Ako

Lat­est posts by Ivana Mak­sić (see all)

    .

    .

    .….….….….….…Ako

    .
    .….….….….….…posvećeno kiplin­govci­ma

    .

    Ako ne brineš da li ćeš saču­vati priseb­nu glavu
    kada se prof­it oko tebe dobacu­je golim životima
    preko bodljikav­ih žica.

    Ako ne pris­ta­ješ na čekan­je, jer ono zamara
    sve osim dugo­va i str­pljivog sis­tema – tranžiranog
    lep­i­la kamatne raz­like između istine i laži.

    Ako uviđaš da to što te ne mrze samo znači da te ne vide
    i baš zato daješ maha svo­joj mržn­ji, pred „oči­ma sveta“.

    Ako ti je sve­jed­no – san­jao, ne sanjao,
    Ako ne učestvu­ješ u kolek­tivnoj pro­duk­ci­ji „sno­va“.

    Ako ti misao sakate na pokret­noj traci
    a ipak istra­javaš u reflek­si­ji nad iskustvom i svetom.

    Ako smeš tuđe delo da pretvoriš u prah
    kada ga svi oko tebe sriču napamet.

    Ako ti vlasti­to delo znači da vidiš svet i odnose u njemu
    pre nego pon­avl­jaš kako je pisan­je tvoj poziv.

    Ako možeš da sabereš sve što nemaš,
    ne praveći inven­tar ni popis
    za neku buduću transakciju.

    Ako znaš da je cinično svako sticanje
    kad mno­gi nika­da neće imati krov nad glavom.

    Ako ne opštiš sa kral­je­vi­ma, nego ih pljuješ,
    ostavl­ja­jući im da budu skrom­ni kada se obrate za milost.

    Ako se ne mešaš sa gomilom već si deo nje,
    jer biti gomi­la znači biti obespravljen.

    Ako se, uopšte uzev, ne plašiš nikakvog mešanja.

    Ako prav­iš raz­liku između pri­jatel­ja i neprijatelja
    između šale i uvrede: ne šal­iš se sa neprijateljima,
    a pri­jatel­je ne vređaš.

    Ako bar neko može raču­nati na tebe
    Ako raču­naš pro­tiv nepravde
    Ako raču­naš na sebe, pa i preterano.

    Ako ne ispun­javaš minute sekundama
    Niti sate minutima
    Niti živ­ot danima

    Jer znaš da se ceo živ­ot meri
    samo sus­re­tom i borbom.

    Ako ne mis­liš da je vreme novac,
    već i jed­no i dru­go oti­maš od sebe
    zbog onih koji ima­ju još manje.

    Tada nećeš imati kol­o­niza­torske snove:
    da bude tvoj ceo svet i sve što je u njemu.

    I iznad sve­ga, nećeš pisati podle pesme.

    .

    ..

    Vakci­na Ujed­in­jenih Ara­p­skih Emirata

    .

    Ožil­jak vakcine na mom lev­om ramenu
    Novčić je Ujed­in­jenih ara­p­skih emirata
    Sa pal­ma­ma i peskom
    Sre­brno porav­na­tim dinama
    Kotrl­ja se kao vetar
    Stru­ji kao kroz baldahine
    Pod koji­ma se neš­to diže i spušta
    Toliko me brine
    Što sutra prvi put
    Držim čas Irancima
    Da san­jam besmis­len novčić
    Utis­nut direk­t­no u meso
    Čipu­jem se Kserksom
    I gledam kako da preskočim
    Lek­ci­ju sa glomaznim
    Kipom slobode
    To je moj mali omaž
    Zapad­noj valuti
    Čije se istori­jske lekcije
    Naglo prekidaju
    Nakon tuđih osvajanja
    Kul­tura uvek zamire
    Kad nije evropska
    Jezik se odlaže u čašu s protezom
    Da ne pro­gov­ori stran­im primesama
    Reći:
    Danas pričamo o Van Gogu
    Jed­nom od najvećih slikara
    Znači još jednom
    Pro­tiv svo­je volje
    Biti u šaci kolonizatora
    Neum­r­lih eksploatatora

    .

    .

    Infas­truk­tu­ra

    .

    Tvoj grad ima stabilnu
    Infrastrukturu
    Kioske sud­skih izvršitelja
    Kla­dion­ice i zalagaonice
    Sec­ond-hand izloge
    Umesto bioskopa ren­ovi­ra­ju se kasarne
    U knjižara­ma sme­ju se generali
    Popovi, patri­jar­si i slavske pogače
    Straćare pada­ju same od sebe
    Od nekog nepod­nošljivog straha
    I uigra­nog ćutanja
    Niču niči­ji stam­beni blokovi
    Pri­vat­ni poslovni prostori
    Tro­toarom hoda­ju isključivo
    Džipovi i lendroveri
    Deči­jim kolici­ma se sudara­ju bledi
    Odsut­ni i prezaduženi roditelji
    Ikone sve­ta­ca vise
    Kod ginekolo­ga, zubara,
    Friz­era i automehaničara
    Fab­rike rade non-stop
    Na kos­ti­ma neplaćenih radnika
    Tela se uvoze i izvoze
    Po potre­bi pri­vat­nih vlasnika
    Pre­duzetni­ka i veleposednika

    .

    .

    Moshi moshi

    .
    Znam da trešn­ja cve­ta svakog proleća
    Kra­jem mar­ta u Tokiju
    Neš­to kas­ni­je na Hokaidu
    Tra­ju samo nedelju dana
    Te ble­dun­jave lat­ice koje znače
    Da živ­ot je lep ali da mora
    Da se usta­je u pet i putuje
    Sat i po do Tok­i­ja, osta­je uvek
    Prekovre­meno i onda čeka da svi
    Pa i šef odu kući, poslednji
    Kren­em i ja, istim brzim
    Metak-vozom, osim
    Ako ne idem na shochu
    Sa šefom i kolegama
    Čim otključam vrata
    Čeka me poziv, čas engleskog
    Iako zevam, a ponekad zaspim
    Nika­da ne odustajem,
    Čak i kada zakasnim
    Kada me pita­ju kako sam danas
    Kažem da je vruće i mno­go vlažno
    Potom mogu da
    Odspavam do jutarn­jeg voza
    U slo­bod­no vreme
    Volim da sređujem
    Sobu, čistim,
    Pijem i kuvam,
    Oblačim kimono
    I jedem yakitori
    Japan je vrlo bezbedna
    Zeml­ja, smrt­na kazna
    Nije ukin­u­ta, sko­ro niko
    Nije reli­giozan, Kjoto
    I Nara su divni
    U jesen kada sve boje
    Iscure, i kada nema
    Mno­go Kineza, kao što nema
    Ptice nip­pon ni vukova,
    Kinezi svu­da baca­ju smeće
    I pre­više su glasni
    Dolaze i sve kupuju
    Kaže Toshi-san
    Dođite, dođite
    Na plan­inu Fudži
    Na jedan izlazak sunca
    Pokraj nekadašnjeg
    Vulka­n­skog grotla
    Reče i pokaza mi
    Pepel­jaste obrise planine
    Sa svo­ga prozora
    U sobi Hide-sana
    Vetar uvek zavija
    On piše tužne priče
    O det­injstvu i žirafama
    U nji­ma hoda kao bokser
    Across the liver
    I moli me samo da mu
    Sakupim engleski.

    .

    .

    Sta­blo golo do pojasa

    .

    ispred mene ispisu­je se šuma
    sta­blo se mrda golo do pojasa
    neprirod­na poza sasvim je opravdana
    veg­etaci­ja je samo jedan isečak
    čelo sa petokrakom se
    neočeki­vano probija
    rame­na i leđa lepe se
    za pušku, namešteni kadar
    nije za novo kropovanje
    prenosi se i multiplicira
    šuma se gus­to izdiže u tela
    koja su izni­jan­sir­ana stabla
    a sta­bla u sen­ci kamu­fli­rana tela
    noge, ruke, mišići, žilave tetive
    kače se za koren­je drveća
    uran­ja­ju u žile i biljne sokove
    toga nema u gradovima
    u salon­skim stanovi­ma i ostavama
    na ste­penici­ma višespratnica
    lju­di tavore ispod pločnika
    ispod pra­ga i par­ke­ta, samo
    olistale grane su spremne za napad
    tu, u šumi, nađi sol­i­darno drvo
    srasti sa njim, načulji uši:
    sum­rak se pret­vara u svitanje,
    boje se čas zatamnjuju,
    čas posvetljavaju.

    .

    .

    .