Probuđena

Lat­est posts by Mar­i­jana Čanak (see all)

    Rodi­la se u postelji­ci. Dva dana su žene oble­tale oko trbuha njene majke, masir­ale, dozi­vale i pevale. Kad je sve uti­h­nu­lo, samo je izletela. Bilo je četvrt do tri. Sama se uspuza­la do majčinih gru­di i počela da sisa. Njeno hran­jen­je bole­lo je više nego porođaj. Ujedala je i vuk­la kao da iz nabrek­lih bra­davi­ca isisa­va podzem­no mleko. Kad je sita i čista, tad naj­glas­ni­je plače. Žene se opet sjate u pomoć, pa je naiz­menično priv­i­ja­ju uz sebe i ljul­ja­ju. Izmori svaku. Jed­na osvane s crven­im peča­ti­ma na licu, dru­ga sa sed­im pra­men­ovi­ma, trećoj se rascve­ta kuri­je oko. Nje­na maj­ka već je rodi­la tro­je, a s njom je sluđe­na kao prvorotk­in­ja. Čupa kosu, trga gru­di, grebe se po buti­na­ma. — Šta sam zgreši­la da tebe dobi­jem! - vrišti nad kolevkom. Zapo­maže za svo­jim starim živ­o­tom sve dok je muž ne ščepa za vrat, pa je prilepi uz zid kao mušicu. — S kim si je prav­i­la, gov­ori! — gle­da je zakr­vavl­jen­im pogle­dom i viče. — Znaš dobro da nikad ne omanem! Seme mi je val­jano, mušku decu daje, a ne čudoviš­ta! Kur­va rodi­la kurvu! Puš­ta je da skl­izne niz zid, da se skljo­ka kao poha­b­ana vreća. Izlazeći pljune u kolevku, pa se sav zgađen sjuri u prvu kafanu i ne vraća se dan­i­ma. Da im ćer­ka ne razori kuću, odneli su je babi na čuvan­je. Tamo je pro­ho­dala i pro­gov­o­rila. Posle su je vratili. — Imaće posla u kući. Nek služi braću. Nek se uči.

    Kad navrši pet god­i­na, maj­ka je uči da mesi hleb. Uči je str­plji­vo. — Sad ćemo ga pokri­ti i ostavi­ti da naraste. Čim se maj­ka okrene dru­gom poslu, ona trga komadiće tes­ta i obliku­je ih u čovečuljke. Ređa ih ispred sebe, proba­da ih viljuškom i ječi umesto njih, jed­nom odru­bi glavu, a druge nag­o­ni da se njome lop­ta­ju, neposlušn­i­ma kida udove, pa ih pre­sađu­je drugi­ma na leđa i sme­je se toj četi mal­ih čudoviš­ta koja se kote pod njenom rukom. Maj­ka je zgranu­ta, gle­da je otvorenih usta. — Nek mi oprosti ovaj hleb, ubiću je golim ruka­ma! - prosikće i ustre­mi se na dete. Mala je zaus­tavl­ja pogle­dom. — Ššš! - stavl­ja prst preko usta. — Čuješ? Neko kuka! Maj­ka sluša kao omađi­jana, srce joj zatut­nji u oba uha. Čuje plač i zapo­ma­gan­je, crna odeća šušti i nat­a­pa se slanom vodom, čuje kako zjapi iskopana raka, voš­tan­ice cvrče, ven­ci se ple­tu u posm­rtne počasti. — Umreće neko! — čuje dečji glas i prene se. Pukne je preko usta, pa pokupi rasute čovečuljke i umeša ih nazad u hleb. Sve će zab­o­rav­i­ti. — Deč­ja posla! — pokuša­va da umiri samu sebe. — Sve na igru okreće i izmišl­ja! Svi smo to radili ko deca, zab­o­rav­i­lo se. Sutradan sama mesi hleb. — Neka je, još je mala, naučiće se, ima vre­me­na — gov­ori pojačava­jući vatru. Kako stavi hleb u pećnicu, muž joj se s vra­ta stropoš­ta na kauč. — Umr­la mi stara — kaže i pokri­je oči.

