Uzvišeno: Supra-estetički aspekat

Tomislav Osmanli
Lat­est posts by Tomis­lav Osman­li (see all)

    .

    .

    .

                Pojam uzvišenos­ti uključu­je jedan poseb­ni dimen­zion­izam. Helen­s­ki ter­min το ύψος, dak­le uzvišenost istovre­meno označa­va i „vis­inu“ te direk­t­no upuću­je na jed­nu ras­tuću verikalu u sis­te­mu vred­nos­ti, koja uostalom i nije samo zapad­no­evrop­s­ka, već i blisko i dalekois­toč­na, drevna aksi­ološ­ka kat­e­gori­ja na čijem vrhu sto­ji pojam – Uzvišenog, te na taj način, pos­to­ji kao uni­verzal­no prisut­na kat­e­gori­ja koja posvu­da nad­vi­su­je  sve ostale etičke i estetske mere vred­nos­ti. Na te aspek­te ukazu­je i Kant u svom par­a­dig­matičnom spisu „Raz­gle­di o osećan­ji­ma lep­og i uzvišenog“. [1]

                No, kada smo već kod velik­ih vred­nos­ti koje se u klasičnoj  retori­ci imenu­ju „veliki­ma“ (gran­dis), ali i „teški­ma“ (gravis) i poseb­no na polju književnos­ti i filosof­skog mišl­jen­ja gde je reč i o „dubokim“ deli­ma, uput­no je zabeleži­ti ta vred­nos­na određen­ja koja u raz­ma­tran­je uvode  i jedan dru­gi, suprot­ni, naime descen­dent­ni pravac kre­tan­ja u estet­skoj ver­tikali – nadole, tako­reći – ka grav­ita­cionom jez­gru vred­nos­ti.[2]

                Uko­liko to i jeste tako, može li duboko ujed­no biti i uzvišeno? I važi li, u takvom sluča­ju aporetič­ka sin­tag­ma: čim dub­je — tim višl­je? Reč je o dile­mi koja nije kon­stru­isana pre­ma retori­ci argu­men­ta suprot­nos­ti, već o takvoj unutar koje, iz samih civ­i­lizaci­jskih kore­na, funkcioniše pomenu­ta,  real­na i delikat­na dijalek­tič­ka relaci­ja. Nju nam, na primer lepo ilus­tru­je smisaoni mater­i­jal mito­va i rit­u­ala, kako na primer u Samo­tračkim mis­ter­i­ja­ma u helen­skoj anti­ci, koje sim­bolič­ki spa­ja­ju i mist­ič­ki rit­u­lano izražava­ju živ­o­rod­ni svet sve­ma­jke (παμμήτωρ) Deme­tre sa podzem­n­im sve­tom Perse­fone, koja je kore (Κόρη) dak­le kći koju je inače Plu­ton (Πλούτων, ᾍδης) bru­tal­no odveo i uneo u svo­je podzem­no carst­vo odak­le ona vapi da se vati maj­ci, te se Divovim (Δίας, Ζεύς) posre­dovan­jem stvori večno cik­lično razrešen­je, pa se živi svet rađa iz kli­jan­ja što ga Maj­ka začin­je iz zrna u sebi, zatim umire, te tone pod zemlju da bi odande pono­vo iskli­ja­lo u novi živ­ot koji se pro­bi­ja na površinu, razvi­ja i uzvi­su­je se ka sun­cu, u jed­nom beskra­jnom krugu pre­poro­da (παλιγγενεσία) i sveukup­ne obnove uni­verzalnog eposa promene i pos­to­jan­ja, pri čemu smrt omoguća­va živ­ot, kao što i propadan­je omoguća­va buduće uzvi­si­van­je.[3] Dile­mu takve „descen­dentne“ uzvišenos­ti Kant u pomenu­tom spisu razreša­va na sledeći način: „Veli­ka visi­na je isto toliko uzviše­na kao i veli­ka dubi­na, samo ovu prati osećan­je groze, a onu prvu divl­jen­je; zato ono osećan­je može biti strav­ično, a ovo ple­meni­to.“ [4]

