Ismet Rebronja

In memoriam

.

.

,

Paž osmi

šta da radim elena kosti nudi
sviraju svirači boluju sokolari
mudri starci ispituju ovo vreme
kako da je ljubim smeju se sebrice
tražim mesto gde elena uvire
umiru vrači budi se stenje
smeta mi namena iz brega pobuna
jer ko đavo plodnost prosipa
izaziva me i posle proleća
čuvam elenu k nama kreću ponornice
da je otmu dok je kupam
pristaje i da je nema
samo da vidim kako gola zvezdi preti

.

.

Velmože

.
za elenu usred dana pijavice kolju
gradove razgrađuju žrtve nose
poreklo svoje prodaju za vino
loza da im se po suncu snađe
šilaze s uma ne napuštaju lovište
prostreliše hrta noć ubiše
skidaju se a čvrci se čude
već umiru il ih elena guši
što je župan jurio ludaka
posle gozbe gde se i sokolari zavadiše
a iz malih kljunova otiče plač za elenu

.

.

Zidar

.
srebra da imam bogat da budem
elenu uzidam kao zvezu
u prah pretvorim njoj tesno
tu cvet svoje mesto nema
da li je spremna da ograniči svoje biće
počinje u mraku moćno da strada
nisam u stanju da je zatočim
sasvim naglo prilazim elenu palim
telo gorelo bilo sveća
u zelenom vrištalištu šumu poelenih
elena je zmija elena nije zlo
o sebi ništa da kaže danas
dolaze psi poklone si i uzgred lanu
elenište gradim od elene
elena prođe a ja na pesku spavam

.

.

U spavaćici od cveća

.
za elenom posrćem kroz gladnu pustinju
odmami me kao što mame hijene
na licu joj se sunce menja
iza belih zastora noć se već sredi
kao zaklano lane grize ogrlicu
na sred puta što se uliva u oazu
elena objašnjava poreklo i drema
ko će nama kosti da pomeša
i sva moja šetnja u teško sivilo

.

.

Dostruku čovek u tami

.
nije dvorski čovek a običan građanin
kome su udarci vetra naneli rane
uvrede pred plemstvom prećuta
njemu su nebitnost u gustoj šumi proricali
sledbenik svirališta a šta je steko
uoči ludih praznika svoje meso jeo
mučenik kome kljunom odneše žeđ
nešto vrisnu i zvezdu proguta
o mladiću što mi kosti pretresaš

***
u malinjaku ljudske glave već sazrele
neverno ih magla čuva fatalno se sliva
gore u nemoći vlažnoj moja draga tkiva
u bašti anđel na ružu i ne pomišlja
da pretvori sebe u vruću liticu
samo crni letač da na mene sleti
kraj heljdovnog polja namerno se cvet zaplaka
ždral zamače
kako god pevali kako god počeli
mese nam prividi opojnu pogaču

.

.

Gubimo se

.
ja neću danas da poludim
jer divni mrav proučava moje biće
a neko crne sastanke ugovara otac kreće
stopala mu puna trnja on posrće
a iz naše kuće godinama se izvlači
tužan zvuk te stare svirale
to nama nešto preti bojim se
pa odabiram cvet da u sandžaku sve rastužim

.

.

Rafet spava

.
magla nečije čelo steže ovo veče
kiša ulazi u jezivi grob mog brata
i nešto počelo njegovo telo da žvaće
i ono mesto na licu gde sam ga poljubio
prvi i jedini put a vek beži
tvoja bašta i cveće ponovo kisne
samo majka ponekad noću vrisne
i moli da je jesenas lepo da je sinu dobro
dođi brate jedno jutro malo
kupio sam ti novu sviralu
ti nisi umro

.

.

Ponornice

.
o ismete ne buni se pisano je
sve što ljubiš spaljeno je
i što kaplje što nas sreta
ista zemlja zimzelena ista sipa obnažena
u jezeru tamna riba ne zna dveri gde su
da joj dođe anđel koji od dažda beži
u društvu s pticom da se ne uguši
u nemuštoj sobi vrači zavaljeni
od magle i žalosti prema ponornici
osluškuju žedne breze kako traže
da proleće zateknu već jednom na ljubilištu
o ismete ne buni se pisano je
sve što teče iza brega ulilo se

.

