.
.
…..Pojam savremenosti može se tumačiti iz dve ravni. Sama reč ukazuje na vreme u tački sadašnjosti. Naravno, to je uobičajeno, konvencionalno, tehničko ili fizičko značenje, sadržano i u samoj leksičkoj konstrukciji. Na drugoj strani, to je zavodljivi putokaz koji ne dozvoljava da se lako „odlepimo“ od sveukupnosti egzistencijalnog doživljaja i njegovih aroma i spustimo u čistu dubinu pojma. Iako savremenost po svojoj upotrebnoj učestalosti i kategorijalnom čitanju pretežno pripada kulturološkoj sferi i njome se uspostavljaju odnosi tradicije, nasleđa, već oformljenih vrednosnih i saznajnih celina, sa svetom u nastajanju, gotovo kao istorijski dijalog i fuga nadigravanja koja se odvija u tokovima i promenama civilizacije, ovaj razgovor ipak moramo da započnemo iz ravni koja je prvo pomenuta, ali sa perspektivom „kvantnog preskakanja“ sa jednog na drugi nivo.
…..Savremenost je zapravo biće samo, čisto biće bez naslaga koje nanosi vreme. Iako je vreme konstituens reči, čisto biće ga zapravo ne poznaje. Kada kažemo „sada“ isključili smo sve ono što prethodi ili se nagoveštava. Druga je stvar što zbog kulturološke inercije čujemo odzvanjanje nasleđenog ili nam uobrazilja predlaže pejsaže budućnosti. To nije čisto „sada“ nego nalepljeni kolorit. Problem je što je nemoguće da ga se otarasimo. Dakle, temi moramo da pristupimo gotovo aporijski, izvlačeći se pedalj po pedalj kroz izukrštane niti ontologije, psihologije, neposrednog doživljaja postojanja i pojmovnih visova kulture.
…..Izbor i izvor metode pao je na pripovedačku svetlost koja po svojoj prirodi već ima pomenutu izukrštanost i aporijsku dramu. Da bismo razumeli sebe, što je razumljivi korak pre nego što se upustimo u biće pa u savremenost, neophodno je da uspostavimo mapu svoga identiteta. Horhe Luis Borhes tu mapu opisuje kao životvorni i stvaralački princip iz koga proističemo mi sami i svet u kome živimo: „Čovek reši da nacrta svet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumenta, zvezde, konje, i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi lavirint ocrtava njegov sopstveni lik.“ Tako se od čistog bića i praznog identiteta ulazi u biće punog identiteta. Iz načelnih raloga naveli smo dramu postajanja, ili, kako bi se u filozofiji devetnaestog stoleća reklo – problem početka. Sad je već utemeljno i lakše da se bavimo odnosom čoveka i sveta u modusu savremenosti, upravo ove čije bilo otkucava u razdoblju u kome živimo.
…..Zbog čega upotreba reči „drama“ u ovome diskursu? Zbog toga što gotovo nikada ne postoji poklapanje između pojmova i pojedinačnih bića, što je, naravno uočeno još u Platonovoj filozofiji. Ta napetost, ili barem nedovoljnost, provlačiće se kroz celokupnu istoriju mišljenja, pa i u onim epohama kada se činilo da podvajanje ovih regija predstavlja jeres, a dogma obezbeđuje apsolutno jedinstvo postojećeg.
…..Odstupanje nekog bića od svoga pojma nazivamo krizom. Svako pojedinačno biće je celina. Nema jednostavnosti koja je dalje nesvodiva, osim naravno čistog postojanja. Svaka iz reda postojećih stvari je složenost, ma u kojoj gnoseološkoj optici da je posmatramo. Kada govorimo o krizi pojedinačnog bića onda je po sredi zapravo kriza celine. Celina se ne poklapa sa svojim pojmom. Kriza jednog dela prenosi se kao talas plime na celinu. Ali evidencija krize, ma na kome stupnju njenog nastajanja i napredovanja, upozorava nas da nešto nije u redu sa pojedinačnim bićem, da je ušlo u perspektivu urušavanja i nestanka. Hajde da kao najjednostavniji primer, na kome je svako osetio fenomen krize, uzmemo zdravlje u kome čovekovo biće odgovara svome pojmu i bolest kao stanje u kome odstupa, ponekad i napreduje do konačnog razlaza sa svojim pojmom. To je ontologija smrti.