    Kad je navrši­la sedam, nevoljno su je poslali u školu. — Ško­la je za dan­gube. Glu­pos­ti­ma im pune glavu, prave od njih ner­ad­nike! — otac gunđa, a maj­ka joj krvnič­ki zateže pletenicu. — Nek ide, od nje ion­ako nema niš­ta! — zaključi, pa pljune na prag. — Šta je začešl­javaš čitav dan, ne spre­ma se za uda­ju! — drekne i zapreti šakom. Maj­ka podigne ruke da zašti­ti glavu, a ona istrči iz kuće. Trči ko bez duše, nijed­nom se nije osvr­nu­la. U školi voli knjige, drugu decu ne može da smis­li. Vodi duple sveske — jed­nu za sebe, a drugu sa izmišl­jen­im lek­ci­ja­ma i lažn­im zadaci­ma, za slučaj da neko zatraži da od nje prepisu­je. Ubr­zo niko od nje ne traži niš­ta, ostavl­ja­ju je na miru. Ni sa kim ne deli ni odmor, ni užinu. Učitelji ne ospo­rava­ju da je bis­tra, ali ih neka jeza podi­lazi od njene bistrine. — Bis­tra ko gorske oči! — sašap­tava­ju se. — Svu pamet ovog sve­ta da pokupi, sreć­na neće biti! 

    U četvr­tom razre­du optuže­na je da je ukrala sat. Svi iz razre­da upiru oči u nju, dok zla­tokosa iz prve klupe sto­ji pred učitel­jem i objašn­ja­va plačn­im glasom: — Plavi sat. Kopča se ko narukvi­ca. Ujak mi ga kupio u Beču. Mama će mi ruku odseći ako ga ne nađem! Samo neka ga vrati, nikome neću niš­ta reći! Nemo­jte niko­ga kazni­ti, samo neka mi se vrati šta je moje! Ona oseća sve te poglede, zavlače joj se pod sukn­ju i mile po nadraženoj koži kao mravi, pre­tražu­ju sva­ki ped­alj njenog tela, traže plavi sat. — Proguta­la ga je! - sašap­tava­ju se, pokazu­ju na nju i zlob­no se sme­ju. Ne oda­jući ni trunku uzne­mirenos­ti, ona mirno crta u jed­nu od svo­jih duplih svesa­ka i ne odva­ja pogled od papi­ra. Učitelj zahte­va da svi­ma pre­trese torbe i dže­pove. Svi poslušno istre­saju knjige, sveske, per­a­ton­ice i ostatke hrane na klupe. Ona završa­va crtež, oživl­ja­va ga hitrim nanosi­ma sen­ki i zat­vara svesku. Zado­volj­na je. Sag­in­je se da vrati svesku u tor­bu, ali je učitel­je­va ruka zaus­tavi. Steg­ne je oko zglo­ba i sves­ka padne pod nje­gove noge. — Da vidim kakav to zapis­nik vodiš — kaže podruglji­vo i zagle­da se u crtež. Usna mu zati­tra, lice promeni boju, njoj pul­sira oko zglo­ba. — Šta je ovo!? — viče i okreće crtež pre­ma razre­du. — Sat! Sat! — učion­i­com odjeku­je kao eho. — Moj sat! - skoči zla­tokosa, pa pruži ruku kao da bi ga išču­pala iz sveske. Učitelj trl­ja sle­poočnice, utiša­va razred, zarekao bi se da se skazaljke pomer­a­ju na tom nacr­tanom satu. Kad svi uti­h­nu, začu­je se glas­no otku­ca­van­je sata i opet nas­tane gra­ja. Učitelj baci svesku kao da je ukle­ta. — Vrati sat! — nare­di joj. — Nije kod mene, to je samo crtež — ona odvrati mirno. Učitelj joj zalepi pljusku. — Gde je sat? — zau­rla. — Znam gde je, ali ne smem da kažem — odgov­ori staloženo, gleda­jući ga ravno u oči. Pljusne je još jed­nom i raskr­vari joj usnu. — Gov­ori! Obrisala je krv rupčićem i namesti­la pletenicu. — Na ruci vam je — kaže. Učitelj zamahne da je pono­vo udari, ali mu ruka ostane u vaz­duhu kao ska­men­je­na. Plavi dečji sat bio mu je ure­zan u kožu. Sa svakim otku­ca­jem kopča se dublje zari­vala u meso. Nisu ga mogli skinu­ti, a da ne seku.

