Tomislav Osmanli

Uzvišeno: Supra-estetički aspekat

.

.

.

            Pojam uzvišenosti uključuje jedan posebni dimenzionizam. Helenski termin το ύψος, dakle uzvišenost istovremeno označava i „visinu“ te direktno upućuje na jednu rastuću verikalu u sistemu vrednosti, koja uostalom i nije samo zapadnoevropska, već i blisko i dalekoistočna, drevna aksiološka kategorija na čijem vrhu stoji pojam – Uzvišenog, te na taj način, postoji kao univerzalno prisutna kategorija koja posvuda nadvisuje  sve ostale etičke i estetske mere vrednosti. Na te aspekte ukazuje i Kant u svom paradigmatičnom spisu „Razgledi o osećanjima lepog i uzvišenog“. [1]

            No, kada smo već kod velikih vrednosti koje se u klasičnoj  retorici imenuju „velikima“ (grandis), ali i „teškima“ (gravis) i posebno na polju književnosti i filosofskog mišljenja gde je reč i o „dubokim“ delima, uputno je zabeležiti ta vrednosna određenja koja u razmatranje uvode  i jedan drugi, suprotni, naime descendentni pravac kretanja u estetskoj vertikali – nadole, takoreći – ka gravitacionom jezgru vrednosti.[2]

            Ukoliko to i jeste tako, može li duboko ujedno biti i uzvišeno? I važi li, u takvom slučaju aporetička sintagma: čim dubje – tim višlje? Reč je o dilemi koja nije konstruisana prema retorici argumenta suprotnosti, već o takvoj unutar koje, iz samih civilizacijskih korena, funkcioniše pomenuta,  realna i delikatna dijalektička relacija. Nju nam, na primer lepo ilustruje smisaoni materijal mitova i rituala, kako na primer u Samotračkim misterijama u helenskoj antici, koje simbolički spajaju i mistički ritulano izražavaju živorodni svet svemajke (παμμήτωρ) Demetre sa podzemnim svetom Persefone, koja je kore (Κόρη) dakle kći koju je inače Pluton (Πλούτων, ᾍδης) brutalno odveo i uneo u svoje podzemno carstvo odakle ona vapi da se vati majci, te se Divovim (Δίας, Ζεύς) posredovanjem stvori večno ciklično razrešenje, pa se živi svet rađa iz klijanja što ga Majka začinje iz zrna u sebi, zatim umire, te tone pod zemlju da bi odande ponovo isklijalo u novi život koji se probija na površinu, razvija i uzvisuje se ka suncu, u jednom beskrajnom krugu preporoda (παλιγγενεσία) i sveukupne obnove univerzalnog eposa promene i postojanja, pri čemu smrt omogućava život, kao što i propadanje omogućava buduće uzvisivanje.[3] Dilemu takve „descendentne“ uzvišenosti Kant u pomenutom spisu razrešava na sledeći način: „Velika visina je isto toliko uzvišena kao i velika dubina, samo ovu prati osećanje groze, a onu prvu divljenje; zato ono osećanje može biti stravično, a ovo plemenito.“ [4]

            Ovde treba imati u vidu i tragizam koji proizvode krupna istorijska zbivanja i tragični ponori otvoreni pred savremenim svetom, od one sintagme koja je proizišla kao humanistički krik očaja povodom nacističkih, (planiranih i izvedenih) holokausta nad celim jezičkim, etničkim i društvenim grupacijama (Jevreji, Sloveni, Romi, Sinti, komunisti, socijal-demokrate, Jehovini svedoci, homoseksualci, frankmasoni itd.) i koja glasi: „Jeli moguće pisati poeziju posle Aušvica!“; sve do trpkog iskustva sa bombardovanjem SR Jugoslavije 1999. i obrušivanjem visokih simbola savremenog sveta, zgrada-bliznakinja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku 2001.

            Lirika se jamačno piše i iza Aušvica, jednostavno zato što tragična iskustava u čovekovanju nisu prepreka, već upravo podstrek stvaranju. Tako je povodom Aušvica i nacističkih logora stvoreno na hiljade uzbudljivih dela, dok su pesme stvarane i u samom Logoru.[5] Rušenje beogradskih zdanja, obesno bombardovanje Radio-televizije, tornja na Avali, kao i njujorških oblakodera u prah i pepeo novim terorističkim činom nisu kraj jedne civilizacije, čak ni apsolutni gubitak tog simbola dosezanja impresivnih fizičkih visova kojima  stremi svaka, a posebno savremena civilizacija uzvisujući se ka nebu, sijaset puta posle Vavilona; želim da na ovom mestu dodam – njujorške bliznakinje nije srušio gnev samoga Boga, već gnev jedne kategorije dehumanizovanih očajnika. Tako će se odozdo ponovo uzvisiti građevina i „nulto zemljište“ (ground Zero) će dobiti supra-strukturu (number One, pak, stalno po/stoji u vazduhu) u arhitekonskom uzvisivanju poput tornja na Avali, biti iznova dobivena igra u transistorijskoj utakmici, kako s gravitacijom, moguće i sa podzemnim snagama koje su ih u suštini i rušile. Ovo su  primer programatske tehno-palingenezije (iza američkih tehno-ratova, pa primer, uvek dolaze specijalizovane firme koje ponovo grade porušene prostore, kao da su nestale građevine dela bez identiteta i memorije – ljudski životi se tu u principu ne računaju); obnove koje sa onom stvarnom nemaju nikakvih podudarnih tačaka, jer iz njih isklijavaju mrtve strukture kontrolisanih i programiranih uzvisivanja, ne živi svet koji se vraća u život putem, inače sve narušenijih, prirodnih ritmova.

            Proza i poezija će se, dakle, pisati i o tragičnim gubicima,izlevaće se tuga i ljubav, biće boli za isčezlim(a), mirotvornih priziva, ali i himni fanatizmu. Stvaraće se i promišljavati i dalje o svemu, samo što će se u tim umetničkim iskazima teško doseći ideal uzvišenosti, sve dok njih motivišu odvojeni, pojedinačni aspekti i neinkluzivne vrednosti. A svi ti događaji u sebi sadrže isti, ako ne i veći stepen dramatike i tragizma, poput onog u eposu o Trojanskom ratu, a da pri tom ne postajemo svedocima takvih kapitalnih dela i doživjavanja što proizvode osećanje uzvišenog. Homer nam još uvek nudi jedinstveni, paradigmatični, a savremeni umetnički posmatrači i interpretatori – podeljeni pogled na tu trpku stvarnost u kojoj, obično, biraju stranu (autorskog pogleda na kauzalitet i tok pri/povesti).

            Pitanje je, dakle, kako Homer postiže ideal uzvišenog u „Ilijadi“?

            Naš je odgovor: tako da vidi u jednom gigantskom totalu desetogodišnji tok najstrašnijeg rata arhajskom vremenu zapadne civilizacije. Тakođe prisutnome i u „Bhagavad giti“, dakako u njenom specifičnom mitološkom panoptikumu. U ovim pesničkim i poetičkim svetogledima se naime uključuju i totalitet i individualitet, mali povodi i kolosalne posledice, dramatični tren i tragično trajanje, jukstapozicioniranje božanskog i ljudskog… Uključuju se, na obe zaraćene strane, međusobno zavađena božanstva, njihove ljudske slabosti i pristrasnosti, kao i slabosti ali i božanske vrline smrtnih ljudi i junaka, hirovi bogova i iz njih proisteklih promena ratne sreće, ali i karakteri njihovih predvodnika i heroja, vrednosti i nedostaci, njihove strasti, zablude, njihovi moralni prestupi i greške, dakle jedan golemi materijal neophodan pripovedaču vrhunskog talenta, za gradnju i ostvarenje grandioznog dela uzvišenog eposa (ἔπος) i pojesisa (ποίησις).

