Razgovor sa rečima

Dragan Marković
Lat­est posts by Dra­gan Marković (see all)

    .

    .

    Naša tema je živ­ot u svim nje­gov­im pojavn­im oblici­ma. Pes­nič­ki živ­ot ili pes­nič­ka egzis­ten­ci­ja ( Kjekegor) se zas­ni­va na dru­gači­jem  pogle­du na svet od pogle­da većine. Koliko je poez­i­ja prisut­na u vašem svkod­nevnom živ­o­tu i na koje sve načine?

    .

    Dečak u gus­toj šumi peva strah da savla­da… To kaže pes­nik koji strepi da će se i u nje­mu gus­ta splesti šuma, puna zverči­ca i strao­ta… Ne mogu da gov­orim bez izvesne nelagode o sop­stvenoj dru­gači­josti koja bi mogla proizvesti dru­gači­ji pogled na svet od većine… Ponekad se sme­jem bez razlo­ga kao neko ko nije sig­u­ran ni u šta. I na taj način svo­ju pes­ničku egzis­ten­ci­ju čin­im pod­nošljivi­jom. Ponekad krišom zaplačem pred ner­azrešivom zagonetkom pos­to­jan­ja. I ta otvorenost me navede na pomisao da je moja poez­i­ja – čar­dak ni na nebu ni na zemlji, koji bez vra­ta i širom otvorenih pro­zo­ra čeka umornog gos­ta. Sves­tan sam da se iz tragikomedi­je zvane živ­ot ne bi val­ja­lo kukavč­ki iskrasti. Dobro bi bilo da se zaigramo… Da bis­mo zab­o­rav­ili na smrt. I da bi ona nas… Svakako je način na koji pos­ma­tram svet dru­gači­ji, samim tim što na sve­tu nema dva ista čove­ka. To što svo­jim pogle­dom uočavam neke tajanstvene veze među pojava­ma i neka mala svakod­nev­na čude­sa koja bacam u oganj poez­i­je, ne sma­tram nekom izuzetnošću, niti mis­lim da sam zah­valju­jući tom daru išta vred­ni­ji od bilo koga. Navi­ka da s vre­me­na na vreme pri­beležim svo­je mis­li mož­da je samo uza­lu­dan napor da se uko­ren­im u sve­tu kom nisam doras­tao. Ja svet pos­ma­tram mož­da malo maš­tovi­tije i začud­ni­je, i sve češće bivam sluča­jni sve­dok izgubljen u radosti rađan­ja poez­i­je na svakom koraku: na uli­ci, u auto­busu, u apote­ci, na pijaci… Onda mi se uči­ni da je poez­i­ja svag­da i svu­da, samo što nis­mo svakog časa sprem­ni da joj se pre­pus­ti­mo, da je pre­poz­namo i prigrlimo.

    .

    .

     

    Sećate li se: kada je pes­nik oživeo u vama prvim sti­hovi­ma ili prvom pesmom?

    .

    Pred beskon­ačn­im mračn­im kru­gom opus­tošeni: dečak i pes­ma… Ako je Crn­jan­s­ki saz­dao beskra­jni plavi krug, ovaj pes­nik se odvažio da se nad­nese nad beskra­jni mračni krug… Pril­ično maglovi­to se prisećam prvih sročenih sti­ho­va. Jed­nom je u moju školu svra­tio pes­nik Krstivo­je Ilić. On je imao običaj da krstari po mal­im mes­ti­ma i nese­bično deli priče i pesme o zaljublji­van­ju, nes­tašlu­ci­ma, zav­iča­ju… Darovao nam je „Male ljubavne pesme“ i pričao nam o svom siro­mašnom det­injstvu punom čudesnih zbiti­ja. Mož­da mi se pri tom sus­re­tu učini­lo da bih i ja mogao da se upus­tim u avan­tu­ru sla­gan­ja reči…

    .

    .

     

    Pamtite li osećan­ja koja su prati­la sam čin pisan­ja i osećan­ja posle nas­tan­ka pesme?

    .

    Sam sam na ovom raz­japljenom sve­tu, sam sam pod ovim nebom oko­re­lim… Ta barem kratko­tra­j­na pobe­da spram duboke usaml­jenos­ti u stidljivom dečaku je bila rav­na čudu… Bio sam u nekom naročit­om raspoložen­ju pišući i izno­va čita­jući napisano. Neš­to se u meni zažar­i­lo i prelomi­lo. Imao sam potre­bu da se pover­im nekom, da obz­nan­im sve­tu svo­ju muku i svo­ju radost. A opet, stid me sputavao u tome. Pa sam trčao i osme­hivao se. Otkrio sam neš­to što mi je dečačku usaml­jenost čini­lo, ne samo pod­nošljivom nego i priv­i­le­go­v­anom. Našao sam plod u dalekom vrtu iz kog nisam umeo da se vratim.

