Miroljub Joković

Strma ravan

IN MEMORIAM

.

.

Miroljub Joković (1957–2016), redovni profesor, rođen u Kruševici, kod Raške. Završio jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao sekretar Književne omladine Srbije u Beogradu. Govorio je engleski, francuski, ruski, španski i slovački jezik. Doktorsku disertaciju „Istorijska distanca u srpskom romanu o Prvom svetskom ratu – evropski kontekst”, odbranio je 1987. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Drugu doktorsku disertaciju, „La distance historique et esthètique dans le roman serbe consacré à la Première Guerre Mondiale – Context Européen” (Istorijska i estetska distanca u srpskom romanu o Prvom svetkom ratu – evropski kontekst), odbranio je 1990. na Univerzitetu u Nansiju II, u Francuskoj. Objavljujemo intervju koji je dao Sentu 2005. godine.

 

 

Kome ste zahvalni?

Dug je spisak ljudi kojima sam zahvalan za postignuća u životu. Ne mogu ih sve nabrojati. Zahvalan sam pre svega svojim roditeljima koji se u jednu jedinu stvar iz mog života nikada nisu mešali. Zatim svojim učiteljima. Jedna stara poslovica kaže da treba voleti svoje učitelje, jer ako su vam roditelji podarili život, učitelji su vam podarili načine da ga bolje savladate. Naravno da sam zahvalan i svojim prijateljima od kojih mnogi više nisu živi. Bez prijatelja u životu ne možete ništa uraditi, pogotovu u ovoj bolesnoj civilizaciji u kojoj se sve odvija u generacijskim krugovima, a ne na bazi vrednosti. Možda će vam to izgledati čudno, ali oduvek sam bio zahvalan i svojim neprijateljima, a u životu sam ih imao u izobilju.

Poslednja knjiga koju ste pročitali?

Pošto sam nedavno završio knjigu pod naslovom Strma ravan i započeo rad na novom projektu, naravno sa interdisciplinarne tačke gledišta, onda na stranim jezicima čitam svakakve teorijske i prozne knjige. Fascinirao me je roman Mišela Turnijea, Kralj jove.

Ko je najznačajniji književni kritičar u književnosti bivše SFRJ?

Dok sam nešto slabije poznavao strane jezike, mislim tu pre svega na francuski i engleski, sa pažnjom sam iščitavao sve što se nekada objavljivalo i stvaralo u beogradskom, zagrebačkom i sarajevskom intelektualnom krugu. Kako se moje poznavanje stranih jezika uvećavalo, logično je da sam sve više čitao na stranim jezicima, ali sam istovremeno i sve dublje pronicao u originalnost i vrednosti radova ljudi koje smo uslovno povezivali sa ovim kulturnim centrima. Ali pazite, književnost bivše SFRJ u pravom smislu reči nikada nije postojala, to je ostao nedosanjani san svih onih koji su prelazili preko nacionalnih granica, prema tome najznačajnijeg kritičara je teško naći u disparatnim tradicijama, različitom shvatanju jezika, istorije, suprotnom poimanju vrednosti. Postoji ovde još jedan problem, a to je šta se podrazumeva pod pojmom književna kritika? Ako se pod ovim pojmom podrazumeva delatnost u anglosaksonskom smislu reči, dakle pre svega teorijska delatnost, onda mislim da najbolje treba tražiti u takozvanoj zagrebačkoj ili beogradskoj školi, ali ako se pod književnom kritikom podrazumeva praktična delatnost, onda se stvari još više komplikuju.

Koliko su Vam poznata književna zbivanja danas u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, Makedoniji?

O književnim zbivanjma na Kosovu i Makedoniji teško je bilo šta ozbiljnije znati. Tu i tamo nešto naslućujem. O zbivanjima u Hrvatskoj i Bosni znam daleko više preko književnih časopisa koje s vremena na vreme dobijam ili kupim ili preko sajmova knjiga. Ali i slepac vidi da je ozbiljna književnost u ovim novostvorenim državama marginalizovana i da je trivijalna književnost u vrhu lestvice vrednosti, što naravno puno govori o strahovitom duhovnom padu u svim sredinama. Ali prema svecu i tropar. Zalagali smo se za trivijalnu elitu pa smo i dobili trivijalne vrednosti. Kukanje sad ne pomaže.

Imenujte zajednički imenilac svih postmodernih romana?

Skrenuo bih pažnju na dve stvari. Prvo, postmoderna književnost je izuzetno produktivna ako se posmatra sa poetičke tačke gledišta, ali to nije jedina moguća poetika. Postmoderna poetika iznedrila je mnoštvo remek dela u svetskoj književnosti i nekoliko maestralnih tvorevina u srpskoj. Neka čitaoci pogledaju moju knjigu Ontološki pejzaž postmodernog romana pa neka se uvere koliko sam u pravu. Drugo, postmodernizam je izuzetno konzervativan sa ideološke tačke gledišta. To su paradoksi književnosti. Čitaoci bi se morali prisetiti da svako stilsko usmerenje postaje represivno kada njegovi zagovornici pokušaju njegovu stilsku kanonizaciju. Zanimljivo je da pravi postmoderni stvaraoci nemaju potrebu za kanonizovanjem jednog poetičkog vidjenja jezika i sveta, na takvu ideju došli su oni kojima nisu drage mogućnosti jezika nego oni koji preko jezika žude da se domognu moći. Slučaj srpskih postmodernih trećepozivaca i nacionalnih modernista koji su prespavali drugu polovinu 20. veka, više je nego paradigmatičan i simptomatičan. Postmoderni romani imaju niz zajedničkih karakteristika od kojih bi u prvi plan vredelo istaći sklonost prema jezičkim igrama, rekolektivnoj imaginaciji, zamenu epistemologije ontologijom, naklonost prema ironičnom sagledavanju sveta i neobičnu ljubav prema pripovedanju poetike. Postmoderni romani preziru mimetizam i istinitost. Postmodernom stvaraocu je jasno da živi u performativnom i promenljivom svetu u kome se više nikakva istina ne može legitimisati.

Koga radije čitate, Basaru ili Karvera?

Složićete se da je književno polje jako široko i bilo bi netaktično čitavog života robovati nekolicini stvaralaca. Činjenica da sam o Basari napisao jedan poduži tekst jasno vam govori da mi je draži kao stvaralac od Karvera, što ne znači da je bolji. Basarini problemi su i moje nesanice, Karverovi problemi delimično su moji, jer ne živim u SAD. Volim Basarin odnos prema istoriji i ideologiji, volim njegovu ironiju i nesvakidašnji smisao za humor, volim to njegovo razaranje kniževnih mitova jer me to podseća u kakvom svetu i žabokrečini živimo.

O čemu bi razgovarali Ahmed Nurudin i Filip Latinović?

Pazi, ovo je pravo postmoderno pitanje u čijoj osnovi se nalazi igra. Prvo, mislim da se u modernom svetu ne bi mogli sresti jer se Nurudin nalazi u zatvorenom svetu odakle povratka nema. Filip se vraća iz granične situacije, kakav je rat, dakle iz stanja u kome je sve zgusnuto, u otvoreni svet gde je sve razvodnjeno. Ali u postmodernom svetu sve je moguće, moguće je da fiktivni karakteri migriraju iz fiktivnog u realni svet i obrnuto. Ako bi se kojim slučajem i sreli verujem da bi progovorili pre svega jezikom tišine i jezikom suza. Kako drugačije da pričaju oni koji su spoznali da je život besmislen i da je svaki čovek na gubitku. Ako bi kojim slučajem stupili u razgovor verujem da bi Nurudin pozdravio Krležu, a Filip Latinović Mešu. Moguć je i drugačiji scenario ove jezičke igre. Zamisli da se pobune protiv svojih tvoraca ili protiv svojih sunarodnika. U svakom slučaju, ako ih uzmemo kao zaštitne znakove dva različita civilizacijska kruga, ne verujem da bi se svađali do istrebljenja oko lingvističkih, političkih ili istorijskih problema kako to danas rade njihovi potomci.

Koja je Vaša prva asocijacija na ime Borhessmrt, kule, istorija, biblioteka, ogledalo, kaučuk, Marija Kodama, Argentina…?

Verovatno da među stvaraocima 20. veka nema hvaljenijeg i osporavanijeg autora od ovog slavnog Argentinca. Sa njim se završavala jedna koncepcija književne umetnosti i počinjala druga. Jedni su ga optuživali za lucidnost, sklonost prema citatnosti, palimpseističkom pismu, drugima je smetao nedostatak sistematičnosti i arbitrarnost. Nekima je smetalo to što je bio suviše svetski pisac, a opet je bilo onih koji nisu bili zadovoljni njegovim angažmanom. Svako se na ovog genija u samoći bacao drvljem i kamenjem. Neke Borhesove inovacije, koje ste vi pomenuli, odavno su postala opšta mesta onoga što se naziva postmoderna književnost. Ali ne zaboravite, apokrifni tekstovi, lažna pripisivanja, eruditske mistifikacije, književnost kao igra, metafora lavirinta, sasvim orginalni sistem simbola kako u poeziji, tako i u prozi, metafora ogledala – to su samo neke od karakteristika koje su postale zaštitni znak ovog princa svetske književnosti. Što se mene lično tiče, kad neko pomene njegovo ime, uvek se setim da nema moralnih ili intelektualnih zasluga, da se ne treba hvaliti stranicama koje ste napisali, nego onima koje ste pročitali.

Šta Vam znači misao Vesne Parun blago vremenu u kome ima netko s tim vremenom nepomirljiv“? Ima li danas nepomirljivih? Koliko su snažni?

Univerzalni sud Vesne Parun duboko je istinit kako u moralnom tako i aksiološkom smislu. Pre svega ga razumem kao suprotstavljanje horskom načinu pevanja i mišljenja svakog vremena. Neka su blagosloveni oni koji imaju hrabrosti i snage da budu moralni i vrednosni korelativi. Za razliku od Vesne Parun, koja je svoje najlepše godine proživela u svetu eshatološke punoće, mi nemamo čemu da se nadamo jer su sve vrednosti iz temelja poljuljane. Pa dobro, kako da promovišemo vrednosti kada na vlasti imaš paradu kiča i bola. Da se razumemo, svako društvo je kontrolisano i u svakom društvu postoje nepomirljivi, u tom smislu mi se ne razlikujemo od nekih prošlih vremena. Samo postoje jedna velika razlika, nepomirljivi se danas ne proizvode, kako se to radilo doskora u našoj stvarnosti, oni se zatiru, a u najboljem slučaju prećutkuju. Majstore za proizvodnju nepomirljivih zamenili su majstori za prećutkivanje nepomirljivih, majstori za manipulaciju. Ono što zabrinjava jeste potpuna nedelotvornost svake pobune, svakog moralnog čina, što me upućuje na zaključak da su prometejske vatre nestale. Ma, mi smo ti, čoveče, bolesno društvo, paranoja je ovde normalno stanje duha. Ako nisi deo neke intelektualne, političke ili ekonomske mafije, ako nisi deo nekog okultnog društva, obrao si zelen bostan. U tom smilu prezirem svaku vrstu demokratije, ovu srpsku pogotovu jer počiva na populizmu. Srpska varijanta demokratije obesmislila je svaki sistem vrednosti, kič je proglasila vrhunskim umetničkim dometom, a kriminalce je proizvela u intelektualnu elitu. U takvom svetu, u kome svako u svakoga sumnja i za nekoga radi, svaka je pobuna osuđena na propast. Srpsko društvo je danas beznadežno podeljeno i u njemu nema suviše sreće. U ovom društvu jedino su srećni mafijaši svih boja, i razni kursisti koji su se uzdigli do božanstava. Kad su u ovom krkljancu i kurve nezadovoljne onda vidiš koliko je sati.

Koja je najznačajnija antologija srpske poezije? Zašto?

Pazi, stalno ćeš čuti kako postoji mnogo antologija, a ja mislim da ih nikada nije previše, zato što se svaki antologijski izbor pravi prema različitim kriterijima. Osim toga svaka antologija donese nešto novo, raščisti književnu scenu, uspostavi neku vrstu sleda, nekoga kodifikuje. U srpskoj književnosti imaš bar jedno dvadeset antologija srpske poezije. Prisećam se antologičara poput Pavlovića, Mišića, Komnenića, Gavrilovića, Milidragovića, Markovića, Palavestre, Vojvodića, Leskovca, Bogdana A. Popovića, Peričića, Šutića, Jagličića, itd. Neke su pravljene prema vrednosnim načelima, druge prema tematskim, treće prema generacijskim, četvrte prema informativnim kriterijima. Svaka antologija je nužno parcijalna i subjektivna ma koliko da se autori skrivali iza objektivnih kategorija. Meni je lič­no draga Pavlovićeva antologija jer je Mija Pavlović uočio postojanje kontinuiteta u srpskoj poeziji i jer je rehabilitovao našu staru poeziju. Mišićeva antologija je po prvi put u istu ravan stavila mišljenje i pevanje i kodifikovala je Vaska Popu i Stevana Raičkovića kao vanserijske pesničke pojave. Dobru antologiju naparvio je Milan Komnenić, koji je ozvaničio jednu novu generaciju pesnika a pre svega kodifikovao treći talas neosimbolizma u srpskoj poeziji prošlog veka. Ma, sve su antologije dobrodošle zato što su one indikator snažne pesničke aktivnosti i osobenog odnosa prema jeziku, tradiciji, stvarnosti, svetu koji nas okružuje. Ne bi trebalo ovom prilikom zaboraviti antologije srpske poezije koje su nastale na stranim jezicima i čiji autori su dobri poznavaoci srpske književnosti. Naravno, ne mogu se setiti svih tih antologija, ali Manfred Jenihen je autor jedne dobre antologije srpske poezije na nemačkom jeziku, koja počinje sa Lazom Kostićem a završava se sa Anom Ristović; Sergej Glavjuk je na ruskom jeziku napravio jednu zanimljivu antologiju srpske poezije iz veka u vek, a čini mi se da u njoj nema Vaska Pope; Ivan Dorevski je sa Ljubišom Đidićem napravio jednu antologiju srpske poezije na češkom jeziku čiji je raspon autoru u luku od Crnjanskog do Danilova; ako se dobro sećam, Stevka Šmitran je napravila jednu antologiju na italijanskom jeziku koja se završava sa Mirjanom Božin ali to nije čisto antologija srpske poezije jer tu ima i stvaralaca koji pripadaju korpusu drugih književnosti; Jon Miloš ima jednu antologiju srpske poezije na švedskom, čini mi se da je ovde raspon pesničkih pisama od Laze Kostića do Tatjane Drakulić, a Gane Todorovski i Paskal Gilevski autori su jedne obimne antologije na makedonskom jeziku koja počinje sa romantičarskim i klasicističkim pesnicima a završava se sa Slavomirom Gvozdenovićem.

Da Vam neka firma da dva miliona evra uz zahtev da ih uložite u kampanju nekog pisca za Nobelovu nagradu, u koga bi uložili taj novac?

Ne volim književni merkantilizam i književne opklade. Hteo bih da verujem da se nagrade dobijaju zbog vrednosti, a ne preko veza i moćnih lobija. Voleo bih kada bi nagrade bile znak skretanja pažnje na koncepciju jezika i sveta određenog pisca, a ne znak nečijeg interesa. Ali da budem kratak, ako već moram pristati na ovakav angažman: dvoumio bih se između pisaca kao što su Džulijan Barns i Džon Faulz.

Ko bi najmanje cenio poeziju Vaska Pope – Šantić, Dučić ili Dis?

Ovo je hipotetičko pitanje, zato što prenebregava istoriju, ali mislim da bi je Šantić najmanje razumeo.

Da je Pers objavio u Beogradu Morekaze“, ove godine, da li bi dobio bar polovinu poetskih nagrada u Srbiji?

Persu u Srbiji ne bi pružili ni čašu vode sa kockom šećera.

                                                                                                                        Razgovarao Enes Halilović

.

.

.

.


Miroljub Joković

(1957–2016) rođen je u Kruševici, kod Raške. Završio jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao sekretar Književne omladine Srbije u Beogradu. Govorio je engleski, francuski, ruski, španski i slovački jezik. Doktorsku disertaciju „Istorijska distanca u srpskom romanu o Prvom svetskom ratu – evropski kontekst”, odbranio je 1987. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Drugu doktorsku disertaciju, „La distance historique et esthètique dans le roman serbe consacré à la Première Guerre Mondiale – Context Européen” (Istorijska i estetska distanca u srpskom romanu o Prvom svetskom ratu – evropski kontekst), odbranio je 1990. na Univerzitetu u Nansiju II, u Francuskoj.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)