            No, i samo Homerovo delo ne bi doživelo uzvišenost ukoliko njegov Stvaralac ne bi menjao pogled sa visokih totala na portretne i karakterne detalje narativa, i te promene u narativnim aspektima ne bi izveo putem nekoliko ličnih vrlina: (а) kroz iskreno osećanje; ono koje počiva na tragizmu i nehumanosti rata i koje jeste motiv za stvaranje  dela bez zauzimanja strane u gigantskom sukobu koje proivodi tragična ljudska stradanja, herojstva, kao i moralna posrtanja; zatim putem (b) umetničkog zanosa i dubokog stvaralačkog ubeđenja, te (c) vešto pronađene pojetičke mere. [6]

            Pored ova tri subjektivna stvaralačka svojstva, uzvišenost sačinjava i jedan ključni objektivnije određeni – aspekat. Naime aspekat koji veliki stvaralac drži tokom umetničkog opserviranja i slikanja likova i događaja. Taj aspekat ne pripada kreativnom stvaralačkom dosezanju kategorije uzvišenog putem pogleda uprtog nagore, ka visinama, planinama, oblacima, visokim sferama, u krajnjoj instanci – ka Bogu; već upravo njegov pogled okrenut odozgo: sa visina, sa vrhova, s oblaka, iz visokih sfera – sa glediša Boga.

Uzvišenost jeste aspekat jednog takvog, totalnog i detaljnog gledišta, sa velikih univerzlnih i sudbinskih visina ka opštoj drami i konkretnom tragizmu čovekovanja. Ne slučajno se, u razgledima kategorije uzvišenog, ona približava teološkim temama i motivima, u nerazjašnjenom osećanju da je ono, uzvišeno dakle, aspekat božanskih visina i vrhunske demijurgije (δημιουργία) čoveka-stvaraoca. Zbog toga su, uostalom, uzvišena dela i tako retka, ali se poput toga i stvaraoci takvih dela smatraju dostojnima (pogledu) Boga.

            Otud:

        1. Uzvišenost nije dimenzija niti iz nje izvedena vrednost; ona nije dijastaza (διάστασης), već hipostaza (υπόστασης), supstanca.
        2. Zbog toga i pogled ka visinama proizvodi oduševljenje, a pogled sa visina – veličanstvenost.
        3. Veličanstvenost jedne kreacije je, rečju, subjektivni pogled sa gledišta Boga.

Odatle potiče i univerzalnost uzvišenog; trans-temporalna i tans-spacijalna aktulnost koju uzvišena dela po definiciji sadrže i zrače. To je ona dimenzija koju će u sedmoj glavi svog pronicljivog spisa Pseudo-Longin definisati na sledeći način: „Smatraj lepim i uzvišenim one primere uzvišenosti koji se dopadaju svim ljudima i u svakom vremenu“ [7]

S obzirom na naše gornje zaključke, nije slučajno da u veličanstvena ostvarenja duha svrstavamo teogonijske mitove i temeljne teološke knjige svetskih religija; naime one „Biblije“ čovekove civilizacije čija ih veličanstvena doživljavanja podižu do najviših  pijedestala na koje ih postavlja ne samo univerzalna estetika, već i svekolika humanistika.

U tom smislu, tragom Kantove definicije o lepom s jedne i o veličanstvenom sa višlje instance [8], smatram da: dok prvo pripada domenima estetike, kategorija veličanstvenog jeste supra-estetička. Ona postoji na onom nivou gde se sjedinjuju dolovljene vrline, drame i tragizmi humaniteta, onamo gde raskošno dijalogiziraju estetika, kosmologija, teologija i po-etika.

                                                                                  (Prevod s makedonskog: Autor)

 

[1] “Beobacthungen über das gefühl des schönen und erdhabeben“ von  M. Immanuel Kant, v. Imanuel Kant „O lepom i uzvisenom“, Grafos, Beograd, filosofski spis iz 1763. Godine pisan u wegovom prekritičkom periodu, u kome Kant bleži: „Osećanje finije vrste koje želimo sada da ispitamo uglavnom je dvojako: osećanje uzvišenog i osećanje lepog. Oba su nam prijatna ali na vrlo različit način. Pogled na brda čiji snežni vrhovi nadvisuju oblake, opis oluje koja besni, ili slika pakla koju daje Milton izazivaju dopadanje, ali dopadanje praćeno jezom; naprotiv, pogled na cvetne livade, doline sa vijugavim potocima po kojima pasu stada, opis Elizijuma ili Homerova slika Venerinog struka bude isto tako prijatan osećanja, ali su ova praćena radošću i osmehom…“ (str.16). I dalje: „Uzvišene osobine ulivaju poštovanje, a lepe izazivaju ljubav.“ (str. 19), te zatim: „…uzvišeno na nas utiče jače nego lepo, samo što nas uzvišeno, ako nije praćeno i lepim, zamara i ne može se dugo uživati.“ (str.19) .

