.
.
(Ljubomir Koraćević: Lager, KOV; Vršac, 2015)
.
…..U silnoj poplavi naštampanih tekstova i rukopisa usmerava se čitalac na izbirljivost, ali nepripadanje tzv. establišmentu literarnom (a ko to beše) ne treba čitaoca da prevari. Da se, kao kao što često biva „ne zagubi biser u bunjište“. Jedan od tih bisera jeste obimom nevelik roman Lager, Ljubomira Koraćevića. Do Lagera nepoznatog mi autora a zapamćenog od ovog fotografski uhvaćenog stradališta ljudskih duša i utroba.
…..Ispod naslova naznaka je dijatriba, što ukazuje na žestoku prepirku i izliv žuči bez mere. Širenjem značenja te grčke oznake čitaocu se otvara satiranje u lageru, negde u Aradu, dalekih godina Velikoga rata. Satiranje sudbina ljudi više u smestilištu, legalu, čak smetilištu, no u vojnom taboru, koji bi morao pretpostaviti bilo kakva pravila ljudskosti. Ovaj put izostala. Svedenom naracijom aradska tvrđava i internirci u njoj, prostiru se poniženi kao životinje, spavaju u mraku, prahu i memli, smradu i raspadanju.
…..Autor prati daleke znake i ulaženja u istorijske mene, da bi se došlo do dolaska Kohovih u Arad 1903. i Kohove fotografske radnje, potom. Uslikani pedantno od fotografa Koha, pri rekonstrukciji se morala dati umivena slika interniraca. Baš kao i kamufliranje stvarnog stanja pri posetama nadređenih (asocijativna veza: ponavljanje istorije u ustaškim logorima pri posetama međunarodnog crvenog krsta). Kohova sudbina nije bitna, ali je prisutna. Fotograf je bio udaljen iz tvrđave na insistiranje frau (generalice) Hegediš a u strahu od mogućeg istinitog prikaza stanja interniraca ali i spornog negativa eventualnih fotografija dotične frau i narednika Londona.
Sudbina interniraca nije ništa drugo do nepromenljivost sudbine Srba kroz protok vremena. Sve se ponavlja: logori, premeštanja mimo volje, tamnina, izlaz u mogućim samoubistvima. Ratovi i razdeline, leševi koji plutaju Savom.
…..Oficiri, general Hegediš, vojni zapovednik lagera u Aradskoj tvrđavi, i narednik London, podređeni mu, u biti isto se ponašaju i vode blasfemične razgovore. Njihov sarkazam u odnosu na internirane jadnike i Srbe uopšte pun je pogrda, psovanja, uvredljivosti. Njihovo ponašanje karakterišu razvrat, blud, novac (sudbina sirote devojke Stoje, npr.).Ironično sarkastično Hegediševo razmatranje: bio bi siguran da bi nauka mogla precizirati računicu o isplativosti smrti svakog od interniraca, kao što o svinjogojstvu Srbi imaju preciznu računicu. Pri razgovoru dvojice oficira: „Pitanje je trenutka u kojem će ti stvorovi početi međusobno da se proždiru. U tome im treba jedino pomoći, i zato nema razloga davati im puna sledovanja…“
…..Izdvojiv je lik Dušana Kecmanovića, protojereja banjalučkog. Nepodobnik i u Austrougarskoj monarhiji, i u Kraljevini, i u ustaškoj državi. „Da je molio za opšte dobro, u internaciji, to nije krio“. Video je on i slabosti svojih sapatnika koji nađu pare pre za rakiju no za krevet i time „skidali su rosu sa srca“. A prota je znao „Od nevolje postajemo zvjerovi“. Nazirao je paradokse u sudbini naroda kome je pripadao. A želeo je da deluje antifatalistički: „Sebe i ljude oko sebe, treba razuvjeriti u postojanje svijeta nedjeljenog na dobro i zlo, bez mogućnosti promjena ili spasa.“ Na kraju,mora da shvati da za života svojom voljom nije uspeo da pomakne niti jedan oblak, i da završi negde opet u izgnanstvu, u banatskom blatu i baruštinama, u Itebeju u koji je morao da izbegne od svega i svih, u zahuktaloj ludnici rata (od ustaša, četnika i partizana). Čak ga je i u aradskoj tamnici neuka, dobra, devojka Stoja pokušala da prizemlji da svet kako ga on zamišlja ima smisla, ali za razliku od njega ranije je saznala da između onoga što biva i što se sniva nepremostiva je razlika.
…..Jedino čega se prota sećao u svetlim nijansama bio je svet drugačiji od postojećeg: mladost i detinjstvo. Onda kada je svakog jutra otvarao prozore prema svetlosti koja je treperila pobedonosno preko Banja Luke, svud, osim preko dvorišta vile u Grobljanskoj, gde je pod lipom bilo senovito.
Prota je simbol večitog traganja za spokojem kojeg ne nalazi. Obuzima ga, pusta misao „da bi mu gde bilo na svetu bilo isto kao i tu, u tom glibu“. Boje aradskog podzemlja, što je bivao stariji, nisu ga ostavljale ni kad je gledao sopstvenu ženu. Na samrtnom času poslednji čovek koga je prota video u mislima bio je ključar Milovan, aradski, i njegove reči pri samrtnom času svakog od interniraca: „Ovaj sad može kući“.
…..Jedino postoji vanvremenost prirode bez obzira na ljudska delanja (ratove, poplave, zemljotrese, gladne godine). Godišnja doba smenjuju se kao straža. Prota gazi poslednje korake a „zemlja je bila gusto kaljava“, i sušta istina predsmrtnog časa da je razlika između onog što biva i što se sniva suviše velika. Sve drugo davanje je lažne nade.
Sjajna priča, utemeljena na istoriji, ali ne i prepričavanje istorije. Svedeno, minuciozno, za pamćenje.
.
.
.
.
