Roman o istini

Lat­est posts by Mir­jana Bojanić Ćirković (see all)

     

    (Dim­ić, Ivana, Arza­mas, Beograd: Lagu­na, 2016.)

                                                   Među­tim, živ­ot je kratak, a isti­na delu­je daleko i živi dugo.

    Kazu­j­mo istinu.

    Šopen­hauer

                Već paratek­stu­al­ni ele­men­ti romana Ivane Dim­ić – naslov Arza­mas, poglavl­ja, pa i epitekst – izvo­di iz recen­z­i­ja na poleđi­ni romana, sug­er­išu nje­gov značen­js­ki lavirint. U književnoj krit­i­ci Araz­mas je u više navra­ta određi­van kao „roman o ple­su smr­ti“, ali i kao roman u kome se pripove­da o snazi ljubavi (Bajčetić 2016). Puno je izukrš­tanih nar­a­tivnh staza u ovom romanu, lako se u nje­mu može zalu­tati. Među­tim, Arza­mas intendi­ra upra­vo takve, uron­jene („immersed“) čitaoce jer samo kroz ovak­vo „kao da“ učešće, najprirod­ni­je i, činu čitan­ja najprirođen­jie stan­je, u lavir­in­tu sve­ta ove priče može se uoči­ti imp­liko­vana „spa­sonos­na“ ver­tikala – staza živ­ota. Svakim batom kora­ka po kaldr­mi ove staze, u romanu zvonki­je odjeku­je živ­ot. Sto­ga ćemo izabrati upra­vo ovu, treću stazu – živ­ot – i njome ćemo se kre­tati kroz roman-lavirint Ivane Dimić.

                 Arza­mas je roman o živ­o­tu; roman u kome se o živ­o­tu pripove­da istin­s­ki, a reći istinu o živ­o­tu neizostavno znači dotaći se smr­ti. Ovaj roman otvara reč koja sim­bolizu­je živ­ot, a sadržana je u ana­gra­mu „amam“, ujed­no naslovu prvog poglavl­ja. Živ­ot, i onaj ko živ­ot daru­je, na lim­i­nal­nim su pozi­ci­ja­ma tek­s­ta Arza­masa, te kao snažni kog­ni­tivni mark­eri intendi­ra­ju čitan­je ovog romana kroz pomenu­ti topos i trop.

                Umnožene su per­spek­tive iz kojih je u Arza­ma­su opservi­ran živ­ot. O nje­mu se pripove­da kao o „igri bez prestanka“ koja, kako nara­tor­ka ističe, u zav­is­nos­ti od našeg rit­ma (ili „rit­ma koji nas igra“) može da nas uči­ni „teskob­no sloml­jen­im“, ali i „tirk­izno blažen­im“. Do istine, u romanu se dolazi dva­ma pos­tupci­ma koji su, zapra­vo, pan­dani polovi­ma živ­ota, objed­in­jeni u reči uze­toj za naslov romana, arza­mas: sreća i smrt. Živ­ot je sagledan istin­s­ki, iz oba aspek­ta, kroz priz­mu trag­ičnog i komičnog. Ova sla­gal­i­ca, živ­ot, sačin­je­na je od (kako glase naslovi poglavl­ja) „božićne poslan­ice“, pro­leća, igranke bez prestanka, srećne zvezde, ods­ja­ja, beskra­jnog kanona, ali i suočen­ja, stra­ha i drhtan­ja, novem­bra, kata – strofe, spoz­nan­ja, leka za pri­ti­sak, demen­ci­je, lakune u sećan­ju, nemog gne­va, osame. I onog, prkosnog „Neću!“, upućenog smr­ti. Među­tim, kako ističe nara­tor­ka, „svako ne – ne, istovre­meno je neče­mu da – da“. Ne – smr­ti jeste da – živ­o­tu. Ele­men­ti živ­ota su nepromenljivi; ras­pored, delom, jeste. Izbor, ipak, pos­to­ji –  jed­na je od poru­ka romana.

                Nara­tor­ka Arza­masa je pasioni­rani čita­lac lit­er­a­ture (filo­zofske – Ničea, Hajdegera, Šopen­hauera, i beletris­tičke – Čeho­va i Emili Dikin­son), a potom opser­va­tor i istin­s­ki „čita­lac“ živ­ota. S jedne strane, u mikroe­se­ji­ma koji, pro­por­conal­no, čine polov­inu romana, odnos­no u  „lep­ljivim lis­tići­ma“, kako Mihail Epšte­jn nazi­va ovu for­mu, prisut­na je nara­tork­i­na živa intelek­tu­al­na igra koja na mnoge načine inspir­iše; igra koja pod­stiče tkan­je još jednog, „pri­vatnog“ nar­a­ti­va o živ­o­tu. U romanu se, delom, prikazu­je: nje­go­va dru­ga polov­ina sačin­je­na je od goto­vo tran­skri­bo­vanih kadro­va, što je istakao i Goran Marković u svo­joj recen­z­i­ji Arza­masa, sa sce­na­ma iz svakod­nevice dementne majke i ćerke koja ove scene „koloriše“, rezbari, ukraša­va. Sreća i smrt šavovi su ovog romana o životu.