                Ovde tre­ba imati u vidu i tra­g­izam koji proizvode krup­na istori­js­ka zbi­van­ja i trag­ični ponori otvoreni pred savre­menim sve­tom, od one sin­tagme koja je proiz­išla kao human­is­tič­ki krik oča­ja povodom nacis­tičk­ih, (plani­ranih i izve­denih) holokaus­ta nad celim jez­ičkim, etničkim i društven­im gru­paci­ja­ma (Jevre­ji, Sloveni, Romi, Sin­ti, komu­nisti, soci­jal-demokrate, Jehovi­ni sve­do­ci, homosek­su­al­ci, frankma­soni itd.) i koja glasi: „Jeli moguće pisati poez­i­ju posle Aušvi­ca!“; sve do trp­kog iskust­va sa bom­bar­dovan­jem SR Jugoslav­i­je 1999. i obruši­van­jem visok­ih sim­bo­la savre­menog sve­ta, zgra­da-bliz­nakin­ja Svet­skog trgo­v­ačkog cen­tra u Nju­jorku 2001.

                Liri­ka se jamačno piše i iza Aušvi­ca, jed­nos­tavno zato što trag­ič­na iskus­ta­va u čoveko­van­ju nisu prepre­ka, već upra­vo pod­strek stvaran­ju. Tako je povodom Aušvi­ca i nacis­tičk­ih logo­ra stvoreno na hil­jade uzbudljivih dela, dok su pesme stvarane i u samom Logoru.[5] Rušen­je beograd­skih zdan­ja, obesno bom­bar­dovan­je Radio-tele­viz­ije, torn­ja na Avali, kao i nju­joršk­ih oblakodera u prah i pepeo novim teror­is­tičkim činom nisu kraj jedne civ­i­lizaci­je, čak ni apso­lut­ni gubitak tog sim­bo­la dosezan­ja impre­sivnih fiz­ičk­ih viso­va koji­ma  stre­mi sva­ka, a poseb­no savre­me­na civ­i­lizaci­ja uzvi­su­jući se ka nebu, sijaset puta posle Vav­ilona; želim da na ovom mes­tu dodam – nju­jorške bliz­nakin­je nije srušio gnev samo­ga Boga, već gnev jedne kat­e­gori­je dehu­man­i­zo­vanih oča­jni­ka. Tako će se odoz­do pono­vo uzvis­i­ti građev­ina i „nul­to zemljište“ (ground Zero) će dobiti supra-struk­tu­ru (num­ber One, pak, stal­no po/stoji u vaz­duhu) u arhitekon­skom uzvi­si­van­ju pop­ut torn­ja na Avali, biti izno­va dobive­na igra u tran­sis­tori­jskoj utak­mi­ci, kako s grav­itaci­jom, moguće i sa podzem­n­im snaga­ma koje su ih u suš­ti­ni i rušile. Ovo su  primer pro­gra­matske tehno-palin­genez­i­je (iza amer­ičk­ih tehno-rato­va, pa primer, uvek dolaze speci­jal­i­zo­vane firme koje pono­vo grade porušene pro­s­tore, kao da su nestale građevine dela bez iden­tite­ta i mem­o­ri­je — ljud­s­ki živ­oti se tu u prin­cipu ne raču­na­ju); obnove koje sa onom stvarnom nema­ju nikakvih podu­darnih tača­ka, jer iz njih iskli­java­ju mrtve struk­ture kon­trolisanih i pro­grami­ranih uzvi­si­van­ja, ne živi svet koji se vraća u živ­ot putem, inače sve narušeni­jih, prirod­nih ritmova.

                Proza i poez­i­ja će se, dak­le, pisati i o trag­ičn­im gubicima,izlevaće se tuga i ljubav, biće boli za isčezlim(a), mirotvornih prizi­va, ali i himni fana­tiz­mu. Stvaraće se i promišl­ja­vati i dal­je o sve­mu, samo što će se u tim umet­ničkim iskaz­i­ma teško doseći ide­al uzvišenos­ti, sve dok njih motivišu odvo­jeni, poje­d­i­načni aspek­ti i nein­kluzivne vred­nos­ti. A svi ti događa­ji u sebi sadrže isti, ako ne i veći ste­pen dra­matike i tra­g­iz­ma, pop­ut onog u epo­su o Tro­jan­skom ratu, a da pri tom ne posta­je­mo sve­doci­ma takvih kap­i­tal­nih dela i doživ­ja­van­ja što proizvode osećan­je uzvišenog. Homer nam još uvek nudi jedin­stveni, par­a­dig­matični, a savre­meni umet­nič­ki pos­ma­trači i inter­pre­ta­tori – podel­jeni pogled na tu trp­ku stvarnost u kojoj, obično, bira­ju stranu (autorskog pogle­da na kauza­litet i tok pri/povesti).

                Pitan­je je, dak­le, kako Homer postiže ide­al uzvišenog u „Ili­ja­di“?

                Naš je odgov­or: tako da vidi u jed­nom gigantskom totalu dese­to­godišn­ji tok najs­trašni­jeg rata arha­jskom vre­menu zapadne civ­i­lizaci­je. Тakođe prisut­nome i u „Bha­gavad giti“, dakako u njenom speci­fičnom mitološkom panop­tiku­mu. U ovim pes­ničkim i poet­ičkim sve­togled­i­ma se naime uključu­ju i total­itet i indi­vid­u­alitet, mali povo­di i kolos­alne posledice, dra­matični tren i trag­ično tra­jan­je, juk­stapozi­cioni­ran­je božan­skog i ljud­skog… Uključu­ju se, na obe zaraćene strane, među­sob­no zavađe­na božanst­va, nji­hove ljudske sla­bosti i pris­trasnos­ti, kao i sla­bosti ali i božanske vrline smrt­nih lju­di i juna­ka, hirovi bogo­va i iz njih prois­tek­lih prom­e­na ratne sreće, ali i karak­teri nji­hovih pred­vod­ni­ka i hero­ja, vred­nos­ti i nedostaci, nji­hove strasti, zablude, nji­hovi moral­ni prestupi i greške, dak­le jedan gole­mi mater­i­jal neopho­dan pripovedaču vrhun­skog tal­en­ta, za grad­nju i ost­varen­je grandioznog dela uzvišenog eposa (ἔπος) i poje­sisa (ποίησις).

                No, i samo Home­ro­vo delo ne bi doživelo uzvišenost uko­liko nje­gov Stvar­alac ne bi men­jao pogled sa visok­ih tota­la na portretne i karak­terne detal­je nar­a­ti­va, i te promene u nar­a­tivn­im aspek­ti­ma ne bi izveo putem neko­liko ličnih vrli­na: (а) kroz iskreno osećan­je; ono koje poči­va na tra­g­iz­mu i nehu­manos­ti rata i koje jeste motiv za stvaran­je  dela bez zauz­i­man­ja strane u gigantskom sukobu koje proivo­di trag­ič­na ljud­s­ka stradan­ja, hero­jst­va, kao i moral­na pos­r­tan­ja; zatim putem (b) umet­ničkog zanosa i dubokog stvar­alačkog ubeđen­ja, te © veš­to pron­ađene pojetičke mere. [6]

                Pored ova tri sub­jek­tiv­na stvar­alač­ka svo­jst­va, uzvišenost sačin­ja­va i jedan ključni objek­tivni­je određeni — aspekat. Naime aspekat koji veli­ki stvar­alac drži tokom umet­ničkog opservi­ran­ja i slikan­ja liko­va i događa­ja. Taj aspekat ne pri­pa­da kreativnom stvar­alačkom dosezan­ju kat­e­gori­je uzvišenog putem pogle­da uprtog nagore, ka visi­na­ma, plan­i­na­ma, oblacima, visokim sfera­ma, u kra­jn­joj instan­ci – ka Bogu; već upra­vo nje­gov pogled okrenut odoz­go: sa visi­na, sa vrho­va, s obla­ka, iz visok­ih sfera – sa glediša Boga.

    Uzvišenost jeste aspekat jednog takvog, totalnog i detaljnog glediš­ta, sa velik­ih uni­ver­zl­nih i sud­bin­skih visi­na ka opš­toj dra­mi i konkret­nom tra­g­iz­mu čoveko­van­ja. Ne sluča­jno se, u raz­gled­i­ma kat­e­gori­je uzvišenog, ona pri­b­liža­va teološkim temama i motivi­ma, u ner­az­jašn­jenom osećan­ju da je ono, uzvišeno dak­le, aspekat božan­skih visi­na i vrhunske demi­jurgi­je (δημιουργία) čove­ka-stvarao­ca. Zbog toga su, uostalom, uzviše­na dela i tako ret­ka, ali se pop­ut toga i stvarao­ci takvih dela sma­tra­ju dos­to­jn­i­ma (pogle­du) Boga.

                Otud:

          1. Uzvišenost nije dimen­z­i­ja niti iz nje izve­de­na vred­nost; ona nije dijas­taza (διάστασης), već hipostaza (υπόστασης), supstanca.
          2. Zbog toga i pogled ka visi­na­ma proizvo­di oduševl­jen­je, a pogled sa visi­na – veličanstvenost.
          3. Veličanstvenost jedne kreaci­je je, rečju, sub­jek­tivni pogled sa glediš­ta Boga.

    Oda­tle potiče i uni­verzal­nost uzvišenog; trans-tem­po­ral­na i tans-spaci­jal­na aktul­nost koju uzviše­na dela po defini­ci­ji sadrže i zrače. To je ona dimen­z­i­ja koju će u sed­moj glavi svog pron­i­cljivog spisa Pseu­do-Lon­gin defin­isati na sledeći način: „Sma­traj lep­im i uzvišen­im one primere uzvišenos­ti koji se dopada­ju svim ljudi­ma i u svakom vre­menu“ [7]

    S obzirom na naše gorn­je zaključke, nije sluča­jno da u veličanstve­na ost­varen­ja duha svrstava­mo teogo­ni­jske mitove i temeljne teološke knjige svet­skih religi­ja; naime one „Bib­li­je“ čovekove civ­i­lizaci­je čija ih veličanstve­na doživl­ja­van­ja podižu do najviših  pijedesta­la na koje ih postavl­ja ne samo uni­verzal­na esteti­ka, već i sveko­li­ka humanistika.

    U tom smis­lu, tragom Kan­tove defini­ci­je o lep­om s jedne i o veličanstven­om sa višl­je instance [8], sma­tram da: dok prvo pri­pa­da domeni­ma estetike, kat­e­gori­ja veličanstvenog jeste supra-estetič­ka. Ona pos­to­ji na onom nivou gde se sjed­in­ju­ju dolovl­jene vrline, drame i tra­g­iz­mi human­ite­ta, onamo gde raskošno dijalo­gizira­ju esteti­ka, kos­mologi­ja, teologi­ja i po-etika.

                                                                                      (Pre­vod s make­don­skog: Autor)

     

    [1] “Beobac­thun­gen über das gefühl des schö­nen und erd­habeben“ von  M. Immanuel Kant, v. Imanuel Kant „O lep­om i uzvisenom“, Grafos, Beograd, filosof­s­ki spis iz 1763. Godine pisan u wegov­om prekri­tičkom peri­o­du, u kome Kant bleži: „Osećan­je fini­je vrste koje želimo sada da ispi­ta­mo uglavnom je dvo­jako: osećan­je uzvišenog i osećan­je lep­og. Oba su nam pri­jat­na ali na vrlo različit način. Pogled na brda čiji snežni vrhovi nad­vi­su­ju oblake, opis olu­je koja besni, ili sli­ka pak­la koju daje Mil­ton izazi­va­ju dopadan­je, ali dopadan­je praćeno jezom; napro­tiv, pogled na cvetne livade, doline sa viju­gav­im potoci­ma po koji­ma pasu sta­da, opis Eliz­iju­ma ili Home­ro­va sli­ka Vener­inog stru­ka bude isto tako pri­jatan osećan­ja, ali su ova praće­na radošću i osme­hom…“ (str.16). I dal­je: „Uzvišene osobine uli­va­ju poš­to­van­je, a lepe izazi­va­ju ljubav.“ (str. 19), te zatim: „…uzvišeno na nas utiče jače nego lepo, samo što nas uzvišeno, ako nije praćeno i lep­im, zama­ra i ne može se dugo uži­vati.“ (str.19) .

