.
.
I
.
Sretneš li goluba
U šumi tako mladog životom na snegu
Kada oči požele reći večernja gnezda
Odmori se sa svim što on u sebi nosi
Šumsko doba ljubavi moja san je
.
.
II
.
U snu ponekad
Zrna razbude senke
Pristižu deca sa njihovim svetovima
Nežna poput ostataka cveća
Tada u dalekoj zemlji tako bliskoj bolom duše
Da bi se sklopio mak nevinih očnih kapaka
Tela noći postaju more
.
.
III
.
Da bi se iznova otkrili telo i duša detinjstva
U tihoj sobi koju su kradljivci zapalili
Ruke su mi slabe dok mislim
Godina prispeva iz domovine slika
Zvuci tada nisu imali uspomene
Kao što su bili predmeti milosti
Šećerna ptica sa njenom romantikom i plavo nebo ništavila
.
.
IV
.
Kada se pred spavanje pričaju snovi
Tu su prinčevi viteškog reda štićenici i zakletve
Poput senki na svili putovanja
Stari vrtovi očarani su njihovim strpljenjem
Vratiće se kada bude prestala udaljenost
– Trava ih sitnim šljivama skriva
.
.
V
.
Ruža koja na kecelji spava
Diše još trajanja svoje duše radi
– Ko snove nastanjuje nikada ne umire
Poput mene i vode na dnu vode
Nad jedno jezero se nadvijam
Ne čujem više zvuke
Osim starog gvožđa jedne slike
.
.
VI
.
Život životinja poput elegije
O dokle istrajavaju pastiri
Ljubičice u Hristovim očima
– Cvet je manje nevin
Sanjamo putovanja i snovi su u našim rukama
.
.
VII
.
Posebno zagasitocrvena indijanska planina
I taj miris bronze koji imaju ponekad konji
Ravnodušni smo prema mrtvom lišću
Postoje tuge koje naše nisu
Moje srce moje je dete
Da bi se dodirnulo sve što smo voleli
Kao na stranama knjige koju mesečina tvori
Ići ćemo u jednu seosku kuću
I anđeo na zidu biće naš stariji
.
.
VIII
.
Za Sen-Džon Persa
.
Dajte mu koren lovora
Ne cveće dana što se spepelilo
Pesnik snega i peščanika
Kada ono što je belo ponos je smrti
.
.
IX
.
Kada sve spava u vernoj kući
I ormari u starosti grožđa
Zakači se list senke pri dnu vrata
Moja majka srećna da se pogne
Lepa poput hiljadu zora
.
.
X
.
Pesma krčaga voda je groba
Voleli smo selo bez prijatelja
I belog orla hladne mesečine
U rosi koju ne vidi više –
Kada počnu da pire snovi po našoj odeći
Velike šumske vatre biće nam prijatelji
Radi blagostanja naše kraljevine
.
.
XI
.
Postoje crkve čiji su Sveci napolju
Iz ljubavi prema samoći
– Ljubavi moja ne govorimo to
Daleko su zbog pokornosti
Imaju plavo oko putovanja
Poput onih Pastira što spavaju uz smešak
Na nebu jednolikom poput sobe
Tužni mesec sa svojom porodicom
.
.
XII
.
U zemljama koje imaju zvezde i prijatelje
Dok živi hodaju s njihovim senkama
Poučavam ptice gubitku života
– Ljubav
Slika sna na pločniku
Zvezda koja sija i koja ranjava
Mala stvar poput Božjeg cveta
.
.
XIII
.
Nežna molitva
– Jednaka devojci
Što zna za svoje godine samo po sećanjima
Zamišljajući ih jedino kao visoku crkvu u Padovi
.
.
XIV
.
U tom polju u kojem sunce mre
Poput hromog konja
I trava i vreme jednako su kažnjeni
Violina razgoni senke njegovom rukom
Sećaš li se ribnjaka daleke zemlje
Kada ćeš spavati u zemlji što deca je nastanjuju
.
.
XV
.
Potom javiće se šum u nepokretnosti anđela
Sunce koje zapada i ne vraća se više –
Sada prolaziš u beloj haljini
O prva tugo senki
O varke tvoje odeće
.
.
XVI
.
Gavran koji ometa studenta
Pijući svežu vodu sa stabala u zemlji moje majke
Nema crno perje brige
Pratilac zdenaca u svetlosti
I jare tek zaspalo
Nisu ono što se imenuje kao smrt
Krila su mu poluotvorena
Samo dok ne zacrni kolica
.
.
………………………..Sa francuskog Dušan Stojković
.
.
.
.
.
