književnost u sebi nosi ono istori­jsko jedne epo­he, budući da u sebi odraža­va njene različite  diskurse koji u njoj mogu da budu evi­den­ti­rani a potom naknad­no anal­isani. Diskurs književnost u stan­ju je, dak­le, da u sebi med­ju­sob­no poveže jedan diskurs ili više diskurzivnih for­ma­ci­ja, stavl­ja­jući ih tako u novi kon­tekst i novo osvetl­jen­je, po prili­ci goto­vo jače od one svet­losti kojom sve­tle u real­nom društvenois­tori­jskom živ­o­tu.  Ne gov­ori Fuko sto­ga uza­lud kada u “Arhe­ologi­ji znan­ja” kaže da je književnost “jedan čvor u mreži diskur­sa”. Upra­vo u tom smis­lu će Fridrih A. Kitler (F.A. Kit­tler) i Horst Turk (H. Turk) u svo­joj knjizi “Prascene: nau­ka o književnos­ti kao diskurziv­na anal­iza i diskurziv­na kri­ti­ka” (“Urszenen: Lit­er­atur­wis­senschaft als Diskur­sanayse und Diskurskri­tik”, 1977) vide­ti književnost kao “klup­ko diskursâ” koja “istori­jsku emer­gen­ci­ju književnih tema i moti­va shva­ta kao efek­te diskurzivnih lomo­va i prekodi­ran­ja”, pokušava­jući na taj način da istori­ju književnos­ti opišu kao istori­ju diskursâ što, dakako, kao zamisao nikako nije nezan­imlji­vo, ali je, na žalost, ista zamisao osta­la samo naz­na­ka jedne mogućnos­ti shvatan­ja književnos­ti, nikako ne i pos­to­jeći primer izvesne ost­varene anal­iza. Ova čin­jeni­ca osta­je još više za žal­jen­je kada se ima u vidu da je i sâm Fuko u “Reči­ma i stvari­ma”  video književnost kao rel­e­vant­nu pojavu u kojoj se “mater­i­jal­izu­je epis­tem­sko znan­je” te “pokazu­ju granice izvesne epis­teme”. “Mi živi­mo”, kaže Fuko, “u jed­nom sve­tu koji je ceo obav­i­jen diskur­si­ma (…) sa stvari­ma koje su bile rečene, tvrd­n­ja­ma, pitan­ji­ma, diskusi­ja­ma itd. koje slede jed­ni druge. Upra­vo uto­liko se istori­js­ki svet u kome mi živi­mo ne može odvo­ji­ti od svih tih diskurzivnih ele­me­na­ta koji su taj svet nasel­javali i još ga nasel­java­ju“43. Književnost je deo toga sve­ta i u rečenom smis­lu ona ne pret­stavl­ja nikakav izuze­tak. Ona je “emp­faza ono­ga bitkovno­ga rečenog (Emphase des Gesagt­seins) kao takvog: jez­ič­ka real­nost koja se ne definiše onim što kaže niti putem struk­turâ koje ona obav­i­ja značen­jem, nego time što ona pose­du­je jed­no bivstvu­juće (das Sein) nad kojim se ona mora zapitki­vati“44. U tom bivstvu­jućem koga na svet­lost dne­va iznosi književnost mi, s jedne strane, može­mo da uoči­mo kako književnost za sebe zahte­va jed­nu metafiz­ič­ki ori­jen­ti­sanu beskon­ačnost, što joj se u ontologi­ja­ma koje gov­ore o priro­di književnos­ti goto­vo bezuslovno priz­na­je. S druge pak strane, u tome bivstvu­jućem nad kojim se književnost kao tak­va zapitku­je moguće je vide­ti “jed­nu dogad­jano istori­jsku, lim­i­ti­ra­juću, kontin­gent­nu sin­gu­lar­nu fig­u­raci­ju“45 putem koje ona nas­tu­pa u sve­tu. Obe mogućnos­ti vid­jen­ja bivstvu­jućeg u književnos­ti mi drži­mo legit­imn­im i spram te čin­jenice se tako i odnosi­mo. Pa ipak ovo dru­go zapitki­van­je književnos­ti nad bivstvu­jućim za anal­izu kojom se mi ovde bav­i­mo čini nam se na izves­tan način odlučni­jim i neophod­ni­jim. — Zaš­to? — Sto­ga, velimo, što anal­iza diskurzivnih for­ma­ci­ja zahte­va anal­izu stan­ja i modalite­ta iskaza koji ukazu­ju na priro­du i pozad­inu nji­hove egzis­ten­ci­jalne prakse, odnos­no prakse unutar sve­ta živ­ota čime se i inače književnost bavi, pri čemu se u diskurzivnoj anal­izi književnog tek­s­ta polazi od istraži­van­ja načinâ koji dovode do pos­to­jan­ja jednog takvog diskur­sa uopšte. Unutar takve kon­stelacije stvari priz­na­je se čin­jeni­ca da nema neu­tral­nih iskaza te da je sva­ki iskaz “deo nekog iskaza ili sku­pa, koji igra jed­nu ulogu med­ju drugi­ma, oslan­ja­jući se na njih i raz­liku­jući se od njih“46 što je, takod­je, u skladu sa čin­jeni­com da “sva­ki iskaz nosi sa sobom jed­no pol­je prethod­nih ele­me­na­ta u odno­su na koje se situira, ali koje može da se reor­ga­nizu­je i pono­vo raspodeli pre­ma novim odnosi­ma“47. U tom smis­lu proisho­di da je sva­ka anal­iza iskaza zapra­vo “istori­js­ka anal­iza” u kojoj se rečene stvari preispitu­ju u uslovi­ma svo­jih poja­va, odnos­no unutar “zakona nji­hove egzis­ten­ci­je” i “speci­fičnog obli­ka nji­hovog bivstvo­van­ja” te “načela pre­ma koji­ma oni opsta­ju, pre­o­bražava­ju se i iščezava­ju“48. Drugim reči­ma, ovde se pred­laže da osno­va anal­ize bude diskurziv­na prak­sa i ono u čemu se “diskurzivne prakse raz­liku­ju jedne od drugih” da bi se, na kon­cu, “povodom svake diskurzivne prakse opisala nje­na prav­i­la gomi­lan­ja, isključi­van­ja, reak­tivi­ran­ja, njoj svo­jstvene oblike izvod­jen­ja i njene speci­fične načine raznih nadovezi­van­ja“49. Ovak­vo polaz­ište pret­stavl­ja odluču­juće mesto na temelju koga se može zas­no­vati jed­na teori­ja književnos­ti diskurzivne proveni­jen­ci­je i to u jed­nom posve karak­ter­is­tičnom smis­lu koji se odnosi na čin­jenicu da diskurs “u svo­joj seman­tičkoj ravni uzi­ma u obzir isključi­vo sadrža­je te se sto­ga diskurziv­na anal­iza književnih tek­sto­va iskuša­va i prak­tiku­je u vidu književnoso­ci­ološke anal­ize sadrža­ja tih tek­sto­va“50 i u kon­ačnom svom pokazi­van­ju tre­ti­ra i obuh­va­ta samo istori­jsku seman­tiku prisut­nu u književnom tek­stu. Iako — što nika­da nije do kra­ja raz­ma­tra­no niti dove­de­no do kra­jn­je kon­sekvence — po priro­di stvari sva­ki diskurs sadrža­va u sebi jed­nu pro­tivrečnost koja se tiče čin­jenice da se on istovre­meno odnosi kako na znakovne sis­teme tako i na soci­jalne struk­ture. Šta u diskurzivnoj anal­izi jednog književnog tek­s­ta tre­ba da pre­ovlad­ju­je osta­je, dak­le, upit­nim. U “Reči­ma i stvari­ma” Fuko je naglasak stavio na znakovni karak­ter diskur­sa dok u “Arhe­ologi­ji znan­ja” prob­lemati­ka diskur­sa sto­ji pod znakom soci­jalne struk­ture i iste takve anal­ize. O oba sluča­ja važi shvatan­je da književnost pret­stavl­ja tek deo znan­ja koje se, opet, sas­to­ji iz delo­va drugih znan­ja, i tako une­dogled što, dakako, oteža­va jedan kon­ačni naučni prist­up književnos­ti u okvir­i­ma jedne nauke o književnos­ti, odnos­no diskurzivne anal­ize književnos­ti. Ista, naime, nije u stan­ju da u svo­joj vizuri, kon­ačnoj i neponovljivoj, na jed­no mesto prikupi sve moguće sadrža­je, pa samim tim i oblike, koje književnost u njen­im beskon­ačn­im način­i­ma pojavlji­van­ja čini književnošću. Diskurziv­na anal­iza književnos­ti za raz­liku od struk­tu­ral­is­tičke ne priz­na­je autonom­ni karak­ter književnog dela nego nasuprot struk­tu­ral­is­tičkom poiman­ju književnos­ti nas­to­ji da uči­ni vidljivim nje­na soci­jal­na i istori­js­ka poljâ u koja se, po priro­di stvari, književni diskurs upisu­je. “Diskurziv­na anal­iza”, reći će u tom smis­lu Ahim Gajzen­hans­like (A. Geisen­hanslüke) “pogad­ja tako iskaze o sta­tusu književnos­ti koji u njoj (u diskurzivnoj anal­izi, prim. B.T.) pokuša­va da poveže aspek­te teori­je i istori­je književnos­ti“51 što, u kra­jn­joj lin­i­ji, ukazu­je na pri­mordi­jal­nu dra­mu razumevan­ja književnos­ti od Aris­totela do danas. Ono na šta diskurziv­na anal­iza književnos­ti van aspek­ta teori­je književnos­ti zapra­vo ukazu­je jeste da je insti­tu­ci­ja književnos­ti ori­jen­ti­sana samo na istori­jsko pol­je čin­jenicâ i snagâ koje su učestvo­vale na tvoren­ju istori­je pa samim tim, kao u ogledalu, i na samu diskurzivnu tvorevinu književnog tek­s­ta. Književnost u takvom kon­tek­stu ide­jâ više nije ono što je ona za Fukoa bila, dak­le neš­to što se pojavlju­je kao pred­met koji tre­ba da bude promišl­jan, no kao pred­met koji sam iznosi na vide­lo ono što se u nje­mu nalazi a što se pre­vashod­no razume kao diskurzivni dogad­jaj (diskur­sives Ereig­nis). “Shvati­ti književnost kao diskurzivni dogad­jaj”, piše Ahim Gajzen­hans­like (A. Geisen­hanslüke), “ne znači više pitati se o njenoj sop­stvenoj istori­ji (istori­ji književnos­ti, prim. B.T.), nego rekon­stru­isati povest njenog nas­ta­jan­ja, ne hipostazi­rati jedin­stvenost dela, nego pokaza­ti nje­govu istori­jsku pojavu u polju diskur­sa“52 koja se, prirod­no i po logi­ci sâme stvari, samo tek naknad­no može da rekon­stru­iše. U tom smis­lu val­ja pono­vo nagl­a­siti da je takvim razumevan­jem književnos­ti izuze­to njeno poe­t­ološko raz­ma­tran­je (dak­le pitan­ja o jeziku, sub­jek­tu i isti­ni) a uve­de­no gene­ološko koje o književnos­ti zapitku­je sa pozi­ci­je njenih ekstern­ih struk­turâ (prob­lemati­ka moći, veza književnos­ti i moći, nas­tanak književnos­ti unutar med­ju­sobnog odnosa moći), dak­le sa aspek­ta sve­ga ono­ga što je u vezi sa njen­im insti­tu­cional­nim osobi­na­ma. Takod­je, afir­ma­tivno nave­de­na metodič­ka odlu­ka za diskurzivnu anal­izu književnos­ti podrazume­va odri­can­je od poet­ičke funkci­je jezi­ka književnos­ti kakvu je, svo­jevre­meno pred­la­gao Roman Jakob­son i koja se zas­ni­vala na stavu da je poet­ičnost onaj deo struk­ture književnog dela koji orga­nizu­je pes­ničko (književno) delo i gde se “reč oseća kao reč, a ne samo kao neš­to što reprezen­tu­je naz­vani pred­met ili kao izliv emo­ci­je“53.  Ova odlu­ka takod­je podrazume­va da se sub­jekt u književnom tek­stu više ne raz­ma­tra kao nje­gov inher­ent­ni čini­lac iako znamo da “autor” tek­s­ta proizvo­di znake koje u tek­stu čita­mo ali ovaj “ ‘autor“ ‘ nije istove­tan sa sub­jek­tom iskaza” (M. Fuko) pa sto­ga — a to raz­liko­van­je u kon­tek­stu o kome je ovde reč izuzetno je važno da bude razuml­jeno —  “iskazi u jed­nom romanu nema­ju isti sub­jekt zav­is­no od toga da li spol­ja daju istori­jske i pros­torne okvire priče koju priča­ju (…) ili u nekoj vrsti unutrašn­jeg i neposrednog pron­i­can­ja nude gov­or­nu verz­i­ju ono­ga što nemo oseća neki lik romana. Ovi iskazi (…) ne pret­postavl­ja­ju ista obelež­ja za iskazni sub­jekt, ne impli­ci­ra­ju isti odnos izmed­ju tog sub­jek­ta i ono­ga što on iskazu­je“54 te je na temelju takvog shvatan­ja temu, odnos­no pred­met sub­jek­ta bilo neophod­no izbac­i­ti iz gene­ološke diskurzivne anal­ize književnog dela. S druge strane, sub­jekt, pot­se­ti­mo se, nika­da nije tvo­rac jednog diskur­sa, nego je to uvek jedan anon­imni kolek­tiv pa sto­ga unutar matrice shvatan­ja književnos­ti kao diskurzivnog dogad­ja­ja isti taj sub­jekt ne ispun­ja­va nijedan od razlo­ga da u jed­noj ovako kon­cipi­ra­noj anal­izi književnog fenom­e­na bude raz­ma­tran. Umesto toga val­ja da se tra­ga za “skriven­im zakon­i­ma koji upravl­ja­ju diskur­si­ma, a naroči­to u nji­ma prisut­nim neosvešćen­im opš­tim for­ma­ma mišl­jen­ja” (Ana Bužin­js­ka) koje je Fuko naz­vao epis­temama (épistémé). Takod­je, val­ja da se tra­ga za “relaci­ja­ma izmed­ju diskur­sa i van­jez­ičke stvarnos­ti (kore­spon­den­ci­je, ressem­blances) kao i za epis­te­mološkim presec­i­ma diskursâ.  To sto­ga, jer nema neu­tral­nih diskur­sa, sva­ki diskurs je član nekog niza “koji igra jed­nu ulogu med­ju drugim (…) on se uvek uključu­je u neku iskaznu igru, u kojoj on ima svoj udeo, ma koliko on bio mali ili bez­nača­jan“55. Ovo, dakako, isto važi i za priro­du iskaza koji takod­je egzi­s­ti­ra­ju u “polju koegzis­ten­ci­ja”, sve­jed­no da li se radi o diskur­su i nje­gov­om razumevan­ju u modusu “arhe­ologi­je” ili “genealogi­je”, budući da su isti u nau­ci o diskur­su tek “dve strane istog saz­na­jnog proce­sa”. U tom smis­lu, kako kaže Petra Ger­ing (P. Gehring), oba pris­tu­pa diskursnoj prob­lem­ati­ci, odnos­no oba “modusa” razumevan­ja diskur­sa, iako doduše različi­ti, “ni jedan ne zahte­va da se jednog od njih odreknemo kako bis­mo se uputili dru­gom”, pa u tom smis­lu niti se “od arhe­ologi­je moramo opros­ti­ti da bis­mo radili ‘genealoš­ki’, niti pak obrat­no“56. Ono što ih čini različitim ali isto tako i istim, jeste u nji­ma “ras­pored (kon­stelaci­ja) odnosa izmed­ju diskur­sa, znan­ja, moći i subjekta”.

