(Stana Dinić Skočajić, Teglice za bubice, KOV, Vršac 2015)
.
.
…..Otkrivati značenja u novoj zbirci poezije Stane Dinić Skočajić ne znači samo pronalaziti interpraetativne mogućnosti njenih slobodnih stihova, već znači kretati se i ivicama tekstova, rubovima njenih „teglica“, i znači sakupljati „bubice“ na paratekstualnim nivoima, na međama lirskog sveta, počevši od naslova same zbirke, preko epigrafa (mota dela), do same naslovne korice, tačnije slike Melanholija Luke Kranaha Starijeg, čiji je detalj na njoj predstavljen.
……Melanholičnu i nostalgičnu perspektivu nagoveštava već sam moto zbirke, odnosno oba navedena citata koja je intertekstualno kontekstualiziju i određuju horizont recepcije uspostavljen autorskom intencijom. Reči iz pera Adama Zagajevskog – „Anđeli više nemaju mesta za nas / Sada rade za buduća pokoljenja“ završavaju na rubu ove knjige, na „jakom mestu“ gde se kuje interpretativni ključ kojim se „teglice“ otvaraju. Lirski subjekt kao da već biva obeležen svešću da je „naše“ prošlo, da je došlo vreme za tiho svođenje računa, sa pogledom unazad – na ono što je bilo, sa pogledom unapred – na one koji će doći, ali pre svega sa pogledom na sada – koje neumitno traje uprkos prošlom i budućem. Predavanje sećanjima postaje izbor koji će pokušati da razreši ovo sada u ime onog budućeg, a što nas srećno odabranom stazom vodi do drugog citata u ulozi mota – „U svetu bez melanholije, slavuje bismo pekli na roštilju“. Reči Emila Siorana pored setnog osećanja uvode i blagi (auto)ironični ton. Negde između ova dva citata ‒ melanholije, tihe sete i nostalgije, pa čak i utuljene čežnje za prošlim, sa jedne strane, i blage ironije, sa druge strane – nalazi se i emotivni registar zbirke, kao i pozicija sa koje će govoriti, misliti i osećati lirski subjekt. Distanca u vremenu, udaljenost od starog ja, omogućila je i nostalgiju i ironiju: i kontemplativno melanholično uosećavanje, ali i britko zasecanje emotivnog jezgra. Još od samog epigrafa, dakle, autorka jasno intonira svoj pev i precizno određuje opseg i kvalitet emotivnog i misaonog supstrata. Takvim izborom, ona nastavlja liniju naše savremene ženske poezije, ali postiže i korak dalje u poetskom iskustvu.
…..Epigrafi i u njima sugerisani interpretativni potencijali lako nas vraćaju naslovu koji sa njima stoji u čvrstoj semantičkoj povezanosti. Sama sintagma „teglice za bubice“ ima u najmanju ruku dvostruko značenje. Najlakše ćemo uhvatiti metaforično značenje „bubica“ koje potiče iz kolokvijalne, čak žargonske leksike. Kada čoveka „uhvate bube“ ili mu „dođu njegove bubice“, on je u stanju da učini nekakve male ludosti, sitne prestupe kojima iskoračuje iz okvira svakidašnjeg, uobičajenog, društveno poželjenog ili prihvatljivog. Ovo stanje pruža mogućnost da se započne i mali privatni rat, ili izvrši kakva lična subverzija, okrenuta ka spoljašnjem, ali koja suštinski menja jedino onog ko je izvrši. Uhvatiti takve „bubice“ i staviti ih u „teglice“, konzervirati ih za „zimu“ jednog života kada se one više neće često javljati, jeste ta skrivena aktivnost koja se ostvaruje samim pisanjem. U nizu pesama su zabeleženi takvi detalji kojih se lirski subjekt, mada sa setom, čini se, ipak rado seća. Ali nisu bitne samo bubice, već je tu i teglica nazvana „utvrđenjem“ („Stegni me jače“), koja je kao zaštitnik postavljena na pijedestal. Pomešana su osećanja, ali su slike sačuvane za album jednog života, možda za ona buduća pokoljenja prizvana kroz prvi moto. Ne slučajno, niz pesama iz ove zbirke nosi u svojim naslovima i stihovima varirane lajtmotive „bubica“ i „teglica“: „Stegni me jače“, „Roje se bubice“, „Odsustvo smisla za smeh“, „Ma neće više“, „Moja buba se vratila“, „Ne vrpolje se više“, „Bubice iz zimnice“, „Teglice za bubice“ i „Lazi buba“. Od jedne gotovo trivijalne metafore, autorka gradi bogatu metaforiku koja formira novi pesnički univerzum gde nema zaziranja ni od onog ozloglašenog stereotipno ženskog, kakva je česta upotreba deminutiva i hipokoristika (ovde materijala za autorkino pesničko poigravanje) koji bi mogli zavesti naivnog čitaoca, ali ne i onog koji je osetio ironičnu oštricu iz drugog mota, a koja će povremeno rasparati emotivno tkivo i držati sentimentalno ‒ da ostanemo u leksičkom okviru zbirke – u samoj teglici. Horizont očekivanja koji se otvorio naslovom počinje već od epigrafa da se menja, a metaforika da postaje sve kompleksnija.
…..Sa druge strane, hvatati bubice i stavljati ih u teglice, bukvalno podrazumeva dečju igru čija se naivnost gubi čim ona odrastu. Ali zadržati taj detinji pogled ‒ da se može nešto preduzeti, da se može promeniti svet (možda još jedino naš lični) – mogućnost je izlaza iz sumraka svakodnevice, pa tako drugo, bukvalno značenje naslovne sintagme, račva stazu metaforike na drugu stranu, ne bi li se razotkrila i ostala moguća značenja stihova. Naslov koji spaja bukvalno značenje i razgranatu metaforiku ostvaruje jedinstvo jedinog mogućeg spoja stvarnog i iluzije, odnosno iscrtava obrise poetskog sveta koji se otvara kada se rasklope korice ove knjige. Ili možda i pre toga?
…..Pored samog indikativnog naslova čiju smo prirodu pokušali da objasnimo, treba uzeti u obzir još jedan paratekstualni element, a to je slika koja se nalazi na njenim koricama. Već smo pomenuli da je to detalj sa slike Melanholija Luke Kranaha Starijeg (1472‒1553). Čuveni nemački slikar ju je naslikao 1532. godine, svega petnaestak godina nakon nastanka Direrovog istoimenog bakroreza. Ovaj paratekstualni element koji dolazi iz izdavačke radionice dopunjava zbirku i usmerava njenu recepciju. Veoma zanimljivo je što se na samim koricama ne nalazi cela slika, već samo detalj. To je krilata žena koja sedi i delje drveni štap. Njen pogled, istovremeno setan ali i zagonetno oštar – što postaje veoma indikativno za značenje zbirke – usmeren je van granica, odnosno ivica knjige. Detalj došao iz renesansnog slikarstva, gde je označavao antropomorfizovanu melanholiju, mogao bi sam za sebe uticati na formiranje značenja, međutim, kao važan paratekstualni element, ova slika u svojoj celosti postaje signum za zbirku Teglice za bubice. Deo slike koji je na koricama izostavljen i te kako određuje lirski svet zbirke. Tačnije, naslikano neprisutno odražava se kroz tekstualno prisutno. Taj čudan pogled okrilaćene žene neodredljive starosti usmeren je ka onome što u knjizi dobija svoj pesnički ekvivalent.
Zadržimo se najpre na samom ženskom liku koji u nekom smislu može biti paralelan lirskom subjektu. Njegova osećajnost, ili melanholija, ne predstavlja nikakvu duševnu bolest koja se prepoznaje po dominaciji osećanja tuge, potištenosti, bezvoljnosti ili praznine, već upravo jednu vrstu temperamenta kojim se označava kontemlativni tip ličnosti sklone intenzivnom emotivnom doživljaju, ali i artikulisanom izrazu. Poput pogleda žene sa slike, i pogled, perspektiva lirskog subjekta, dovoljno je zagonetna budući da spaja osećanja sa distance, sa ivice ‒ setu i ironiju. Snažan doživljaj smenio je svedeni izraz koji time dobija na svojoj sugestivnosti i uverljivosti.
