Dragan Babić

Ukorenjenost u stvarnosti

.

.

(Karl Uve Knausgor: Moja borba. Tom 2, prevod Radoš Kosović, Booka, Beograd, 2016)

.

…..Druga knjiga šestoknjižja Moja borba Karl Uvea Knausgora može se, zbog svog obima, sadržaja i slojevitosti, čitati na više načina, a otvorenost interpretacije svaki će čitalac prihvatiti kao pozitivnu promenu u odnosu na većinu savremenog stvaralaštva koje je okrenuto jednoznačnim tumačenjima. Zamah koji je ovaj pisac doneo u svetsku književnost 2009. i dalje je u žiži interesovanja, a pristup, voluminoznost i ozbiljnost projekta nisu karakteristični za našu epohu.

…..Objavivši prvi deo prošle godine, izdavač Booka i prevodilac Radoš Kosović (čiji je više nego uspešan prevod jedan od razloga zašto Knausgor zadobija sve veću pažnju kod nas) istakli su nameru da na godišnjem nivou publikuju po jedan tom Moje borbe, prateći tako svetsku praksu koja se nameće kao jedina moguća prilikom adaptiranja ovog naslova u okvire novih jezika. (Uzgred, engleska izdanja prvih pet do sada prevedenih knjiga nose indikativne, ali limitirajuće podnaslove koji usko postavljaju tematski okvir dela, što naš izdavač izbegava.) Kako je prvi tom bio vrlo primećen kod čitalaca, ne iznenađuje što oni zanemaruju činjenicu da je novi još obimniji, i svoje vreme, pažnju i strpljenje posvećuju norveškom piscu koji je im donedavno bio potpuno nepoznat. Ali, ovde se postavlja najbitnije pitanje na koje pratioci Knausgora i dalje ne uspeju da daju koherentan, racionalan i suštastven odgovor: šta je to što njegovu prozu čini toliko kvalitetnom, primamljivom i popularnom? On na početku ne deluje superiorno u domenu stila, jezika, karakterizacije junaka niti tematsko-motivskog okvira, i lako je pronaći savremene svetske prozaiste čiji se izraz nameće kao uspeliji i književno relevantniji. Međutim, takav utisak brzo nestaje i uviđa se da se baš u običnosti, jednostavnosti, brutalnoj iskrenosti i utemeljenosti u stvarnosti krije čar Knausgora. Njegova rečenica je toliko prirodna i prosta da čitalac na momente oseća kao da razgovara sa samim piscem ili ga sluša tokom čina usmenog pripovedanja. Potenciranje svakodnevnih stvari koje ga čine toliko sličnim svim njegovim poštovaocima istovremeno njih navodi da ga upoznaju kao nekoga sebi ravnog, tj. nekoga ko je isti kao oni. Ali, sa druge strane, ozbiljnost njegovog romana i uticaj koji ima na svetsku književnost bude u čitaocima saznanje da je ovaj autor mnogo više od običnog pisca, i stoga i oni sa njim nadrastaju granice trivijalnog.