    Više razrede završa­va trista kilo­metara dal­je, posla­ta kod pratetke za koju se priča da je maj­ka mnogi­ma, iako nikad nije rađala. Pratet­ka živi sama u oman­joj kući. Smesti­la ju je na krevet u hod­niku, a kraj uzglavl­ja joj sto­ji kar­ton­s­ka kuti­ja sa tek izležen­im pil­ići­ma. — Taman da mi o nji­ma povedeš raču­na! — gov­ori joj zado­voljno, tonom koji obeća­va da u živ­o­tu kad-tad sve dođe na svo­je mesto. Pratet­ka je ne kin­ji, pil­ići đubre njen krevet kao kakve gigantske dvoglave ptice, a ona im se sveti kroz snove. San­ja kako ih žive čeru­pa, otki­da im noge i baca ih preko krovo­va, boji im kljunove, pa od njih pravi šarenu ogr­licu. Nova ško­la je dobra, pratet­ka joj ne brani da radi zadaću i poduča­va je prak­tičn­im vešti­na­ma. Odsekla joj je šiške, kupi­la joj je kratku kari­ranu sukn­ju i belu bluzu. — Kad vidiš mom­ka koji ti se svi­di, ovako napravi — kaže i navlači joj šiške preko oči­ju. — Kako ove šiške bodu moje oči, tako nje­ga srce i srčane žil­ice za mnom! Triput ponoviš, pa duneš sebi u nedra. Sva­ki će biti tvoj! Ne zan­i­ma­ju je mom­ci, pa samo odu­va šiške sa čela, ali pamti svaku pratetk­inu reč.

    Na časo­vi­ma biologi­je otkri­va novi svet pod mikroskopom: poko­r­i­ca luka, list breze, mahov­ina, lat­i­ca kamil­ice, opnas­to kri­lo vilin­skog kon­ji­ca, muvi­no oko, pip­ci noćnog lep­ti­ra, zlat­ni prah lastinog rep­ka, zrno bib­era, plju­vač­ka, ljud­s­ka dla­ka. Iseč­ci sve­ta sadrže u sebi cele sve­tove. Ushiće­na je, sve želi da stavi među stakalca, pa pod mikroskop. Čini joj se, mogla bi provesti živ­ot ne radeći niš­ta dru­go. Pitaće pratetku da joj kupi mikroskop, ali prvo mora podrob­no da joj objas­ni šta je uopšte to, da ne bi završi­la s naočari­ma na nosu. Pratet­ka joj kupu­je stonu lam­pu sa lupom. Nije oduševl­je­na, ali čas na kome nas­tavni­ca biologi­je seci­ra žabu daće svrhu toj napravi. Mali čas anatomi­je odvi­ja se za njen­im stolom, ponos i uzbuđen­je komeša­ju joj se u grudi­ma. Nas­tavni­ca raza­p­in­je žabu, veš­tim pote­zom zase­ca joj kožu i otkri­va njene unutarn­je organe. Žaba je živa, pul­sira. Nas­tavni­ca joj daje met­al­nu pince­tu da njome dodirne ogol­jenu bedrenu kost. Rado bi je išču­pala i ponela za suvenir. Druge devo­jčice pos­ma­tra­ju s pri­ta­jen­im uža­som, strepe da će žaba poskoči­ti na dodir i zalepi­ti se nekoj na lice. Žaba i dal­je nemo pul­sira, preda­je svo­je ras­poreno telo nau­ci u dečjim ruka­ma. Ona kuc­ka žablju koščicu i zažarenog pogle­da nabra­ja u sebi: — Kad bis­mo joj srce spljeskali pod mikroskopom, pluća potopili u vodu, raz­mo­tali cre­va… Čas je prekratko tra­jao. Žaba je zguž­vana u plas­tičnu čašu. — Ko će je bac­i­ti u klozet? — nas­tavni­ca šara pul­sir­a­jućom čašom po razre­du. Svi uzmiču, ona podiže ruku, steže dlan oko čaše i marši­ra hod­nikom, reše­na da kod kuće ponovi ovaj eksper­i­ment. Pod lupom zase­ca žabe, guštere i sitne glo­dare. Uzbuđu­je je koliko su živi dok umiru.