    .

    .

     

    Da li ste pred vršn­jaci­ma skri­vali svo­ju opčin­jenost dru­gači­jim živ­o­tom reči u pes­mi od nji­hovog živ­ota u običnom raz­gov­oru ili službenoj komunikaciji?

    .

    Reči, nemušte obla­mate jezike i kotrl­jate tan­drk-menažer­i­ju… Kud ćeš lep­šeg raz­gov­o­ra od raz­gov­o­ra s reči­ma… Bio sam ćutljiv, uvek izd­vo­jen, u nekom svom sve­tu. Veru­jem da nisam ni bio sves­tan da sam stu­pio u uzvišeni svet poez­i­je, u carst­vo začudnog, raskošnog, mist­ičnog mater­n­jeg jezi­ka, umno­gome drukči­jeg od pred­vidi­vog jezi­ka korišćenog u svakod­nevnom govoru.To je bilo pribežište u koje sam mogao da se sakri­jem. Rud­nik u kom sam kopao na sle­po i nalazio neviđeno. Nika­da nisam iza­šao praznih ruku. Vrt u kom se voće grize još neubra­no. Tu gde me niko nije ni tražio bilo je moje mesto.

    .

    .

     

    Sva­ka  nova pes­ma je jedan novi živ­ot koji je stvo­rio pes­nik, novi svet, novo lice pes­ni­ka pred čitaoci­ma s koji­ma pes­ma nas­tavl­ja svoj živ­ot  pot­puno neza­v­is­no od  svog tvor­ca. Kako „prover­a­vate“ zrelost pesme „za odlazak u svet“?

    .

    Pes­mo, kolko si teš­ka, kazuj, šupljika­va si popril­ično… Tako je ja upi­tam, katkad… Ne prover­avam ni sebe ni pes­mu, kao kon­janik koji se uzja­havši pre­pusti svom drevnom pri­jatelju — nosiocu, veru­jući mu da će sam pron­aći najbolji put. Pes­ma jeste nekim delom u mom vlas­ništvu, ali joj ja nisam gospo­dar. Umem da budem strog, i da je držim pod ključem sve dok ne izraste koliko tre­ba. Kao tek ubrana rujni­ca koja se ne sme ostavi­ti u šumi, da je ne nađe neko dru­gi, pa se ubrana drži u posu­di s vodom na pro­zoru, dok ne doraste. One dolaze i odlaze kad im se pro­hte. Kao nepoz­vani gosti koje uhvati mrak na dru­mu, pa ih na nagovest olu­je prim­iš na kon­ak. Ne plašim se da će mi se potkrasti kak­va slabaš­na, grd­na pes­ma, i da će se sva tak­va odmet­nu­ti u svet. U meni je i neveš­tost i majs­torst­vo, i poriv da se eksper­i­men­tiše koliko i potre­ba da se držim već uspostavl­jenih kanona, i sve više zazirem od pre­više ljubaznih lju­di i od preter­a­no našminkanih pesama…

     

    .

    .

     

    Mož­da „vidite“ i čitaoce kod kojih će pes­ma živeti bol­je nego kod vas dok je stasala za svet, ili kao sva­ki brižan roditelj razmišl­jate da ste mogli više i bol­je da je „pripremite i ispratite“?

    .

    Reči su nedostatne. Gov­or je odsust­vo pot­punos­ti… Meni je uvek neš­to kri­vo… i ja nikad nisam posve zado­vol­jan… Ma koliko bio umešan pes­nik poneš­to pre­v­i­di i prene­breg­ne. Pes­ma ne može bez ožil­ja­ka pre­rasti iz ličnog u „mno­golično“ iskust­vo. To vam je kao u onoj igri glu­vih tele­fona, sva­ki čita­lac će pes­mu pri­lagodi­ti sop­stven­im čita­lačkim nazori­ma, šaljući je dal­je. Nar­o­dne pesme i priče su se usmeno prenosile, pon­avl­jale i bistrile sve dok se taj nezaus­tavljivi huk nije sklo­pio u savršen sklad i čis­tu muziku. Bilo bi mož­da dobro da se pesme bar na neko vreme izda­ju bez ime­na auto­ra, da bi tako oslobođene, da bis­mo tako oslobođeni, pre­stali da se zaluđu­je­mo snovi­ma o sop­stvenoj velelep­nos­ti i božan­skom predodređenju.