    [2] Nije sluča­jno da su zna­meni­ti spisi i dela imen­o­vana „De pro­fundis“, „Ex pro­fundis“, a da se zah­val­nost ili osećan­je lep­og, kao uostalom i neke neg­a­tivne emo­ci­je, izražava­ju iz tog jez­gra, dak­le „iz dna duše“.

    [3] Vide­ti: Dr Miloš N. Đurić „Istori­ja helenske etike“, Mit o Demetri i Kori kao osno­va Eleusin­skih mis­ter­i­ja, BIGZ, Beograd, 1976, str. 4–22

    [4] Imanuel Kant „O lep­om i uzvisenom“, str. 18, op.cit.

    [5] Vide­ti: pisana sve­dočanst­va, lične fotografi­je iz logo­ra, pro­fe­sion­alnog sol­un­skog fotografa i preživel­og logo­raša iz Aušvi­ca, Hajn­ca Sal­vado­ra Kunia —  Χάιντς Σαλβαδόρ Κούνιο  «ΕΖΗΣΑ ΤΟ ΘΑΝΑΤΟ», το ημερολόγιο του αριθμού 109565, δεύτερη έκδοση, Θεσσαλονίκη, 1982 str. 576 ) “DOŽIVEO SAM SMRT“, dnevnik bro­ja 109565, dru­go izdan­je, Sol­un, 1982, str. 576) i u tim okvir­i­ma poe­mu pisanu na jidišu rukom poljskog pes­ni­ka i logo­raša Jicha­ka Kac­nel­sona (1885.- ubi­jenog u noći 30.aprila 1944.) napisane u Aušvicu 30. Okto­bra 1943. pod naslovom „Pono­vo vago­ni“; ili: D‑r Avram Sadikar­i­jo, „Datu­mi pakla/poema o holokaus­tu“, Make­don­sko-izrael­sko društ­vo pri­jateljst­va i sarad­nje, Skop­je, 1996.

    [6] U svom trak­tatu „O uzvišenom“ (Περὶ ὕψους) Pseu­do-Lon­gin u tom smis­lu dis­t­ingvi­ra Home­rovu „Odis­e­ju“ od nje­gove „Ili­jade“ u korist ovog dru­gog epa, u prvom nalazeći pes­nič­ka preterivan­ja i bezmer­nost arha­jičnog eposa posvećenog vraćan­ju i čežn­ji za napušten­im domom kral­ja Itake, iako je taj epos stvaran pre­ma prin­cip­i­ma sličn­im oni­ma u „Ili­ja­di“. To se osećan­je pored pomenu­tih sub­jek­tivnih moti­va, bez daljneg, nameće i temom koja se ne odnosi na grandiozni eps­ki fenomen (povode, tok i završnicu kolos­alnog rata), nasuprot pus­tolovnom epo­su o dra­matičnom putešestvi­ju jednog iz reda tro­jan­skih juna­ka, povrat­ka kral­ja Odis­e­ja i nje­gov­ih rat­ni­ka, svo­joj domovi­ni i porodicama.

    [7] Psev­do-Lon­gin “Za vozvi{enosta”, “Magor”, Skop­je, 2004., Sed­ma gla­va, str.46

    [8] Imanuel Kant, op. Cit.  str.16

    .

    .

    .

    .

    .