Žanrovi

Đorđe Matić
Lat­est posts by Đorđe Matić (see all)

    .

    .

    Inci­dent

    .
    .….…….(parafraza, po C. Cullenu)

    .

    Jed­nom, davno, dok krih se u starom Rimu
    Srca puna, mada bježah od rata sjene
    Vid­jeh Rimljanina
    Kako gle­da pra­vo u mene.

    A bio sam mlad
    i sâm gledao u ljude pravo
    Nas­mi­ješih mu se, ali on ispruži
    prst ka meni, i vikne mi: sciavo.

    Vidio sam posli­je cijeli Rim
    Od ruj­na pa do siječnja
    Od svih stvari što su mi se desile tamo
    To je jedi­no čega se sjećam.

    .

    .

    Hoří, má panenko

    .

    kuti­ja šibi­ca, savršen predmet
    mali fab­rič­ki kvadar
    arse­nal mini-minâ u kojem je potencijal
    sakriv­en, spre­man da ga jed­nom zapališ
    i da gori

    mala kar­ton­s­ka barka
    isplovi na guranje
    iz pra­vokutne spilje
    nasla­gani gale­oti — koji će prvi plati­ti glavom? -
    da brzo izgori pripaljujući
    drinu bez filtera
    prošver­canu pod sankcijama
    avionom u Amsterdam
    u crnoj najlon­skoj tor­bi neči­je sirot­in­jske majke

    šibi­ca je da pri­pali plos­natu cigaru
    s bli­jed­im utis­nu­tim slovi­ma pri vrhu papira
    pri­pali pa iz nje da pokul­ja gust dim
    u kružni­ca­ma i šarama
    dim­na kar­tografi­ja izgubljenog svijeta

    cig­a­re­ta se puši
    da se uz nju misli
    nekad
    i nekad o tom svijetu
    cig­a­re­ta služi
    i da joj ne daš da kao taj, da kao stari svi­jet dogori

    nego da je ugasiš, naglo
    na kožu nad­lan­ice, zapešća
    kad se neče­ga, sve­ga, sjetiš

    cvrlji koža i peče, gore dlake
    i boli, i neka
    i mičeš pogled zamućen
    da padne opet na kuti­ju šibica
    savršen predmet

    .

    .

    Brod­sky

    .
    A New Year’s resolution

    .

    Deset (i više!) god­i­na reak­tivnog omalovažavanja
    s uvjerenošću pravičnoga
    (tko mi dade tit­u­lu, tko me ovlastio?),
    uznapre­dova­l­og ver­balnog strijeljanja.
    Između toga,
    nev­idlji­vo gurao naprijed
    i krpio svo­je između dva mjesta,
    uza inaćen­ja, guran­ja i odbijanja
    svađe, vraćan­ja i vrâčanja
    koje je ovaj jaki, sig­urni svi­jet lako podnio
    (izdržao je on i teže, i jače od mene),
    čekao dobronamjerno,
    kao str­plji­va maj­ka nezre­lo dijete,
    da me prođe.

    Ima uvi­jek u pobun­jenog i istine i života,
    ali šta kad nas je nas
    tvr­doglavi Bog tamošn­ji takve dao,
    da se zanesemo
    pa ne sta­je­mo, ni kad bi trebalo.
    Nakon svega,
    stečeno bro­jim na dlanu kao nekad sit­nu paru
    skrom­ni nauk:
    da data nam brzina
    još nije uvid,
    da i oduhovl­jen­je hoće rad,
    i da pazim
    da od uvjerenos­ti ne bude
    prekas­no za ispravljanje

    .

    .

    A ja, na dru­gom putu

    .

    jed­na pje­va na BBC‑u,
    vidi je, ista Ron­nie Spector,
    isti ton,
    okren­em se da ti kažem,
    ti bi to odmah mogla pohvatati.

    Pa dru­gi put, također:
    vidi ovo­ga Mon­dri­jana, crte i linije
    sijeku plat­no pod prav­im kutom,
    to je ta ovdašn­ja prak­tič­na inteligencija.
    Nema sum­n­je, plat­no je ova zemlja
    kad se gle­da iz aviona.
    Pa gorljivo:
    je li to vidio tek kad je onda pole­tio za Ameriku,
    šta mis­liš, je li znao
    da je već pri­je toga uhva­tio ovu nisku zemlju kao nitko…
    – pitam, i okren­em se nadesno, u muzeju,
    bijelom bijelom zidu, nikome do sebe.

    Vidio sam neki dan tipa još mladog
    tek s kojom modi­oznom sije­dom, onako kako voliš
    vozio je bicikl odr­ješi­to i s humorom,
    sami šarm i jasan osmijeh,
    otra­ga na dječ­jem sjedalu djevo­jči­ca od četiri-pet godina.
    Mis­lio sam, bez šale da je baš tvoj tip, po tvo­joj mjeri.

    I opet – nikome.

    A mijen­jam se polako, dok tako gov­orim u prazno.
    Vre­me­na bar imam
    prim­jeći­vati mijene
    to ion­ako mogu samo ovakvi
    koji vre­me­na ima­ju previše.

    raz­go­varam s tobom
    ja, neg­dašn­ji prvak našeg pri­vatnog glumišta
    što usavrša­va stil

    i nam­jesto dugogodišn­jeg dram­skog proznog monologa,
    maes­tral­no izve­denih predstava,
    moli­jerovs­ki odi­granih laži i višes­lo­jnog farbanja
    (falila mi samo još muš­ka šminka,
    bijeli pud­er, lažni madež olovke na obrazu,
    crveno izvučene usne, napra­hana peri­ka i svileni rubac pod nosom)
    nam­jesto pred­stave u dugim, neprestanim činovima –

    napokon rečenice sad
    sve bol­je i preciznije,
    kao sti­hovi, umalo.