    Ras­puste nevoljno provo­di kod kuće, usaml­je­na kao u tuđi­ni. Pomaže maj­ci i dosađu­je se radeći. Čisti podove, guli krom­pir, istan­ju­je meso, glača tan­jire, pro­stire veš. Maj­ka se ne zaus­tavl­ja. — Sad ćemo nas dve to za čas! — gov­ori. - Za dva para ruku, to je niš­ta! Kad zbra­ja zadatke, uvek počne sa ne bilo ti zapoveđeno. — Ne bilo ti zapoveđeno, bi li pokupi­la one jabuke? Bi l’ mogla pros­e­jati brašno, pa razvući kore? Ispeći pitu. Odneti braći. Od braće je odu­vek otuđe­na. Ne vole kad se vrz­ma oko njih, sum­n­jičavi su pre­ma njenoj hrani. Ispod oka gleda­ju koliko se zaoblila, izbe­gava­ju joj oči, ne zna­ju o čemu bi s njom pro­gov­o­rili. Najs­tar­i­ji sku­pl­ja značke. Kad je maj­ka pošal­je da pospre­mi za njim, ona koristi pri­liku da raz­gle­da nje­govu kolek­ci­ju. Zagle­da pod­logu na kojoj su značke pri­bo­dene, dobro bi joj doš­lo neš­to tak­vo za prib­adan­je zla­tokril­ih buba i lep­ti­ra. Prib­adala bi ona i skakavce, naroči­to one goleme žute, sa crven­im noga­ma, samo ih prvo tre­ba očis­ti­ti iznu­tra, da ne trunu. Jed­nom ju je brat zatekao kako prsti­ma čita nje­gove značke i nam­r­go­dio se kao otac u mal­om. — Šta radiš tu? — Gledam. — Samo slep­ci gleda­ju prsti­ma. Sred­nji brat voli lov, uči kako se prepari­ra­ju živ­ot­in­je. S njim bi mož­da i imala o čemu da priča, ali oseća da bi on unapred isme­jao svako njeno pitan­je. Iz zida nje­gove sobe izbi­ja gla­va mrtvog jele­na. Rogovi su mu neš­to veći od koz­i­jih, oči ko od stak­la, njuš­ka suva i crna. Ponekad svet­lost tako pada u sobu da jelen izgle­da nas­me­jano, kao da tri­jum­fu­je što je glavom pro­bio zid. Pomilo­vala bi ga, šap­nu­la bi neku tajnu u nje­go­vo dlaka­vo uvo, obmo­ta­la bi ruke oko nje­gov­og pre­sečenog vra­ta, ohladi­la bi glavu pored nje­gove. Najm­lađi brat kri­je knjige pod kreve­tom. Mno­go knji­ga. Ako uzme jed­nu da se razono­di, niko neće primeti­ti. Uzi­ma najde­blju i začu­di se kako je lagana. Kad je otvori, vidi da su lis­tovi izrezani po sre­di­ni i da bratu ta knji­ga služi kao kuti­ja u koju pohran­ju­je skaredne slike. Slike razba­canih tela, gole kože, raskrečenih nogu, stršećih zad­nji­ca, golemih zuba oko pur­purne bra­davice. Zgraža­va se dok ih gle­da, a istovre­meno je neš­to nag­o­ni da lista dal­je, da oči­ma proguta sva ta tela. Vrati­la je knjigu na mesto i povre­meno je poza­jmlji­vala. Sve dok joj najm­lađi brat iz čista mira nije rekao: — Idi svo­joj kući! Što si i dolazi­la, samo unosiš pometnju!

