Arkadsko lagersko podzemlje

Lat­est posts by Gor­dana Vla­hović (see all)

    .

    .

    (Ljubomir Koraće­vić: Lager, KOV; Vršac, 2015)

    .

    .….U sil­noj poplavi naš­tam­panih tek­sto­va i rukopisa usmer­a­va se čita­lac na izbirljivost, ali nepri­padan­je tzv. establiš­men­tu lit­er­arnom (a ko to beše) ne tre­ba čitao­ca da pre­vari. Da se, kao kao što često biva „ne zagu­bi bis­er u bun­jište“. Jedan od tih bis­era jeste obi­mom neve­lik roman Lager, Ljubomi­ra Koraće­vića. Do Lagera nepoz­natog mi auto­ra a zapamćenog od ovog fotograf­s­ki uhvaćenog stradal­iš­ta ljud­skih duša i utroba.
    .….Ispod naslo­va naz­na­ka je dija­tri­ba, što ukazu­je na žestoku prepirku i izliv žuči bez mere. Širen­jem značen­ja te grčke oznake čitaocu se otvara sati­ran­je u lageru, negde u Aradu, dalek­ih god­i­na Veliko­ga rata. Sati­ran­je sud­bi­na lju­di više u smestil­iš­tu, legalu, čak smetil­iš­tu, no u vojnom taboru, koji bi morao pret­postavi­ti bilo kak­va prav­i­la ljud­skosti. Ovaj put izosta­la. Sve­de­nom naraci­jom arad­s­ka tvrđa­va i internir­ci u njoj, pro­stiru se poniženi kao živ­ot­in­je, spava­ju u mraku, prahu i mem­li, smradu i raspadanju.
    .….Autor prati daleke znake i ulažen­ja u istori­jske mene, da bi se doš­lo do dolas­ka Kohovih u Arad 1903. i Kohove fotografske rad­nje, potom. Uslikani pedant­no od fotografa Koha, pri rekon­struk­ci­ji se morala dati umive­na sli­ka internira­ca. Baš kao i kamu­fli­ran­je stvarnog stan­ja pri pose­ta­ma nadređenih (aso­ci­ja­tiv­na veza: pon­avl­jan­je istori­je u ustaškim logori­ma pri pose­ta­ma među­nar­o­dnog crvenog krs­ta). Koho­va sud­bi­na nije bit­na, ali je prisut­na. Fotograf je bio udal­jen iz tvrđave na insi­s­ti­ran­je frau (gen­er­al­ice) Hegediš a u strahu od mogućeg istini­tog prikaza stan­ja internira­ca ali i spornog neg­a­ti­va even­tu­al­nih fotografi­ja dotične frau i nared­ni­ka Londona.
    Sud­bi­na internira­ca nije niš­ta dru­go do nepromenljivost sud­bine Srba kroz pro­tok vre­me­na. Sve se pon­avl­ja: logori, pre­meš­tan­ja mimo vol­je, tamn­i­na, izlaz u mogućim samoubistvi­ma. Ratovi i razde­line, leše­vi koji plu­ta­ju Savom.
    .….Ofi­ciri, gen­er­al Hegediš, vojni zapoved­nik lagera u Arad­skoj tvrđavi, i nared­nik Lon­don, podređeni mu, u biti isto se pon­aša­ju i vode blas­femične raz­gov­ore. Nji­hov sarkazam u odno­su na interni­rane jad­nike i Srbe uopšte pun je pogr­da, pso­van­ja, uvredljivosti. Nji­ho­vo pon­ašan­je karak­ter­išu razvrat, blud, novac (sud­bi­na sirote devo­jke Sto­je, npr.).Ironično sarkastično Hegediše­vo raz­ma­tran­je: bio bi sig­u­ran da bi nau­ka mogla pre­cizirati raču­nicu o ispla­tivosti smr­ti svakog od internira­ca, kao što o svin­jo­go­jstvu Srbi ima­ju pre­ciznu raču­nicu. Pri raz­gov­oru dvo­jice ofi­ci­ra: „Pitan­je je trenut­ka u kojem će ti stvorovi početi među­sob­no da se proždiru. U tome im tre­ba jedi­no pomoći, i zato nema razlo­ga davati im puna sledovanja…“
    .….Izd­vo­jiv je lik Dušana Kec­manovića, pro­to­jere­ja ban­jalučkog. Nepodob­nik i u Aus­trougarskoj monarhi­ji, i u Kral­jevi­ni, i u ustaškoj državi. „Da je molio za opšte dobro, u inter­naci­ji, to nije krio“. Video je on i sla­bosti svo­jih sap­at­ni­ka koji nađu pare pre za rak­i­ju no za krevet i time „ski­dali su rosu sa srca“. A pro­ta je znao „Od nevol­je posta­je­mo zvjerovi“. Nazi­rao je paradokse u sud­bi­ni nar­o­da kome je pri­padao. A želeo je da delu­je antifa­tal­is­tič­ki: „Sebe i ljude oko sebe, tre­ba razu­vjer­i­ti u pos­to­jan­je svi­je­ta ned­jel­jenog na dobro i zlo, bez mogućnos­ti prom­je­na ili spasa.“ Na kraju,mora da shvati da za živ­ota svo­jom voljom nije uspeo da pomakne niti jedan oblak, i da završi negde opet u izg­nanstvu, u banatskom blatu i barušti­na­ma, u Ite­be­ju u koji je morao da izbeg­ne od sve­ga i svih, u zahuk­taloj lud­ni­ci rata (od ustaša, čet­ni­ka i par­ti­zana). Čak ga je i u arad­skoj tam­ni­ci neu­ka, dobra, devo­j­ka Sto­ja pokušala da prizemlji da svet kako ga on zamišl­ja ima smis­la, ali za raz­liku od nje­ga rani­je je saz­nala da između ono­ga što biva i što se sni­va nepre­mosti­va je razlika.
    .….Jedi­no čega se pro­ta sećao u svetlim nijansama bio je svet dru­gači­ji od pos­to­jećeg: mla­dost i det­injst­vo. Onda kada je svakog jutra otvarao pro­zore pre­ma svet­losti koja je treper­i­la pobedonos­no preko Ban­ja Luke, svud, osim preko dvoriš­ta vile u Grobl­jan­skoj, gde je pod lipom bilo senovito.
    Pro­ta je sim­bol veči­tog tra­gan­ja za spoko­jem kojeg ne nalazi. Obuz­i­ma ga, pus­ta misao „da bi mu gde bilo na sve­tu bilo isto kao i tu, u tom glibu“. Boje arad­skog podzeml­ja, što je bivao star­i­ji, nisu ga ostavl­jale ni kad je gledao sop­stvenu ženu. Na sam­rt­nom času posled­nji čovek koga je pro­ta video u mis­li­ma bio je ključar Milo­van, arad­s­ki, i nje­gove reči pri sam­rt­nom času svakog od internira­ca: „Ovaj sad može kući“.
    .….Jedi­no pos­to­ji van­vre­menost prirode bez obzi­ra na ljud­s­ka delan­ja (ratove, poplave, zemljotrese, gladne godine). Godišn­ja doba smen­ju­ju se kao straža. Pro­ta gazi posled­nje korake a „zeml­ja je bila gus­to kal­ja­va“, i suš­ta isti­na predsm­rtnog časa da je raz­li­ka između onog što biva i što se sni­va suviše veli­ka. Sve dru­go davan­je je lažne nade.
    Sja­j­na priča, utemel­je­na na istori­ji, ali ne i prepriča­van­je istori­je. Sve­de­no, min­u­ciozno, za pamćenje.

    .

    .

    .

    .