Za čitaoce budućnosti

Milan R. Simić
Lat­est posts by Milan R. Sim­ić (see all)

    Kako je pisac pro­fe­si­ja, tako je i čita­lac profesija

    .
    (Mil­isav Sav­ić, La sans pareille, Ago­ra, 2015)

    .

    .

    .….Kon­ačno, ovo je roman orig­i­nal­na duhov­na tvorevina u kojoj junaci pripoveda­ju i pot­pisu­ju svo­je iskaze a pisac jeste tek jedan lik među nji­ma koji pred čitaoci­ma igra ulo­ga putopis­ca, rešavača zagonet­ki, tumača sno­va i same književnos­ti, dakako: i hroničara, sve uz veš­to i znalačko svetl­ja­van­je poet­ičk­ih karak­ter­is­ti­ka pre­rušene i obnovl­jene post­mod­erne, koja se odu­vek hrani eksper­i­men­ti­san­jem i zato njenom sve dal­jem poet­ičkom hor­i­zon­tu više niko ne vidi kraj, hor­i­zon­tu na kome granice između žan­ro­va su nev­idljive, jed­nos­tavno izbrisane, hor­i­zon­tu koji stre­mi ka onim zbirn­im slovi­ma koji zapra­vo kazu­ju da u početku vaistinu beše samo reč. Sav­ić nam nudi dokaz šta je zapra­vo umet­nič­ka vred­nost tek­s­ta i mudro nas pri­mora­va da se prise­ti­mo Pekiće­vih reči „Ja sam i lavirint i onaj u nje­mu“. .….Književni lavirint u kome nas poseb­no zatiče Priča o maj­ci: Rodi­la je sed­moro dece. Neke na njivi, druge u štali. Sama je umela da pre­grize pupak dete­tu. Maj­ci koja ispred ikone sa Bogorod­i­com pali sveću i skla­pa ruke uz reči koje osta­ju u našoj svesti: „Majko presve­ta, molim ti se podari zdravl­je i sreću ovoj mojoj goladi­ji. I ovom mom pijanom nes­rećniku“. Lavir­in­tu pri­do­da­je­mo niz pišče­vih inter­ven­ci­ja, tu su i otvoreni mogući završe­ci priče (Tad si, dra­gi moj, shva­tio da ti se pla­vokosi nez­nanac uvukao u glavu. Kao crv u jabuku.) – za ovu pri­liku biramo Četvr­ti završe­tak – čita­lač­ki, preda­je­mo se i primern­im intertes­tu­al­nim veza­ma — poseb­no pri­ja ona sa Crn­jan­skim – pri­h­vata­mo pred­ložene mogućnos­ti­ma čitan­ja rukopisa, ali traži­mo i nove: što sve zajed­no znači da je Sav­ić ove­rio put kojim će se srp­s­ka proza kre­tati i u nared­nim deceni­ja­ma. O takvom književnom lavir­in­tu može­mo raz­go­varati sve shvata­jući da post­mod­er­na nije prošla i da je itekako potreb­na savre­menom čitaocu kome, koliko je potreb­na i glanom junaku romana (Živ­ot mu se, shvatiće to kas­ni­je, svo­dio na proživl­ja­van­je napisanog i oslikanog. Pa i odsanjanog).Uostalom, Sav­ić tačno zna, neophod­no je samo izbrisati granicu između filo­zofi­je i živ­ota (Strah je našeg juna­ka oterao u anon­im­nost, u promenu iden­tite­ta.). Preživeti u takvom sve­tu kao čovek samoosuđen na pre­ruša­van­je (Sveti Sava, koji je za Srbe alter ego Boga, voleo je da se pre­ruša­va u pros­jake, skit­nice… Priči o pre­ruša­van­ju nikad kra­ja. Pa čak i pred njom – neće­mo je imen­o­vati – pred kojom, kažu, nema pre­ruša­van­ja) , pra­va je umet­nost (Dok je pro­lazio pored bazena, pade mu u oči da su gosti maski­rani. Pored kos­ti­ma kakvi se viđa­ju na karnevalu u Veneci­ji, bilo je tu nošn­ji nje­mu dobro poz­natih, s Balka­na: dim­i­ja, keče­ta, šubara, kožuha, jele­ka, opana­ka.) I, vidi, Sav­ića, književnog vra­ga! Zajed­no sa pis­cem i nje­gov­im junacim, ispr­va bojažlji­vo – potom sve hrabri­je, pri­laz­i­mo toj jedi­noj (zajed­ničkoj) stvarnos­ti ne veru­jući u ono što vidi­mo, istovre­meno: veru­jući u ono što ne vidi­mo, na trenutke ni sami ne zna­jući ko smo, da li i u kojoj meri pos­to­ji­mo (Jer snovi se opiru ver­nom opi­si­van­ju.)? To je to, uspeli smo svi zajed­no da zavi­r­i­mo ispod nal­ič­ja samog Pos­to­jan­ja i naših iznuđenih stal­nih Pre­ruša­van­ja! Tačni­je rečeno, u ovom sluča­ju, književnost je jed­na­ka ispovedan­ju Sav­iće­vih književnih juna­ka, ali i ispovedaon­i­ca Sav­iće­vih književnih juna­ka jed­na­ka je sve­tu književnos­ti uz osnovno pitan­je: Iz kojeg to sve­ta oni dolaze? I kojim to jezikom gov­ore? I kakvu i čiju tumače prošlost ili pred­skazu­ju budućnost? Ali nije stvar u tome. Jeste i u tome! – trenu­tak je da se beke­tovs­ki izjas­ni­mo jer se u pot­punos­ti slaže­mo sa pis­cem kada kaže da za književnost je naj­važni­ji čita­lac budućnos­ti. Zar tre­ba sum­n­jati u reči dobro znanog lit­er­arnog čudotvor­ca Sav­ića, onog istog što je kreirao složenu književnu intelek­tu­al­nu igru i u svo­jim prethod­nim knjiga­ma (za koje smo sve odre­da gov­o­rili da pri­pada­ju ava­gard­noj lit­er­a­turi), pis­ca koji želi da se poigra samo sa jed­nako moćn­im čitaoci­ma. To i liči autoru koji je obuzet u svom stvaran­ju prob­lematikom samog stvaran­ja, književnom mađion­ičaru većim od svih nas čita­la­ca mađion­ičara, to i liči autoru koji je „učeni kri­tič­ki duh“. Ovo je ona (ne)definisana situaci­ja, autor gov­ori o kon­stru­isan­ju stvarnos­ti, o…, a zapra­vo pripove­da o ključn­im…, itd. Da bude­mo jas­ni­ji, neko je već rekao: „kada u vlastit­om pamćen­ju nemamo sećan­ja, preuz­i­mamo ih iz umet­nos­ti“. I, sve­jed­no, kada tako ne čini Sav­ić, onda tako čin­i­mo mi čitao­ci. Delu­je složeno, a nije. Ako rukopisu ne pri­laz­i­mo naivno i frontal­no, već veš­to i iskosa, ako složeni rukopis dešifru­je­mo i uz dobron­amer­nu pomoć juna­ka Sav­ića, to već zapra­vo znači da smo kadri pri­pa­dati krugu prosvećenih čita­la­ca-tumača i da smo pis­cu ravni. Nar­avno, ostavl­jamo mogućnost da pos­to­je i druge metode tra­gan­ja u ovom književnom lavir­in­tu, jer zaista, La sans pareille je,posebno u tom smis­lu, igra sam po sebi. Po Sav­iću, i čita­lac je pro­fe­si­ja, kada je tamo, mi čitao­ci sami biramo mesto (priče i crne priče, snove, ese­je, pis­ma i piščeve beleške, završetke romana i same fus­note, nar­avno: i indeks ime­na, mes­ta, datu­ma i poj­mo­va) gde će najviše čita­lač­ki zajed­no da se ispolji­mo sve sa pis­cem „dopisu­jući“ se. .….Zato ovaj roman najavlju­je sta­lan opstanak post­mod­ern­iz­ma u srp­skoj književnos­ti ne zab­o­ravl­ja­jući da iznosi glav­na poet­ič­ka načela ovog književnog poj­ma, ali i dodava­jući nova. Naju­pečatljivi­je je pišče­vo odbi­jan­je da se uspostavi bilo kak­va grani­ca umet­ničkog izraza, odnos­no hrabra ponu­da rezul­ta­ta iskuša­van­ja sop­stvenih dometa što, kada je Sav­ić u pitan­ju, znači da su srp­skoj prozi ponuđeni novi pute­vi. Seti­mo se Milen­ka Pajića i nje­gov­om romana Put u Vav­ilon. Pisali smo zbog čega sma­tramo da je taj rukopis Bib­li­ja srp­skog post­mod­ern­iz­ma. Sada doda­je­mo: La sans pareille je dru­go izdan­je Bib­li­je srp­skog post­mod­ern­iz­ma. Tačno, Sav­ić, u svo­joj knjizi Mali glosar kreativnog pisan­ja, zaključu­je: „(Eskapizam) U osnovi književnos­ti. Ne samo bek­st­vo od stvarnos­ti već bek­st­vo od mrtvih, kičer­skih, praznih for­mi. Otac svih puto­van­ja“. (Opet, Beket). Ali nije stvar u tome. Jeste i u tome! Mil­isav Sav­ić, dak­le, raču­na na uvaženog čitao­ca radoz­nal­ca, čitao­ca koji želi književno rvan­je s njim i proveru sop­stvenog znan­ja, na kra­ju: i nagradu za uložen čita­lač­ki trud. Ta nagra­da je osećaj da pri­pa­da čitaoci­ma budućnos­ti. A to, gospo­do, nije malo.

    .

    .

    .

    .

    .