Darko Daničić

Mašta onostranog

.

.

Časovi

.

1.
Ništa ne mere, časovi samo pričaju priče
kojima ograničavaju svet u nama. Trenuci
od kojih smo brižljivo sazdani rastu
kao pljusak usred noći, mokri stub koji u blesku
premosti čekanje između udaljenih svetova.
Sati i minuti, telefonski pozivi, žive u neumerenosti,
od neumerenosti, u lakomoj peni nečitkih glasova.
Teško je dosanjati vreme koje je preostalo,
rasaditi sate u spora sećanja, kao u prolećne vrtove
pune polena i iskričavog vazduha.
Od svega što živi samo mi želimo
više života od ovog što imamo.

Usplahireni tom navalom neispričanih priča,
skriveni pod nevericom zauzdanih senki,
osećamo hipnotičku moć pozlaćenih zupčanika
čije nas kazaljke bešumno brišu.

.

2.
Otkako su prošle godine, svet je utihnuo
a neučinjeno raste u tebi.
Samo se verzije događaja množe.
Toliko sekundi i minuta ne možeš
držati u sebi i izlaziš kao kad mladi zečevi
napuštaju legla da bi osetili navalu života
u trenu kad prasne pucanj.

Trči, zeko, trči,
lavež je prekrio nebo nadimljeno barutom,
pa je ono ugljen koji će jednom izgoreti
i otkriti gde je utrnula svetlost susrela slepe oči
Zevsovih i Temidinih kćeri.

.
Trči, samo trči,
oči goniča sevaju,
tvoj život mere brži otkucaji
od mog kasnog razumevanja:
život je spora spoznaja,
pogasiće se monitori
igrica će se završiti,
a novi ljudi dobiće
stara imena.

.

,

Nelagodnost

.

Život se sastoji od malih nedovršenih usamljenosti.
Gužvaš ga kao neposlato pismo,
diskretno ga premećeš iz džepa u džep –
tamo gde će manje da žulja.
Ima li svrhe dopisati po neki red,
sudbini reći nekoliko prisnih reči
kao ćutljivom prijatelju uz pivo koje se mlači.
Zadobiti naklonost nemirnih snova,
kao što usamljena silueta čamca u sumrak
uliva poverenje mirnoj reci,
pa joj ona dopušta da uskim šavom zaceli
slatkovodni mesec na svom licu.

Uvek kad se probudiš u ovoj ulici, zauzmeš
isti oblik, posegneš za istim pokretima, za istim glasom,
jer treba biti samerljiv sa zadatim izgledom
i sopstvenim dokumentima – da bi te poznale ptice,
i sunce, da izbegneš neprijatne molbe prosjaka i izbeglica,
da bi uvek na isti način prodavcu na uglu rekao
„dobar dan“ i „dobro veče“, da bi, najzad,
pripitomio život zbunjenog neznanca
u sopstvenoj koži.

Ta samoća koje se hvataš, samo je oblik tišine
prikladan ljudskom korišćenju,
čapljasta sojenica na kratkom dahu,
i dok se preneš, već poruka puni etar ponoćnog radija:
Pospana noć će zameniti svetove.

Nećeš znati ko je pevao, zaboravićeš da si išta imao,
ne prepoznajući tonove crnih dirki u kupoli
smalaksalog neba, dok ti neželjeno nasledstvo
neprestano raste u rukama.

.

.

Lek

.

U proleće, pisali smo duge, sirove pesme,
(sve što ti padne na pamet),
a onda ih ređali na colove daske
sa čvornovatim znamenjima
kroz koja su se videli rodoslovi
čamove prošlosti.

Poezija je prosejavanje svetlosti,
zato je dugo treba sušiti na suncu i vetru
dok nam ne ostanu samo krte, lomljive reči
koje zimi potapamo u vrelu vodu
i pijemo kao čaj koji ozdravljuje putnike
i leči zvezde od nesanice.

.

.

Dremež

.