…..Međutim, zanimljivi su i detalji slike van korica. Ženin pogled pada na tri veoma mala gola dečaka koji pokušavaju da štapovima guraju i provuku jednu loptu kroz obruč. Pogleda usmerenog ka detinjoj igri, ona sama, prema nekim tumačenjima, guli novi štap, rezbari drvo za novi obruč. Tako i lirski subjekt Teglica za bubice setno priziva prošlo ili priziva bubice koje sada samo povremeno dolaze da posvedoče o onom bivšem, drugačijem ja, koje je dečje naivno verovalo u mogućnost proterivanja kruga kroz obruč. Neumoljivost prolaznosti jasno formira preplet pesrpekiva i vremenski udvojenog sopstva.
Kao pandan psu sa renesansne slike, u zbirci se javlja crna mačka („Privikavanje na crnu mačku“) koja je duhovito uobličena metafora za ponovno spoznavanje života, odnosno prihvatanje novog ja na koje je neophodno privići se. Dobro odabrana pozicija distance omogućava da ironija bude nagoveštena, ali ne i u potpunosti iscrpljena jer bi tada mogla roditi pravo osećanje gorčine koje ovoj zbirci ipak nije svojstveno. Taj efektni i posebni spoj melanhličnog i ironičnog tona, sa distance promišljenog i osećanog trenutka, pojavljuje se kao eho svih stihova:
„e moja ti
revolucionarko
podnesi sada teret svojih otstvarenih snova“
(„Nedelje“)
…..Paralelizam između prostorne udaljenosti, kojom se ukazuje na značenjski kompleksnu pozadinu Kranahove slike, i vremenske udaljenosti kojom se predstavlja ono prohujalo u zbirci, objašnjava da se jedino iz te perspektive može roditi kako osećanje sete i nostalgije prema prošlom, tako i istovremena posdmešljiva intonacija.
…..Pozicija „na pola puta“, nagoveštena je već uvodnom pesmom „Podne je“. Zato je od prve pesme lirski subjekt, koji ovde uzima množinski oblik mi, „prežaljen“ od onih koji dolaze („svi do jednog uvereni // da smo mrtvi“). Zenit i vrhunac dana istovremeni je znak njegovog opadanja, propadanja i bez vidljivog delovanja potencijalnih neprijatelja, kao što bez sukoba pada vojska na fonu Melanholije. Svojevrsna dopuna ove pesme je i pesma „Sunce kasni“ u kojoj se javlja blaga uteha da će subjekt za sebe pronaći drugi „svetić“, možda u jednom od udaljenih gradova sa Kranahove slike. Međutim, tihu rezignaciju – „Posle će doći // to posle / ono svakome dođe“ („Svejedno je“), donosi i pesma „Noć je“, koja se može čitati tik uz sam prvi moto i čiji stihovi postaju skriveni unutrašnji lajtmotivski kompleks čitave zbirke: „Život nas dopušta / zar to nije dovoljno“.
…..Lirski subjekt se vremenski udvaja tako da sadašnje može govoriti svom bivšem obličju. Zato drugo lice ne mora biti niko izvan, već unutar lirskog ja, kao što ni narativnom transgresijom uobličen muški rod lirskog subjekta („Spavala si“) ne mora predstavljati nikoga spolja. Lirski dijalog sa samim sobom, kada ja može prerasti u mi, doprinosi posebno intenzivnoj emotivnosti:
„ali strepimo
od smežuranih
pečuraka
kao od završetka sveta
Kao od vernog odraza tela
u ogledalu“
(„Strepnja“)
Ta lična mala apokalipsa koju izaziva slutnja i pojačava melanholija, a koju na drugoj strani stišava ironija, dobija izraz u prefinjenoj osećajnosti:
„Mlečna tuga neka se rastvori
u ovoj ozvezdanoj pomrčini“
(„Podigni me“)
Bubice opominju na to bivše ja, na udaljeni subjekt nastanjen u ovom sada prisutnom ja:
„Čučalo je rasplakano dete
hirom nekim zatečeno
u zrelosti čoveka“
(„U zrelosti čoveka“)
…..Vremenskim planom umnoženi lirski subjekt podseća na deo Melanholije gde žena čudno zagledana u dečake u igri, zapravo jeste zagledana u eksteriorizovane entitete unutrašnjeg sopstva. Vremenska distanca i vremenska udvojenost na planu teksta postaju paralelna umnožavanju na prostornom planu slike.
