.
.Ono što se otkriva našem pogledu
(Dimitrije Tasić: Dno i sjaj, Neopres, Beograd, 2017)
.
…..Dimitrije Tasić, novinar, urednik listova i časopisa, izdavačke kuće BIGZ, saradnik i urednik emisija iz kulture, magistrirao je radom (1978) O neizrecivom u poeziji Dušana Matića. Magistarski rad poslužio mu je kao osnova za obimnu književnu studiju o Matiću nazvanu Dno i sjaj. Naslov je izveden iz Matićevog stiha Da se dodirne tamno dno i neizrecivi sjaj života (iz poetske knjige Laža i paralaža noći). Podnaslov (pomenuti magistarski rad) tematizuje knjigu, a nazivi poglavlja koja Tasić grupiše u tri dela uzeti su iz naslova Matićevih eseja.
…..Čitalac na prvim stranama knjige usmeren je ka ključnom pojmu – neizrecivom, u koji se uključuje misao koja izmiče, nepouzdanost saznanja, te pitanja bez odgovora. Pogled u nedogled drama je izricanja neizrecivog, uz zlatnu prašinu reči, traganje za poezijom koja je „hleb svih ljudi.“ Tasić navodi problem neizrecivosti kod Matića kao problem saznanja i kao problem izraza. Ivica saznanja je nepotpuna, a moć pesničkog govora tajna slutnje, sugestije, skrivenosti.
…..Prateći Matićev životni put, tog „budućeg čoveka“ (D.T.), autor ističe godinu 1898, godinu smrti Stefana Malarmea i godinu Matićevog rođenja; a Malarme će biti Matićeva literarna simpatija. Ta godina je i godina rođenja Rastka Petrovića i Desanke Maksimović. Otvaraju se vrata beskraju. No, Matić će kasnije zapisati da je roditi se slučajnost, jer „bilo je hiljadu razloga da ne postojim. I ja, evo, postojim…“ Prve tri godine života – neizreciva tišina, nikakva uspomena, nikakav znak. Kasnije, značajne su:
– 1914 – iz Šapca u Kruševac, pod Bagdalu;
– 1915 – sa sedamnaest godina, albanska golgota;
– poratno parisko intelektualno sazrevanje i nadrealistički zanos (Spinoza, Niče, Volt Vitmen, Bodler, Malarme, Breton), Matićev široki „proplanak uma“;
– 1930 – ozvaničen nadrealizam u Beogradu koji postaje kosmopolitski, a Matić, sa još dvanaestoricom, vatreni zagovornik nadrealističkog duha;
– književne deobe i polemike između dva rata; atmosfera pobune i revolta;
– logor na Banjici 1942.
…..Tasić navodi Matićeve knjige, eseje, članke, romane, aktuelne dnevne zapise, pisma, razgovore, te čitajući ih provodi čitaoca kroz nemogući život koji jeste. A u njemu, životu, su ukus stvarnosti, mnogolikost, mnogobitnost, kritika života i neizreciva čar, sjaj i tamno dno.
…..Autor nastoji da dokuči to pesnikovo otvaranje ka nedovršenom beskraju. Traga za tamnim i sjajnim tajnama života kroz Matićeve pesničke i prozne tvorevine u kojima je eksplicitno poimanje nedorečenosti i neizrecivosti a da „razlozi ne dopiru uvek do korenja bića.“ Uočava Tasić dramu izricanja prisutnosti neizrecivog kod mnogih stvaralaca (od Orfeja i njegovog donjeg sveta, te kod Bodlera, Hartmana, Isidore Sekulić, Sartra – malo okasnelog priznanja, ali priznanja, ipak). Prisutno je i u muzici, na primeru Vladimira Jankeleviča (Muzika i neizrecivo). Za Dušana Matića život je ono ogromno i strašno, i u isti mah krhko i nežno. O tajni postojanja i tajni nestajanja ne zna se mnogo, samo se sluti da ne bi nestalo bar trunka svetlosti tamo gde prestaje njena moć.