    Na ovako ski­ci­ran­im osno­va­ma o koji­ma je u prethod­nom izla­gan­ju bilo reči moguće je, proishodeći od ovde nave­denih teori­jskih odred­jen­ja prirode diskur­sa, i to kako onih raz­ma­tranih u “Reči­ma i stvari­ma” tako i onih tumačenih u “Arhe­ologi­ji znan­ja”, razvi­ti jedan odnos (ophod­jen­je) koji bi u radu sa književn­im tek­stovi­ma mogao imati ne samo tek površnu rel­e­vant­nost. — Ovim smo došli do poslen­jeg odelj­ka našeg rada.

    .

    .5

     

    5.Diskurzivna anal­iza književnos­ti. Jedan opšti nacrt proishod­jen sa temel­ja tek­s­ta “Arhe­ologi­ja znanja”

    .

     

    Odveć upor­na tvrd­jen­ja proučavala­ca Fukoovog dela da isti filosof nije pred­ložio nikakav teori­js­ki nacrt za pri­menu nje­gov­og učen­ja o diskur­su unutar nauke o književnos­ti mi ista pri­h­vata­mo sa znat­nom dozom odbi­jan­ja. Iako se tvrd­jen­ja proučavala­ca Fukoovog dela zas­ni­va­ju, izmed­ju osta­log, na Fukoovoj izjavi da nje­go­va “Arhe­ologi­ja znan­ja” “nije nikak­va metodološ­ka knji­ga”, te da “ja ne pose­du­jem ikakvu meto­du koju bih bez raz­like upotre­bio unutar različi­tih oblasti“57  ista se, velimo, odnose pre sve­ga na vid­jen­ju jedne pret­stave o koher­ent­nom metod­loškom postavl­jan­ju svo­ga rada u području o kome je reč (oblast istraži­van­ja prob­lematike dik­sur­sa), no to nikako ne znači da ova čin­jeni­ca ometa jednog izučavao­ca upra­vo “Arhe­ologi­je znan­ja” da istu sagle­da kao izve­tan pros­tor za inter­pretaci­ju ono­ga rečenoga u tom štivu kao i da pokuša da iz “Arhe­ologi­je znan­ja” izvuče izvesne obrasce za aplikaci­ju (App­lika­tionsvor­lage) Fukoovih iskaza u tome delu a koji bi se dali pri­meni­ti bez suštin­skih ograničen­ja ili suža­van­ja nji­hovog smis­la upra­vo unutar nauke o književnos­ti. Diskurziv­na anal­iza pri­men­je­na iz vizure nauke o književnos­ti na same književne tek­stove nije neš­to čemu bi se val­ja­lo čudi­ti. Niš­ta, dak­le, na temelju “Arhe­ologi­je znan­ja” ne sto­ji na putu da se iz datosti iskaza koje pose­du­je dato šti­vo uzmu aplika­cioni obras­ci koji bi bili u neposred­noj službi jedne diskurzivne anal­ize kao speci­fično književnonaučnog istraži­van­ja ono­ga što u tek­stu književnog dela već pos­to­ji ali zbog značen­jskog funkcionisan­ja jezi­ka u književnom delu osta­je na prvi pogled nev­idlji­vo. Sti­ca­jem dobrih okol­nos­ti, u tom smis­lu val­ja navesti jed­nu Fukoovu izjavu o književnos­ti koja veli da je “u mod­er­no doba književnost ono što kom­pen­zu­je (a ne što potvrd­ju­je) značen­jsko funkcionisan­je jezi­ka“58. što, upra­vo, ukazu­je na čin­jenicu da književnost kom­pen­zu­jući a ne potvrd­ju­jući  značen­jsko funkcionisan­je jezi­ka ostavl­ja (i daje) pros­to­ra da se pren­bre­ga­van­jem značen­jskog funkcionisan­ja jezi­ka izučavalac književnog dela okrene diskurzivnom karak­teru toga dela, pri­men­ju­jući diskurzivnu, odnos­no inter­diskurzivnu anal­izu, tim pre što književnost jeste sadržana od različi­tih poseb­nih diskur­sa, pri čemu upra­vo inter­diskurziv­na anal­iza (Inter­diskur­s­analyse) ukazu­je na fenomen književnos­ti kao istori­jskog zdan­ja sas­tavl­jenog od čin­jeni­ca diskur­sa. I još neš­to važno uz ovo rečeno val­ja da bude naglašeno. To su one reči koje Fuko u jed­nom inter­vjuu iz 1975. godine kazu­je a koje će kas­ni­je biti objavl­jene pod naslovom “Funkci­je književnos­ti”: “Da bih isku­sio šta je književnost, ja ne bih želeo da pros­tudi­ram njenu unutrašn­ju struk­tu­ru. Radi­je bih želeo da razumem kre­tan­je, kako mali dogad­jaj, kroz koga jedan ne-književni diskurs, onaj najzane­marljivi­ji, tako brzo zab­o­ravl­jen kao što je izgov­oren, ulazi u književno pol­je“59. Ovde biva naglašen onaj mali, ontološ­ki pokret, dogad­jaj, koji se zbi­va u trenutku kada ne-književni diskurs biva “uvučen” u književno pol­je, posve neprimet­no. Ovaj dogad­jaj tiče se zapra­vo pitan­ja uslo­va nas­tan­ka književnog dela, iako isto pitan­je nije tako gro­mo­glas­no postavl­jeno kako bi ono mog­lo biti postavl­jeno, rec­i­mo, kod fenom­e­nolo­ga, no, po našem mišl­jen­ju, isto delu­je uverljivi­je i znači veo­ma mno­go za razumevan­je Fukoovog odnosa spram književnos­ti i, istovre­meno, prib­avl­ja jedan pogled koliko oprezan val­ja biti kada se u okvir­i­ma konkret­nih sluča­je­va na književnom tek­stu iskušava­ju diskurzivne for­ma­ci­je i pris­ust­vo diskur­sa u nje­mu. Pitan­je “kako ne-književni diskurs,  u svo­jim nas­to­jan­ji­ma biva čin­jenično tako pre­o­bražen da postane priz­nat kao književnost?“60 ontološko je pitan­je koje se postavl­ja pos­to­jan­ju dikur­sa u književnos­ti i istovre­meno posta­je jed­no od metodološk­ih ori­jen­ti­ra pri­likom konkretne anal­ize književnog diskur­sa. Ova pitan­ja vezana su, u svakom sluča­ju, sa pitan­jem “spol­jašn­jih uslo­va nas­ta­jan­ja književnog dela koji­ma je književno delo podred­jeno” (A. Gajzen­hans­like). U takvoj kon­stelaciji biva vidlji­vo da se književnost, s jedne strane, “pojavlju­je kao autono­man diskurs, s druge, pak, da je ona izlože­na drugim diskur­si­ma, koji u nju ulaze i nju tako istori­js­ki uopšte omogućava­ju“61. Pre­cizni­je, u početku, u doba “Reči i stvari”, književnost je za Fukoa bila jed­na vrs­ta “pro­tivdiskur­sa”; u peri­o­du “Arhe­ologi­je znan­ja” ona je jed­no od mes­ta na koji­ma se ujed­in­ju­ju “Fukoove velike teme kao što su moć, znan­je, sub­jekt”, dak­le jed­no insti­tu­cional­no mesto na kome je moguće sprovodi­ti istori­jsku anal­izu diskur­sa. Ova dru­ga situaci­ja odluču­juća je za Fukoovu ontologi­ju književnos­ti, odnos­no za samu književnois­tori­jsku anal­izu diskur­sa i sa polaz­išne tačke glediš­ta omogućenu iz samog književnog dela. Ishodišne tačke za jed­nu takvu anal­izu nalaz­i­mo, kao što smo već rek­li, u Fukoovoj knjizi “Arhe­ologi­ja znanja”.