    .

    .

     

    Koliko  vas je   čitan­je poez­i­je drugih pes­ni­ka  i  drugih književnih vrs­ta  pripremi­lo za pisan­je sopstvenih?

    .

    Smak sve­ta – svak smeta. Ovako glasi pes­ma Premet­alj­ka. Što će reći: Sve što sam proči­tao bilo mi je drago­ceno i glaso­vi mnogih promin­ulih i savre­menih pisaca su u meni budili radost. Nipoš­to, zav­ist, nelago­du, zlobu… Mno­gi pis­ci različi­tih poet­ičk­ih opre­del­jen­ja su svakako uti­cali na moje pes­ničko sazre­van­je. Zah­valan sam im. Iako osećam i stra­hopoš­to­van­je i divl­jen­je pre­ma uvažen­im književnici­ma i nji­hovim nepore­civim deli­ma, usuđu­jem se, ipak, da pokušam da na stara pitan­ja dam nove odgov­ore ili bar odgov­orim svo­jim glasom. Temelji su stari ali su nove vatre koje će goreti na ogn­jiš­tu ove raz­gov­et-kule. Srp­s­ki jezik je iznedrio mnoge velike pes­nike! Ne bi ih se postidela ni jed­na znača­j­na svet­s­ka kul­tura, ni jedan nar­od koji drži do tradi­ci­je i svog postojanja.

    .

    .

     

    Ko su vaši pes­nič­ki oci i majke?

    .

    Moj književni otac je moj đed koji me uljuljki­vao priča­jući mi nar­o­dne priče i junačke pesme. Zah­valan sam lozničkom pes­niku Ljubomiru Ćoril­iću što je u mojim prvim pes­ničkim pokuša­ji­ma pre­poz­nao zrnce dara i ohrabrio me… Dra­gan Lak­iće­vić, pes­nik i ured­nik u Srp­skoj književnoj zadruzi mi je ukazao pov­eren­je i retku čast da mi jed­na tak­va insti­tu­ci­ja objavi već dva rukopisa. Ako me naši veli­ki književni oci i majke priz­na­ju i posine onda ću tek znati da sam neči­ji. Ako se tako neš­to zbude, desiće se u snu nekog predanog čitao­ca i ja to neću znati. Naša nar­o­d­na književnost je izvor na kom sam tolio žeđ. Izvor od kog sam učio kako se hrabro teče sve dal­je uprkos nos­tal­gi­ji i potre­bi da se ostane tu odak­le se pošlo.

    .

    .

     

     Da li pes­ni­ci na nivou svakod­nevice oskud­ni­je  žive vidljivim  događa­ji­ma u odno­su na većinu,  ali zato intezivni­je i bogati­je žive untrašn­jim životom? 

    .

    Povaz­dan svetku­jem svoj malebi vrt, pažlji­vo ple­vim, zaki­dam zaperke… Mog­lo bi se reći i tako. S tim što bogat unutrašn­ji živ­ot nije prepre­ka i za bogat spol­jašn­ji živ­ot, kao što ni boga­to iskust­vo nije dovol­jan pre­duslov za nas­ta­jan­je vredne lit­er­a­ture. To je ona donki­ho­tovs­ka podel­jenost u sop­stvu: kako biti vitez u vre­meni­ma kada mal­o­dušnost i lice­mer­je obesmišl­java­ju sva­ki pod­vig i sva­ki gest vredan divl­jen­ja čine uzaludnim.

    .

    .

    Možda je  vidljivi­ji i življi dok piše pes­mu nego dok nje­go­va poez­i­ja počne da osva­ja  čitaoce? 

    .

    Pes­nik je pore­div jedi­no s drve­tom koje poje: Gor­je moje zgore­lo vek tmol. Drvo poje gor­ju, ispoveda­jući mu svoj usud kao što se i pes­nik obraća čovečanstvu kazu­jući svo­ju muku. Kratko­tra­jno je ushićen­je koje obuzme onog koji stvara u času kada se slut­n­ja smis­la vas­postavl­ja i uobliču­je. Sve pre i nakon toga je natezan­je i sum­n­ja, preispi­ti­van­je i nagov­eš­taj poraza.