[2] Nije slučajno da su znameniti spisi i dela imenovana „De profundis“, „Ex profundis“, a da se zahvalnost ili osećanje lepog, kao uostalom i neke negativne emocije, izražavaju iz tog jezgra, dakle „iz dna duše“.

[3] Videti: Dr Miloš N. Đurić „Istorija helenske etike“, Mit o Demetri i Kori kao osnova Eleusinskih misterija, BIGZ, Beograd, 1976, str. 4-22

[4] Imanuel Kant „O lepom i uzvisenom“, str. 18, op.cit.

[5] Videti: pisana svedočanstva, lične fotografije iz logora, profesionalnog solunskog fotografa i preživelog logoraša iz Aušvica, Hajnca Salvadora Kunia –  Χάιντς Σαλβαδόρ Κούνιο  «ΕΖΗΣΑ ΤΟ ΘΑΝΑΤΟ», το ημερολόγιο του αριθμού 109565, δεύτερη έκδοση, Θεσσαλονίκη, 1982 str. 576 ) “DOŽIVEO SAM SMRT“, dnevnik broja 109565, drugo izdanje, Solun, 1982, str. 576) i u tim okvirima poemu pisanu na jidišu rukom poljskog pesnika i logoraša Jichaka Kacnelsona (1885.- ubijenog u noći 30.aprila 1944.) napisane u Aušvicu 30. Oktobra 1943. pod naslovom „Ponovo vagoni“; ili: D-r Avram Sadikarijo, „Datumi pakla/poema o holokaustu“, Makedonsko-izraelsko društvo prijateljstva i saradnje, Skopje, 1996.

[6] U svom traktatu „O uzvišenom“ (Περὶ ὕψους) Pseudo-Longin u tom smislu distingvira Homerovu „Odiseju“ od njegove „Ilijade“ u korist ovog drugog epa, u prvom nalazeći pesnička preterivanja i bezmernost arhajičnog eposa posvećenog vraćanju i čežnji za napuštenim domom kralja Itake, iako je taj epos stvaran prema principima sličnim onima u „Ilijadi“. To se osećanje pored pomenutih subjektivnih motiva, bez daljneg, nameće i temom koja se ne odnosi na grandiozni epski fenomen (povode, tok i završnicu kolosalnog rata), nasuprot pustolovnom eposu o dramatičnom putešestviju jednog iz reda trojanskih junaka, povratka kralja Odiseja i njegovih ratnika, svojoj domovini i porodicama.

[7] Psevdo-Longin “Za vozvi{enosta”, “Magor”, Skopje, 2004., Sedma glava, str.46

[8] Imanuel Kant, op. Cit.  str.16

.

.

.

.

.


Tomislav Osmanli

Rođen 1956. godine. Prozaista, dramski pisac i teoretičar medija. Autor je dvadeset i dvije knjige različitih žanrova. Među njima, prvih makedonskih knjiga posvećenih Sedmoj (Film i političko, 1982.) kao i Devetoj umetnosti (Strip, zapis ljudskog lika, 1987, dopunjeno izdanje, 2003.). Autor je scenarija igranog filma Anđeli na otpadu (1995-97.) kao i drugih, redovno nagrađivanih scenarija: Ljudi bez adrese (1976.); Zvezde ’42. (1984.); Skopska snoviđenja (1987.); Smuk leti na nebu (1999, realizovan 2006 pod nazivom Stmoglavi), kao i za kratkometražni igrano-dokumentarni film Povodom Manakija, 2009. Njegov pozorišni rad uključuje veći broj realizvanih projekata. Jedan od njih, komad Dvoje u Edenu postavljen je i u pozorištu John W. Gainse u Virdžiniji, SAD.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja