Autobiografija

Ismet Rebronja
Lat­est posts by Ismet Rebron­ja (see all)

    .

    .

    .

    U Biho­ru, u Goduši rođen sam 26.juna 1942. godine (u državn­im knjiga­ma pogrešno 20.3.). Otac mi je Iljaz, više stočar no zemljo­rad­nik, a maj­ka Đula Đuk­ić s Police kod Berana više stočar no domaći­ca. Djed mi je Huzeir Rebron­ja (koji nije imao braću već ses­tre). U dje­dovoj kući smo živ­jeli dobro. Negdje oko 1950. godine otac je nagra­dio svo­ju kuću na iman­ju koje nije obrađi­vano te smo se tri godine mučili dok pašn­jak nije postao nji­va i liva­da. Na tom novom iman­ju bilo je puno breza i divljih trešan­ja. Otac je znao puno epskih pje­sama, neš­to man­je lirskih. Otac je sve to bio čuo od našeg rođa­ka Kasuma. Muž moje tetke Hajri­je, Ćer­im Hadrović, znao je, pored kra­jišni­ca, i puno priča. Neke priče su se zbile tako­reći sinoć jer je pokraj kuće Hadrovića ras­tao orah a ispod ora­ha bio grob nekog put­ni­ka koji je, nemi­ran i posli­je smr­ti, obi­lazio domove. Tako sam ja, čim sam naučio slo­va počeo da sas­tavl­jam sas­tave, a u osmom razre­du sam objavio i jed­nu pjesmicu u titograd­skoj Pob­je­di i dobio nagradu u obliku igre ne lju­ti se čov­ječe. Do četvr­tog razre­da sam učio u Goduši. Učitelji su sko­ro ned­jeljno odlazili i dolazili. Jedan, Lek­so Femić (tek pristi­gao iz inos­transt­va gdje je bio do kra­ja rata u fašis­tičkom logoru) ostao je duže i kada sam završio četvr­ti, nare­dio je mom ocu da se upišem u osmol­jetku u Loznoj. U Loznoj su bili jako dobri nas­tavni­ci, uglavnom tu na službi po kazni. Tu sam više naučio no posli­je u sred­njoj školi. Novopazars­ka učiteljs­ka ško­la, koju sam upisao, bila je vrlo sla­ba, knjige loše i dosadne, pro­fe­sori uglavnom pre­po­tent­ni i nedoučeni i to mrtvi­lo su jed­va uspi­je­vali da osv­ježe pro­fe­sor za istori­ju Ejup Mušović, za rus­ki Ljubo Radović, za matem­atiku Sule­j­man Mavrić i za mater­n­ji jezik Rada Jere­mić. Te ljude sam volio pa sam čak usva­jao nji­hove vaspi­tačke pre­poruke. Ipak sam pob­je­gao u Foču i tamo završio učiteljsku školu. U Novom Pazaru sam se bio učlanio u Književni klub Sandžač­ka iskra, ali sa izv­jes­nom rez­er­vom jer su me odredili da pišem dječi­je pjesmice poš­to je to bilo defici­tarno. Ipak sam uspio da objav­im ned­ječi­je pjesmice u lis­tu Brat­st­vo te i u nekim lis­tovi­ma za đake (i druge) u Beogradu i Svetozarevu.

    Zaposlio sam se u Goduši kao učitelj. Imao sam divnu dje­cu prvog razre­da i bio sam ih lije­po naučio računu i pisan­ju te i čitan­ju. Učio sam još i dje­cu trećeg razre­da. U prol­jeće mi uzeše taj prvi razred, a ubr­zo sam dobio dru­gi razred. Taj dru­gi razred je i u prvom i u dru­gom bio vodio jedan lovac. Pri kra­ju godine samo je jedan učenik znao da piše i čita, a jedan samo da čita. Škol­s­ki nad­zornik je to upisao u knjige zapis­ničke i rekao da samo jedan zna da napiše ime i prez­ime svog učitel­ja. Sve mi je to smjes­tio bio lovac i direk­tor zvan i pećin­s­ki kockar, a nji­hove žel­je, po dogov­oru, real­i­zo­vao je nadzornik.

    Moj škol­s­ki drug Rastko Pal­i­brk zaposli me na Radio Novom Pazaru i tu sam uglavnom radio kul­tu­ru. Rastko Pal­i­brk, Dže­mail Kijevčanin, tada par­ti­js­ki sekre­tar u Novom Pazaru, i ja pokrenuli smo, pono­vo, list Brat­st­vo. Ubr­zo sam se sa Pal­i­brkom raz­išao te me je Dž. Kijevčanin zaposlio u Domu kul­ture. Posli­je sam stal­no bio u gru­pa­ma (uglavnom sa Vladetom Pala­mare­vićem, Ejupom Mušovićem i Tomis­lavom Kijevčani­nom) za osni­van­je nek­ih man­i­festaci­ja (Sopoćan­s­ka viđen­ja, fes­ti­val horo­va, književne i pozorišne akci­je). Vlade­tu Pala­mare­vića su posli­je odredili da bude direk­tor NRIO Brat­st­vo, a on je mene postavio za ured­ni­ka nov­ina, to jeste Brat­st­va. Kada je Vlade­ta umro, mene su penzionisali.

    Književ­na vra­ta su mi, nekako istovre­meno, otvo­rili Tanasi­je Mlade­n­ović i Bog­dan A. Popović (Književne novine), Muharem Per­vić i Božo Vukadi­nović (Delo). Posli­je sam birao gdje da objav­im. Ćamil Sijar­ić mi je u Pljevlji­ma objavio prvu knjigu. Nakon objavlji­van­ja Gazi­la­ra u Noli­tu, Vasko Popa i Bora Radović su mi omogućili da biram izdavače. U Beogradu su mi bila otvore­na sva vra­ta, a samim tim u Srbi­ji te i u Jugoslav­i­ji. Puno sam vre­me­na utrošio boreći se pro­tiv kul­turnog prim­i­tiviz­ma, što je donek­le omogući­vao državni pro­gram takoz­vane demetropolizaci­je (što sam shva­tio kao deprovin­ci­jal­izaci­ju). Nove fašis­tičke ten­den­ci­je su me prisilile da živim posve povučeno.

                                                                                                                                                           1994.

    .

    .

    .

    .

    .