…..Dok je prvi tom romana podeljen u dva dela koji opisuju piščevo detinjstvo i kasniju smrt oca, ovaj najviše govori o pisanju, supruzi, deci i novom životu u Švedskoj, i borbi koju proživljava navikavajući se na ulogu porodičnog čoveka. Njegova borba je najviše određena time što nije u prilici da konstantno bude posvećen umetnosti, nečemu što smatra najvišim idealom u životu, i što nema vremena da piše onoliko koliko bi želeo. Zatekavši se unutar sopstvene porodice, gotovo naglo, neretko se oseća zarobljen i osakaćen, obespravljen i onemogućen da se usredsredi na pisanje. Ovakva bitka unutar samoga sebe nagoveštava u prethodnom tomu romana u kojem naglašava razliku između porodičnog i poslovnog života i kao da sopstveno biće šizofrenim cepanjima deli na dva dela. U njemu se neprekidno bore Knausgor-suprug/otac i Knausgor-pisac – dok jedan žudi da bude ideal dobrog čoveka i ne izneveri najbliže, drugi ga odvlači u kancelariju, za sto i pred prazan list papira, ne želeći da izneveri sebe. Mnogobrojni pasaži, neretko u esejističkom maniru, koji razlažu ovaj unutrašnji sukob, nisu ograničeni samo na jednog pisca i jednu karijeru: stalno varirajući između ličnog i opšteg, Knausgor zapisuje ne samo pogled na svet i umetnost iz sopstvenog ugla, već i nešto što raste u arhetip svačije borbe između zadovoljenja ličnih želja i poštovanja društvenih normi. Svaki čitalac može se prepoznati u toj zbunjenosti koje nameće moderno doba i otud naslov romana postaje apsolutno individualna kategorija spremna za samostalnu interpretaciju. Na kraju, ovaj paradigmatski odnos tipičan je i za određen broj savremenih stvaralaca koji zarad rada kradu vreme od privatnog života i negiraju sebi sva zadovoljstva ne bi li se potpunije posvetili književnosti.

…..Kada se govori o zasebnom životu ovog toma Moje borbe, situacija je ista kao i sa ostalih pet: njemu se može pristupiti ili kao izdvojenom naslovu ili pak kao delu celine, a čitaoci mogu da prođu kroz njega bez iskustva teksta koja mu prethodi i budu potpuno zadovoljni pročitanim. Ipak, kontinuitet koji se obrazuje čitanjem jednog segmenta za drugim prevazilazi iskustvo zadržavanja na pojedinačnim tomovima i zato je ovakav pristup svrsishodniji i bolji. Najzad, ključne epizode prve knjige pominju se i ovde, a, aludirajući na njih, autor objašnjava zašto su baš one zauzele privilegovano mesto u romanima. Uz to, ovaj tom počinje zapisom o završetku pisanja prethodnog iokončava opisom vremena u kojem ga stvara, tako praveći pun krug i otkrivajući kako i kada je došlo do nastanka ovog obimnog projekta, te u kakvom stanju uma je pisac bio kada se odlučio da mu pristupi. On ne beži od autopoetičkih iskaza i, štaviše, svesno im hrli, ne krijući ništa – nakon što je godinama tragao za najadekvatnijim načinom da izbegne fikciju koju prezire zbog preterane prisutnosti njenih negativnih primera svuda gde pogleda, i opiše ukorenjenost u stvarnosti, što instiktivno oseća, on se sve više približava autofikciji i sopstvenom životu, pa piše o onome što je oko njega, čak i kada to budi loša sećanja: „Sutradan sam počeo da pišem o proleću kada je tata napustio mamu i mene, i mada sam mrzeo svaku rečenicu, odlučio sam da ostanem tu, moram to da svršim, da ispričam priču koju već dugo pokušavam da ispričam. […] Mrzeo sam svaki slog, svaku reč, svaku rečenicu, ali to što nisam voleo ono što radim nije značilo da to ne treba i uraditi.“ Upravo taj sukob jeste srž borbe koju Karl Uve Knausgor opisuje, ali to je samo jedna od njegovih borbi, najintimnija. One druge borbe – o položaju pojedinca u porodici, društvu i svetu, balansiranju između sebe i drugih, potiskivanju ličnog ega, stvaranju pozitivne slike o sopstvenoj ličnosti, profesionalnim iskušenjima, itd. – sve one, bliske većini čitalaca, jedan su od uzroka popularnosti ovog pisca, i na globalnom nivou i kod nas.

.

.

.

.

.


Dragan Babić

Rođen je 1987. u Karlovcu. Osnovne i master studije završio na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše kratke priče, eseje i književnu kritiku. Objavio je knjigu "Tviter priče" (2014). Živi u Novom Sadu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)