Kad je Ted Hjuz umro,
moja žena je pričala o šampinjonima,
svežim i belim, na pijaci tog jutra,
jeftino kupljenim.
Ležali smo u krevetu, obučeni,
zagledani u tavanicu, podizali smo zid
između smrti pesnika i budućeg ručka,
pomažući jedno drugom da zbijemo
udrobljeno telo tišine između nas.

Mora da su tad i gavranovi poleteli,
crni, na sivom otežalom nebu,
uzmuvani nejasnim događanjem.
Ne znam da li se uvek desi
da prhnu ptice, kao od reskog pucnja,
kad neko umre ?
Ili te crne, divlje ptičurine kriče
loveći nečiju dušu ?

Taj zatvoreni krug ishrane
nikako da proniknem – gde, u stvari,
sve od nas završava ?

Na kraju, videh samo odraz jednoroge noći
kako me probija ubrizgavajući
otrovne sumnje, kolac gloga
dovoljan za smrt
bez snova i košmara.

.

.

Odbegla mera

.

U davna vremena daljinu su odmeravali rečima.
Reči je bilo manje, a razdaljine su bile veće.
Ni reči ni daljina nije nedostajalo.
U jeziku su bile sve mere.

Danas smo drugačije rasporedili znanje.
Rečima smo ozvučili unutrašnjost bića,
toplokrvne slogove ocedili smo kao med
sa pčelinjih saća, gledajući noć
dok kaplje kroz rešeto zvezda.

Umesto reči, oko nas kazaljke i brojevi tiho šumore,
približavajući se graničnim vrednostima.
Digitalni instrumenti mere blizinu koja nestaje,
pa čak i dušu, demonskom preciznošću,
u stanju smo da izvagamo.

I sad kad smo razdevičili svet, začuđeni,
vidimo manjkavost znanja. Ćutimo,
osluškujući govor svemoćnih instrumenata
koji nam jednolično daju uputstva, gledajući
kako nestaje vidik koji poznajemo,
u užasu shvatajući da sami smo sebi nepotrebni.

.

.

Druga strana tišine

.

Tišina u svojim rečnicima nema odrednicu zvuk.
Katkad se samo sa onostranog prelije muzika
i ona dobije te radoznale oči
koje osećaš na potiljku kad sve zamre.
I kao što mudrac naslućuje svet
koji nije video, slika zadrhti
na ušnoj školjci slepog,
pre nego što je dodirom utisne u pamćenje.

Godinama pokušavam da dokučim koliko tišine
oslobodi list uzdrhtao posle kiše,
da je prepoznam u nevidljivom smislu starenja
što te takne nekako kad i gostoprimljiva usamljenost;
da naučim da zvuk koji me raspara
propustim kroz sebe i ponovo se,
kao strpljivi vidik, sklopim nad njim.

I oslepeli Bah, kad je pred smrt iznenada progledao,
samo je potvrdio već naslućeno –
raskošna usamljenost pati za muzikom
koja ne proizvodi zvuk.
Zato je otišao nemaran koliko vidljivog treba da čuje.

U časovima kao što je ovaj,
u sparno leto kad daljina dozreva u pogledu,
a naš se imetak uvećava za jedno sasvim obično, tiho
seosko popodne, toliko udaljeno od svega uzbudljivog,
onostrano se nagnulo nad nama, nikad bliže,
pružajući svoju radosnu ruku male, savršene tišine.

.

.

Tajna

.

Vekovima nas uče filozofi
da nevidljivo nije nevidljivo
ako ga doumiš.

Tajna života je u listu,
sećam se da je pričao neki mudrac
sa bradom punom mesečine,
kao srednjovekovni tumač Univerzalija,
zarobljen u svetom dimu kafane Šumadija.

Nije to zbog alhemičarskog hlorofila
koji nagriza i oživljava mrtve rečenice,
niti zbog, kostoboljom stabla,
nagoveštenog proleća,
biti na peteljci – govorio je,
gde blizina smrti čini život stvarnim,
jedino je njegovo lice.