.

Propast

.
ništa nema u svetu proleća
ovde ovo nepostojeće mesto
dok moje telo završava loše
obešen od mutnih voda nošen
moju usnu pokušava pseto
jer glava je moja puna smeća
sva uništena i nestaće bestelesna
dolivam otrov na svoj zatrovani deo
i bludnice koje umiru preteći
i taj pogreb pored puta od prašine beo
još se krećem crnom svom potopu
u životu neću više ni za stopu

.

.

Uvodni stihovi za izložbu

.
Gde se sve groblja nalaze ko u njima spava
Da li spava il udara u liru
Po grobljima šetaju lenje zveri
A samci u vreme divljih ruža kidaju cvetove
Za domamu dragana koje sede na visokim pragovima
I crne se kao da su urezane
Kupaju se skidajući izliv posle ljubavi
Na česmama ispod planina gde se nisu održavale bitke
Niti su u bilju vojskovođe silovale nevernicu
Samci u grobljima tragaju ruže a klesači
Vešaju torbe s alatom o znak groba
Pastiri preko humke prostiru prekrivače
Da se suše ako je kiša lila lila
A crne udovice zamišljaju da su muževi živi
I doživljavaju orgazam histerično vrište
Groblja u horu pevaju
Hor dubokih glasova
Iako svaki put u groblja vodi
Groblja biljem pokrivena il gola

.

.

Groblja

1
Gledaj
Kako se iza grobljanskog prostora
Stado stropoštava
Navlačeći ružnu trulež
Na filosofe i vlasnike kornjača

Volite li groblja
Ne
Možda se varate opšta gospodo

4
U groblju pokušavaju da se stišaju mnogi
Pre posuti vrlinom besednici lišeni jezika
Ljubavnici koji su prespavali dvostruko crnilo
S trulim kapima bolesne rose

Mnoštvo kornjača stoičara guštera
Gubavnih oraha uginulih pavijana leševa
Voća vode stada bezumnika
Nasrću
Kao crna hidra puna belog bilja
U bludne bunare

5
Slavni beležnici
Napuštaju razvratna mesta gde su devojke
Blud nudile a nisu posve trule bile
Uzeše ptičja pera da upišu kad se gube
Daždinari ogrnuti rizom

Odoše u prostor označen u te svrhe
Uz pobožni vrisak nagovarajući duše
U vreme molbi da uskoče u bunare
Napuštajući razvratna mesta gde su devojke
Blud nudile
A nisu posve trule bile

12
I dok varvar svira
Naspram prošlog bilja
Istovremena ptica presta
Dok varvar svira
Ispitivači utroba po žitu pregrću
Tvorci veštačkih ptica
Usnuli
Izlagači leševa u trulom grlu
Jedinu pesmu traže
Izlagači leševa
Dok varvar svira

17
U zeleno zelene alge pretvara se
Svest
Klizi postepeno prema ponoru
U sunovrat
Kiša
Crna crnina nastupa
Crna tkanina
Na rubu njenom opisivači
Poslednji
Opisivači raspada

.

.
Naselja

.
4
Glad za hlebom glad za lirom glad
Uvek glad hlebna glad u naseljima
Gde ljudi glođu koru hrastovu
Kopita konjsku žilu vola
I gde su oči neuhranjene
Glad
Nesklad među dušama

6
U naseljima mnogo prosjaka i nakaza
Kora hleba klica krompira zarđalog lima
Korpi punih smeća oštećenog parađza
Kanti sa crevima iz klanica
Koje nose starci na tržnice
Neuspeli starci
Zasipano im
U naseljima grupe pored zahoda
Ištu sitan novac za zahodske usluge
U naseljima svašta i užasa i nema hleba

10
Uvek seobe uvek da se nekud krene
Al smetaju česme strme litice zeleni izvori
Okrek gladiševina polja belih bulki
Čemu seobe u drugom smo predelu kao presađena breza
Obolevamo od zaraza a cvet nam pun žutih pega
I dođu ubice i ubace metak u ognjište
Kraj dece gole sto ih tela bole
Ostajemo u naseljima gde crni pokrov truli
Gde se creva odmotavaju oko topola
Besni psi bez vode lejleci u pobožnoj lađi
Bonici s rana crve smolom izgone
Ostajemo gde je noć pua sova
Noć

.

.4

Planina


2
Orao na panj slete ispija dete
Raskljuvava telo užasne oči
U ruci jabuka prezelena
A majka još ništa ne zna
Grabljivica
Briše kljun o trulež
Kosa
Bestelesnost
A majka još ništa ne zna
Rublje pere

5
Jato gavranova ružan nanos
Taman planinski veo
Gavrani gamad planinska
Čistači
Gavrani posed
Rugoba

11
Na jezeru zmija raspadnuta
U utrobi se nazire oblik devojke
Utvara večera
Suza majke i mladića
A planina nežal zaseda
Žar ptica
Utočište
Uhoda
Sen meseca
Planina crna potajnica

17
Planina je iznad nas uzvišenost
Nedostižno seme zeleni zamak
Izgnanstvo gde kiša truli
Obmana smo
Još humnku ne znamo
A dela nam trske prezelene
Granica smo sebe
Trulež posve

.

.

Tek rođen čovek

.

U žitu kolevka
Majka žnje
Crno se svija
Već spava
Samo repom dodiruje usne
Dete misli
Majka sisu prinosi
I spe
Zmija i dete
A majka žnje

.

.

Zmija mi majku budi

.
Ima jedna zmija
Puzi uz zidove
S mačkom spava
Ko god uđe
Krene u zagrljaj

Oca ljubi u ruku
A majku svako jutro
Blagim ujedom budi
Da zajedno idu na mužu

Pola stada majka
Pomuze
Pola zmija
Podoji

.

.

Zov

.
Kroz noć zov
Drhti srna
Sablasti se povlače s polja

Čovek je napokon
Samo glas
Stena
I vrela
Ugasli nur
Trulež šumska

U svetlost se leš pretvara

.

.

Pribeleške

.
I

.
Zar nas vazda negde čeka
Zlodobarac ili Neron,
A sam život, moj Seneka,
Auguru zar je sklon.

Zar da pevaš u čast bora,
Il da gledaš ruj i rumen,
Dok ti svira đavo s mora
A njivu ti nosi flumen.

Zar je došlo, moj Seneka,
Da ti sude šibicari,
Svakoj gnjidi pravna teka,
Svakoj nuli da cezari.

Vidljive su lažne slave,
Lažno pismo, s pisma um
Ko u rimske što je krave
Na uhu utisnut sugnum.

Zar da čekam, o Seneka,
Ko što čeka zrno zeba,
Il da nekim drumom s reka
Usput nađem koru hleba.

.

.

.

.

.


Ismet Rebronja

(Goduša Bijelo Polje 1942 – Novi Pazar, 2006) bio je pjesnik, pripovjedač, romanopisac, antologičar, etimolog, esejista, novinar, prevodilac poezije sa ruskog jezika, urednik i osnivač brojnih listova, kulturnih manifestacija i institucija. Bio je član UKS i dobitnik nagrade Risto Ratković. Objavio je knjige poezije Knjiga rabja (1972), Izložba (1976), Gazilar (1978), Sreda i Sreda kći (1983), Paganska krv (1986), Keronika (1991), Jesen praznih oraha (1997), Kad forminga ne dosvira (2002), Suze Lejle Šehović (2003), Sinje more (2006), Nulla insula (2007), Magnet i algebra (2010); knjige priča Beli unuci (1986), CI priča (1994), Pad Grčke (2007); etimološke eseje Sokratov pas (2009). Priredio je Antologiju poezije Bošnjaka u Srbiji i crnoj Gori Latice primule (2003). Sakupio je i uredio izbor poslovica i izreka Budi nešto da ne budeš ništa (2004, sa Medisom Kolaković). U njegovoj ostavštini postoje neobjavljeni rukopisi: Varoš sinova Abdulahovih (roman), Glava cara Nićifora (roman), Etymologicon (etimološki rečnik sa preko 2000 odrednica), Psi su najbolji ljudi (sećanja).

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)