…..
…..Stajao je kraj prozora, posmatrao sneg kako pada i prolaznike u praznično okićenoj Knez Mihajlovoj ulici dva sprata ispod sebe i popio gutljaj vrele, gorke, duple turske kafe iz velike bele šolje. U tamnoj kancelariji agencije za promet nekretnina čuli su se samo ravnomerni šum kompjutera i njegovo plitko disanje. Osećao se ispunjeno, ponosno i srećno i pomislio je da se poslednji put tako osećao kada su dobili Maju. Slično se osećao kada se rodila i Ana, ali rođenje prvog deteta je ipak nešto posebno. Nasmešio se, duboko uzdahnuo i odmahnuo glavom. – Čoveče, skoro četvrt veka… Neverovatno kako vreme brzo prolazi… – stresao se kada je pomislio koliko Ana ima godina. Više je voleo da razmišlja o Aninim nego o Majinim godinama jer mu je tako delovalo da je i sam mlađi.
Spolja su doprli prigušeni zvuci praštanja petardi i fijuci vatrometa kupljenih kod uličnih prodavaca. Bacio je pogled na ručni sat, video je da ima još dosta vremena do odlaska kući pa je seo za radni sto. Stavio je naočare na nos da bi na Fejsbuku ponovo pogledao fotografije bebe guste crne kose. Nasmešio se i vrhovima prstiju dodirnuo glavu crnokosog dečaka. Pomislio je da mali liči na njega i da će ga razmaziti poklonima i pažnjom. Pomalo se i čudno osećao jer je o sebi razmišljao kao o muškarcu u najboljim godinama a eto, već je postao deda. Nasmešio se a u levom uglu monitora iznenada se pojavilo obaveštenje da je dobio novu poruku. Uspeo je da pročita samo Samo da ti pozelim srecan pre nego što je poruka nestala pa je odmah kliknuo mesindžer i otvorio poruku.
Samo da ti pozelim srecan Bozic. Lepo se provedi. Vidimo se. – pročitao je poruku, zapitao se zašto današnja mladež ne koristi dijakritične znakove kada pišu poruke i kliknuo na sićušnu profilnu sliku devojke crne kose i malo tamnije puti u desnom gornjem uglu monitora. Pomislio je da mora da je ofarbala kosu kasno prošle noći ili u toku dana jer je juče uveče još uvek bila plavokosa. Pogledao je vreme kada je postavila fotografiju i video da je to uradila pre nekoliko minuta. Odmahnuo je glavom, nasmešio se polaskan što misli na njega a glavom su mu proletele slike njihovog jučerašnjeg seksa nabrzaka u kancelariji, osetio je erekciju, rukom namestio nabrekli ud u zgodniji položaj i pomislio kako je najverovatnije htela da mu se pohvali novom bojom kose pa mu je poslala čestitku da bi joj pogledao najnoviju fotku.
– Nema veze, bitne su lepe želje – pomislio je, lajkovao joj fotografiju i otkucao Hvala Sanja. Srećan ti Božić. Vidimo se sutra. Džoni. Poslao joj je poruku i priznao samome sebi da mu je ona najviše prijala od te tri devojke koje je u decembru upoznao preko Badua. I u seksu a i inače. Sa njom se dobro osećao, sa njom se osećao mladim, njoj nije smetalo što ima višak kilograma i što je ćelav, ona nije tražila da je izvodi na piće ili večere i kupuje skupe stvari kao ostale devojke, sa njom je sve bilo opušteno jer nije razmišljao o tome koliko će im veza trajati jer je znao da neće dugo i da će na Baduu lako pronaći neku novu studentkinju iz provincije ili neku mladu mamicu željnu razgovora i malo pažnje.
Zadovoljno se nasmešio i dlanom prešao preko stomaka. Uzeo je mobilni telefon sa stola, pronašao Gocin broj u imeniku i pozvao je.