    Prvi put prekla­pa se izve­de­no i stvarno,
    izrečeno i mišljeno.
    Prvi put riječi ne traže niš­ta osim da iskažem, sebe valj­da (tko god to bio).
    Prvi put ne zavode (ni ne zna­jući da to rade),
    ne igra­ju se onako neod­gov­orno i nedopušteno,
    ne lažu.
    To je novo sve. I sve kasno.

    Pa ne stajem,
    ne znam stati
    nego dal­je dorađu­jem i brusim,
    slušam muziku riječi, razvi­jam sredstva,
    mijen­jam žanrove,
    retor­iziram kao stari Rimljanin,
    u trag­ičkom antičkom stihonu
    visokom i niskom
    i balka­n­sko eps­ki uopće,

    ima i lirike najnježnije,
    i amer­ičke svedenosti,
    kalviniz­ma i skrom­nos­ti, dirljive (makar sâm to rekao),
    lito­ta i cezu­ra kao iz coun­try & west­ern pjesama,
    i artur­milerovskog monologa,
    vodim sve s čak dva različi­ta, suprot­stavl­je­na glasa,
    igram obje uloge u paru
    pri­vat­ni vir­tuoz i stilist

    I tako, napokon, na sasvim dru­gom putu
    a i dal­je samo glumac koji je zaslužio
    prve dobre stihove
    gov­oriti dvo­rani bez publike.

    .

    .

    Književni žan­rovi

    .

    Vodeći se za jednom
    engleskom frazom,
    po kojoj ženu zovu prozom
    a ljubavnicu poezijom,
    okrećući, kao uvi­jek po sreći, sve to
    iza­š­lo je obrnuto.

    Prva je, izgle­da, bila poezija –
    eps­ka, jer je brate tra­jala, lun­ga via
    što i kod Homera,
    osim velik­ih ges­ta, pre­ciznih stopa i mjera
    erosa i hero­jst­va i žrtvovanja,
    ima i čišćen­ja šti­to­va i kuvan­ja jela
    i žen­skog zakeranja.

    Lirs­ka, jer tko će prepričati onakve priče.
    Bliska, moja, što zau­vi­jek dijelom izmiče.

    No ta dru­ga, da ne lažem -
    Proza, baš, i to, da dokra­ja kažem,
    od vrste u plas­tičn­im neprozirn­im omotima,
    što se uži­va u mračn­im prolazima
    i tra­je samo dok je pod rukama.
    Stvara omamljenost,
    gađen­je i vraćan­je na mjesto zločina,
    snab­d­je­van­je nikad dovoljn­im dozama,
    kao i sva­ka stvar­na i dosad­na ovisnost.

    Ni jak ni slab, ni jeban ni lud
    Mas­troian­ni koji bi da je Clint Eastwood,
    za lažne početne snove
    u jedan tren uniš­tio godine i nem­jerljiv trud
    neja­ki Nemori­no koji bi da je Duca od Mantove,
    nepov­jerlji­vac u ljubav, nez­nal­i­ca u intimnosti,
    zapetl­ja­va se dok ne može više i nas­tavl­ja se gristi.

    I preki­da, naglo. Napuš­ta sve
    ili je, odbačen, kako nego i od one i od ove.
    Hvata­ju ga, mno­go kas­ni­je, čudne senzacije
    i da priz­na ne smije :
    da je kao opsesi­vac kojem je ponavljanje
    iste radnje
    zado­voljst­vo i muke
    kao kad se pred svima
    dugo trl­ja prl­jav papir među prstima,
    a u isto vri­jeme htio bi oprati ruke.

    Jest o lit­er­a­turi, ali tu nije bilo metafore:
    koliko puta rib­aš prste, voda uporno i nemilos­rd­no ore
    koža pop­u­ca, opet vidiš da nije dos­ta dok hraniš se otro­vnom hranom,
    sta­ješ pod tuš — nikome nije proš­lo samo od pran­ja ruku -
    pa rib­an­je, četka­ma i spužvom tvr­dom spireš muku
    kad završiš čudiš se nad puknu­tom kožom i sit­nom ranom
    njušiš po sebi posli­je kao po stranom.

    Sve je s tebe spalo
    i ono posli­je i ono prije
    pa ipak prov­jer­avaš da nije šta ostalo.
    Nije.

    I to prođe.
    Samo tu i tamo,
    pre­var­iš se kad ti dođe

    i nesv­jes­no pomirišeš
    sit­nu parcelu kože na ruci
    sav­i­jeno kol­jeno dok sjediš,
    vlasti­to rame
    trom i nepokre­tan nasukan u neg­dašn­joj sig­urnoj luci
    da vidiš je li mož­da ipak još išta tamo za me –
    i da još jed­nom pri­zove popod­ne­va i mrak
    na tajnoj adresi, gdje se sva­ki put nano­vo palo
    tamo gdje se igralo va banque
    sa svime što se imalo.

    «Ali, ja sam imao pra­vo na to», vičeš iznutra,
    «imao sam pravo!».
    Ma kako da ne, ma bravo!,
    Kad već bio si jučer, nemoj biti i sutra
    smi­ješan, sen­ti­men­ta­lan, bivši raz­maženi nezadovoljnik,
    — kažem, proza! – muš­ka Madame Bovary, nežel­jen ženik.
    Kao Flauber­tu na vlasti­ti prozni lik,
    diže ti se
    želudac,
    na samo­ga sebe, na konac
    vlasti­tu samoljub­nu kreaciju
    ostavl­jenu u procijepu
    a zapra­vo dosad­nu i nelijepu
    pekmez od kom­plek­sa, slatko od snova
    zmešan­ci­ju između stvarnos­ti i književnih žanrova.

    .

    .

    Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .