Ilija Bakić

O Aleksandru B. Lakoviću

.

.

Gusto tkanje (nepouzdanih) ispovesti

.

(Aleksandar B. Laković, Kad kuće nismo zaključavali, edicija SENT, Građanski forum, Novi Pazar, 2017)

.

…..Knjiga „Kad kuće nismo zaključavali“ romaneskni je prvenac Aleksandra B. Lakovića (1955) zapaženog pesnika i kritičara, antologičara i urednika. Znatiželjni čitalac kome je poznat Lakovićev poetski opus svakako će na stranicama romana potražiti odjeke autorovih stihova i, čini se, to njegovo očekivanje neće biti iznevereno. Pesnika i romanopisca vezuju ne samo tematska interesovanja već i obraćanje pažnje kako na velike tako i (možda i više) na male, obične stvari, odnosno sveprisutna primirenost tona i jezička preciznost. Konačno, kako je to u pesničkim knjigama gde su svaka pesma i svaki ciklus delići velike slike odnosno komadići mozaika, lepo sami za sebe ali, istovremeno, lepi i kao deo celine (za razliku od zbirki koje ostaju, kako im ime kaže, skup istovrsnih ali i raznorodnih segmenata), tako u ovoj knjizi – „podeljenoj“ u cikluse – priče sjaje kao zaokruženi, završeni komadi koji se, pak, postepeno, kako čitanje odmiče, slažu, sada kao fragmenti, u jednu životnu priču koja je, opet (kao i svaki život), žiža, tačka prelamanja u prolaznoj sadašnjosti, tačka sabiranja, sastajanja različitih prošlosti i rađanja (mogućih) budućnosti.

…..Sledstveno tome, da nije bilo prađeda i njegovog postojanja na crnogorskom kršu ne bi bilo ni seobe 1920-tih u Metohiju, u selo Dobrušu, niti bi se krčile močvare, ne bi bilo ni oca ni njegovog tragično poginulog brata u poslednjim danima rata, niti pripovedača koji će svojim očima gledati – mada ne uvek i razumevati viđeno – kako nestaje staro vreme a rađa se, razvija, dešava novo doba koje porodicu vodi u Peć, Prištinu, Kragujevac, Beograd…

…..U ovo prostorno-vremensko-porodično tkanje upliću se, živi i mrtvi, prisutni i odsutni (pored predaka, roditelja, braće i sestara) rođaci, kumovi, tetke, prijatelji, profesor, poštar, kućni ljubimci, televizor, biblioteka, bolesti, snovi, poplave, želje, stvarnosno i onostrano. Pojedini akteri imaju svoje samostalne priče a, potom, iz njih odlaze u sledeće kojima su, nominalno, junaci neki drugi ljudi. Poneko se, opet, više puta pominje uzgred, kao „sporedni lik“ da bi, konačno, stigao do svoje verzije događaja mada ima i onih što će svuda biti i ostati samo pomenuti, samo „statisti“.

…..Život, uostalom, ima nerazaznatljive puteve a događaji i nečiji doživljaji vremenom se razotkrivaju kao sticajevi (ne)sretnih okolnosti na koje se može uticati vrlo malo (ili ni toliko). Kakva bi nečija životna priča bila da nije bilo pogibija ili zadesnih smrti, da se neko nije našao baš tamo gde je bio i povukao obarač? Da đed nije unuku darivao novac za knjige, da se baba nije plašila da će načinom odlaska sa ovog sveta obrukati familiju, da nije bilo čudnog osionog rođaka ili Malog koji će u dalekom svetu postati slikar? A šta je tek sa smrtima od malarije i sušice koje su čitave kuće u novom zavičaju iskorenile? Šta je sa očima isplakanim za umrlim sestrama i braćom? Konačno, šta je sa navalama neobjašnjivih slučajnosti, sa naziranjem zaumnih principa sudbina koji se iznenada predstave zbunjenom čoveku?

…..U svim vremenima, svejednako teškim, gorkim, životnih je radosti (bilo i jeste) malo, teško dolaze a brzo nestaju. Jednako tanana je i žiška samog postojanja, rađanja, odrastanja i nalaženja sopstvenog mesta u selima, gradovima, među rodbinom i susedima u vremenima smutnim, ratnim i poratnim, koja donose nove vlasti, nove običaje i zabrane. Postojanje i opstajanje imaju cenu koja se mora platiti spaljenim selima, izdajama i pogibijama, mukom da se zaradi hleb, da se odoli iskušenjima i sačuva čisti obraz, sopstveni i porodični.

…..Autor o svim tim malim a opet krucijalnim činjenicama, o prošlosti i svakodnevici i odjecima koje će ostaviti, piše bez afektiranja, pompeznosti i (melo)dramatičnosti, bez ostrašćenosti koja bi zamaglila realnost, sa distanciranošću koju nosi protok godina i decenija. Niti njegovih priča vode ga napred i nazad, uz i niz strelu vremena ali ih on vešto spaja u široku sliku. Otuda je začudno i zbunjujuće povremeno pominjanje pripovedačeve sklonosti da ponešto zaboravi, jadikovanje nad nemogućnosti da se do tančina razabere u tkanju vremena. No, ova nepouzdanost biva „opravdava“ u finalnom segmentu koji sve prethodne spaja u romanesknu celinu (pa dotadašnje priče postaju poglavlja romana) istovremeno postavljajući pitanje na koje nema (ili nema konačnog) odgovora – može li se spoznati totalitet postojanja, može li se izračunati suma, rezultat svih prošlosti i sudbina? Ili je svaka priča, po svojoj prirodi, ograničena, jednostrana, delimična? Ljudski nesavršena?

…..Laković ispisuje priče kao da su one ispričane na nekom intimnom porodičnom okupljanju, za stolom ili kraj ognjišta. Ne trudi se da svaku pripovednu liniju okonča u istoj priči-poglavlju u kojoj ju je i započeo (jer će to uraditi u nekoj drugoj priči-poglavlju). Njegov jezik je jasan a iskaz neposredan i zadržavan brojnim zarezima koji „teraju“ na zastajanje koje bi koristio i sugestivni govornik kako da bi udahnuo tako i da bi uvećao uzbudljivost i uverljivost svoje priče, podcrtao značenja i znamenja koja se pomaljaju iz zbira ljudskih, pojedinačnih i generacijskih postojanja i trajanja, dugih ili kratkih, zdravih ili bolesnih, srećnih ili paćeničkih ali uvek veličanstvenih u svojoj neponovljivosti.

.

.

.

.

.


Ilija Bakić

Rođen je 1960. u Vršcu. Pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Objavio više knjiga poezije i proze (pripovedaka i romana) na tragu avangardnih i signalističkih iskustava odnosno žanrovske i postžanrovske naučne fantastike. Zastupljen u više antologija srpske i jugoslovenske fantastike.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)