                Smrt je u Arza­ma­su u više navra­ta per­son­ifiko­vana, a najčešće se ukazu­je na njen lud­is­tič­ki mom­e­nat – ona se sa čovekom igra: „Ali moram da priz­nam da mi je malo nepri­jat­no od te njene najnovi­je sklonos­ti da podraža­va deč­je igre kao što su žmurke, šuge, čoveče, ne lju­ti se, i tome slično.“ (78). Među­tim, u bor­bi sa nara­torkom, ujed­no i junakin­jom romana, smrt može samo da čeka da se „spusti gard“. Ipak, dugo će joj tre­bati – poruču­je smr­ti nara­tor­ka u jed­nom od fin­gi­ranih dijalo­ga. Kroz motiv smr­ti daje se i sarkastičan osvrt na aktuelne društvene teme, kao npr. na glob­al­izaci­ju: „[Smrt] Hoće da se uklopi u savre­menost, pa imi­ti­ra glavne glob­al­is­tičke tren­dove koji nema­ju milosti ni pre­ma jed­noj čovečan­skoj vred­nos­ti, ni poš­to­van­ja u odno­su na večne noumene.“ (79)

                Ese­jis­tičke beleške o živ­o­tu, naroči­to o smr­ti kao nje­gov­om polu, u Arza­ma­su su ispreki­dane sce­na­ma koje katkad pod­seća­ju na skečeve, i u koji­ma se one „ozbiljne“ teme ismeva­ju. Smeh je sig­urnos­ni ven­til duševnog zdravl­ja i zao­bi­lazni put do iskrenos­ti. Po filo­zo­fu prag­ma­tisti Džordžu San­ta­jani, ismevan­je je uvek praćeno oseća­jem supe­ri­ornos­ti onog ko isme­va. U ovim sce­na­ma Arza­masa, u sukobu sa smr­ti, obe junakin­je su supe­ri­orne. Ipak, žel­ja da se u romanu, kao dom­i­nant­na, izd­vo­ji jed­na tema, može nas dovesti čuvenog prob­le­ma u vezi sa (čuven­om) Vit­genš­ta­jnovom slikom. Da li je ovo roman o živ­o­tu, ili roman o smr­ti? Arza­mas je roman o obo­ma, jer je jed­no u dru­gom sadržano.

                Arza­mas nije samo tem­ats­ki i značen­js­ki, već i žan­rovs­ki lavirint. U jed­noj od nara­torkinih, a može­mo reći i autorkinih autopo­et­ičk­ih beleš­ki, u odlomku Ras­pored i časo­vi sto­ji: „Tako je ispa­lo da ne spadam nigde. To što pišem nije poez­i­ja, bar ne u pre­poz­natljivom obliku, proza me se odrekla zbog kratkoće i odnosi se pre­ma mojim priča­ma kao reka pre­ma nedos­to­jnom potoku, a drame vole da budu viđene i niko preter­a­no ne hrli da ih čita.“ (69) Ako se prise­ti­mo Bahti­novog određen­ja romana kao žan­ra u nas­ta­jan­ju, Arza­mas je, gledano iz ovog ugla, itekako proširio žanr romana još jed­nom, speci­fičnom vrstom koja kom­bin­u­je kazi­van­je i prikazi­van­je, ese­jis­tič­ki diskurs sa dijaloškom for­mom i sce­nar­i­jom. Pes­nik Novalis je gov­o­rio da je roman ljud­s­ki živ­ot u obliku knjige, a Volf­gang Kajz­er je ovaj žanr naz­vao pripoved­nom for­mom o pri­vat­nom sve­tu, u pri­vat­nom tonu, čiji je pred­met savre­me­na stvarnost, data bez dis­tance. Arza­mas Ivane Dim­ić jeste živ­ot sam, pred­stavl­jen neposred­no, sa zemaljskog tla, kroz odškrin­u­ta vra­ta pri­vat­nos­ti. Po središn­joj temi, Arza­mas bi se mogao svrsta­ti u neko­liko tipo­va romana: u psi­hološ­ki, porodični, društveni, humoris­tič­ki. Među­tim, ni ovde se ne iscr­plju­ju mogućnos­ti žan­rovskog određen­ja Arza­masa. On se čak može naz­vati i roman­sir­a­nom dramom.