„To odlaganje da staneš
pred strogo lice dana
opominje te onaj mali Ti u tebi
može zauvek da te razdvoji
od onih što se lako bude
i uskaču u sedlo
dok svetlost galopira“
(„Svejedno je“)
…..Prizivanje i čuvanje bubica jeste i izvor melanholije, ali i jedini način da se od nje sačuva. Ambivalentni potencijal još jednom dobija svoje opravdanje jer sačuvati opciju da se zanos aktivira postaje šansa da se stvarnost i preoblikuje:
„ako nekada osetite potrebu
da progovorite
o svom shvatanju zanosa
samo kucnite“
(„Samo kucnite“)
…..Ironijski distanciran subjekt postaje svestan mogućnosti vlastitog ukinuća:
„Vreme je da svoju bubicu pustiš
da te zagolica
inače
živog će te sahranjivati
svakog jutra
odsustvo smisla za smeh“
(„Odsustvo smisla za smeh“),
dok bubica sažima ambivalentni sadržaj budući da se istovremeno, navodno, nje želi rešiti, dok je sa druge strane brižljivo čuva:
„Moja buba se vratila po mene sasvim nova
kao da je ječe nisam prognala iz uma
jutros se gordi na ogradi od olova
između teglice i druma“
(„Moja buba se vratila“),
…..I to čini baš zato što je u njoj sadržana još jedina mogućnost samoobnove:
„Lazi buba
nazubljenim roščićima
reže hartiju
otvara prečicu u noć
da kroz mali prozor
izlije svetlost
ispruži stazicu
i provuče svet“
(„Lazi buba“)
…..Renesansno viđenje sveta kao sume veza, relacija, uslovilo je i (post)moderni način razmišljanja i ambivalentni karakter osećanja koji oblikuje postmoderni misleći subjekt. Ako pozadinski plan Kranahove slike, gde vidimo demonsku povorku, posmatramo kroz interpretativni plan njegovog dobrog prijatelja Martina Lutera, melanholiju ćemo odrediti kao nešto negativno što se može pobediti radošću duha, a na tom mestu upravo biva formiran drugi ironični glas kojim se melanholija guši, odnosno vraća u ravnotežu (čak po homeopatskom principu – „lek od usamljenosti je kažu / osama“ – („Ni kosovi ni lastavice“)). I upravo moć podsmešljivog drži melanholično pod kontrolom da ne sklizne u sentimentalno ili sladunjavo, kao što, sa druge strane, snaga setnih osećanja ironiju zauzdava, ne dozvoljavajući joj da se okrene isključivom slikanju nepodnošljive stvarnosti i života.
…..Sećanje po prirodi stvari prati melanholija zbog distance koju uslovljava prolaznost. U ovoj zbirci u kojoj nema ciklusa, nema krugova, nema „obožavanja središta“ kako je govorila Isidora Sekulić, pozicija žene sa Kranahove slike je pozicija zrelog čoveka koji vraća samokontrolu uz prevazilaženje mladalačkih idela, ali ipak pogleda usmerenog na obe strane. Taj istovremeni pogled ka prošlom i ka budućem, potvrđuje se samim činom rezbarenja, deljanja drveta (ili pisanja pesme), ne bi li se dečacima gurno još jedan (i u granicama ove poezije jedini mogući) krug da kroz njega provuku loptu – igra (hvatanja bubica) se nastavlja.
.
.
.
.