    Uko­liko je, gleda­jući čin­jenice, Fuko iz “Arhe­ologi­je znan­ja” i “prog­nao” književnost iz svo­jih opser­vaci­ja istori­jske anal­ize diskur­sa, on je upra­vo u tom delu dao sja­jne pred­loške (ne metodologi­ju) kako je jed­nu istori­jsku anal­izu diskur­sa moguće sprovodi­ti, i to upra­vo iz samog književnog tek­s­ta. Iza svakog Fukoovog iskaza u “Arhe­ologi­ji znan­ja” koga bis­mo izabrali da nam bude vodič pri istori­jskoj anal­izi dikur­sa sa temel­ja samog književnog dela sto­ji, velimo, val­janost postavke da bi tak­va anal­iza sa izvo­ra toga iskaza mogla da bude sprove­de­na na korist rečene anal­ize. Ovak­vo naše stanovište pro­tivreči bro­jn­im stanoviš­ti­ma naučni­ka koji su se bav­ili prirodom Fukoove diskurzivnois­tori­jske anal­ize i koji tak­vo stanovište kak­vo je naše nika­da u svo­jim radovi­ma nisu pred­ložili nego su ga izriči­to negi­rali, držeći se Fukoovih izja­va da on svo­ju “Arhe­ologi­ju znan­ja” nije pisao kao metodološ­ki priručnik za jed­nu istori­jsko dik­skurzivnu anal­izu unutar književnog pol­ja. Ono što autor u svome delu nije pred­video kao moguće i izvodlji­vo, to ne znači da je takav pokušaj uistinu i besmis­len. O tome će upra­vo biti reči u nas­tavku ovog rada.

    U ovome što sle­di val­ja­lo bi u kratkim izvodi­ma navesti ono što bi na temelju Fukoovog tek­s­ta u “Arhe­ologi­ji znan­ja” bilo, kako mi vidi­mo, plodotvorno za književnois­tori­jsku anal­izu dikur­sa neophod­nu kada je reč o diskur­si­ma koji su ušli u književno tki­vo jednog književnog tek­s­ta i u nje­ga se upleli, poza­jmlju­jući mu pose­ban ton i, takod­je, jedan pogled na svet po kome je isti tekst u istori­ji književnos­ti pre­poz­natljiv. Evo, kon­ačno, rel­e­vant­nih Fukoovih iskaza i upu­ta dragocenih po našem mišl­jen­ju, za književnois­tori­jsku anal­izu diskur­sa u književnom tek­stu. U radu ćemo se koris­ti­ti pre­vodom “Arhe­ologi­je znan­ja” na srp­s­ki jezik (pre­vod Mladen Kozomara) objavl­jenom u Beogradu (“Pla­to”) 1998. godine. Bro­je­vi stran­i­ca tek­s­ta sa kojih je citat uzet biće nave­dene u zagra­di iza citi­ra­nog pasaža.

    1.“Prvi zadatak (istori­jske anal­ize jednog doku­men­ta, prim. B.T.) koji ona sebi postavl­ja jeste ne da ga tumači, niti da odre­di da li gov­ori istinu i kak­va je nje­go­va izraža­j­na vred­nost, već da ga obrad­ju­je iznu­tra: ona ga orga­nizu­je, kro­ji, raspodelju­je, ras­pored­ju­je, razmeš­ta po nivoima, utvrd­ju­je nizove, raz­liku­je ono što je znača­jno i ono što nije, iden­ti­fiku­je ele­mente, definiše jedinice, opisu­je odnose” (AZ 11).

    .

    .

    Neophod­na korek­tu­ra Fukoovog iskaza gledeć književnois­tori­jske anal­ize diskur­sa u književnom tekstu:

    .

    Pri­likom književnois­tori­jske anal­ize diskur­sa u književnom tek­stu, uistinu, nije neophod­no da tekst bude tumačen u smis­lu kako se on i inače tumači u vizuri jedne inter­pretaci­je tek­s­ta (prob­lemati­ka inten­ci­je dela /psihološke, kul­tur­alne, istorijske/ koja se odnosi na auto­ra, kom­pozi­ci­ju, žanr, književno značen­je, te na kon­sekvence složenos­ti književnog jezi­ka, odnose izraza i sadrža­ja, tj., odnosa označitel­ja pre­ma označenom, itd.), već da tekst bude “obrad­jen iznu­tra” te da anal­iza “odre­di jedinice, skupove, nizove, odnose” diskursâ prisut­nih u književnom tek­stu. Takod­je, u tim okvir­i­ma se podrazume­va da unutar književnog tek­s­ta val­ja da se obrati pažn­ja na izraža­jnu vred­nost diskur­sa onako kako je on od strane auto­ra postavl­jen (insceni­ran) u delu.

    2.“Treba odbac­i­ti gotove sin­teze i mračne sile pomoću kojih obično povezu­je­mo diskurse lju­di, tre­ba ih izg­nati iz senke u kojoj vlada­ju. I umesto da ih ostavi­mo da spon­tano važe, bol­je je za poče­tak iz metod­skih obzi­ra pri­h­vati­ti da imamo posla samo sa mnoštvom rasu­tih dogad­ja­ja” (AZ 26). (…) To su, sa svo­je strane, čin­jenice diskur­sa koje zaslužu­ju da budu anal­izirane kao i druge” (AZ 27).

    .

    .

    .

    Tumačen­je i korektura:

    .

    Pos­to­jeće diskurse koji su zaposeli pol­je književnog tek­s­ta val­ja izbac­i­ti u orbitu i pos­ma­trati ih kao “skupove iskaza” i to u okvir­i­ma “igre for­mal­nih analogi­ja ili seman­tičk­ih sličnos­ti”, jer isti nikako nisu tek “mnošt­vo rasu­tih dogad­ja­ja”, no, pros­to-napros­to, “čin­jenice diskur­sa”. Njih val­ja otkri­ti i anal­isati. Anal­iza tih diskur­sa dovešće, even­tu­al­no do skrivenog porekla toga diskur­sa, mada, kako sam Fuko veli, to “skriveno porek­lo” … “samo po sebi se nika­da ne može doseg­nu­ti”. Pa ipak, izves­ni man­i­fest­ni diskurs pos­to­ji, makar pos­to­jao u izves­noj “polućut­nji koja mu pretho­di” i u iskonu koji mu izmiče. (AZ 29) Ali, postoji.

    3.“Opis dikurzivnih dogad­ja­ja (rec­i­mo u jed­nom književnom tek­stu, prim. B.T.) postavl­ja jed­no sasvim dru­go pitan­je: kako to da se pojavio odred­jeni iskaz i nijedan dru­gi namesto nje­ga?” (AZ 32). “I ovde se jedan misaoni sis­tem može rekon­stru­isati samo počev od odred­jenog diskurzivnog sku­pa” (AZ 32). “Radi se o … pronalažen­ju neme, mrml­ja­juće, nepre­sušne reči koja iznu­tra pokreće glas koji se čuje, o uspostavl­jan­ju ble­dog i nev­idljivog tek­s­ta koji se provlači izmed­ju napisanih redo­va i katkad ih remeti” (AZ 32).

    .

    Tumačen­je: Nisu li ovi pasusi rel­e­van­tan dokaz da opisi koji se ovde pro­stiru i pred­lažu jesu samo nači­ni da se kaže da isti zapra­vo ima­ju primeren “metodološ­ki naboj” i da se taj “metodološ­ki naboj” posve dâ isko­ris­ti­ti pri istori­jskodiskurzivnoj anal­izi književnog tek­s­ta, a da time ponud­jeni opisi nikako neće izgu­biti važnost u pogle­du ono­ga čemu su bili namen­jeni — raz­ma­tran­ju uopštenih celinâ diskur­sa koje  (tek ili samo) istori­ja nudi. Da se odred­jeni diskurzivni skup da ela­borisati iz pos­to­jećeg književnog tek­s­ta ne bi tre­ba­lo da pret­stavl­ja ikak­vo izne­nad­jen­je, jer književni tekst i poči­va na izves­nom misaonom sis­te­mu (koga može da pret­stavl­ja i diskurzivni skup) i koji se “može rekon­stru­isati”. Pron­aći će se, veru­je­mo, upra­vo ona “nema, mrml­ja­juća, nepre­suš­na reč” u koju je u ontološkoj speci­fikaci­ji svo­je biti zaron­je­na i sama književnost.

    4.“Ono što bi tre­ba­lo okarak­ter­isati i indi­vid­u­al­i­zo­vati (unutar diskurzivnih for­ma­ci­ja prisut­nih u jed­nom književnom delu, prim. B.T.) jeste koegzis­ten­ci­ja rasu­tih i raznorod­nih iskaza, sis­tem koji ure­d­ju­je nji­hovu raspodelu, nji­ho­vo uza­jam­no podupi­ran­je, način na koji se oni uza­jam­no uključu­ju ili isključu­ju, pre­o­bražaj koji trpe, igra nji­hove smene, ras­pore­da i zamen­ji­van­ja” (AZ 39). U tome “može­mo uoči­ti neku pravil­nost: poredak u nji­hovom uza­stop­nom pojavlji­van­ju, korelacije u nji­hovoj istovre­menos­ti, položa­je koji im se mogu prip­isati u zajed­ničkom pros­toru (jednog književnog dela, prim. B.T.) uza­jam­no funkcionisan­je, povezane i hijer­arhi­zo­vane pre­o­braža­je. (.…) Jed­na tak­va anal­iza … će opi­si­vati sis­teme rasi­pan­ja. (…) U sluča­ju kada se unutar izvesnog bro­ja iskaza može opisati jedan takav sis­tem rasi­pan­ja, u sluča­ju kada se med­ju objek­ti­ma, tipovi­ma iskazi­van­ja, poj­movi­ma, tem­atskim izbori­ma može odred­i­ti neka pravil­nost (poredak, korelacije, položa­ji, funkci­je, pre­o­braža­ji), reći ćemo … da se tu radi o nekoj diskurzivnoj tvorevi­ni” (AZ 43). Opš­ta je pret­postavka, dak­le, da nema iskaza uopšte, iskaza slo­bodnog, neu­tralnog i neza­v­isnog, nego uvek iskaza koji je deo nekog niza ili sku­pa, koji igra jed­nu ulogu med­ju drugim, oslan­ja­jući se na njih i raz­liku­jući se od njih — on se uvek uključu­je u neku iskaznu igru, u kojoj on ima svoj udeo, ma koliko on bio mali ili bez­nača­jan (…) Nema iskaza koji ne pret­postavl­ja druge iskaze. Nema nijednog iskaza koji oko sebe ne bi imao pol­je koegzis­ten­ci­ja, uči­na­ka nizan­ja i uza­stop­nos­ti, ras­pored funkci­ja i ulo­ga. (…) Na toj osnovi iskazne koegzis­ten­ci­je izd­va­ja­ju se … gra­matič­ki odnosi izmed­ju rečeni­ca, logič­ki odnosi izmed­ju stavo­va, meta­jez­ič­ki odnosi izmed­ju objekt-jezi­ka i jezi­ka koji opisu­je nje­go­va prav­i­la, retorič­ki odnosi izmed­ju gru­pa (ili ele­me­na­ta) rečenice” (AZ 108).

    .

    Tumačen­je: Ovde nave­deni Fukoovi iskazi “poku­pljeni” sa dos­ta udal­jenih strana nje­gove knjige ali sa zajed­ničkom ide­jnom lin­i­jom ključnih iskaza na najpreg­nat­ni­ji mogući način ukazu­ju na to šta tre­ba da bude pred­met književnois­tori­jske anal­ize književnog dela, na šta u konkret­nom književnom delu, gledeć cil­ja anal­ize, val­ja obrati­ti pažn­ju. Takod­je, ukazu­je na kru­ci­jalne ele­mente i koor­di­nate metode koju val­ja involvi­rati u anal­izi. Književno delo je jed­na mater­i­jal­nost koju je artikulisao jedan glas, jed­na sre­d­i­na, jed­no doba. Oko tih mater­i­jal­nos­ti se oku­pl­ja­ju iskazi prisut­ni u književnom delu. I obr­nu­to, ta i tak­va mater­i­jal­nost okol­nos­ti u koji­ma je jedan iskaz dat odred­ju­je priro­du ikaza koji nikad nije nekakav “iskaz uopšte” nego oko sebe oku­pl­ja pol­je koegzis­ten­ci­jâ koje se pod­vr­ga­va priro­di anal­ize o kojoj ovde gov­o­rimo. Na temelju nave­denih Fukoovih iskaza moguće je pred­loži­ti i izvesti i odred­jen redosled koju bi tak­va anal­iza mogla da ima: najpre bi bilo potreb­no odred­i­ti sis­tem kome se pod­vr­gava­ju svi iskazi prisut­ni u književnom delu, pre­o­braža­ji (even­tu­al­nu hijer­arhi­ju pre­o­braža­ja) tih iskaza koji se odvi­ja­ju u istori­jskoj zoni dela. Celokup­nu anal­izu izvesti putem pro­ma­tran­ja gra­matičk­ih odnosa izmed­ju rečeni­ca, anal­ize logičk­ih odnosa izmed­ju stavo­va te anal­ize retoričk­ih i meta­jez­ičk­ih odnosa med­ju jezici­ma koji iskazu­ju vred­nosne stavove u pogle­du iznešenih ide­ja koji­ma se delo bavi ili je nji­ma ophrvano. Cilj je, kon­ačno, ukaza­ti na priro­du toga čega se sub­jekt u delu jezi­ka seća i na šta taj i takav sub­jekt pot­seća, na kakav nje­gov svet koji beše u nje­mu, njime “vladao”, pred nje­ga izlazio a on se, sub­jekt, u nje­mu ogledao, ne mogavši iz poret­ka toga sve­ta, istori­js­ki konkretnog sve­ta, da izad­je. Delo je diskurziv­na tvorevina koja gov­ori o konkret­noj istori­jskoj diskurzivnoj situaci­ji neka­da aktu­alnog stan­ja sve­ta i nje­gov­og tadašn­jeg poret­ka. Upra­vo to književnois­tori­js­ka anal­iza dikurza tre­ba da pokaže.

    5.Problematika ono­ga šta je to što jed­nom diskur­su dop­uš­ta da se pojavi, odnos­no “da bude smešten u jed­no pol­je spol­jašn­josti” (AZ 50) — a što čini prak­tičnu pozad­inu “koja omoguća­va objek­tivnost jedne anal­ize” — val­ja takod­je da bude uključe­na u pred­met raz­ma­tran­ja književnois­tori­jske anal­ize diskur­sa koji je prisu­tan u književnom delu a na čijem temelju se, potom, mogu da razume­ju književni fenomeni “kao obli­ci diskurzivnog dogad­ja­ja”, i to upra­vo oni koji sadrže tzv. “kontin­gent­na iskust­va” (u šta spa­da npr. iskust­vo ludi­la, kazne, sek­su­al­nos­ti), to jest sva kru­ci­jal­na iskust­va koje je Fuko pod­vr­gao pred­me­tu svo­jih istraži­van­ja i mes­ta su na koji­ma se i inače Fukoo­va teori­ja diskur­sa sreće sa književn­im fenom­e­nom. S druge pak strane “Arhe­ološ­ka anal­iza indi­vid­u­al­izu­je i opisu­je diskurzivne tvorevine. To znači da ona mora da ih upored­ju­je (…) da ih u onome što one mogu imati speci­fičnog dovede u odnos sa nediskurzivn­im prak­sama, koje ih okružu­ju i služe im kao opšti ele­ment” (AZ 170). U tom smis­lu, vidi­mo, da sa jedne strane imamo potre­bu da se diskurzivni dogad­jaj prisu­tan u književnom delu razume u iskustvu najšir­ih razmera, s druge pak strane “arhe­ološ­ka anal­iza upored­ju­je” ono što se pred njom pojavlju­je kao speci­fično i indi­vid­u­al­no, dovodeći to “u odnos sa nedikurzivn­im prak­sama koje ih okružu­ju”. Proisho­di, kako se čini, da “nediskurzivni fak­tori podržava­ju i okružu­ju diskurzivne” odnos­no da diskurzivne prakse preuz­i­ma­ju i trans­formišu ele­mente nediskurzivnih prak­si. Upra­vo ta čin­jeni­ca impli­ci­ra dovol­jan razlog da ista bude inko­r­pori­rana u književnois­tori­jsku anal­izu diskur­sa. Pitan­je kako se to dogad­ja val­ja da bude obrad­jeno u svakoj konkret­noj anal­izi o kojoj je ovde reč.

    6. Prob­lemati­ka iskaza, odnos­no anal­iza iskaza ili sku­pa iskaza (ovo posled­nje Fuko nazi­va “diskurzivnom tvorevnom”) kru­ci­jal­ni je deo književnois­tori­jske anal­ize diskur­sa prisutnog u jed­nom književnom delu. U tom smis­lu Fuko će reći: “Iskaz dak­le nije ele­men­tar­na jedini­ca koja bi bila pri­do­da­ta ili pomešana sa jedini­ca­ma koje opisu­je gra­mati­ka ili logi­ka. /Analiza iskaza odgo­vara jed­nom speci­fičnom nivou opisa/. On ne može da bude izd­vo­jen na isti način kao rečeni­ca, stav ili čin for­mu­lacije. Opis jednog iskaza ne svo­di se na izd­va­jan­je i karak­ter­i­zo­van­je jednog hor­i­zon­talnog seg­men­ta, već na odred­ji­van­je uslo­va u koji­ma se vrši­la funkci­ja koja je dovela do pos­to­jan­ja, i to speci­fičnog pos­to­jan­ja, jednog niza znako­va (koji nije nužno gra­matič­ki ili logič­ki struk­turi­ran. (…) Opis iskza se obraća, po jed­noj u izves­nom smis­lu ver­tikalnoj dimen­z­i­ji, uslovi­ma pos­to­jan­ja različi­tih značen­jskih skupo­va. (…) Iskaz nije neposred­no vidljiv i nije dat na tako očit način kao gra­matič­ka ili logič­ka struk­tu­ra … Iskaz je u isti mah nev­idljiv i neskriv­en” (AZ 118).

    .

    Tumačen­je: Književnois­tori­js­ka anal­iza diskur­sa prisutnog u jed­nom književnom tek­stu nika­da se ne “pokri­va” anal­i­zom gra­matičk­ih ili logičk­ih struk­tu­ra prisut­nih u jed­nom književnom delu niti ima nameru da bude “iscrp­ni opis gov­o­ra” ili “ono­ga što je rečeno” (M. Fuko) nego se u vezi sa rečen­im stvari­ma pita “o načinu nji­hovog pos­to­jan­ja”, o čin­jeni­ci da su se “upra­vo pojav­ile one — i niš­ta dru­go na nji­hovom mes­tu”. Fuko priz­na­je pos­to­jan­je polisemi­je unutar jednog iskaza što, potom, dozvol­ja­va hermeneu­tiku i tumačen­ja raznih proveni­jen­ci­ja, ali ovde se nikako ne radi o tome (Fuko nikako nije hermeneu­tičar. On odbi­ja da to bude!) nego o čin­jeni­ci pukog pos­to­jan­ja “ver­balne per­for­manse onakve kak­va je ona ost­vare­na”. Ovde se radi o sves­nom i decidi­ra­nom priz­nan­ju jednog “man­j­ka” (“man­j­ka” skrivenih značen­ja, potiski­van­ja, nekakvog tajnog pris­ustvu nerečenog) koji ima ulogu samo da bude svoj, da samo usmeri na čin­jenicu “da pos­to­ji”. Niš­ta više do to. A upra­vo to pos­to­jan­je tak­vo kak­vo jeste val­ja da bude pred­met anal­ize o kojoj je ovde reč. “Potreb­no je”, veli Fuko, “izves­no pre­o­braćan­je pogle­da i držan­ja (gledeć razumevan­ja prirode diskurzivnog iskaza, prim. B.T.) da bi se on pre­poz­nao i zah­va­tio u nje­mu samom” (…) Iskazni nivo se ocr­ta­va u samoj svo­joj blizi­ni” (AZ 120). Posled­i­ca toga je nužnost da se anal­išu “uslovi pod koji­ma se vrši iskaz­na funkci­ja”. “Gov­or”, kaže Mišel Fuko, “to je iskaz. Kao takav, on je stvar jednog opisa koji nije ni tran­scen­den­ta­lan ni antropološ­ki. (…) Ako je utvrd­jen­ja mogućnost iskazne anal­ize, ona tre­ba da dozvoli otk­lan­jan­je jedne tran­scen­den­talne usmerenos­ti, koju izves­tan oblik diskur­sa suprot­st­val­ja svim anal­iza­ma u ime bića tog gov­o­ra i temel­ja iz koga bi on morao da vuče svo­je porek­lo” (AZ 123). Drugim reči­ma, val­ja anal­isati diskurs sam, same iskazne nivoe, nikako ne — čemu inače teži her­menu­tič­ka anal­iza — nje­gove tran­scen­den­talne usmerenos­ti. Istori­jsko vreme je to koje tvori jedan odred­jeni dik­surs i ako je on u književnom delu vidljiv, nje­ga tre­ba anal­isati i dovesti ga “u prisutnost”.