– Korisnik Telenorove mreže nije trenutno dostupan. Molimo pozovite kasnije – čuo je dobro poznati ženski glas govornog automata, oposovao u sebi i namrštio se. Ponovo je bacio pogled na sliku crnokose Sanje, pomislio da mu je svejedno kakva joj je boja kose, pa je zatim kliknuo na slike crnokose bebe i uvećao ih.
– Ma, isti ja! – ponosno je zaključio, pomazio dečakov nos vrhom kažiprsta i ponovo pozvao Gocu.
– Korisnik Telenorove mreže nije… – prekinuo je vezu i istog trenutka mu je telefon u ruci zazvonio. Trgao se ali je sačekao da zazvoni tri puta, pa se javio.
– Ćao, ja sam. Gde si? – upitao ga je ženski glas.
– E, ćao. Pa, u ofisu sam – kazao je.
– Nema te da se javiš, pa reko’ da proverim da slučajno nisi zaboravio da uzmeš vino? Prase će uskoro biti gotovo…
– E, super. Nisam, nisam zaboravio, nego ne znam šta ću pre… Moram da odgovorim još na nekoliko mejlova i da obavim još par razgovora. Uzeo sam dva port novala za večeras, ništa ne brini – rekao je i pomislio da treba što pre da pozove vinoteku, proveri dokle rade, rezerviše dve boce novala i da ih uzme na putu do kuće, a ako ne rade ili nemaju noval, reći će da se okliznuo, da je pao i da su se flaše razbile, pa će imati barem neku vajdu od neočišćenog leda na trotoarima i tih minus deset napolju koji stežu grad već treći dan zaredom. – Mislim da super ide uz prasetinu… A ako se nekome ne dopadne, imamo i domaće crno, ništa se ne brini, naši smo, na kraju krajeva – rekao je, potvrdno klimnuo glavom nekoliko puta unevši se u priču, i dodao: – Do pola osam sam sigurno kod kuće. Eto mene, čim završim.
– Okej, vidimo se. Ljubim te – rekla je i prekinula vezu.
Uzdahnuo je i bacio pogled na fotografiju crnokosog dečaka na monitoru. Okretao je mobilni u ruci i ponovo pozvao Gocu. Ponovo je čuo ženski glas govornog aparata pa je prekinuo vezu i spustio telefon na sto.
Ustao je i otišao do prozora. Voleo je da posmatra Knez Mihajlovu i njene šetače iz mračne kancelarije. – Korzo! – pomislio je i nasmešio se a onda se sa telefona začuo zvuk nove poruke pa je odmah prišao stolu i uzeo mobilni. Telenor ga obaveštava da je korisnik 062 357 ** ** ponovo dostupan.
Odmah je prepoznao Gocin broj pa ju je brže-bolje pozvao. Telefon je dugo zvonio a onda je čuo ozbiljni glas: – Halo, dobro veče. Gordana, dežurna sestra na telefonu. Izvolite.
Najpre se zbunio ali je pretpostavio o čemu se radi pa je prošaputao kao da još neko osim Goce može da ga čuje: – Zdravo Goco, Siniša ovde. Je l’ možeš da razgovaraš ili da te pozovem kasnije?
– Izvolite, recite – čuo je hladan odgovor koji kao da je izgovorio govorni automat.
– U redu, hvala ti… Znam šta si mi rekla i poštujem to, ali izvini, stvarno ne mogu više da izdržim. Gledam slike malog na Fejsu i isti je ja, zar ne?
Sa druge strane nije bilo odgovora.
– Goco, eto, ne znam šta još da ti kažem… Do sada sam ispoštovao sve što si tražila, i alimentaciju, i sve ostalo, i nisam se nikad mešao ni u tvoj ni u Nikolinin život, detetu nikad nisam rekao ko sam joj ja jer si tako zahtevala, ali molim te, moraš da mi dozvoliš da povremeno vidim malog. Ni njemu nećemo ništa reći. Unuk mi je, shvati me, molim te – rekao je na ivici suza.
– Goco? – kazao je kada ništa nije čuo sa druge strane.
– Dobro Siniša, koji je ovo put danas da me zoveš? Dvadeseti? A lepo sam te zamolila da prestaneš s ovim. Mučiš me čoveče, zar ne shvataš? – konačno je prošaputala odlučnim glasom.
– Ja tebe mučim Goco? Ne znaš ti kako je to kad ne možeš unuče da vidiš… Tri nedelje kako se dete rodilo a ti nećeš ni da se javiš. Zašto? Hajde mi lepo reci zašto – rekao je držeći telefon u jednoj a kafu u drugoj ruci dok je stajao kraj prozora.
– Siniša, ovo mora da prestane, već sam ti sto puta to rekla. Jednostavno mora. Mora! Da li me razumeš?
– Ali zašto Goco, zašto? Zar ne može sve da bude kao i ranije? Zar previše tražim? Unuče, eeeej, Goco!!!
– Okej, sam si ovo tražio… U kancelariji si, je l’ da?
– Da.
– Reci mi molim te da li sediš.
– Da – slagao je.
– Sigurno?
– Sigurno.
– U redu. Ne znam kako ovo drugačije da ti kažem. Nikola nije tvoj unuk – ledenim glasom prošapulata je Goca.
Gocine reči su ga paralisale, u ušima mu je odzvanjalo Nikola nije tvoj unuk Nikola nije tvoj unuk Nikola nije tvoj unuk, činilo mu se da su te reči stvorile vir oko njega, vid mu se zamaglio i uspeo je samo da tiho kaže: – Kako? Ne razumem.
– Siniša, da li treba da ti crtam?
– Crtaj Goco.
– Ti ne možeš da budeš deda…
– Kako, bre, ne mogu? – zbunjeno ali i ljutito je upitao. Osetio je kako mu slepoočnice bubnjaju.
– Lepo, čoveče. Bože, oprosti mi… – rekla je još tišim glasom pa je nastavila: – Htela sam da ti se javim posle praznika ali si ti uporan i uporan… Siniša… ti ne možeš da budeš ni deda, ni otac. Ne možeš da imaš decu, je l’ shvataš. Izvini, ali stvarno ne znam kako drugačije da ti…
– Jesi ti normalna? – prekinuo ju je i pomislio na Maju i Anu.
Goca je ćutala.
– A Nikolina…? A deenka analiza…? – ljutito je rekao a bubnjanje u slepoočnicama je postajalo sve jače i jače.
– Siniša, ti nisi Nikolinin otac, mogu da ti pokažem rezultate, čuvam ih… Sterilan si…
– Zašto si onda…? – jedva je prozborio.
– Jer sam bila mlada. Bez muža, bez posla… Shvataš? Molim te, dežurna sam. Hajde da se čujemo posle praznika, pa da popričamo kao ljudi, molim te. Moram da idem. Izvini – rekla je i prekinula vezu.
Šolja sa kafom mu je ispala iz ruke i tamna tečnost se razlila po podu. Zateturao se. Naslonio se šakom o prozor a drugom rukom je grčevito stezao mobilni telefon. Slika prolaznika u Knez Mihajlovoj ispod njega se najpre duplirala a onda su njihove siluete postale samo tamne mrlje pa su i sasvim nestale u nekakvoj čudnoj, svetloj izmaglici. Ruka mu je skliznula sa prozorskog stakla i sledeća misao mu je bila kako je pod baš tvrd i hladan. Pomislio je da što pre mora da pronađe broj hitne pomoći na mobilnom telefonu i pozove ih ali ga prsti nisu slušali. U glavi mu je odzvanjao Ružicin glas i Kupi dve flaše crnog vina, nemoj da zaboraviš, ljubim te od pre par sati kada je izašao iz stana i rekao da mora da ode do kancelarije, Gocino Nikola nije tvoj unuk, Anino i Majino uglas Ti si najbolji tata na svetu! a pred očima mu se vrteo vrtlog razvučenih i izobličenih lica crnokose bebe, devojaka koje je upoznao preko interneta, Nikoline, Goce, Ružice i dve smeđokose devojčice dok ga radosno dozivaju Taaataaa.
.
.
.
.
.
