Noge hodaju, a samo oblaci prolaze,
tako u mestu obilazim svet.
1. M.
…..Suncobrani zabodeni u pesak kao ledenice. Svi na plaži se presijavaju. Od ulja kojima su namazani, od kapljica vode koje su na njima ostale posle izlaska iz mora. Mokre stene koje vire iz žutog. Pesak se već posle desetak metara pretvara u fatamorganu. Sve što je pred mojim očima izgleda nestvarno. Jutros sam, umesto doručka, pojela sladoled. Od tad je prošlo… Ne mogu da odredim vreme. Sve mi je zbrkano. U vodi mi je bilo previše hladno. Kad sam izašla, blagi vetar mi je bio nelagodan. Možda sam bolesna? Možda ipak treba doručkovati? Tad bi sigurno sve postalo mnogo toplije. Onako kako i treba da bude na pesku, kraj mora, usred jula, na plaži u Nesebru.
Ono što me spase od svake nesreće, jeste dobra knjiga.
…..Ne volim da posedujem knjige. Stalno ih poklonim. Ili ih negde ostavim, kad ih pročitam. Nadam se da će neko drugi da ih pronađe i uživa u njima. Loše knjige nikad ne ostavljam. To je loša karma. Zato sam i knjige koje sam ponela sa sobom na more uzela iz biblioteke. Najradije bih ih sve nosila sa sobom na plažu. Onda bih na licu mesta, po trenutnom raspoloženju, mogla da ih biram i čitam. Ponekad mi dođe samo da ih prelistavam. Prelazim jagodicama po koricama i listovima. Kao da ću tako na neki magijski način da upijem njihovo znanje. Ipak, odlučila sam da poslušam savet drugarice i nosim samo jednu. Ne zajebavaj se, Staša. Šta ako ti ukradu ranac, rekla je. Onda ćeš morati da platiš za sve knjige. Ona na plažu nosi samo mobilni. Nisam mogla da joj objasnim zašto su mi potrebne baš sve.
…..Bila sam tek na pola romana, šta god to značilo u slučaju Kortasarovih Školica. Stala sam s čitanjem jer sam naišla na nešto čudno. Mali, kartonski, reklamni kalendar JAT-a. Na kalendaru je, s jedne strane, nacrtan oblačasti, nasmejani aviončić s očima. Na repu ima znak firme i trobojku. Iz usta mu izlazi balončić u kojem izbledelim, popucalim slovima piše: Letite sa JAT-om! S druge strane, fotografija Alpa preštampana kalendarom. Datumi i sva slova su slabo vidljivi, ali godina se nazire: 1989. Da li ovu knjigu niko nije pozajmio još od tad, pet godina pre mog rođenja?! Da je toliko dugo niko nije pipnuo, morali bi da je bace ili proslede nekoj manjoj biblioteci. Verovatno su je ljudi iznajmljivali, ali nikome nije palo napamet da baci kalendarčić. On je stajao tu kao neka opomena. Treba biti svestan toga ko je sve imao tu knjigu u rukama, pre mene. A to se teško može zaključiti samo po ušima, izanđalim koricama, izbledelim stranama teksta ili po kojoj mrlji. Kalendar, pa još jedne avio kompanije koje više ni nema, to je priča za sebe. Možda je stjuardesa, dosađujući se između dva posluživanja putnika, čitala baš tu knjigu. Parala je oblake pri brzini od četiri stotine kilometara na čas. Time je sigurno oborila sve rekorde brzog čitanja ove knjige. Ili je kalendar ispao iz neke druge knjige? Dok su sređivali biblioteku, sasvim slučajno, iz jedne razjapljene knjižurde graničnik je upao u drugu. Kako su planine na kalendaru, pre će biti da je skijašica s Alpa zaboravila na graničnik i na knjigu u svojoj sobi jer je trećeg dana svog odmora polomila nogu. Ko zna? Neko ko bi istim volšebnim saznanjem umeo da objasni zašto se kalendarčić našao baš između te dve strane. Ali kome su baš te dve strane bile značajne? Ili je tu nekome prekipelo? Nije više hteo da se mota po Kortasarovom lavirintu i odustao je. Neki samo na klasike svikli profesor srpskog jezika i književnosti koji se maltene naljutio na pisca. Ili ju je možda čitala trudnica u bolnici. U trenutku kad je premeštala graničnik, sa jendog mesta na drugo, iz nje se probio malecki život. Da li je to, uopšte, pravi deo knjige odakle je graničnik? Pre će biti da je neko otkrio sitnog uljeza i premestio ga gde mu je bilo zgodno. Na stranu kojoj se više neće vraćati. Ili je neka druga Staša premestila graničnik tamo gde joj odgovara…
…..Neka žena. Nagnuta je nadamnom, kao i svetlo, plavo nebo. Izgleda kao Arktik. A ona je neizbežni, ledeni breg. Priča mi nešto na jeziku koji ne razumem, ali kad mi približi grlić plastične flaše, polako shvatam. Ispijam kratak gutljaj. Pokušavam da se pridignem, ali i dalje sam nesigurna. Nastavljam da ležim. Žena se osmehuje. Tu je i lice klempavog dečaka. I namrgođena, dlakava bista preplanulog masera s plaže. Žena nešto kaže muškarcu. Pomeri malog rukom u stranu. Svi se razgrnu i nebo je opet plavo i svuda. Osećam da mi je bolje. Pijem još malo vode i pridižem se s udobnog ženinog krila. Ona i dalje priča na meni nepoznatom jeziku. Mekan je i lepo zvuči. Nasmešim joj se. Kažem joj na engleskom da sam u redu. Ona se osmehne i pomiluje me po glavi. Preda mi flašu vode. Pita me na engleskom: Šta se desilo?
…..Ništa, odgovaram joj, previše sam putovala.
.
.
.
.
.