…..Dimitrije Tasić, govoreći o poetskoj neizrecivosti, posvećuje joj celo poglavlje, beležeći istorijat odnosa prema reči i poeziji, kroz vekove, od Orfeja do nadrealista. Po jednom od mitova Orfeja je Zevs ubio gromom zato što je „pevao“ božanske tajne. Za njim se pominju Homer, Platon, Aristotel. U srednjem veku hrišćanski bog je jedina, i neizreciva istina, a govor poezije je lažan. Renesansni čovek otkriva višeznačnost reči (Dante), a Hamlet izriče ono čuveno: „Ostalo je ćutanje“. U Dekarta je logika uma a u Paskala logika srca. Matić bira Lajbnicovo „dodirivanje krajnosti“ i „ostatke ćutanja“ (nije praznina, no se ne može sve izreći). Kod romantičara je poezija iznad svega i predavanje beskraju. Po Hegelu poezija je samo „oduševljeni duh“, a prava saznanja su u religiji i filozofiji, dok Kjerkegor traži konkretnu istinu, ali je nije dosegao. Niče uzvikuje: Bog je mrtav, ali „vetar podozrenja“ ne staje, pa ni Marks ne miruje.
…..Tasić radoznalog ali i strpljivog čitaoca dovodi do modernih pesnika koji i dalje traže neizrecivo sa novom svešću (Bodler, Rembo, Lotreamon, Malarme), taj isti Malarme koji ostavlja stihove:
…a zatim neki Malarme je postojao
tvrdio je da i beline govore…
…..Neostvareni je san pesnički: da će naći apsolutnu reč, reč za stvar koja ne postoji. Matić, nadrealista, iz sna, iz simbola. Neće da imenuje stvari, već samo da ih sugerira. I Blok će biti nesrećan zbog saznanja o granicama, a futuristi pokušavaju da uhvate smisao ili tajnu u zvuku a ne u reči određenog značenja u pojmu. Kod nadrealista svemoć sna vrhunac je poezije, blesak munje ujedno je i njena tama; tražilo se „šesto čulo poezije“, čulo za neizrecivo. Crnjanski nam Sumatrom nudi novu osetljivost, Rastko Petrović otkrovenje, Vinaver traženje „tajanstvene saopštljivosti“, Nastasijević maternju melodiju kojom se otvara ono što je najmuklije u biću, Ujević magiju poezije koja peva čoveka kako „prisluškuje zvukove vasione tajne.“ Za Matića je na prvom mestu život pa lepota tek zatim dolazi.
…..Svoje teze Dimitrije Tasić dokazuje primerima iz Matićevih knjiga. Obrazlaže da pesnička traženja neizrecivog prati svest da se tom traženju ne sagledava kraj. Citira Matića: I znaš da moraš znati što ne znaš i saznati putem koji ne znaš (Da imenuješ senke zvezda, Bagdala). Kako se čovek stalno menja te i svest, onda i poezija mora da izmišlja „novi govor za nove prisustvo.“ Istina se ne poseduje, ona se traži mišlju, akcijom; mišlju i životom. Poezija ima svoju istinu, svoju tajnu, ali potiče iz života i vraća se životu. Poezija u stvari ritmuje same izvore, samo korenje naše egzistencije i obznanjuje ih ljudima (Matić: Nova Anina balska haljina). Dva su po Tasiću osnovna Matićeva stava: „Samoća poezije ali i zajedništvo pesnika s ljudima.“ No, pesma uvek kaže više nego što reči po sebi govore, uvek govori drugo, a ne ono što je direktno imenovano. I kad govori o stvarima, ne govori o njima: Isto to, samo malo drukčije (Matić). Insistira Tasić uz navođenje primera iz svetskog pesništva, iz teorije književnosti i Matićevih dela da imenovati i pesnički izricati nije isto, te ono u knjizi dominantno izricati neizrecivo jeste rodbinska ukletost (Isidora Sekulić) pesnika i poezije. Onaj je to skriveni govor poezije koji peva tajnu ali je ne otkriva.
…..Autor studije tumači kod Matića pitanja istine i zablude, tzv. „pluralizam istine.“ Našto ta kopija stvarnosti kad smo u posedu iste, pita se Matić u Novoj Aninoj balskoj haljini. A neizreciva je mnogolikost dana i časa, i trenutka, te života, a onda i pesničkog izraza. Sizifovsko je uranjanje u dan, u nemogući život koji jeste, to neizrecivo polje mogućeg.
…..U pokušaju da dokuči suštinu Matićevog stvaranja, Tasić naglašava:
– Bitka oko zida, bitka je same egzistencije, stvarnog i nestvarnog, postojanja i nepostojanja, pitanje je tajne koja u sebi nosi sve druge tajne;
– bitka oko zida, između mogućeg i nemogućeg u izmicanju misli dela;
– jedina apsolutnost kod Matića je apsolutnost ljubavi, neizrecivo volim, volim jednine i množine, vremena sadašnjeg;
– traga se ne za „sivom jasnoćom stvari“ već za onim iza;
– neizrecivost sveta je u neizrecivosti pesme, u jeziku koji ne imenuje, već sugeriše, u ehu reči, a ne u samim rečima, te i u tišini koju one donose;
– vođenje u saznanje i san;
– pevati i živeti; pratiće Matića tamna svetlost dna i neizrecivi sjaj života, sve uz ostatke ćutanja i eho reči.
…..Dimitrije Tasić jedno poglavlje naslovljeno Nemoguće ili zadržano bekstvo neizrecivog posvećuje nastanku nadrealističkog pokreta, nalazeći sličnosti i razlike između francuskih i srpskih nadrealista. Matić, te i Đorđe Kostić korene srpskog nadrealizma vide u danima rata i stradanja na „putu – rasulu“ preko Albanije, u „raspolućenoj stvarnosti“, i zarad demistifikacije građanskog sveta, a u povezivanju sa marksizmom. On, taj pokret naš samorodan je, no ne isključuje se veza sa francuskim.
…..Bilo je perioda prekida Matićevog pevanja: vreme Gernike, krvave Španije, glasnogovornika Hitlerovih, kad slobode nije bilo za život, pa ni za reči. Trajalo je ćutanje kad jezivu stvarnost rata reči ne mogu da pokriju, sve dok nit života ne zabruji. Nije slučajan iskaz:
ja ne mogu da ćutim
ja sričem ovaj vek
…..I nepotpuno, nesigurno sriče. Nije sam u svojoj misli jer, njegovo je: Mislim, dakle postojiš (cogito ergo es); postoji drugi, kome govori. Tajni plamen, dah života, makar da je, ipak, bio.
…..Pesmama More, Talas, Buđenje materije peva buđenje večne, praiskonske materije, po Tasiću je to „laso najdalje zavitlan u nedovrešeni beskraj.“ U pobuni protiv „sive jasnoće“, pred tajnama sveta. A nedremljivo oko bdi i otkriva novo i drugo, i gleda neizrecivi svet.
…..Knjiga Dno i sjaj jeste precizno, temeljito, sveobuhvatno obrazlaganje postavljenih teza pronalaženjem primera u Matićevim delima, ali je u velikoj meri kretanje po istoriji književnosti, upoređivanje i otkrivanje sličnosti i oponentnih stavova u odnosu na Matićeve. Pronalazi filozofsku dimenziju Matićeve poetike. Neiscrpna je literatura korišćena pri radu na knjizi: originalna dela Matićeva, prevodi, članci, eseji, studije o Matiću, sve navedeno na devet strana na kraju knjige. Bez namere da ko bude izostavljen, ali je sjajno što su korišćeni tekstovi odličnih poznavalaca Matićevog dela Jovana Hristića i Draška Ređepa, prijatelja, poznavalaca i tumača Matićevih ideja o snovima, tajni sveta, neizrecivosti, danas i ovde, i još ponegde.
…..A sve što je pisac ovog teksta prevideo ili nedovoljno izrekao objasniće Matićem:
Znam
Volim
I neću znati da kažem…
.
.
.
.
.
.