                U Arza­ma­su se može uoči­ti polemič­ka nota usmer­e­na ka pop­u­larn­im, pro­ce­du­ral­nim žan­rovi­ma – save­ti­ma za lakši živ­ot i drugim for­ma­ma sa uput­stavi­ma za upotre­bu. Kroz jedan od dijalo­ga majke i ćerke: „Što ne pišeš neš­to koris­no što svakog zan­i­ma? / Mis­liš, kuvar?“ (21) otkri­va se nara­torkin ugao gledan­ja na tekuću književnu pro­duk­ci­ju. Među­tim, „saveti za lakši živ­ot“ ujed­no su jed­na od kom­plek­sni­jih tema romana Arza­mas. Oni nisu pouz­dan oslonac. U trenuci­ma kada se smrt „prišun­ja­va“, saveti, čak i oni u vidu „nar­o­d­nih mudroli­ja“, posta­ju „ćil­im iz Buhare“ (13), a pamćen­je se „pret­vara u supu“ (14), što je slikovi­to pred­stavl­jeno u odeljku Božić­na poslan­i­ca. Živ­ot je alhemi­ja, ali nje­gov „kamen mudrosti“ ne može se naći. Jedi­no se može živeti, koračati, istra­ja­vati… prkositi.

                Hrono­top romana je pri­vat­ni; to su soba i duša. Tlo neprekid­no podrhta­va u ovom romanu, bilo da su u pitan­ju nemiri, duševni potre­si, ili, pak, buk­val­no – zemljotres. Za osam god­i­na, koliko tra­je pripovedano vreme, pros­tor na kome se odvi­ja rad­n­ja poste­peno se suža­va, te su pred kraj romana u kadru invalid­s­ka koli­ca i krevet. Takođe, pred kraj romana uočava­mo i nara­torkin eskapizam – beg u lit­er­atu­ru, u tuđu priču, u priču Emili Dikin­son (i priču o Emili Dikinson).

                Rad­n­ja romana se u više navra­ta deša­va u tri, odnos­no u pola četiri (noću), čime se aut­en­tizu­je majči­na bolest, demen­ci­ja. Ali vreme priče u Arza­ma­su je mno­go duže i seže do arha­jskog – mita o Perse­foni i Demetri, koji funkcioniše kao intertekst poez­i­je Emili Dikin­son i, delom, romana Arza­mas. Priča romana Arza­mas je priča o kom­ple­men­tarnos­ti svet­losti i tame, živ­ota i smr­ti, koja je u osnovi pomenu­tog mita.

                Likovi ovog romana su prave dramske junakin­je. Dement­na, ali do posled­njih trenu­ta­ka, vis­pre­na maj­ka i kćer koja „lanen­im dlanovi­ma“ neprestano koloriše i odlaže „posled­nju žetvu“, u posled­njoj sceni suočava­ju se sa pro­tivnikom onako kako samo one mogu. U osnovi delo­va romana koji „kolorišu“ uoča­va se pravi komični dram­s­ki sukob. Pro­tivnik je smrt, ali, kako ističe nara­tor­ka, „ima li smrt, u bilo kom obliku da naiđe, dos­to­jni­jeg pro­tivni­ka?“ od dve junakin­je Arza­masa? Usled nači­na na koji je u njoj nar­a­tivi­zo­van sus­ret sa smrću, posled­n­ja sce­na Arza­masa može se ubro­ji­ti u naju­pečatljivi­je scene ove vrste u u savre­menoj srp­skoj prozi. U posled­njem kadru romana smrt je dočarana kroz reak­ci­ju na nju – majčin uzvik (izne­nađen­ja) i ćerkin smeh. Smeh je pobe­da stra­ha, a zvuk – tišine. Sreća i smrt, arza­mas, nas­tavl­ja­ju voje­van­je u  areni života.

                Nemoguće je „zbuni­ti nesan­icu“, što bi, u kon­tek­stu ovog romana, bila metafo­ra za bitku sa smrću. Među­tim, pop­ut Fran­siska Goje o kome se pripove­da u odeljku – mikroe­se­ju Goji­no bden­je, autor­ka Arza­masa je „nas­r­nu­la“ na svo­ju „nesan­icu“. Tako su nastali mikroe­se­ji i dijalozi, tki­vo ovog romana. Pobe­da stra­ha znači nje­go­vo pri­h­vatan­je. Spoz­nati može se samo putem kora­ka, u tan­gu, ple­su ljubavi i smr­ti, a pod diri­gen­ci­jom živ­ota. Roman Arza­mas je odgov­or na ovaj iza­zov. I nema „cipele od kartona“!

    .

    .

    .

    .

    .