Sad se od svega najviše sećam tišine,
samonikle i udaljene od pogleda
kako marljivo trebi istoriju od svakodnevnog,
suve listove koji nestaju u sećanju
otkinuti težinom zrelog jesenjeg sunca
koje se već oseća na maglu i trulež
i sklanja ih iz čujnog
u nevidljivo.

.

.

Mašta onostranog

.

Kako prepoznati krst
u krugovima što ih voda stvara,
uobličavajući nebo u izdanak čvrste sfere
sazdane u duhu ?

Gde su stubovi metafizike iza kojih
Novi svet zrije
kao narandže u svetom gaju ?

Iskorak je uvek lebdenje nad ništavilom,
ali ako oči neke presretneš pogledom,
budi siguran da se vraćaš.

U lepetu krila,
kako prepoznati onaj jedan – anđeoski,
traženi disonant,
i sačuvati ga za drugi život?

.

.

Razgovor sa pesnikom

.

Od tvojih očajnih vremena do mojih izgubljenih sati
Fedar je zaspao, dragi Jovane.
Nesigurne mere u koje se uzdasmo,
i sami nesigurni, potopiše potopi,
zavejaše snegovi… Ono što preosta
odnesoše varvari i sami iznenađeni našom nemoći.

Sada se sumrak gasi gore na terasi, osmatračnici
na vrhu katarke koju zatamljuju zvuci sa ulice.
Ne razaznaju se glasovi u bistrom vazduhu,
niti iko pominje naša imena.

Zavaljen u plastičnu stolicu, kao vrač na kuli
blizak nebu, osluškujem žamor taksista na ulici,
razgovor kao svakodnevna žrtvenica da se skrati čekanje.
Ne gledaju gore u duše zaplašene odlaskom
među tačne zvezde, mudre i tihe,
gde smrt je sasvim obično iskustvo
o kome ćeš mi tek pričati.

.

.

Crno mastilo sipe

.

Bezbojne sipe,
hitre kroz gustu dubinu,
o opasnosti,
crno mastilo ispuštaju,
da zbune gonioca
i zametu
nepostojani, vodeni trag.

Tako i ja,
pred goniocima,
mada spor i nevoljan,
crno mastilo
na papir ispuštam,
nemogući lavirint pravim,
trag da zametnem
u nepostojanom vremenu,
i umaknem sebi.

.

.

Tri kralja

.

Sećam se, bio je jun.
Sedeli smo znojavi
Na klupi ispred izloga
Prodavnice. Uz pivo,
Prigušeno pričajući o fudbalu.

Kao tri kralja
Koja u tajnosti posećuju
Davno označeno mesto,
Vođeni zvezdanom rukom Strelca,
U predvečerje Irodovih hordi.

.

.

Na današnji dan

.

Na isti dan u godini
kada je rođen Ernesto Gevara,
umro je Luis Borhes,
piše u rubrici „Na današnji dan“.
Nepostojeći dan u životima dva Argentinca
u kojem se ukrštena vremena nanovo ravnaju,
život i smrt se produžavaju u nevidljive oktante
kao plećato stablo u neizvesnu dubinu zemlje.

Gevara je bio samo Če,
a Horhe Luisu prezime je bilo nadimak.
Ta prisnost u oslovljavanju odgoneta nam
kako su im se uverenja račvasto zabola
u bistri vazduh istovremeno rastući u dan i u noć,
i bez obzira na razlistali metež godina i ljudi,
postala platežno sredstvo
u svim nijansama slobode.

.

.

.

………………………………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

.

.

.

.


Darko Daničić

Rođen 21. januara 1961. godine u Ljigu. Osnovnu i srednju školu završio u Lazarevcu. Diplomirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Magistrirao i doktorirao na Rudarsko – Geološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje pesme i kritiku u književnim časopisima. Živi u Lazarevcu. Objavio knjige pesama: Via militaris, BIGZ 1999. godine Crno mastilo sipe, BIGZ 2000. godine Dvanaest sveća, Narodna knjiga, 2007. godine S druge strane tišine, Povelja, 2013. godine

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)