    Na jesen se vrati­la kod pratetke, kući više nije odlazi­la. U završnom razre­du osnovne škole na času biologi­je odgo­vara cel­o­godišn­je gradi­vo i brilji­ra. Njeno poz­na­van­je ras­pore­da kosti­ju i mišića, mreže krvnih sudo­va, neu­ron­skih mapa i limfnih čvoro­va, uvezanos­ti sve­ga što pul­sira ispod kože izazi­va stra­hopoš­to­van­je. — Šte­ta bi bila da ne upišeš gim­naz­i­ju — kaže joj nas­tavni­ca. — Takav tal­e­nat ne sme sta­ti! Do kuće leb­di, tlo je paper­jas­to pod njen­im noga­ma, sve se ras­tače kao maslačko­va gla­va. Jed­va čeka da pita pratetku šta je to gim­naz­i­ja. Pratet­ka nije oduševl­je­na. — Ona zgradu­ri­na kod pijace, čula sam da tamo muče decu. Ona bi rado prista­la na mučen­je, samo da je ne vrate kući. — Bol­je izuči kakav zanat - ubeđu­je je pratet­ka. — Evo, ja ću te nauči­ti da šiješ. Vid mi je oslabio, al’ toliko još mogu! Kome uzmeš meru, toga imaš u šaci. Još ako naprav­iš da ga ode­lo tu steše, a tamo izduži, doživ­ot­no si ga zaduži­la! Šta ti više tre­ba za dobar živ­ot? Sve­mu ću te nauči­ti! Gle­da u pratetku kao da će se svakog tre­na zaplakati. Ako bude prin­uđe­na da šije, nagutaće se dug­ma­di, izbošče se otro­vn­im iglama, iz ina­ta će zas­pati i probudiće se tek kad bude sig­ur­na da su pom­r­li svi koje zna. — Dobro, šta imaš od te gim­naz­i­je? - Imaću biologi­ju triput nedeljno. I četiri godine da razmis­lim. Pratet­ka gunđa, sum­n­jiča­va je pre­ma toj vrsti uhle­bljen­ja, ne zna niko­ga ko se usrećio u nau­ci, još man­je u prosveti, ali na kra­ju pop­uš­ta. — Sad se čitav živ­ot mlatite po tim ško­la­ma, a kad ćete živeti? Dobro, neka ti bude. 

    Čini joj se da u gim­naz­i­ji sus­reće sebi slične, ali brzo uviđa da se pre­var­i­la. Njeno ime u dnevniku remeti niz čuvenih i ugled­nih prez­i­me­na, na to je ponos­na od prvog dana do mature. Prezire momke sa gitara­ma umesto leđa, nazi­va ih beskič­men­jaci­ma koji kradu tuđe ako­rde, ofu­cani kao not­na sves­ka u tor­bi prva­ka. Oči joj se natraške izvr­nu kad devo­jke pove­du priču o pomadama i vodoot­porn­im trepavi­ca­ma, o nužnos­ti suz­drža­van­ja od čoko­lade ako ti je sta­lo da ti lice bude glatko kao papir. Muka joj je od paro­va koji se pip­ka­ju po ćoškovi­ma, upisu­ju ini­ci­jale u srca, ras­pliću prste sa strep­n­jom, kao da im je škol­s­ki čas duži od sibirske zime. Ružn­jikave, neu­gledne, pegave i nepri­lagođene rado bi s njom osno­vale pleme, ali nju to vređa. Radi­je nema niko­ga. Ne ide na rođen­danske proslave, ne izlazi petkom uveče, bojko­tu­je orga­ni­zo­vana bežan­ja sa časa i ekskurz­i­je na koji­ma se koitalne igre smen­ju­ju sa obi­lasci­ma man­a­s­ti­ra. Niš­ta od toga ne pada joj teško, koliko čin­jeni­ca da biologi­ja nije ono što je bila. Ako se ukrste roga­ta kra­va i bezro­gi bik, koja je verovat­noća da će tele imati rogove — ni naj­man­je je ne zan­i­ma. Do mature će potroši­ti svaku žud­nju za otkrićem.

    Na časo­vi­ma fiz­ičkog ne prezno­ja­va se od trčan­ja i razgiba­van­ja, nego od nelagode. Pro­fe­sor ima zloban pogled. Piš­taljkom među zubi­ma izda­je im naredbe, ona se zbog toga oseća kao cirkus­ka pud­la. Postro­ja­va ih, pa im zuri u poprs­ja, ocen­ju­je jesu li dovoljno bujne, bele i čvrste. Neš­to u nje­gov­om oku pod­seća je na lju­ti­tog oca, podozrivu braću, neprav­ičnog učitel­ja. Sve od čega se sklan­ja sjati­lo se u tog čove­ka. Dugo posle časa na koži oseća nje­gove zenice, pa se trl­ja gru­bim peškirom, riba dok joj se koža ne užari. Odrala bi se, samo da nje­ga skine sa sebe. Na času gim­nas­tike pre­dugo drži ruku oko njenog stru­ka dok je pozi­cioni­ra na gre­di. — Pala bi da sam te pus­tio! — viče, izrugu­je se kako je nespret­na i nesta­bil­na. — Drži ravnotežu! Ispravl­ja joj leđa, pa joj zavlači prste pod kopču brushal­tera. Lice joj se zacr­veni kao zvuk piš­taljke. Na nared­ni čas dolazi bez opreme i traži pošt­e­du. — Zbog čega bih te pošt­edeo? — pita podruglji­vo. — Dobi­la sam. — Glas­ni­je, ne čujem šta kažeš. - Dobi­la sam — ponovi. Pro­fe­sor prelista svo­ju svesku, nađe njeno ime i pri­tisne ga kažiprstom kao da gnječi zalu­talu bubu. — Dobi­jaš dva­put u mese­cu? — pita. — Znaš da imam pra­vo da prover­im? Posle časa, u moj kabi­net! Ili marš na teren, odmah! Nije se pomak­la s klupe. — Dobro - rekao je, zaokružio joj ime crven­om lin­i­jom i dun­uo u pištaljku.

    Do kuće je trčala ko da je vragovi ujeda­ju za pete. Sela je pod tuš i pusti­la da voda spere sve, i sramo­tu, i krv iznu­tra. Čuje pratetku kako drema u fotelji, priđe joj, čučn­je uz nju, obgr­li je oko kole­na, raspe mokru kosu po njenom krilu. — Nauči me da šijem — kaže joj. — Hoćeš li? Pratet­ka se prene, odsut­no je pomilu­je po licu. — Već si se vrati­la. Osuši glavu, prehladićeš se. — Sad ću. A onda ćeš me uči­ti? — Šta bi šila? — Matursku haljinu. — Prvo ćemo ručati. Gladne smo ner­vozne, a igla ne sluša ner­vozne prste. Pratet­ka se uzvere na stolicu, otvari orman, izva­di rol­nu tirk­izne svile i pogla­di je kao usnu­lo dete. — Znala sam da će taj dan doći — kaže. Posle ruč­ka je uči. Crta kre­dom po plat­nu, ređa igle po deblji­ni, namo­ta­va i uvlači konce, maši­na prede kao sita mač­ka. Ona kupi ostatke plat­na i pravi od njih pun­jenu lutku. Pratet­ka se sme­je. — Šta će ti to, veli­ka si za bebe!Za vežbu. Lut­ka je muš­ka, ima piš­taljku u rasečen­im usti­ma i šil­jatu dug­mad umesto oči­ju. — Ako bodu šiške, igle bodu još bol­je — pomis­li, pa probu­razi lut­ki pre­pone. Kako igla pro­bode lutku, tako ona progle­da iz trećeg oka. Vidi izblju­vane dlakave lopte u sali za fiz­ičko, zapišan teren, sloml­jenu piš­taljku, dva zuba išču­pana iz kore­na. Vidi nje­ga kako krezub i ćelav mokri u sop­stvenu postelju, zah­valan bogu što ne piša krv. Vidi proslavu na kojoj se niko ne pita zaš­to nje­ga nema. Zado­volj­na onim što vidi, pokopala je lutku. Onda zavuče prste u međunož­je, pa crven­om tačkom marki­ra sebi čelo. Probuđe­na je.