Ersan Muhović

Istina i laž

      Ljudi često pričaju o Istinama, i često se u tim trenucima koriste lažima. Kako to čine ako Istina podrazumeva kazivanje o istinitom i istinito kazivanje? Drugi govore jezikom neistine, ali dođu na kraju do istine koja se vije nad njihovim glavama i od koje ne mogu pobeći, i onda se pitam: da li istina zavisi od toga iz čijih je usta pljuvačkom natopljena, ili njoj ne treba čovek, ne treba je izgovoriti, ona je u njemu, u svemu oko njega, i živi.

     Ako zanemarimo sve istine i sve laži oko nas, ostaje prostor života u kome obitavaju prolaznost i večnost koje će nas ispuniti i koje ćemo mi ispuniti različitim vidovima našeg prisustva. Međutim, pre toga, moramo razmišljati o tome kako ćemo prisustvo ispuniti vrednošću koja će nam pomoći da budemo na putu koji će nas povesti do istine, jer izvinite, ali meni je moja istina najbitnija. Slušao sam o ratovima, o postanju, o Higsovom bozonu. Slušao sam priče o čoveku pre nego što sam postao čovek i pre nego što sam shvatio šta znači biti čovek. Zato istine slušam i laži slušam. Zato istine skupljam i laži skupljam dok ne budem u stanju da kažem neku svoju istinu. I ako je pronađem, ja se neću truditi sve ljude da ubeđujem da je prihvate kao jedinu i pravu istinu među drugim istinama. Neću se truditi da ljudima govorim da nisu u pravu jer u nama žive različite istine i jer su nam istine različite. Neko je sa pravom ostavljen da živi u svojoj istini i njegovo je pravo da mu pravo na to poštujem. Neću ljude vući za rukave i voditi u svoje odaje gde savest sa mislima pročišćavam i gde se vrlini učim. Pustiću ih da misle i da se mole, jer verovati u istinu i biti siguran u istinu, nije ista stvar. Zbog toga što verujemo u istinu, mogu nas spaliti, mogu nas zarobiti, mogu nas iskušavati dok ne pokleknemo jer smo slabašna bića, a mi i dalje možda nećemo biti sigurni u to što verujemo, već ćemo samo verovati. A ako budemo sigurni u istinu, možemo je i zadržati za sebe, možemo zadržati mir sa sobom i u sebi, možemo tako urediti svoju kosmologiju oko istine.

     Ne treba verovati ljudima koji kažu da znaju istinu, da su je naučili. To je nemoguće. Poražavajuća je činjenica da ceo život ljudi žive jednim načinom života, ali ni sami ne shvataju njegov smisao, i kada bi ih upitali zašto tako žive, ne bi znali da odgovore, ili bi se naljutili pa bi u laž ugonili i one koji su ih upitali i one koji vole da sumnjaju. Treba imati puno snage za razgovore sa ljudima, jer ljudska svest se služi marginama da bi objasnila razlike koje postoje, a fanatizmom se služi da bi dokazala kako je samo ona u pravu i kako je ona odabrana nad ostalim glavama. To podseća na onaj stupanj ljudske svesti kada su ljudi u dalekoj prošlosti objašnjavali razne pojave koje ih okružuju i davali im smisao koji je odgovarao njihovom stepenu svesti. Nakon toga je usledila revolucija i evolucija misli, ali u vremenima kada je čovekovo rasuđivanje i mišljenje bilo zabranjeno, čovek se svim silama trudio da pobedi dogmu, da odbaci ono što je teško čoveku jednog vremena da prihvati jer su verovali Marksu koji je rekao čoveku da je svaki čovek čovek svog vremena. Kada se čovek izborio za svoju slobodu misli i slobodu bivstvovanja bez okova slepog sleđenja i verovanja, tu slobodu nije umeo da iskoristi, kao da je sloboda prokletstvo. Čovek je shvatio da je čovek zato što sadrži svest o samom sebi, ono je biće po sebi ili što bi filozof Muminović rekao i biće za sebe, jer je čovek jedino biće u svemirskom beskraju koje je osvetljeno sobom, dok su druga bića dok ne postanu čovekom osvetljena zvezdama. U takvim uslovima, čovek je krunisao svoju pobedu neverovanjem samom sebi, i svi ostali su postali saveznici čovekovoj nesigurnosti jer je ponizio samog sebe nakon toga što je pobedio sve samoproglašene autoritete. Sve zamke koje su postavljali drugi sada su mogle da se odbace jer je čovek čoveku vuk i jer čovek sam sebi vuk.

     Možemo se zapitati zašto je čovek tako postupio, zašto ljudi danas tako postupaju kada mogu svojim znanjem da sruše sve granice koje su se trudili mnogi da postave. Upravo zato da bi sakrili laž iza svoje istine. Možda zato jer su nekada davno ljudi bili oskudni znanjem ali ispunjeni verom, možda nekada i lažnom, možda obmanom, a onda su dobili više znanja ali im je ostalo manje krive vere pa su znanje smatrali neprijateljem i neprijateljem njihove vere. Možda su se zato uplašili. Sa porastom jedne vrline, druga se smanjuje. A možda i zato jer je iluzija čovekovo sredstvo da druge ljude ubedi u ono što ni sam ne može shvatiti niti prihvatiti. Ovo može delovati blasfemično jer znanje treba otvoriti kapije upute ili spoznaje. Međutim, možda se čovek uplašio da može oživeti mrtve ili možda gaziti po vodi a da će ga ubediti da je Bog. Ali ubeđenja sam da više volim više znanje koje će mi doneti malo prave vere, nego puno vere bez ikakvog znanja čak i o veri. Ko bude imao više znanja, lakše će moći da vidi smisao verovanja i propisa, a onaj ko bude imao manje znanja, moći će samo da sledi nešto nadajući se nesvesno da će u neznanju možda uspeti da dostigne vrlinu jer će verovati u nešto skriveno, a tada je vera veća nego vera sa dokazima.

     Neki ljudi su od onih koji, prema Platonu, istražuju ili ono što znaju ili ono što ne znaju. Ako znaju, to jest, ako misle da znaju, onda nije potrebno da istražuju, ali ako ne znaju, to jest, ako misle da ne znaju, onda ne znaju šta je to što traže i istražuju. Trebamo biti svesni da svaki čovek ima predstavu znanja koja mu je data u umu odakle učenjem i razvijanjem osvešćuje one predstave koje su mu date rođenjem. Dakle, mi uvek nešto znamo. Šta je to što znamo?

.

.

.

.


Ersan Muhović

Rođen 19.6.1992. godine u Novom Pazaru. Student je završne godine akademskih studija na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, na Departmanu za srpsku književnost i jezik. Objavljuje kritiku u periodici.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)