Dragan Marković

Razgovor sa rečima

.

.

Naša tema je život u svim njegovim pojavnim oblicima. Pesnički život ili pesnička egzistencija ( Kjekegor) se zasniva na drugačijem  pogledu na svet od pogleda većine. Koliko je poezija prisutna u vašem svkodnevnom životu i na koje sve načine?

.

Dečak u gustoj šumi peva strah da savlada… To kaže pesnik koji strepi da će se i u njemu gusta splesti šuma, puna zverčica i straota… Ne mogu da govorim bez izvesne nelagode o sopstvenoj drugačijosti koja bi mogla proizvesti drugačiji pogled na svet od većine… Ponekad se smejem bez razloga kao neko ko nije siguran ni u šta. I na taj način svoju pesničku egzistenciju činim podnošljivijom. Ponekad krišom zaplačem pred nerazrešivom zagonetkom postojanja. I ta otvorenost me navede na pomisao da je moja poezija – čardak ni na nebu ni na zemlji, koji bez vrata i širom otvorenih prozora čeka umornog gosta. Svestan sam da se iz tragikomedije zvane život ne bi valjalo kukavčki iskrasti. Dobro bi bilo da se zaigramo… Da bismo zaboravili na smrt. I da bi ona nas… Svakako je način na koji posmatram svet drugačiji, samim tim što na svetu nema dva ista čoveka. To što svojim pogledom uočavam neke tajanstvene veze među pojavama i neka mala svakodnevna čudesa koja bacam u oganj poezije, ne smatram nekom izuzetnošću, niti mislim da sam zahvaljujući tom daru išta vredniji od bilo koga. Navika da s vremena na vreme pribeležim svoje misli možda je samo uzaludan napor da se ukorenim u svetu kom nisam dorastao. Ja svet posmatram možda malo maštovitije i začudnije, i sve češće bivam slučajni svedok izgubljen u radosti rađanja poezije na svakom koraku: na ulici, u autobusu, u apoteci, na pijaci… Onda mi se učini da je poezija svagda i svuda, samo što nismo svakog časa spremni da joj se prepustimo, da je prepoznamo i prigrlimo.

.

.

 

Sećate li se: kada je pesnik oživeo u vama prvim stihovima ili prvom pesmom?

.

Pred beskonačnim mračnim krugom opustošeni: dečak i pesma… Ako je Crnjanski sazdao beskrajni plavi krug, ovaj pesnik se odvažio da se nadnese nad beskrajni mračni krug… Prilično maglovito se prisećam prvih sročenih stihova. Jednom je u moju školu svratio pesnik Krstivoje Ilić. On je imao običaj da krstari po malim mestima i nesebično deli priče i pesme o zaljubljivanju, nestašlucima, zavičaju… Darovao nam je ,,Male ljubavne pesme“ i pričao nam o svom siromašnom detinjstvu punom čudesnih zbitija. Možda mi se pri tom susretu učinilo da bih i ja mogao da se upustim u avanturu slaganja reči…

.

.

 

Pamtite li osećanja koja su pratila sam čin pisanja i osećanja posle nastanka pesme?

.

Sam sam na ovom razjapljenom svetu, sam sam pod ovim nebom okorelim… Ta barem kratkotrajna pobeda spram duboke usamljenosti u stidljivom dečaku je bila ravna čudu… Bio sam u nekom naročitom raspoloženju pišući i iznova čitajući napisano. Nešto se u meni zažarilo i prelomilo. Imao sam potrebu da se poverim nekom, da obznanim svetu svoju muku i svoju radost. A opet, stid me sputavao u tome. Pa sam trčao i osmehivao se. Otkrio sam nešto što mi je dečačku usamljenost činilo, ne samo podnošljivom nego i privilegovanom. Našao sam plod u dalekom vrtu iz kog nisam umeo da se vratim.

.

.

 

Da li ste pred vršnjacima skrivali svoju opčinjenost drugačijim životom reči u pesmi od njihovog života u običnom razgovoru ili službenoj komunikaciji?

.

Reči, nemušte oblamate jezike i kotrljate tandrk-menažeriju… Kud ćeš lepšeg razgovora od razgovora s rečima… Bio sam ćutljiv, uvek izdvojen, u nekom svom svetu. Verujem da nisam ni bio svestan da sam stupio u uzvišeni svet poezije, u carstvo začudnog, raskošnog, mističnog maternjeg jezika, umnogome drukčijeg od predvidivog jezika korišćenog u svakodnevnom govoru.To je bilo pribežište u koje sam mogao da se sakrijem. Rudnik u kom sam kopao na slepo i nalazio neviđeno. Nikada nisam izašao praznih ruku. Vrt u kom se voće grize još neubrano. Tu gde me niko nije ni tražio bilo je moje mesto.

.

.

 

Svaka  nova pesma je jedan novi život koji je stvorio pesnik, novi svet, novo lice pesnika pred čitaocima s kojima pesma nastavlja svoj život  potpuno nezavisno od  svog tvorca. Kako „proveravate“ zrelost pesme „za odlazak u svet“?

.

Pesmo, kolko si teška, kazuj, šupljikava si poprilično… Tako je ja upitam, katkad… Ne proveravam ni sebe ni pesmu, kao konjanik koji se uzjahavši prepusti svom drevnom prijatelju – nosiocu, verujući mu da će sam pronaći najbolji put. Pesma jeste nekim delom u mom vlasništvu, ali joj ja nisam gospodar. Umem da budem strog, i da je držim pod ključem sve dok ne izraste koliko treba. Kao tek ubrana rujnica koja se ne sme ostaviti u šumi, da je ne nađe neko drugi, pa se ubrana drži u posudi s vodom na prozoru, dok ne doraste. One dolaze i odlaze kad im se prohte. Kao nepozvani gosti koje uhvati mrak na drumu, pa ih na nagovest oluje primiš na konak. Ne plašim se da će mi se potkrasti kakva slabašna, grdna pesma, i da će se sva takva odmetnuti u svet. U meni je i neveštost i majstorstvo, i poriv da se eksperimentiše koliko i potreba da se držim već uspostavljenih kanona, i sve više zazirem od previše ljubaznih ljudi i od preterano našminkanih pesama…

 

.

.

 

Možda „vidite“ i čitaoce kod kojih će pesma živeti bolje nego kod vas dok je stasala za svet, ili kao svaki brižan roditelj razmišljate da ste mogli više i bolje da je „pripremite i ispratite“?

.

Reči su nedostatne. Govor je odsustvo potpunosti… Meni je uvek nešto krivo… i ja nikad nisam posve zadovoljan… Ma koliko bio umešan pesnik ponešto previdi i prenebregne. Pesma ne može bez ožiljaka prerasti iz ličnog u ,,mnogolično“ iskustvo. To vam je kao u onoj igri gluvih telefona, svaki čitalac će pesmu prilagoditi sopstvenim čitalačkim nazorima, šaljući je dalje. Narodne pesme i priče su se usmeno prenosile, ponavljale i bistrile sve dok se taj nezaustavljivi huk nije sklopio u savršen sklad i čistu muziku. Bilo bi možda dobro da se pesme bar na neko vreme izdaju bez imena autora, da bi tako oslobođene, da bismo tako oslobođeni, prestali da se zaluđujemo snovima o sopstvenoj velelepnosti i božanskom predodređenju.

.

.

 

Koliko  vas je   čitanje poezije drugih pesnika  i  drugih književnih vrsta  pripremilo za pisanje sopstvenih?

.

Smak sveta – svak smeta. Ovako glasi pesma Premetaljka. Što će reći: Sve što sam pročitao bilo mi je dragoceno i glasovi mnogih prominulih i savremenih pisaca su u meni budili radost. Nipošto, zavist, nelagodu, zlobu… Mnogi pisci različitih poetičkih opredeljenja su svakako uticali na moje pesničko sazrevanje. Zahvalan sam im. Iako osećam i strahopoštovanje i divljenje prema uvaženim književnicima i njihovim neporecivim delima, usuđujem se, ipak, da pokušam da na stara pitanja dam nove odgovore ili bar odgovorim svojim glasom. Temelji su stari ali su nove vatre koje će goreti na ognjištu ove razgovet-kule. Srpski jezik je iznedrio mnoge velike pesnike! Ne bi ih se postidela ni jedna značajna svetska kultura, ni jedan narod koji drži do tradicije i svog postojanja.

.

.

 

Ko su vaši pesnički oci i majke?

.

Moj književni otac je moj đed koji me uljuljkivao pričajući mi narodne priče i junačke pesme. Zahvalan sam lozničkom pesniku Ljubomiru Ćoriliću što je u mojim prvim pesničkim pokušajima prepoznao zrnce dara i ohrabrio me… Dragan Lakićević, pesnik i urednik u Srpskoj književnoj zadruzi mi je ukazao poverenje i retku čast da mi jedna takva institucija objavi već dva rukopisa. Ako me naši veliki književni oci i majke priznaju i posine onda ću tek znati da sam nečiji. Ako se tako nešto zbude, desiće se u snu nekog predanog čitaoca i ja to neću znati. Naša narodna književnost je izvor na kom sam tolio žeđ. Izvor od kog sam učio kako se hrabro teče sve dalje uprkos nostalgiji i potrebi da se ostane tu odakle se pošlo.

.

.

 

 Da li pesnici na nivou svakodnevice oskudnije  žive vidljivim  događajima u odnosu na većinu,  ali zato intezivnije i bogatije žive untrašnjim životom? 

.

Povazdan svetkujem svoj malebi vrt, pažljivo plevim, zakidam zaperke… Moglo bi se reći i tako. S tim što bogat unutrašnji život nije prepreka i za bogat spoljašnji život, kao što ni bogato iskustvo nije dovoljan preduslov za nastajanje vredne literature. To je ona donkihotovska podeljenost u sopstvu: kako biti vitez u vremenima kada malodušnost i licemerje obesmišljavaju svaki podvig i svaki gest vredan divljenja čine uzaludnim.

.

.

Možda je  vidljiviji i življi dok piše pesmu nego dok njegova poezija počne da osvaja  čitaoce?

.

Pesnik je porediv jedino s drvetom koje poje: Gorje moje zgorelo vek tmol. Drvo poje gorju, ispovedajući mu svoj usud kao što se i pesnik obraća čovečanstvu kazujući svoju muku. Kratkotrajno je ushićenje koje obuzme onog koji stvara u času kada se slutnja smisla vaspostavlja i uobličuje. Sve pre i nakon toga je natezanje i sumnja, preispitivanje i nagoveštaj poraza.

.

.

 

Vaš pesnički jezik je leksički bogat i svež, pun novina-kovanica – istovremeno  i patiniziran starim, davno iščezlim rečima iz svakodnevnog govora i književnosti. Iz kog vremena i čijih još života se javljate svojim pesmama?

.

Teška su kazna reči onome koji govori kroz potomačke osvrte… A svako od nas u svom vremenu i među svojima ostane unekoliko nedorečen. U mojoj zbirci pesama Deveto koleno pokušao sam da uspostavim neku vrstu neposredne pesničke komunikacije s precima. Svi oni progovaraju kroza-me. Takav način bi se mogao nazvati i drskošću. Pesnik ponekad mora biti spreman da prekorači granice očekivanog i konvencionalnog, šta god to značilo. Ne znam otkud mi sve te reči i na koji način se jate i razilaze. Samo znam da same dolaze, ne prebiram po rečnicima, niti se mučim da po svaku cenu iskujem kakvu novu reč. Preči je posao, ako se to može, sačuvati od zaborava reči kojih smo se olako odrekli, prihvatajući kojekakve varvarizme, ako se to tako kaže.

.

.

 

Društvene mreže, veb književni magazini i  pesnički portali omogućili su nov život poeziji.  Izvukavši je iz korica knjiga ili sa stanica književnih listova i časopisa , povećali su njenu čitanost, povezali stvaraoce na nov  način.  Liči pomalo na utešnu nagradu za višedecenijsku nemilost  u koju je poezija pala, posle gašenja velikih i uglednih izdvačkih kuća, jer  novonastale privatne izdavačke kuće, računajući na izvesniju zaradu, radije  objavljju prozu ili uopšte ne objavljju poeziju?

.

To što nije presudno važan način na koji će se poezija objavljivati i širiti, neće me pokolebati u tvrdnji da je samo knjiga ukoričena dlanima odista knjiga.

.

.

 

Koliko su i kako ove promene uticale na  vaš pesnički život i vašu  pesničku sudbinu?

.

Ne znam. Moj život je moj pesnički život i moja sudbina je već ucrtana u knjigu koja nije moja, i na to ne utiču nikakve promene. Zapisano je i ovo: Poljubac kao takav nek pričeka, okrepljen, dok nam se ne razrede maske od crne svile… Još uvek ne mogu svesno da raščivijam jesam li se i na koji način promenio u ovom vremenu strahovanja i junačenja pred koronom. A uvek je bilo i biće i ratova i boleština i proroka i iščekivanja…

.

.

Jedno vreme ste skoro svakodnevno na svojoj Fejsbuk stranici objavljivali svoje pesme, sada ređe. Predah posle intezivnog stvaralačkog perioda ili su  vas već otvorena vrata ne samo  novih poznatih  izdavača već i stare, ugledne SKZ  vratile tradicionalnom životu poezije upakovane između korica knjige?

.

Plašim se da ne izgubim meru. I da se ne pogordim. I da me sujeta ne učini nepravednim prema pesmama drugih izvrsnih pesnika. Takođe me brinu i pesme koje su široj publici pomalo nejasne i zatvorene. One će prve biti zbrisane. Kao i sve druge, uostalom. Kao i pesnik sam. I to je dobro tako. I biću zadovoljan ako uspem da održim neki balans između tradicionalnog (ukoričenog) i modernog (lakodostupnog) načina iznošenja na kulturnu pijacu nekih budućih knjiga.

.

.

.

.

…………………………………….Razgovarala Kaja Pančić Milenković

.

.

.

.


Dragan Marković

Rođen je 1978. godine u Loznici. Živi u Кostajniku, opština Кrupanj. Objavio je zbirke pesama: Ništa, nešto, sve (2008), Grad na dlanu (2008), Rastrojstvo (2011), Melemi (2011), Deveto koleno (2014), Moba - poezija 88 pesnika (2014), 24 (2015), Gluvo doba (2016), Zlatni presek (2017), Galamdžija i gugutka (2018), Кamen, papir, makaze (2019), Niti (2020), Po kratkom postupku (2020), Mašina (2020), Pesme na komad i na kilo (2020), Osim poezije, ima i dvadesetak emitovanih kratkih priča za decu na ,,Radio Beogradu“. Poezija Dragana Markovića zastupljena je u časopisima i zbornicima od kojih su najpoznatiji: Sent, Кoraci, Povelja, Skript, Savremenik, Кnjiževne novine, Bosanska vila, Trag, Istok, Šumadijske metafore...

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja