.
.
……………………Ako
.
……………………posvećeno kiplingovcima
.
Ako ne brineš da li ćeš sačuvati prisebnu glavu
kada se profit oko tebe dobacuje golim životima
preko bodljikavih žica.
Ako ne pristaješ na čekanje, jer ono zamara
sve osim dugova i strpljivog sistema – tranžiranog
lepila kamatne razlike između istine i laži.
Ako uviđaš da to što te ne mrze samo znači da te ne vide
i baš zato daješ maha svojoj mržnji, pred „očima sveta“.
Ako ti je svejedno – sanjao, ne sanjao,
Ako ne učestvuješ u kolektivnoj produkciji „snova“.
Ako ti misao sakate na pokretnoj traci
a ipak istrajavaš u refleksiji nad iskustvom i svetom.
Ako smeš tuđe delo da pretvoriš u prah
kada ga svi oko tebe sriču napamet.
Ako ti vlastito delo znači da vidiš svet i odnose u njemu
pre nego ponavljaš kako je pisanje tvoj poziv.
Ako možeš da sabereš sve što nemaš,
ne praveći inventar ni popis
za neku buduću transakciju.
Ako znaš da je cinično svako sticanje
kad mnogi nikada neće imati krov nad glavom.
Ako ne opštiš sa kraljevima, nego ih pljuješ,
ostavljajući im da budu skromni kada se obrate za milost.
Ako se ne mešaš sa gomilom već si deo nje,
jer biti gomila znači biti obespravljen.
Ako se, uopšte uzev, ne plašiš nikakvog mešanja.
Ako praviš razliku između prijatelja i neprijatelja
između šale i uvrede: ne šališ se sa neprijateljima,
a prijatelje ne vređaš.
Ako bar neko može računati na tebe
Ako računaš protiv nepravde
Ako računaš na sebe, pa i preterano.
Ako ne ispunjavaš minute sekundama
Niti sate minutima
Niti život danima
Jer znaš da se ceo život meri
samo susretom i borbom.
Ako ne misliš da je vreme novac,
već i jedno i drugo otimaš od sebe
zbog onih koji imaju još manje.
Tada nećeš imati kolonizatorske snove:
da bude tvoj ceo svet i sve što je u njemu.
I iznad svega, nećeš pisati podle pesme.
.
..
Vakcina Ujedinjenih Arapskih Emirata
.
Ožiljak vakcine na mom levom ramenu
Novčić je Ujedinjenih arapskih emirata
Sa palmama i peskom
Srebrno poravnatim dinama
Kotrlja se kao vetar
Struji kao kroz baldahine
Pod kojima se nešto diže i spušta
Toliko me brine
Što sutra prvi put
Držim čas Irancima
Da sanjam besmislen novčić
Utisnut direktno u meso
Čipujem se Kserksom
I gledam kako da preskočim
Lekciju sa glomaznim
Kipom slobode
To je moj mali omaž
Zapadnoj valuti
Čije se istorijske lekcije
Naglo prekidaju
Nakon tuđih osvajanja
Kultura uvek zamire
Kad nije evropska
Jezik se odlaže u čašu s protezom
Da ne progovori stranim primesama
Reći:
Danas pričamo o Van Gogu
Jednom od najvećih slikara
Znači još jednom
Protiv svoje volje
Biti u šaci kolonizatora
Neumrlih eksploatatora
.
.
Infastruktura
.
Tvoj grad ima stabilnu
Infrastrukturu
Kioske sudskih izvršitelja
Kladionice i zalagaonice
Second-hand izloge
Umesto bioskopa renoviraju se kasarne
U knjižarama smeju se generali
Popovi, patrijarsi i slavske pogače
Straćare padaju same od sebe
Od nekog nepodnošljivog straha
I uigranog ćutanja
Niču ničiji stambeni blokovi
Privatni poslovni prostori
Trotoarom hodaju isključivo
Džipovi i lendroveri
Dečijim kolicima se sudaraju bledi
Odsutni i prezaduženi roditelji
Ikone svetaca vise
Kod ginekologa, zubara,
Frizera i automehaničara
Fabrike rade non-stop
Na kostima neplaćenih radnika
Tela se uvoze i izvoze
Po potrebi privatnih vlasnika
Preduzetnika i veleposednika
.
.
Moshi moshi
.
Znam da trešnja cveta svakog proleća
Krajem marta u Tokiju
Nešto kasnije na Hokaidu
Traju samo nedelju dana
Te bledunjave latice koje znače
Da život je lep ali da mora
Da se ustaje u pet i putuje
Sat i po do Tokija, ostaje uvek
Prekovremeno i onda čeka da svi
Pa i šef odu kući, poslednji
Krenem i ja, istim brzim
Metak-vozom, osim
Ako ne idem na shochu
Sa šefom i kolegama
Čim otključam vrata
Čeka me poziv, čas engleskog
Iako zevam, a ponekad zaspim
Nikada ne odustajem,
Čak i kada zakasnim
Kada me pitaju kako sam danas
Kažem da je vruće i mnogo vlažno
Potom mogu da
Odspavam do jutarnjeg voza
U slobodno vreme
Volim da sređujem
Sobu, čistim,
Pijem i kuvam,
Oblačim kimono
I jedem yakitori
Japan je vrlo bezbedna
Zemlja, smrtna kazna
Nije ukinuta, skoro niko
Nije religiozan, Kjoto
I Nara su divni
U jesen kada sve boje
Iscure, i kada nema
Mnogo Kineza, kao što nema
Ptice nippon ni vukova,
Kinezi svuda bacaju smeće
I previše su glasni
Dolaze i sve kupuju
Kaže Toshi-san
Dođite, dođite
Na planinu Fudži
Na jedan izlazak sunca
Pokraj nekadašnjeg
Vulkanskog grotla
Reče i pokaza mi
Pepeljaste obrise planine
Sa svoga prozora
U sobi Hide-sana
Vetar uvek zavija
On piše tužne priče
O detinjstvu i žirafama
U njima hoda kao bokser
Across the liver
I moli me samo da mu
Sakupim engleski.
.
.
Stablo golo do pojasa
.
ispred mene ispisuje se šuma
stablo se mrda golo do pojasa
neprirodna poza sasvim je opravdana
vegetacija je samo jedan isečak
čelo sa petokrakom se
neočekivano probija
ramena i leđa lepe se
za pušku, namešteni kadar
nije za novo kropovanje
prenosi se i multiplicira
šuma se gusto izdiže u tela
koja su iznijansirana stabla
a stabla u senci kamuflirana tela
noge, ruke, mišići, žilave tetive
kače se za korenje drveća
uranjaju u žile i biljne sokove
toga nema u gradovima
u salonskim stanovima i ostavama
na stepenicima višespratnica
ljudi tavore ispod pločnika
ispod praga i parketa, samo
olistale grane su spremne za napad
tu, u šumi, nađi solidarno drvo
srasti sa njim, načulji uši:
sumrak se pretvara u svitanje,
boje se čas zatamnjuju,
čas posvetljavaju.
.
.
.