    .

    .

     

    Vaš pes­nič­ki jezik je lek­sič­ki bogat i svež, pun nov­ina-kovan­i­ca – istovre­meno  i patiniziran starim, davno išče­zlim reči­ma iz svakod­nevnog gov­o­ra i književnos­ti. Iz kog vre­me­na i čijih još živ­ota se javl­jate svo­jim pesmama?

    .

    Teš­ka su kaz­na reči onome koji gov­ori kroz potomačke osvrte… A svako od nas u svom vre­menu i među svo­ji­ma ostane uneko­liko nedorečen. U mojoj zbir­ci pesama Deve­to koleno pokušao sam da uspostavim neku vrstu neposredne pes­ničke komu­nikaci­je s prec­i­ma. Svi oni pro­go­vara­ju kroza-me. Takav način bi se mogao naz­vati i drskošću. Pes­nik ponekad mora biti spre­man da preko­rači granice očeki­vanog i kon­ven­cionalnog, šta god to znači­lo. Ne znam otkud mi sve te reči i na koji način se jate i razi­laze. Samo znam da same dolaze, ne pre­bi­ram po rečnici­ma, niti se mučim da po svaku cenu isku­jem kakvu novu reč. Preči je posao, ako se to može, saču­vati od zab­o­ra­va reči kojih smo se olako odrek­li, pri­h­vata­jući kojekakve var­varizme, ako se to tako kaže.

    .

    .

     

    Društvene mreže, veb književni mag­a­zi­ni i  pes­nič­ki por­tali omogućili su nov živ­ot poez­i­ji.  Izvukavši je iz kor­i­ca knji­ga ili sa stan­i­ca književnih lis­to­va i časopisa , povećali su njenu čitanost, poveza­li stvaraoce na nov  način.  Liči poma­lo na utešnu nagradu za višedeceni­jsku nemilost  u koju je poez­i­ja pala, posle gašen­ja velik­ih i ugled­nih izd­vačk­ih kuća, jer  novonastale pri­vatne izdavačke kuće, raču­na­jući na izves­ni­ju zaradu, radi­je  objavljju prozu ili uopšte ne objavljju poeziju?

    .

    To što nije pre­sud­no važan način na koji će se poez­i­ja objavlji­vati i šir­i­ti, neće me pokole­bati u tvrd­nji da je samo knji­ga uko­riče­na dlan­i­ma odista knjiga.

    .

    .

     

    Koliko su i kako ove promene uti­cale na  vaš pes­nič­ki živ­ot i vašu  pes­ničku sudbinu? 

    .

    Ne znam. Moj živ­ot je moj pes­nič­ki živ­ot i moja sud­bi­na je već ucr­tana u knjigu koja nije moja, i na to ne utiču nikakve promene. Zapisano je i ovo: Poljubac kao takav nek priče­ka, okre­pljen, dok nam se ne razrede maske od crne svile… Još uvek ne mogu sves­no da raščivi­jam jesam li se i na koji način prome­nio u ovom vre­menu stra­ho­van­ja i junačen­ja pred koronom. A uvek je bilo i biće i rato­va i bolešti­na i pro­ro­ka i iščekivanja…

    .

    .

    Jed­no vreme ste sko­ro svakod­nevno na svo­joj Fejs­buk strani­ci objavlji­vali svo­je pesme, sada ređe. Predah posle intezivnog stvar­alačkog peri­o­da ili su  vas već otvore­na vra­ta ne samo  novih poz­natih  izdavača već i stare, ugledne SKZ  vratile tradi­cional­nom živ­o­tu poez­i­je upako­vane između kor­i­ca knjige?

    .

    Plašim se da ne izgu­bim meru. I da se ne pogordim. I da me suje­ta ne uči­ni nepraved­nim pre­ma pes­ma­ma drugih izvrsnih pes­ni­ka. Takođe me brinu i pesme koje su široj pub­li­ci poma­lo nejasne i zatvorene. One će prve biti zbrisane. Kao i sve druge, uostalom. Kao i pes­nik sam. I to je dobro tako. I biću zado­vol­jan ako uspem da održim neki bal­ans između tradi­cionalnog (uko­ričenog) i mod­ernog (lako­dos­tupnog) nači­na iznošen­ja na kul­tur­nu pijacu nek­ih budućih knjiga.

    .

    .

    .

    .

    .….….….….….….….….….……Raz­go­var­ala Kaja Pančić Milenković

    .

    .

    .

    .