    7.“Iskaze izučava­mo na grani­ci koja ih odva­ja od ono­ga što nije rečeno, u instan­ci u kojoj se oni javl­ja­ju isključu­jući sve ostale. Ne radi se o tome da nat­er­amo nemost koja ih okružu­je da pro­gov­ori, niti da pron­ad­je­mo sve što u nji­ma i kraj njih ćuti ili je bilo ućutkano”. (…) “Diskurziv­na tvorevina … jeste zapra­vo ras­pored man­jakavosti, prazn­i­na, odsut­nos­ti, grani­ca, pre­se­ka” (AZ 129). (…) “Poš­to su iskazi ret­ki, priku­pl­jamo ih u total­itete koji ih objed­in­ju­ju (reč je ovde, zapra­vo — pot­sećamo — o diskur­su “koji je kon­sti­tu­isan skupom znakovnih kon­sekven­ci”, prim. B.T.), i umnožava­mo smis­love koji nas­tan­ju­ju svakog od njih” (AZ 130). Šta, potom, sa nji­ma može­mo da uradi­mo, čemu će koris­nom oni da posluže? — U diskurzivnoj tvorevi­ni, u iskazu, naći ćemo jed­nu “drugu istori­ju”, onu koja teče “ispod istori­je” i “koja je neprestano anticipi­ra i beskra­jno pribi­ra prošlost”, jer u diskur­su se nalazi sve to: ver­bal­ni per­for­man­si koji su ost­vareni, poseb­ni nači­ni nje­gov­og pos­to­jan­ja, što sve može, na kra­ju, da bude opisano, u psi­hološkoj ili soci­ološkoj ravni, “kao razvoj men­tal­ite­ta”, ne bi li se “zah­vati­lo samo nji­ho­vo provalji­van­je na mes­tu i u vre­menu kada se ono dogodi­lo; da bi se pron­ašla nji­ho­va prodor­nost dogad­ja­ja” (AZ 131). Tako književnois­tori­js­ka anal­iza diskur­sa dobi­ja tačan tlocrt svo­joh uslo­va ali i svo­ga nači­na pos­to­jan­ja. Meto­da koja iza sve­ga toga sto­ji i koja sve to u svo­joj živosti obuh­va­ta sadržana je u okvir­i­ma četiri ter­mi­na: “čitan­je — trag — odgone­tan­je — pamćen­je” (AZ 133). Pomoću njih moguće je prati­ti tek­stove “duž nji­hovog snevan­ja”, probu­di­ti ih iz nji­hovog sna kako bi “na osnovu još čitljivi­jih bel­e­ga na nji­hovoj površi­ni” bio pron­ad­jen “ble­sak nji­hovog rod­jen­ja” (AZ 133). Iza sve­ga toga sto­ji klup­ko pozivite­ta diskur­sa “koga karak­ter­iše nje­go­vo jedin­st­vo kroz vreme, i to s one strane indi­vid­u­al­nih dela, knji­ga i tek­sto­va”, (AZ 137) i koga “odred­ju­je pol­je u kome even­tu­al­no mogu da se razvi­ju for­malne istovet­nos­ti, tem­ats­ki kon­ti­nu­iteti, prenošen­je poj­mo­va, polemičke igre. Tako poz­i­tivitet igra ulogu ono­ga što bi se mog­lo naz­vati istori­jskim apri­or­i­jem” (AZ 138).

    .

    Tumačen­je: Ovo posled­nje — “istori­jsko apri­ori” — odnosi se na “uslov stvarnos­ti iskaza”, odnos­no  na “uslov pojave iskaza, zakon nji­hove egzis­ten­ci­je, speci­fični oblik nji­hovog nači­na bivstvo­van­ja, načela pre­ma koji­ma oni opsta­ju, pre­o­bražava­ju se i iščezava­ju” (AZ 138).  Sva ova “prav­i­la”, uvereni smo, veo­ma dobro definišu moguću prak­su književnois­tori­jske anal­ize diskur­sa, (“ovde se u gus­ti­ni diskurzivne prakse radi o sis­temi­ma koji uspostavl­ja­ju iskaze kao dogad­ja­je i stvari koje ima­ju svo­je mogućnos­ti i pol­je upotrebe”  AZ 140),  upuću­jući je ka izgrad­nji sop­stvene dijalek­tike i speci­fičnih pravil­nos­ti koje važe samo za ovu vrstu anal­ize, toliko udal­jenu od “obične” hermeneu­tičke prakse.

    8. “Arhe­ološ­ki opis diskursâ se odvi­ja u dimen­z­i­ji jedne opšte istori­je. On nas­to­ji da otkri­je celo to područ­je ustano­va, ekonom­skih proce­sa i društvenih odnosa na koji­ma može da se artikuliše neka diskurziv­na for­ma­ci­ja. (…) On hoće da obelo­dani taj poseb­ni nivo na kome istori­ja omoguća­va odred­jene tipove diskur­sa, koji ima­ju svoj sop­stveni tip istoričnos­ti, i koji su u odno­su sa celim jed­nim skupom različi­tih istoričnos­ti” (AZ 178).

    .

    Tumačen­je:  Drugim reči­ma, “diskurzivne tvorevine nema­ju isti obrazac istoričnos­ti” (AZ 182), to jest promene jednog diskur­sa, na primer, iz oblasti pra­va ili med­i­cine, koje su se uistinu dogodile oko 1920., u književnos­ti su per­cipi­rane ili još oko 1900. ili su u njoj “uhvaćene” tek oko 1940. Zaš­to je to tako moguće je utvrdi­ti anal­i­zom pre­o­barža­ja čiji su tipovi bro­jni i sva­ki imli­ci­ra svo­je karak­ter­is­tičnos­ti koje je moguće opisati, odnos­no pokuš­tati “utvrdi­ti sis­tem pre­o­braža­ja” (preki­da) koga je najpre obelo­danio jedan književni tekst. Ovaj književni tekst u svom tlocr­tu naz­nača­va pak i ono što se nije prome­ni­lo te, dak­le, on takod­je upuću­je na ono prethod­no i već utvrd­jeno, odnos­no na kon­tu­nuitete (nadovezi­van­ja) koji pos­to­je u polju odred­jenih diskur­sa, odnos­no u polju nji­hovih sadrža­ja. Tak­va kre­tan­ja diskur­sa mogu, dak­le, biti prisut­na unutar jedne književne tvorevine. Velikom pre­o­braža­ju sti­la kod Džo­jsa i Virdžini­je Vulf  za više od pola veka pretho­di indus­tri­js­ka rev­olu­ci­ja koja je oko 1930. izrodi­la egzis­ten­ci­jal­is­tičku filosofi­ju bazi­ranu na apsur­du a koga putem gov­o­ra nesvesnog i unutrašn­jeg monolo­ga u svo­jim deli­ma uvode upra­vo ovi pis­ci. Diskur­si indus­tri­jske rev­olu­ci­je u svo­jim filo­zof­skim i književn­im pojavnos­ti­ma muti­rali su u filosof­s­ki gov­or o apsur­du koji je svoj pen­dant našao u gov­oru nesvesnog u jed­nom književnom delu. Odred­jene dikurzivne prakse ima­ju svo­je kon­ti­nu­itete i diskon­ti­nu­itete hor­i­zon­tal­no (po vre­men­skom nizu i liku) i ver­tikalno (različite vrste diskurzivnih tvorevina) koje se zbi­va­ju i razlažu pred našim oči­ma, ali su pre arhe­ološke anal­ize nev­idljive i nečitljive. Arhe­ološ­ka anal­iza kao “anal­iza prav­i­la svo­jstvenih različitim dik­surzivn­im prak­sama” omoguća­va upra­vo to, naime, da se “man­je nepre­cizno nego rani­je artikulišu anal­iza društvenih for­ma­ci­ja i epis­te­mološ­ki opisi” objeka­ta i poljâ unutar kojih diskur­si nas­ta­ju i u diskurzivn­im prak­sama se pojavlju i zbivaju.

    .

    6.Sum­ma jedne priče o diskurzivnoj anal­izi književnos­ti. Prospektiva.

     

    Sada ćemo pokušati da na temelju ovih iskaza i nji­hovih tumačen­ja sačin­i­mo jed­nu sum­mu  poz­i­tivnih čin­jeni­ca koje se odnose na pred­met književnois­tori­jske anal­ize diskur­sa u književnom tek­stu. U tim okvir­i­ma zbog sličnos­ti kon­cep­ci­jâ o prob­lem­ati­ci diskur­sa pozi­va­mo se na rad Arne Klavit­era (Arne Klawit­ter) pod naslovom: “Goruća bib­liote­ka. Fukoo­va jez­ič­ka ontologi­ja i nje­go­va diskursnoanal­i­tič­ka kon­cep­ci­ja mod­erne književnos­ti” (“Die ‘fiebernde Bib­lio­thek. Fou­caults Spra­chon­tolo­gie und seine diskur­s­an­a­lytis­che Konzep­tion mod­ern­er Lit­er­atur“62). Tako se može reći da je

     

    1.Književnost diskurs med­ju diskur­si­ma, diskurs za sebe.

    2. Pos­ma­trati književni tekst kao autono­man diskurs te sagle­dati kako se dru­gi diskur­si u tome tek­stu ogleda­ju — to je prob­lemati­ka diskur­sa u književnos­ti, to jest ona prob­lemati­ka koju smo razvi­jali na prethod­nim strani­ca­ma. U prak­si prob­lematike diskur­sa u književnos­ti imamo:

    3.diskurzivni poredak, odnos­no dikurzivnu for­ma­ci­ju sa čijeg temel­ja je moguće započeti anal­izu diskurzivne prakse.

    4.Fuko shva­ta diskurs kao dikurzivnu prak­su koju na jedan sis­tem­atičan način čine stan­ja koja stu­pa­ju u med­ju­sob­ni odnos o kome se kao prak­si govori.

    5. Ovu prak­su čini celokup­nost prav­i­la koja u jed­nom odred­jenom vre­men­skom otsečku i unutar odred­jenih živ­ot­nih i delat­nih okol­nos­ti odred­ju­ju funkci­ju iskaza jednog diskur­sa. Iako se ovaj diskurs sas­to­jiâ od znako­va koje čini jedan gov­or, on nije tek puki gov­or niti neki jezik ili “tekst” uopšte. On je jed­no “više” a anal­iza dikur­sa upra­vo to “više” val­ja da iznese na svet­lost dne­va. Da bi ona to iznela ona mora da analizira

    6. uslovl­jenost dikur­sa, odnos­no samu prak­su. Prob­lemati­ka prakse sadrži bro­jne kon­sekvence za anal­izu dikur­sa, pri čemu val­ja imati u vidu:

    7. pokretljivost, odnos­no diskon­ti­nu­itet istori­jskih for­ma­ci­ja diskursâ. (Klaviter, str. 354–355). U jed­nom vre­menu može biti više dikurzivnih for­ma­ci­ja koje Fuko, kako smo rek­li, nazi­va i prak­sama. Takod­je, unutar nave­denih prak­si val­ja imati u vidu i putem diskur­sa isti­can­je dikurzivnih objeka­ta. Jed­no odred­jeno stan­je o kome gov­ori jedan diskurs (na primer, bolest zvana depre­si­ja) nika­da ne pos­to­ji neza­v­is­no od diskur­sa, niti pre nje­ga (kaže se: ne pos­to­je “pre­diskursne ref­er­ence”). Pos­to­ji, doduše, jed­na mater­i­ja bolesti (elek­trolit­na ner­avnoteža u sman­jenom hipokam­pusu koji sto­ga ima man­je recep­to­ra za neu­ro­trans­miter sero­tonin) ali bez diskur­sa o njoj ne pos­to­ji neš­to što se zove depre­si­ja. Da bi pos­to­jala potreb­no je da se jed­na oso­ba unutar diskurzivne prakse objek­tiviše kao depre­siv­na. Ovo objek­tivi­ran­je zbi­va se u prak­si a unutar istraži­van­ja ozdravl­jen­ja od te bolesti pri društven­im insti­tu­ci­ja­ma za to pred­vid­jen­im (klinike). Odnos pre­ma toj bolesti (način dijag­nos­tiko­van­ja i lečen­ja) istori­js­ki je promenljiv a ta čin­jeni­ca odnosi se pre sve­ga na prob­lematiku prakse.

    8. U tom smis­lu diskurs je moguće razumeti i kao “pol­je prak­si” pa se sto­ga kaže da se diskurs ne pojavlju­je samo kao “pol­je jez­ičkog dogad­ja­ja” nego i kao “pol­je drugih prak­si”, i to prakse koja imp­liku­je pozi­ci­ju sub­jek­ta i tehnikâ sub­jek­tivisan­ja kao i prakse objek­tivisan­ja. (Klaviter, str. 355–356). Obe prakse se u okvir­i­ma diskurzivne anal­ize odnose na tzv. for­ma­ci­je znan­ja (Wisens­for­ma­tio­nen) zbog koje je Fukoo­va anal­iza diskur­sa i bila razvi­je­na. Budući da ovde gov­o­rimo o književnois­toi­jskoj anal­izi diskur­sa koja se odvi­ja unutar književnos­ti (lit­er­a­ture) ovde mora da se kaže sledeće:

    9. naime, da pos­to­je izvesne teškoće u okviru primene diskurzivne anal­ize na “epis­temičku-diskurzivnu pojavu” pop­ut književnos­ti, budući da se “u književnos­ti ne radi o iskaz­i­ma koji su pod­ložni ispi­ti­van­ju nji­hove istini­tosti” (Klaviter, str. 359). Sto­ga, vid­je­na kao neš­to što potiče sa ravni fik­ci­je i što čin­jenice kao takve pred­stavl­ja u fik­cional­nom okrilju, književnost nije imala svo­je mesto u Fukoovom delu “Arhe­ologi­ja znan­ja”. Umesto o književnom diskur­su val­ja­lo je da se gov­ori o diskur­si­ma koji književnost kon­sti­tu­išu kao svoj objekt (Klaviter, str. 359). Da bi se ti diskur­si mogli indi­vid­u­al­i­zo­vati oni pri­likom anal­ize biva­ju jed­ni od drugih odvo­jeni i to s obzirom na funkci­ju koju oni kao pose­ban način gov­o­ra ima­ju u književnos­ti. Pri tome pojam funkci­je se u tome kon­tek­stu nije razumevao u smis­lu “svrhe” nego više kao ozna­ka za “var­i­jablu”, gde pos­to­jan­je jedne var­i­jable ima uti­ca­ja na pos­to­jan­je druge. Drugim reči­ma, pojam funkci­je se tu odnosi na uvid kako književno kazi­van­je trans­formiše jedan diskurs, odnos­no kako se diskur­si u književnos­ti pre­o­bražava­ju. Sto­ga u Fukoovoj diskurzivnoj anal­izi nisu važni for­mal­ni uslovi pojavlji­van­ja smis­la, niti je u tom kon­tek­stu važno ikak­vo tumačen­je smis­la i značen­ja (taj način bavl­jen­ja književnošću pre­pušten je hermeneu­tičari­ma i struk­tu­ral­is­ti­ma!), nego su od sve­ga važni­ji “uslovi promenâ ili preki­da smis­la” kako bi se sagledale karak­ter­is­tične okol­nos­ti “pod koji­ma jedan smisao jednog diskur­sa biva ugašen da bi se nakon toga mogao pojav­i­ti neki dru­gi”. Posledice takvog vid­jen­ja stvari su brojne.

    10. Najpre se morao prob­lema­ti­zo­vati pojam “tekst” (Klaviter, str. 361). U novoj kon­stelaciji stvari tekst se više ne pos­ma­tra kao “nosi­lac izvesne količine značen­ja” nego kao sas­tavni deo jedne diskurzivne prakse u kojoj biva­ju naglašeni odred­jeni iskazi”. Jed­na te ista količi­na sig­nifika­tivnih znako­va mogla je da “funkcioniše unutar različi­tih diskurzivnih prak­si”. Shvat­a­lo se, naime, da jedan tekst “uvek sto­ji u izves­nom kon­tek­stu”, drugim reči­ma da je “tekst” neš­to što u sebi sadrži “intertek­stu­al­nu pod­logu”, te je, sto­ga, vezan za druge tek­stove. Drugim reči­ma, tekst je “pro­dukt i efekat diskurzivnih prak­si”. Time se sa temel­ja takvog razumevan­ja, a u kon­tek­stu o kome je reč, otvara jed­no novo područ­je istraži­van­ja, naime

    11. pol­je diskurzivnih dogad­ja­ja i iskaznih for­ma­ci­ja sa cil­jem da se “omogući difer­en­ci­jal­na anal­iza modalite­ta diskursâ” koji ima­ju “svoj sop­stveni tip istoričnos­ti i koji su u odno­su sa celim jed­nim skupom različi­tih istoričnos­ti” (M. Fuko: AZ, str. 178). Potreb­no je, naime, u okvir­ma pre­duzete arhe­ološke anal­ize da se “odrede diskur­si u nji­hovoj speci­fičnos­ti”, da se diskur­si slede “duž nji­hovih spol­jašn­jih rubo­va” a u cilju nji­hovog “bol­jeg omed­ja­van­ja” (M. Fuko: AZ, str 151). Tu je, izmed­ju osta­log, takod­je reč i o “reor­ga­ni­zaci­ji diskurzivnog pol­ja”, pri čemu se ima u vidu fenomen prelas­ka “jedne grupe iskaza u drugu” te nji­ho­va “inte­graci­ja u jedan opšti­ji pros­tor” (M. Fuko: AZ, str. 168). Ali taj “opšti­ji pros­tor” nije, kako bi se mog­lo da pomis­li, nekak­vo Fukoo­vo vezi­van­je za stari kon­cept “istori­je ideja”.

    12. Fuko je daleko od povezi­van­ja svo­je “arhe­ologi­je” sa istori­jom ide­ja, neizves­nim, kako kaže, pred­me­tom, pred­me­tom “nejas­nih grani­ca”, pos­tup­kom “bez prav­ca i čvrs­tine”, dis­ci­plinom “plu­ta­jućih gov­o­ra”, “nepovezanih tema”. Isti­ni za volju “istori­ja ide­ja”, kaže Fuko, “može da opiše i celu jed­nu igru raz­me­na i posre­dovan­ja izmed­ju različi­tih oblasti: ona pokazu­je kako se naučno znan­je širi, daje povo­da filosof­skim poj­movi­ma, i even­tu­al­no se uobliča­va u književn­im deli­ma; pokazu­je kako prob­le­mi, poj­movi i teme iz filosof­skog pol­ja u kome su for­mulisani mogu da se pre­meste pre­ma naučnom ili poli­tičkom diskur­su” (M. Fuko: AZ, str. 149). Nasuprot njoj, u suš­ti­ni svo­joj, “arhe­ološ­ki opis je upra­vo napuš­tan­je istori­je ide­ja”. To se napuš­tan­je, kako je Fuko for­mulisao, zbi­va u okvir­i­ma četiri tačke, i to: 1. arhe­ologi­ja nas­to­ji da odre­di “diskurse same, diskurse kao prakse pod­ložne prav­il­i­ma”, ona se obaća “dikur­su kao spomeniku”; 2. dok nas­to­ji da “odre­di diskurse u nji­hovoj speci­fičnos­ti” ona je “difer­en­ci­jal­na anal­iza modalite­ta diskur­sa”; 3. arhe­ologi­ja “odred­ju­je tipove i prav­i­la diskurzivnih prak­si svo­jstven­im poje­d­i­načn­im deli­ma, koji nji­ma ponekad upravl­ja­ju i gospo­dare u pot­punos­ti, a ponekad samo delim­ično”; kon­ačno, 4. arhe­ološ­ka anal­iza, za raz­liku od hermeneu­tičke, “ne nas­to­ji da zah­vati neuh­vatlji­vo jez­gro u kome autor i delo raz­men­ju­ju svoj iden­titet” no je “ni man­je ni više jed­no ponovno pisan­je, tj. ure­d­jeni pre­o­bražaj, u spol­jašn­josti, ono­ga što je već napisano … sis­tem­ats­ki opis jednog diskur­sa-pred­meta” (M. Fuko: AZ, str. 151–152).

     

     

    7.Upitno slo­vo unutar Zaključ­ka o mno­go­b­ro­jn­im mutaci­ja­ma i zapletenos­ti arhe­ološke teori­je diskur­sa pri anal­izi književnosti

     

    U ovoj ovde iskazanoj mreži “znan­ja” i “mož­da-znan­ja” o prob­lem­ati­ci diskur­sa — šta je moguće da se iskristal­iše? — Vrlo malo toga. To da diskur­si pos­to­je nesum­n­ji­va je čin­jeni­ca. Anal­izirati ih u polji­ma u koji­ma se pojavlju­ju odveć je složen  zadatak. Unutar jednog kom­plek­snog struk­turi­ra­nog sve­ta iskaza u svim oblas­ti­ma u koji­ma se pojavlju­ju, u okvir­i­ma redovnos­ti ali i izostana­ka tamo gde bi se očeki­vali, kon­ačno, ekstra­ho­vati nji­hove struk­ture, pri­pa­da zadatku mišl­jen­ja koga zada­ju sebi oni koji mis­le, istražu­ju i anal­išu kom­plek­sne sis­teme. O tim sis­temi­ma može­mo da gov­o­rimo samo kao o “nabača­ju” od koga smo poz­vani da ga razumemo, kao o “gewor­fene Entwurf” (M. Hajdeger) čiji kom­plek­sno bivstvo­van­je u jeziku nika­da neće­mo uspeti da otkri­je­mo, jer se ne daje otkriću unutar ovo­ga sve­ta, niti je ono za ovaj svet da bude otkri­to pred­vid­jeno. Fuko je ura­dio divnu stvar bacivši pred gladne znan­ja prob­lematiku diskur­sa i diskurzivne prakse, ali je taj pokret duha ka objašn­jen­ju jezi­ka i oko jezi­ka bio i ostao nedovršen­im, jer dovršet­ka u kom­plek­sno uvi­jen­im korelaci­ja­ma toga fenom­e­na — fenom­e­na diskur­sa — ne može da bude. Arhe­ologi­ja je slože­na i tam­na reč. Niš­ta se u njoj nije naš­lo što bi na jedan kon­ačan način mog­lo da bude raz­jašn­jeno. Književnost, sva je pri­li­ka, piše za sebe. U redu, piše, navod­no, i za druge, ali u njenoj utro­bi pos­to­je samo glat­ki zidovi danoga čiji se zakoni ne mogu razreši­ti unutar dese­to­hil­jadugodišn­je istori­je pis­ma i još star­i­je, daleko star­i­je, istori­je gov­o­ra. Pokušaj uspostavl­jan­ja sis­tema unutar bilo koje naučne prakse koja i inače ne sadrži, niti može da sadrži, čis­to for­mal­no gledano, trans­for­ma­ci­ju podata­ka koja bi bila neza­v­is­na od reprezentaci­jâ, pokazu­je se kao put koji se bez­nadežno rač­va u mno­go­b­ro­jn­im pravci­ma u pustin­ji. Seti­mo se samo kako smo započeli pisan­je ovog rada, sa kakvom energi­jom! Zaus­tavili smo se tamo gde smo počeli. I dru­gi koji su se bav­ili ovom prob­lematikom ostali su nedorečeni i zapetl­jani na putu koji se jed­nom već bio odvo­jio od glavnog puta, a sada biva shvaćen kao lavirint u pustin­ji koja gori od sunčeve pripeke. Rečni­ci diskurzivne anal­ize vrve od neo­dred­jenos­ti pri objaš­na­van­ju osnovnih poj­mo­va. Nar­avno, ta neo­dred­jenost se pro­moviše unutar zap­ta smrtne ozbiljnos­ti svih učes­ni­ka u diskusi­ji i u pisan­im doku­men­ti­ma o toj prob­lem­ati­ci sve u nadi da će se jednog dana doseći kristal­na jas­nost poj­ma koji je neodolji­vo zavodljiv te je zaveo bro­jne istraži­vače u razn­im oblas­ti­ma u koji­ma su oni želeli da ga pro­movišu (socilogi­ja, književnost, lingvis­ti­ka, semi­oti­ka, semi­ologi­ja, nau­ka o književnos­ti, nau­ka poli­tike, isto­ri­ografi­ja, antropologi­ja, nauke o kul­turi, lingvis­ti­ka tek­s­ta, soci­ol­ingvis­ti­ka, tek­stu­al­na semi­oti­ka, kog­ni­tivno ori­jen­ti­sana seman­ti­ka diskur­sa, deskrip­tiv­na gra­mati­ka, diskurziv­na lingvis­ti­ka tek­s­ta). Diskursni uni­verzum /Diskursuniversum/ (kao pojam) pokrenut od Pir­sa (Ch. Peirce) u okvir­i­ma jednog misaonog i iskaznog hor­i­zon­ta kao okvir­na oblast važen­ja iskaza i mis­li koji poči­va­ju u oblasti iskust­va kon­ačno je bio shvaćen kao “jed­na vrs­ta kon­tek­stu­alnog kon­te­jn­era” na čijoj izra­di nije vre­de­lo radi­ti, jer na sve strane “prop­uš­ta”. I ne radi se, kada je reč o novi­joj kul­tur­ološkoj istori­ji, ovde samo o neuspe­hu toga poj­ma (poj­ma diskur­sa), nego je ovde takod­je reč o priro­di pred­meta human­is­tičk­ih nau­ka uopšte. Jer, kako je Fuko još u “Reči­ma i stvari­ma” rekao “human­is­tičke nauke nisu anal­iza ono­ga što je čovek po svo­joj priro­di, nego anal­iza koja se pruža izmed­ju ono­ga što je čovek u svom poz­i­tivite­tu (biće koje živi, radi i gov­ori) i ono­ga što tom istom biću omoguća­va da saz­na (ili da traži da saz­na) šta je živ­ot, u čemu se sas­to­ji sušti­na rada i nje­gov­ih zakona i na koji način može gov­oriti“63. Fukoa je, videli smo, intereso­va­lo kako čovek duž mnogih veko­va gov­ori, kako se nje­gov gov­or pret­vara u instu­cional­i­zo­vani gov­or, kako on zbog toga pati, jer putem insti­tu­ci­ja je on, čovek, koliko slo­bode dobio toliko je putem njih i izgu­bio. U insti­tu­ci­ja­ma čovekovim izgu­bio se nje­gov gov­or o bivstvo­van­ju. Gov­or o tome, o bivstvo­van­ju, insti­tu­ci­je fal­si­fiku­ju i čovek se sto­ga začas nad­je u ne-mes­tu svo­ga bivstvo­van­ja. Čita­va mod­er­na epis­temè bila je vezana za “iščeza­van­je gov­o­ra”, za “pomer­an­je jezi­ka pre­ma objek­tivite­tu” (M. Fuko). Šta su dru­go “Arhe­ologi­ja znan­ja” i “Reči i stvari” do gov­or o tome kako se jezik objek­tivisao i otudjio od bivstvo­van­ja. Poja­va “čove­ka u znan­ju” pokazu­je da je čovek odgov­o­ran zbog toga što je kon­ačan. Mišl­jen­je o diskur­su je jedan oblik nar­ciz­ma u koga je ugrad­jeno čoveko­vo verovan­je da mu je moguće da pro­dre u zakone sop­stvenog gov­o­ra, a izvan, puke jas­noće koja mu se ukazu­je kroz nje­go­vo tra­jan­je. On se u XVII veku uputio izvan onih zakona koji su mu do tada gov­o­rili o jed­nos­tavnos­ti nje­gov­og bivan­ja. Čovek je morao da ostane pre u pes­mi, nego u utvr­dama ikakvih arhe­ologi­ja znan­ja ili genealogi­je stvari. Jer, sva ta znan­ja potiču sa temel­ja čovekovog verovan­ja da izvan prirode u kojoj je ukopan pos­to­ji neš­to što je od toga još suštin­ski­je i još suš­tastveni­je (reč je o pukom “for­mal­iz­mu” naučnog znan­ja). Pokušaj da se pono­vo “doseg­ne punoća svo­jih sadrža­ja” putem naknadnog izuča­van­ja kore­na samo otudju­je čove­ka od nje­gove prve i jedine suš­tine: da bivstvu­je i da gov­ori, ne praveći sebi lažnih Zakona od nauke i pod­muk­lih uti­sa­ka da se “upra­vo neš­to novo rad­ja”. Isti­na leži kod Helder­li­na i, mož­da, nikako kod Mark­sa, Fro­j­da ili Hegela. Sa ovom tro­ji­com započin­ju suko­bi dana, sa onim prvim osta­je­mo u jutru našeg bivstvo­van­ja. Bilo je bol­je osta­ti miran, na stup­n­ju Helder­li­nove epis­teme, borav­i­ti  u prirod­nom jeziku stvari nego se upući­vati u ubist­vo ion­ako nepos­tio­jećeg boga. Iz “unutrašn­josti jezi­ka” mi ne vidi­mo, za raz­liku od Fukoa, “čovekovu kon­ačnost”, nego tek mogućnost za nas­tavak nje­gov­og prirodnog stan­ja u kome će, bez nauke i njenih zavodljivosti, čovek živeti u pes­mi. Niče, Kaf­ka, Bataj, Beket su suro­gati čove­ka veru­jućeg u nauku. Da ne gov­o­rimo o Artou, Ženeu i ostal­im pisci­ma propasti. Helder­lin i Malarme su oni ostaci dana sa kojim će čovek ući u zoru sa izvornom nevi­nošću reči. Sve osta­lo može da bude, makar i inge­niozno, nakla­pan­je o jeziku ili diskur­su, ili o obo­ma, svejedno.

     

     

     

     

     

     

     

    1 Mišel Fuko: “Poredak diskur­sa” (“L’Or­dre du dis­cours”), 1971; isti autor “Arhe­ologi­ja znan­ja” (“L’Archéolo­gie du savoir”), 1969, “Reči i stvari” (“Les Mots et les Choses”), 1966

    2 Michel Pêcheux: “Analyse automa­tique du dis­cours” 1969, “L’In­quié­tude du dis­cours”, 1990

    3 Mišel Fuko: “Poredak diskur­sa”, prev. Dejan Aničič, Lozni­ca, Kar­pos, 2007, str. 40

    4 Mišel Fuko: “Arhe­ologi­ja znan­ja”, prev. Mladen Kozomara, Beograd, Pla­to, 1998, str. 88

    5 Lit­er­atur und Wis­sen. Ein inter­diszi­plinäres Hand­buch”, prir. Roland Bor­gards i dru­gi, Stut­gart, Met­zler 2013, str. 32

    6 O ovome o čemu je ovde bilo reči vide­ti šire u: “Diskurs­forschung. Ein inter­diszi­plinäres Hand­buch”, Bd. 1–2, prir. J. Anger­muller, M. Non­hoff, D. Wrana i dru­gi. Rečeno se odnosi na prvi tom. Biele­feld, Tran­script, 2014, strane 17–18 “Uvo­da” (“Ein­leitung. Diskurs­forschung als The­o­rie und Analyse. Umrisse eines inter­diszi­plinären und inter­na­tionalen Feldes”) čiji je autor Johannes Anger­muller. Prim. B.T.

    7 Paul A. Bové: “Dis­course”. U: Frank Lentric­chia i Thomac McLauglin (prir.) “Crit­i­cal Terms for Lit­er­ary Study”, Chica­go, Uni­ver­si­ty of Chica­go Press, 1995. Navod iz Boveovog tek­s­ta u orig­i­nalu nalazi se na strani 52. Isti tekst pod naslovom “Diskurs” preve­den je i na srp­s­ki jezik. Pre­vodi­lac Vladimir Gvoz­den. “Zlat­na gre­da”, mart 2005, str­na 64–67. Nave­deni citat je sa strane 65. Prim. B.T.

    [8] Johannes Anger­muller: “Ein­leitung. Diskurs­forschung als The­o­rie und Analyse. Umrisse eines inter­diszi­plinären und inter­na­tionalen Feldes”, nav. izdan­je sa nav. prired­ji­vači­ma, Biele­feld, Tran­script 2014, str. 24 i 25

    [9] Više o tome vide­ti u: Myr­i­am Dunn i Vic­tor Mauer: “Was ist Diskur­s­analyse? Annäherung an ein het­ero­genes Kon­strukt”. U: Dunn, Myr­i­am ; Mauer, Vic­tor. “Diskur­s­analyse : die Entste­hung der Nationalen Sicher­heitsstrate­gie der USA”. Meth­o­d­en der sicher­heit­spoli­tis­chen Analyse / Alexan­der Sied­schlag (Hrsg.). Wies­baden: Springer VS, 2014. 193–221.Ovde str. 5

    [10]  Myr­i­am Dunn i Vic­tor Mauer, nave­deni rad, str 5

    [11] O tome gov­ori Haj­den Vajt (H. White) u tek­stu “Auch Klio dichtet oder Die Fik­tion des Fak­tis­chen”, Stuttgart 1991, str. 10. Prim B.T.

    [12] Izvor: litde.com /http://litde.com/verfahren-der-textanalyse/diskursanalyse-diskursgeschichte.

    [13] Johannes Anger­müller: “Diskur­s­analyse: Strö­mungen, Ten­den­zen, Per­spek­tiv­en. Ein Ein­führung”, u: Diskur­s­analyse: The­o­rien, Meth­o­d­en, Anwen­dun­gen”, prir. Johannes Anger­müller, Mar­tin Non­hof, Kathrin Bun­z­mann, Ham­burg, Argu­ment Ver­lag 2001, str. 7–20

    14 Mišel Fuko: “Poredak diskur­sa”, u: “Mišel Fuko: hrestom­ati­ja”, Vojvod­jan­s­ka soci­ološ­ka aso­ci­jaci­ja, Novi Sad 2005, str. 41–42

    15 Mišel Fuko: “Arhe­ologi­ja znan­ja”, Beograd, “Pla­to” 1998, str. 126–127. Naslov originala:l“L’Archéologie du savoir”, Ed. Gal­li­mard, Paris 1969.

    16 Mišel Fuko: “Poredak diskur­sa”, nav. izdan­je Novi Sad 2005., str. 38

    17 Mišel Fuko: “Reči i stvari”, Beograd, Nolit, 1971, str. 108

    18 Mišel Fuko: “Reči i stvari”, nav. izdan­je, str. 109

    19 Mišel Fuko: “Reči i stvari”, nav. izdan­je, str. 109

    20 Mišel Fuko: “Reči i stvari”, nav. izdan­je, str. 110

    21 “Lexikon Kri­tis­che Diskur­s­analyse. Eine Werkzeugk­iste”, prir. Siegfried Jäger. Jens Zim­mer­mann, Edi­tion Diss, UNRAST-Ver­lag, Mün­ster 2010, str. 116

    22 Michel Fou­cault: “Hermeneu­tik des Sub­jek­ts. Vor­lesun­gen am Col­lége de France (1981–1982), Suhrkamp, Frankfurt/M 2004. Orig­i­nal­no izdan­je 2001, str. 308–336

    23 Michel Fou­cault: “Überwachen und Strafen”, Suhrkamp, Frankfurt/M 1994 (orig­i­nal 1975), str. 249

    24 Pre­ma Mišelu Fuk­ou čini se da sva­ka kul­tura sadrži jed­nu svo­ju karak­ter­is­tičnu ogledal­nu sliku (Spiegel­bild), odnos­no jedan “codes fon­da­men­taux” unutar koga se navod­no oku­pl­ja­ju “ceux qui régis­sent son lan­gage, ses sché­mas, ses échanges, ses tech­niques, ses valeurs, la hiérar­chie de ses pra­tiques”. Vidi: M. Fou­cault: “Les mots et les choses. Une archéolo­gie des sci­ences huma­nines”, Paris 1966, str. 20.

    Ovo samo delim­ično odgo­vara isti­ni, budući da empir­i­js­ki poredak stvari počesto prouzroku­je neš­to treće, pri čemu se čini “kao da kul­tura oslobad­ja­jući se delim­ično svo­jih lingvis­tičk­ih, per­cep­tivnih i prak­tičnih veza, pri­men­ju­je na njih neku vrstu pomoćne mreže koja ih neu­tral­iše, a u nji­hovom med­jupros­toru ih istovre­meno ističe i isključu­je, dovodeči ih pred samo biće poret­ka. (…) Tako se ta ‘središn­ja’ regi­ja, u ono­likoj meri uko­liko ispol­ja­va načine bivan­ja poret­ka, može sma­trati kao najbit­ni­ja: ona pretho­di reči­ma, per­cep­ci­ja­ma i gestovi­ma koji tre­ba da tu regi­ju izraze sa man­je ili više tačnos­ti i sreće. (…) Tako u svakoj kul­turi, izmed­ju upotrebe onog što bis­mo mogli naz­vati kodek­som koji ras­pored­ju­je i reflek­si­je o poretku, pos­to­ji golo iskust­vo o poretku i nje­gov­im način­i­ma bivan­ja”. Vidi: M. Fuko: “Reči i stvari, nav. izdan­je, str. 64–65. To “golo iskust­vo o poretku i nje­gov­im način­i­ma bivan­ja” u jed­noj kul­turi val­ja da bude pod­vrgnu­to jed­noj anal­izi — anal­izi diskur­sa — koja je, kao što vidi­mo, nužno slože­na zbog pos­to­jan­ja jedne “središn­je regi­je koja razotkri­va poredak u samom svom biću” i posve je /ta regija/ sum­n­jiča­va spram bizarnog i pojed­nos­tavl­jenog gledan­ja da unutar jedne kul­ture pos­to­je samo tek izves­ni “codes fon­da­men­taux”, pret­stavl­ja­jući na taj način kul­tu­ru samo unutar njenih površin­skih, “kod­nih” efeka­ta.  Da bi se tak­vo pojed­nos­tavl­jeno gledan­je na klu­tu­ru izbe­g­lo neophod­na je jed­na arhe­ološ­ka anal­iza epis­te­mološkog pol­ja. Prim. B.T.

    25 O fran­cuskoj školi diskurzivne anal­ize vide­ti mono­grafi­ju Gly­na Williamsa: “French Dis­course Analyse. The Method of Post.structuralism”, Rout­ledge, Lon­don 1999.

    26 Vide­ti primera radi radove: R. Barthes: “La lin­guis­tique du dis­cours” (u: “Sign, Lan­guage, Cul­ture”, The Hague 1970), J. Kris­te­va: “Ide­olo­gie des Diskurs­es über Lit­er­atur” (u: Richard Brüt­ting, Berhard Zim­mer­mann (prir.) “The­o­rie — Lit­er­atur — Prax­is. Ein Arbeits­buch zur Lit­er­atur­the­o­rie seit 1970”, Frankfurt/M 1975, G. Genette: “Struk­tu­ral­is­mus und Lit­er­atur­wis­senschaft” (orig. na franc 1966); vide­ti pre­vod na nemač­ki jezik 1972 u: H. Blu­men­sath: “Struk­tu­ral­is­mus in der Lit­er­atur­wis­senschaft”, Köln 1972.

    27 Rolf Kloepfer: “Die neue Lit­er­atur­wis­senschaft ist ein Werk von Gen­er­a­tio­nen”. R. Kloepfer: “Kann die Lit­er­atur­wis­senschaft Wis­senschaft wer­den?”, u časopisu “Sprache im tech­nis­chen Zeital­ter”, Nr 38, 1971, str. 166.

    28 Arne KLawit­ter: “Diskur­s­analyse. Diskurs und Archiv”, u: Michael Ostheimer: “Litwer­atur­the­o­rie. Auf­sätze und Anwen­dun­gen”, Van­den­hoeck § Ruprecht, Göt­tin­gen 2008, str. 172

    29 Michel Fou­cault: “Le lan­gage à l’in­fi­ni”, u: “Tel quel”, broj 15, jesen 1963, str. 47

    30 Arne Klawit­ter, nav. rad str. 173

    31 Michel Fou­cault: “Le lan­gage à l’in­fi­ni”, u: “Tel quel”, broj 15, jesen 1963, str. 49

    32 Achim Geisen­hanslücke: “Der Wider­stand gegen die The­o­rie. Lit­er­atur und Diskur­s­analyse bei Michel Fou­cault”, u: Mar­cus S. Klein­er: “Michel Fou­cault. Eine Ein­führung in sein Denken”, Frank­furt a. Main 2001, str. 68

    33 Clemens Kamm­ler: “His­torische Diskur­s­analyse (Michel Fou­cault)”, u: Klaus-Michael Bog­dal (prir.) “Neue Lit­er­atur­the­o­rien. Eine Ein­führung”, Opladen 1997, str. 51

    34 Michel Fou­cault: “Die Ord­nung der Dinge. Eine Archäolo­gie der Human­wis­senschaften”, Frank­furt a. Main 1974, str. 365 (franc. “Les Mots et les Choses. Une archéolo­gie des sci­ences humaines”, Paris 1966)

    35 Thomas Ernst: “Fou­cault, die Lit­er­atur und der Gegendiskurs”, u: Mar­win Chla­da, Gerd Dem­brows­ki (prir.) “Das Fau­caultsche Labyrinth”, Alib­ri Ver­lag, Aschaf­fen­burg 2002, str.154

    36 Mišel Fuko: “Poredak gov­o­ra”, u: “Mišel Fuko 1926–1984-2004. Hrestom­ati­ja”, Vojvod­jan­s­ka soci­ološ­ka aso­ci­jaci­ja, Novi Sad 2005, str. 48

    37 Michel Fou­cault: “Schriften zur Lit­er­atur”, Min­hen 2003, str. 334

    38 Friedrich A. Kit­tler: “Ein Erd­beben in Chili und Preußen”, u: “Posi­tio­nen der Lit­er­atur­wisssen­schaft: Acht Model­l­analy­sen am Beispiel von Kleists ‘Das Erd­beben in Chili’ ”, prir. David E. Well­bery, Minhen,1985, str. 24

    39 Susanne Scholz: “Objek­te und Erzäh­lun­gen: Sub­jek­tiv­ität und kul­tureller Dingge­brauch im Eng­land des frühen 18. Jahrhun­derts”, König­stein, 2004, str. 8

    40 Ulla Hasel­stein: “Die Gabe der Zivil­i­sa­tion: Kul­tureller Aus­tausch und lit­er­arische Textprax­is in Ameri­ka 1682–1861”, Min­hen 2000, str. 155

    41 Mišel Fuko: “Reči i stvari”, “Nolit”, Beograd 1971, str. 110

    42 Mišel Fuko: “Reči i stvari” nav. izdan­je, str 110

    43 Michel Fou­cault: “Arche­olo­gie ein­er Lei­den­schaft”, u: “Schriften in vier Bän­den. Dits et Ecrits” IV, Frankfurt/M. 2005, str. 738

    44 Michel Fou­cault: “Zur Pub­lika­tion der Niet­zsche-Gesam­taus­gabe /1967/, u: “Schriften in vier Bän­den. Dits et Ecrits” IV, Frankfurt/M. 2005, str. 1027

    45 Michel Fou­cault: “Die sprache, unendlich”, u: Schriften in vier Bän­den. Dits et Ecrits” I, Frankfurt/M. 2001, str.

    46 Mišel Fuko: “Arhe­ologi­ja znan­ja”, “Pla­to”, Beograd 1998, str. 108

    47 Mišel Fuko, nav. rad, str. 135

    48 Mišel Fuko, nav. rad, str. 13

    49 Mišel Fuko, nav. rad, str. 215

    50 Rain­er Baas­ner, Mario Zens: “Meth­o­d­en und Mod­elle der Lit­er­atur­wis­senschaft. Eine Ein­führung”, Erich Schmidt Ver­lag, Berlin 1996, str. 134

    51 Achim Geisen­hanslüke: “Gegendiskurse. Lit­er­atur und Diskur­s­analyse bei Michel Fou­cault”, Syn­chron Pub­lish­ers, Hei­del­berg 2008, str. 85

    52 Achim Geisen­hanslüke, nav. rad, str. 125

    53 Roman Jakob­son: “Šta je poez­i­ja?” (“Co to jest poez­ja?”, 1933). Navod preuzet iz knjige Ane Bužin­jske i Miha­la Pavela Markovskog “Književne teori­je XX veka”, “Službeni glas­nik”, Beograd 2009, str. 226

    54 Mišel Fuko: “Arhe­ologi­ja znan­ja”, nav. izdan­je, str. 100–101

    55 Mišel Fuko: “Arhe­ologi­ja znan­ja”, nav. izdan­je, str. 108

    56 Petra Gehring: “Fou­cault — Die Philoso­phie im Archiv”, Cam­pus, Frank­furt am Main, 2004, str.132

    57 Michel Fou­cault: “Gespräch mit Michel Fou­cault” u: “Schriften, III. Dits et Ecrits”, (Bd. III), Suhrkamp, Frank­fur­tam Main 2003, str. 521

    58 Mišel Fuko: “Riječi i stvari”, “Nolit”, Beograd 1971, str. 110

    59 Michel Fou­cault: “Funk­tio­nen der Lit­er­atur”, u: Eva Erd­mann, Rain­er Forst, Axel Hon­neth (prir.) “Ethos der Mod­erne. Fou­caults Kri­tik der Aufk­lärung”, Cam­pus Ver­lag, Frank­furt am Main 1990, str. 233

    60 Michel Fou­cault: “Funk­tio­nen der Lit­er­atur” u nav. izdan­je, str. 233

    61 Achim Geisen­hanslüke: “Gegendiskurse. Lit­er­atur und Diskur­s­analyse bei Michel Fou­cault”, Hei­del­berg 2008, str.128

    62 Knji­ga je objavl­je­na u “Syn­chron Wis­senschaftsver­lag der Autoren” u Hajdel­ber­gu 2003. Stran­ice na koje se pozi­va­mo u ovom radu su 353–376. Prim. B.T.

    63 Mišel Fuko: “Reči i stvari. Arhe­ologi­ja human­is­tičk­ih nau­ka”, srp­skohrvats­ki pre­vod, Beograd, “Nolit” 1971, str. 392

    .

    .

    .

    .

    .

    .