U žutoj kafani

Gavra Vlaškalin
Lat­est posts by Gavra Vlaškalin (see all)

    .

    .

    .

    .….Hodam po krovovi­ma. Ne smeta mi kiša koja dan­i­ma pada. Bosim stopal­i­ma gaz­im po porozn­im, raskvašen­im cre­povi­ma. Nigde niko­ga, sem ove kiše koja povre­meno prelazi u pljusak.
    .….Ne znam koji je dan, sivi­lo tra­je u dugom nizu.
    .….Stopala počin­ju da peku. Od hoda i preskakan­ja sa kro­va na krov na nji­ma više nema kože. Prokisao sam od vode koja dobu­je po meni, po licu. Čini se da mi pro­lazi kroz oči i nat­a­pa mi utrobu. Izazi­va žeđ.
    Popeo sam se i hodam po sle­menu najvišeg kro­va. Umoran i malak­sao, ali opušten. Gledam oko sebe dok­le god pogled doseže.
    .….Da li bih voleo neko­ga da sretnem?
    .….Kiša je ustalila svoj ritam. Sli­va se u potoci­ma niz crep. Juri niz useke. Voda otiče ko zna gde.
    I shvatam. Svi su tu ispod mene. Ispod mojih krvav­ih stopala. Ceo grad je ispod sto­letnog crepa. Ne mogu niko­ga da sret­nem jer svi su mrtvi ili na sam­r­ti. Osećam nji­hove posled­nje rop­ta­je i trza­je. U oči­ma mi divl­ja potre­ba za pogle­dom, ali kiša ga sve više zastire.
    .….Odluču­jem da siđem i već sam niže, gaz­im po mokroj kaldr­mi. U dalji­ni, niz ulicu, vidim mal­og šarenog pet­la, od one vrste kakve koriste za bor­bu kada telima naprave krug i u sre­di­ni gleda­ju sve dok jed­na od živ­ot­in­ja ne padne mrtva.
    .….Sada su oni mrtvi, a petao ulazi u žuto obo­jenu kuću na uglu u kojoj je kafana.
    .….Ulaz­im i ja.
    .….Pros­tori­ja je praz­na, ali je sve u njoj osta­lo kao u posled­njem trenu kada je bila puna.
    Šareni kočoperni petao sja­jnog per­ja se popeo na šank i stre­sa vodu sa sebe. Ona sto­ji nalakće­na na široku drvenu ploču i pos­ma­tra ga, ne obazirući se na mene. Snežno bela lane­na košul­ja sa pod­vr­nu­tim rukav­i­ma, ista tak­va sukn­ja opšive­na svilenom čip­kom i crna duga kovrdža­va kosa. Stopala joj krva­va kao moja.
    .….Sta­jem za šank podal­je od njih. Gorim od žeđi. Oko­lo mene razba­cane flaše, prazne, usahle. Tiši­na je pot­puna. Samo u mojoj glavi odjek neke davne muzike.
    .….Oslan­jam se o šank i pos­ma­tram devo­jku u belom.
    .….Telo joj je mirno, ali je pogled vatren. Kao da se zgušn­ja­va i dobacu­je samo do pet­la, do rubin-crvene kreste i oštrog klju­na. Nje­gove, kao zrno bib­era sitne oči pul­sir­a­ju. Priča­ju joj neku čudesnu, meni nejas­nu priču.
    .….Ne pos­to­jim ni za nju ni za njega.
    .….Teško dišem. Kupim posled­nje tragove kiseoni­ka u vaz­duhu. Žeđ mi steže grlo sve jače.
    .….Čujem jed­no­lično lup­kan­je njenih prsti­ju o uglačanu drvenu površinu šan­ka. I njen pogled čujem svo­jim očima.
    .….Petao dolazi do nje. Ona uspo­ra­va ritam prsti­ju i kon­ačno presta­je. Pos­ma­tram njenu mir­nu opruženu ruku. Koža joj je bela, fina, a ras­pletene sivkas­to-plave vene iskočile pod njom. Osmeh nes­ta­je sa lica. Samo joj još u oči­ma igra, dok ih po prvi put, od kada sam tu, usmer­a­va ka meni. Osećam da mi se smeši. Neš­to se deša­va u nama dok se gledamo.
    .….Da li sam ja, hoda­jući po krovovi­ma, nesves­no tražio ljude, ili je neš­to traži­lo mene tere­jući me da hodam dok nisam došao ovde?
    .….Pos­ma­tram pet­la kako zaba­da svoj sitan oštar kljun u njenu venu i pije. Pa opet zaba­da kljun i pije, zabacu­jući glavu da mu tečnost lakše skl­izne niz grlo. Niz moje grlo. Ona me pos­ma­tra mirn­im pogle­dom. I ja nju gledam.
    .….Napolju kiša ne presta­je da pada po krovovi­ma ispod kojih su svi već odavno mrtvi. Samo se pomera ovo zrno bib­era u žutoj kafani na uglu.

    .

    .

    ..