…..Sa stanovišta vrednosti života, njegovog očuvanja i otimanja od smrti kriza je najznačajniji instrument. Kriza je ontološki alarm, krik bića pred ponorom u čijem bezdanu je ništa. Ali, ako čisto biće odgovara svome pojmu, onda ono ne može da bude smrt niti odbačena lešina iz koje nikada ništa ne može da proistekne. U pojmu bića je život, naravno ne u biološkom smislu, nego kao stvaralački princip iz koga uopšte nešto postaje. Ako iz toga ništa ne može da postane, onda nije biće. Logički govoreći – čemu ono uopšte?! Ta reč „uopšte“, primenjena na dva mesta, zapravo je „ili-ili“, nema kompromisa, nema modaliteta, biće prosto mora da odgovara svome pojmu ili je apsolutno ništa, suprotnost koju označavamo kao nebiće.
…..Ali kakav je status alarma koji nazivamo krizom? U alarmiranju on nije samo neka slučajna ili spoljašnja strana bića. Naprotiv. Upravo da bi biće opstalo, da ne propadne, da bude jednako svome pojmu i izbori se za svoj ontološki status – kriza je sama njegova suština, princip koji ga čini onim što mu govori ime – biće! Biće se otkriva kroz krizu, u alarmu koji signalizira nedovoljnost i odsupanje od pojma, inače bi bilo mrtva praznina.
…..Ako se odmaknemo od čistog bića i pitanja koja se na njega odnose u bezvremenosti, zatičemo obeshrabrujuću situaciju u razdoblju u kome živimo i u ravni duhovnih oblika koji tvore naš prostor postojanja. Njegova armatura su vrednosti, pre svega intrinsične, one po kojima sve druge vrednosti dobijaju svoj smisao. Među njima, naravno i ponajpre jeste etika. Govor o krizi morala ima planetarnu raširenost. Pritom se misli na propadanje moralnosti u različitim sferama i na različitim nivoima čovekovog odnosa prema svetu. Individualni moral, kao odnos čoveka prema sopstvenom sistemu vrednosti, kao sakrosanktnost i moć savesti i kao njihovo ispoljavanje kroz obaveznost odnosa prema drugobiću, relativizovali su se i pogubili u epohi dominacije materijalnih interesa nad kulturom i duhovnošću. Takozvana teza o uzaludnosti ukazuje da saznajni i tehnološki napredak čovečanstva nije doneo srazmerni napredak u moralnosti ljudskog roda. Dvadesto stoleće i prožimanje nauke sa biznisom donelo je nove oblike moralne iskvarenosti. Naučna dostignuća prestaju da bezuslovno služe čovečanstvu i često mu se predaju u meri koja je izbaždarena komercijalnim interesom. Današnju farmaceutsku industriju Dante bi svakako smestio u treći krug grešnosti. Prljave tehnologije, ekološki kriminal, marketinške podvale ili nekontrolisana upotreba hemijskih supstanci u industriji hrane – sve je to „velika slika“ profesionalnih sektora već stotinu godina. Možda najveći problem, pak, predstavljaju međunarodne političke organizacije koje bi trebalo da služe upravo promociji i uspostavljanju moralnih vrednosti, bez čega nije moguće uspostaviti civilizovanu koegzistenciju različitosti i mir kao svetsko stanje. Moral je vrednost koja leži u osnovi prava i svih drugih normi i instrukcija ljudskog ponašanja. Radijusi njegovog pojavljivanja su beskonačni i, kada kažemo da je u krizi, to znači da ćemo prepoznati njegovo odsustvo i tamo gde ga direktno i kategorijalno ne očekujemo – na primer u umetnosti.
Naravno, „o ukusima se ne raspravlja“, svako ima pravo da mu je bliža jedna ili druga vrsta umetnosti ili njen žanr. Ali, o dometima umetnosti se svakako može utemeljeno raspravljati i izvoditi zaključke. Ako uzmemo takozvanu ozbiljnu muziku, u zadnjih stopedeset godina doživela je neverovatne preokrete – od Betovena, Šuberta, Vagnerove opere, Stravinskog, preko Šenbergovog uvođenja dvanaestotonske lestvice, atonalne muzike, minimalizma, pa do eksperimenata Džona Kejdža koji završavaju u trostavačnoj kompoziciji „Četiri minuta i trideset tri sekunde“, koliko traje apsolutno bezglasje izvođača. Kako bi sada izgledalo poređenje sa prvim stavom Osme simfonije Antona Bruknera u kome jednostavan početni ton prerasta u tremendo svih zvukova ovoga sveta? Ko može da se seti savremene simfonije ili kompozicije koja bi mogla da nadživi svoje doba?
….Povlačenje čoveka u sopstvenu prazninu, odstupanje od punoće doživljaja sveta, isto tako vidljivo je i u slikarstvu. Od suprematizma i Maljevičevog Crnog kvadrata, naslikanog usred predrevolucionarne drame ruskog društva, pa do Polokovog apstraktnog ekspresionizma kao projekta američkih tajnih službi, Raušenbergovih praznih belina, sve su to simptomi da je životna sila u povlačenju. Krah euharistije i radosti življenja u dehumanizovanom svetu, u svetu velikih socijalnih eksperimenata – komunizma, fašizma i jednodimenzionalnog potrošačkog društva, prirodno svoj najbolji izraz pronalaze u eksperimentima savremene umetnosti. To može biti bolesni simulakrum radosti u ciljanoj regresiji tapet-slikarstva Takaši Murakamija, ali nije čudo što kulminaciju krize predstavljaju Hirstovi opskurni akvarijumi sa telima pravih životinja uronjenih u formaldehid. Ispražnjenost odnosa prema drugome i prema svetu je spirala moralne neodgovornosti i samoponištavanja čoveka. Krizu čovečnosti iskazuje kriza umetnosti.
…..Već odavno nema velikog romana, a i da ga ima pitanje je koliki krug čitalaca bi zadobio. Jer, i čitaoci su organski deo književnosti i književnog doživljaja, i od njihove uloge zavisi kako će nam se ocrtati smisao jedne epohe, da li ćemo je posmatrati u svetlu prevlasti krize ili duhovne moći. Pritom treba imati u vidu da u umetnosti depresivno ili pesimističko stanovište nije iskaz krize. Velika literatura, ma bila to Hamsunova „Glad“ ili Solženjicinovo „Odeljenje za rak“, govori o krizi u drugim sektorima postojanja, ukazuje na probleme, ali sama sobom nije kriza. Ta literatura je suprematija duha nad svetom. Kriza se javlja kad nema literature sa snagom da estetski oblikuje iskustvo sveta, kada je duh ispod svoga vremena.
…..Posebno poglavlje entropije životnog naboja pripada muzici koja je imala najveći kulturološki uticaj na društvenu, pa i političku istoriju novijeg doba. Politička previranja i surovi oružani sukobi na Dalekom istoku posle Drugog svetskog rata, posebno u Indokini, podstakli su spontani revolt savesnih građana Amerike i Evrope. Popularna muzika, posebno neki od njenih istaknutih autora, postala je integrišući oblik širokog antiratnog pokreta. Protestni naboj poklopio se sa izuzetno visokim umetničkim dometima rok muzike, kako u muzičkom tako i u poetskom smislu. Odlazak velikih imena kao što su Lenon, Hendriks i Morison splasnuo je energiju koja je podsticala društvo da se usmeri prema humanim horizontima. Politički inženjering i komercijalni interesi pretvorili su je u industriju zabave i nikada više nije dobacila do misionarske uloge kakvu je nekada imala.
…..Sličnu sudbinu imao je i svetski film. Remek dela Andreja Tarkovskog koja su posvećena transcendentalnoj drami egzistencije, duboki humanizam Kurosave i američkog filma „njujorške osećajnosti“ kod Šlezingera, Kopole, Skorsezea i Šredera, evropski majstori Felini, Antonioni ili Bunjuel, danas nemaju čak ni epigone. Tragovi svesti o tome šta bi film mogao da bude opstaju samo u enklavama takozvanog autorskog filma i kod reditelja hermetičkog izraza. U oba slučaja prijemčivi su samo za malobrojnu publiku.
…..Ako pojam umetnosti sadrži u sebi sve njene potencijale, pa i civilizatorsku misiju, onda je umetnost naših dana zaista „senka senke“, čak možda i senka trećeg stepena i za nju je kriza zajedničko i jedino određenje.
…..Politika je u svome najvišem značenju bavljenje opštim dobrom i, pre svega, utemeljuje život društva sada i u budućnosti. Utoliko opštost jeste njen logički status a vrednosti njena arhitektura. Neka od najznačajnijih filozofskih dela posvećena su promišljanju političke sfere ili čak predstavljaju krunu velikih filozofskih sistema, kao što je to slučaj u grandioznih stotinu godina nemačke klasične filozofije. Danas više nisu mogući intervjui kakve je pod zbirnim naslovom „Agonija Evrope“ između dva svetska rata objavio Bogdan Radica. Više niko ne konstatuje agoniju i, reklo bi se, ne razume šta to uopšte znači. Atrofiranje alarma da sa našim svetom nešto nije u redu, da je kriza zahvatila sve regije postojećeg, predstavlja ulazak u najdublju moguću agoniju čovečanstva – u krizu krize!
…..Dakle, ako su promišljanje i razgovor o najvažnijem opštem interesu, o poklapanju društvene realnosti sa pojmom čoveka i ljudske zajednice, po prirodi stvari u domenu političkog uma, onda seme stanja koje smo nazvali krizom krize treba tražiti u principima koji počivaju u osnovi političkog. Modernost u ovoj sferi počinje Rusoovom tezom da su svi ljudi rođeni slobodni i jednaki u pravima. Dvostrukost vrhovnih vrednosti imaće svoj odraz u razdvajanju puteva u političkoj teoriji i praksi. Pridavanje većeg značaja slobodi obrazovaće liberalnu ideologiju. Jednakost, istaknuta za vodeće načelo, vodiće ka egalitarizmu političke levice. U realnosti dvadesetog veka, liberalna društva štitila su svoje ustrojstvo odbranom od pokreta koji su vodili u totalitarizam i negaciju aksioma slobode. Društva realnog socijalizma su, sa još više predanosti, gušila politički i kulturni pluralizam, a slobodnog tržišta nije bilo ni na gradskim pijacama. Epilog: zapadni čovek je sveden, kako kaže Markuze, na jednu dimenziju, dimenziju potrošača, a čovek Istoka na uplašeno biće. Vrednosti o kojima je govorio Ruso nisu se susrele i zaživele u organskom jedinstvu.
…..Ali, uprkos ideološkoj shizofreniji dvadesetovekovnog globalnog društva, postoji jedna zajednička crta, zapravo jedinstveni antropološki deficit na oba politička pola. Ljudsko biće se svodi na materijalni aspekt postojanja. Sloboda se na prvome mestu shvata kao sloboda u vlasništvu i u sticanju. Ne treba prenebregnuti da su još kod Džona Loka, preteče liberalizma, čovek i njegov svet pretežno posmatrani iz ugla vlasništva, pojedinac čak i kao vlasnik samoga sebe. U socijalizmu jednakost je redukovana na jednaku raspodelu materijalnih dobara. Da li je Rusoova teorija prirodnih prava drugačije mogla da završi kad je iz definicije čoveka izbačeno ono što je upravo njegova specifičnost i njegovo najviše određenje – da je čovek duhovno biće? Nije se pridavala važnost neposrednom iskustvu da ljudi često odustaju od svojih interesa u korist drugih zato što su moral i altruizam, znanje, kontemplacija i umetnost snažniji motivi od posedovanja. Zaboravila se Milova maksima da je bolje živeti kao nezadovoljni Sokrat nego kao zadovoljna budala. Izgubilo se iz vida da su duhovne vrline najviša tačka u hijerarhiji vrednosti i da, na primer, čin žrtve kao nedvosmislena negacija materijalizma, zadobija najviše i najmasovnije poštovanje u društvu. Politički redukcionizam je kompromitovao i samu ideju o prirodnim pravima i pretvorio je, u celini ili u njenim razdvojenim polovima, u instrument i apologiju vlasti u modernome dobu.
…..Čovek odvojen od duhovnosti kao svoga najvrednijeg svojstva – to je nasleđe koje smo preneli iz prethodnog stoleća. Hladni rat je završen, izbrisane su ideološke razlike između Istoka i Zapada, razdoblje u kome živimo svakako možemo nazvati postideološkim, ali shvatanje čoveka ostalo je tragično nepotpuno, kao što je i bilo. U pomućenom ontološkom poretku kriza je osvajala nove regije stvarnosti i uznapredovala do potpunog odumiranja signala za upozorenje.
…..Banalizovani čovek-interes ne razlikuje se suštinski od životinje, osim što su sredstva koja koristi u procesu samoostvarivanja razvijenija nego u prirodnom stanju. Ako je logički pokretač napretka bila sposobnost kritičkog mišljenja da uočava odstupanje bića od svoga pojma, onda je kriza krize zlokobni nagoveštaj regresije. Uzalud stvaranje iluzije da je civilizacijsko stanje redovno. Dežurna palijativna sredstva, kao što su briga za ljudska prava, rodnu ravnopravnost, ekologiju, zdravu ishranu ili ugrožene životinjske vrste, ne mogu da otklone strepnju da je dugo i uspešno putovanje kroz milenijume zaustavljeno. Pred nama se otvorilo zastrašujuće pitanje na koje nema odgovora: kuda dalje, zašto više nema vedrine kroz čiju beskonačnost bismo videli smisao i radost budućnosti?
…..Međutim, kao što je napred rečeno – u pojmu bića je život. Biće ne poznaje smrt. Ne samo da nam uvek daje priliku, biće čudesno i nevidljivo bdi nad nama – sve dok u pomračenju uma i u vrednosnoj pometnji suicidno ne odlučimo da prekoračimo granicu i ignorišemo krizu krize. Ali, kao što je svest o krizi pojedinačnog bića uslov njegovog vraćanja u okvire svoga pojma, tako isto svest da postoji kriza krize, da nam se neprimećeno i bez naše reakcije dogodio raspad sveta, upravo predstavlja šansu. Kada nam se učinilo da je svet krenuo u bespovratnu regresiju i da je kriza krize proždiruća tmina svega postojećeg nalik kosmičkim rupama iz kojih nema vaskrsenja, toga časa zapravo aktivira se alarm svih alarma i ponovo nas upućuje da uočimo svaku pojedinačnu krizu – krizu etike, krizu nauke, krizu umetnosti, krizu prava, krizu humanizma – i započnemo rekonstrukciju urušenog sveta. I na meta nivou kriza odrađuje svoju konstruktivnu ulogu. Tako se čovek vraća u biće samo i vraća mu dug.
Savremenom čoveku dato je granično iskustvo i mogućnost da jednom zauvek prestane s kompromitacijom smisla sopstvenog postojanja. Koliko god izgledalo da naše vreme svedoči raspadanje sveta koji je s mukom izgrađivan kroz istoriju, a odvajanje čoveka od svoje suštine ulazi u završnicu, zapravo se događa naš presudni susret sa čistim bićem. Sa te šekspirovske tačke izbora, ako se odlučimo za biti, tek je moguća ponovna izgradnja sveta prema pojmu čoveka. Od aveti ništavila kriza krize tako postaje putokaz opstajanja.
_ _ _ _ _ _ _ _
.
…..Ne postoje škola mišljenja ili intelektualni metron koji bi mogli da, makar približno, ponude odgovor na pitanje kakav će izbor u Hamletovoj dilemi napraviti naše doba. Da li je kriza krize kraj ili početak? Svako za sebe mora da potraži trag koji vodi prema skrivenom srcu misterijuma. Koliko ljudi, toliko tragova.
…..Moj trag su jedan slikar i jedan fotograf. Lorens Alma-Tadema svoj opus ostvaruje u drugoj polovini devetnaestog veka. Njegovo slikarstvo najpre se može svrstati u akademizam, još primerenije – akademski realizam. Dejvid LaŠapel je američki „fine art“ fotograf hibridnog stila koji on naziva kič, pop, nadrealizam. Snagu i raskoš svojih emocija opredmetio je i u baletskom video-klipu u kome igra Sergej Polunin. Naš je savremenik.
…..Ako stavimo Alma-Tademine slike i LaŠapelove fotografije jedne pored drugih uočićemo sličnost kompozicije. Slikar predstavlja prizore antičkog sveta, fotograf je sav u flagrantnoj savremenosti, ali likovi koje prikazuju, pojedinačno ili grupno, nalaze se u gotovo istovetnim životnim situacijama i u prostoru sa jednakim linijama perspektive. Uz malo kompjuterske dorade mogli bi se zameniti autori. Osim…
…..Alma-Tadema stvara u epohi koja je stabilna i smirena, u kojoj se ne postavlja pitanje krize. Filozofija, muzika, književnost i slikarstvo, kao izrazi samosvesti čovečanstva, dosežu svoje zvezdane trenutke. Prirodno je da ovaj slikar u svoje delo unosi harmoniju i antičku rafiniranost mere. A tu je sve što je ljudsko: igra, dremež, eros, dokolica, melanholija, odmor, spokoj, sanjarenje, prijateljstvo, starost, poverenje. Ono što je najvažnije, tu je apsolutna postojanost bića i vedrina neupitne budućnosti. Ni šuma od krize.
…..Na drugoj strani, već spektar intenzivnih boja kod LaŠapela ukazuje da su slične ljudske situacije ovde pod temperaturom uznemirenosti. Energija prikazanog događanja otkriva da likovi otimaju od trenutka sve što je moguće jer je nesigurno koliko će još potrajati. Budućnost je neizvesna i svi žetoni bacaju se u igru koja se odvija sada. Radost je heroinski delirijum, prijateljstvo ortakluk u razvratu, poverenje je spletkarenje, ples je obest a eros skaredna pornografija. Moj trag koji vodi kroz LaŠapelove prizore ostaje nedorečen u najvažnijem pitanju: da li ovaj fotograf i sam učestvuje u kulminaciji poricanja bića i bez distance oslikava dekadenciju koja vodi u ništavilo, ili je poput ontološkog alarma upozorio da su svetkovine Moloha terminalni stadijum krize krize.
.
…..Odgovora nema. Dovoljno je i pitanje.
.
.
.
.
.
