.
.
.
*
Ja sporo idem sa crvenim suncem
Naučio sam azbuku
Ptice su sletele na moj jezik
Da pojedu moje žito
Otišle su, moja se duša uspavala
Čovek masan kao pisar
Moje pesništvo je već palo u jesen
Već leto hodi u suzama
Kada budem ostavio poslednje naočare
Na drvetu uzdrhtalog stola
I poslednja reč ostala verna
Kao sin opljačkan starošću sveta
Otići će
Zavorivši poslednja vrata
Sa francuskog Miloš Konstantinović
.
.
.
.