A bila je savršena devojka

Matija Pavićević
Lat­est posts by Mati­ja Paviće­vić (see all)

    .

    .

    .….Sedeo na ste­peni­ca­ma trga, u sluča­ju da se ne sećaš. Pio sam pivo, pušio cig­a­re­tu i mrš­tio sam se svim ljudi­ma oko sebe koje sam iz nekog i meni nepoz­natog razlo­ga rešio da mrz­im. Iz zvučni­ka mog pametnog ure­đa­ja mogla si da čuješ vriš­tan­je John­ny Rotten‑a i nje­gov­ih tadašn­jih Seks Pis­tol­sa. Nosio sam čirokanu i majicu bez ruka­va sa likom Sid Vicious‑a iz istog tog ben­da. Nisam očeki­vao da će mi taj dan proći išta drugči­je od ostal­ih. Plani­rao sam da popi­jem još tri piva i odem kući da progutam par ksanaksa i da se nadam da se sutradan neću probu­di­ti. A onda si ti prošla. U crnoj let­njoj halji­ni i kožnoj jakni­ci. Istovre­meno si izgledala kao đavo i kao anđeo. Baš iz tog razlo­ga si u mojim oči­ma liči­la na rock­n­roll bogin­ju. Bila si nas­me­jana i vesela, a ja nisam mogao da shva­tim zaš­to. Videli smo se par puta po barovi­ma, a jed­nom smo čak i popričali, toga se valj­da sećaš. Sa dis­tance si pogledala u mom pravcu i nas­meši­la si mi se. Moje lice je takođe krenu­lo da formi­ra neš­to nalik osme­hu ali mu to nisam dozvo­lio da ura­di. Ja sam ipak bio panker. Srce mi je preskoči­lo jedan otku­caj i eksir­ao sam pivo. Ti si nas­tavi­la da šetaš a nisi ni znala da sam se ja u tebe baš u tom trenutku zaljubio.

    .….U tvo­ju energi­ju i tvo­ju neuo­biča­jnu lep­o­tu. U tvo­ju tam­no plavu kosu. U tvoj nos. Imala si savršen nos. U tvoj čudan naglasak i tvoj bla­go krivi osmeh. U sve to što te čini nesavršenom. Sve te stvari za koje bi dru­gi rek­li da su mane, upra­vo su to što je tebe čini­lo savršenom. Barem meni.

    .….Mož­da sam se pre sve­ga zalju­bio u ide­ju da se jed­nos­tavno pono­vo zalju­bim. Da pono­vo ose­tim taj neob­jašn­jivi fenomen koji me dovo­di do ivice ludi­la. Taj osećaj koji me tera da se okren­em praznom papiru. Taj osećaj koji me tera da pišem pesme. Taj osećaj koji me tera da krvarim po ovom vir­tu­al­nom papiru. Taj osećaj koji mi ne dozvol­ja­va da zaspim, ali koji mi takođe ne dozvol­ja­va da budem umoran. Taj osećaj koji me istovre­meno hrani i čini gladnim.

    .….Skrenu­la si u malu uličicu i nesta­la, a ja sam zamišl­jeno gledao u pravcu te ras­pale ali novo ofar­bane crvene zgrade koju si ostavi­la iza sebe. Gde li si išla? Zna­jući mene i moju sreću, verovat­no kod mom­ka. Devo­jke kao ti uvek ima­ju mom­ka. Najčešće pogrešnog mom­ka. Mož­da baš zato što pravi momak glu­mi pankera i ne želi da dozvoli sebi da pokaže da mu je sta­lo do neče­ga ili još gore nekoga.

    .….Zamišl­jao sam nas kako sedamo u kola i obi­laz­i­mo sva Fran­cus­ka sela. Kako sed­i­mo i živi­mo u mal­om atel­jeu u Parizu. Siro­mašni. Kako radim dve smene u lokalnom kafiću i kako se kock­am samo da bi smo preživeli. Kako glu­mim Hem­ingve­ja i kako se bav­im pisan­jem. Kako uporno tražim način da mi sva­ka nared­na rečeni­ca bude bol­ja od prošle. Kako uporno ne pronalaz­im taj način. Kako se uporno sus­rećem sa neuspe­hom. Kako me ti neza­v­is­no od sve­ga podržavaš i kako obožavaš moje reči. Čak i kad su sran­je. A često zna­ju da budu sran­je. Ali naj­važni­je od sve­ga zamišl­jao sam kako na kra­ju svakog dana ja znam da dolaz­im kući tebi… a znao sam da je to nepro­cen­jiv osećaj. Zamišl­jao sam nas kako pije­mo vino na mal­oj terasi i kako gledamo u nebo. A na nebu mil­ion zvez­da koje nam objašn­java­ju koliko smo zapra­vo nebit­ni. I koliko tre­ba da se izgu­bi­mo u oči­ma jed­ni drugih umesto što blentavno gledamo u njih u potrazi za nekim smis­lom i nekim odgov­orom. Pogo­to­vo kada obo­je znamo da najbliže što ćemo ika­da doći tom nekom smis­lu je baš taj trenutku. Ja sam tebi, a ti meni, smisao. Barem te jedne večeri na terasi u mal­om atel­jeu u Parizu ti i ja ćemo oseti­ti istin­sku ljubav i oseti­ti kako je to kada sve kon­ačno dođe na mesto. When all the stars allign. Kako ceo živ­ot postane kristal­no jasan i sve istin­s­ki ima smis­la. Barem te jedne večeri… i do kra­ja živ­ota ćemo se prisećati tog dana. I sav bol i sva pat­n­ja će biti vred­nis tog trenutka.

    .….Vidim nas kako sed­i­mo, pije­mo i uglavnom ćuti­mo. Vidim nas i kako doživ­ot­no putu­je­mo. Sko­ro isključi­vo koli­ma zato što ti ne voliš da letiš, a voliš priro­du. A i tvoj pas uvek mora da bude sa nama. Vidim nas kako sta­je­mo samo da bi probali neko novo vino i kako bi imali seks na još jed­noj novoj lokaci­ji i tako lupili još jed­nu recku. Vidim i kako je taj seks sva­ki put bolji od prethodnog. Vidim čežn­ju u tvo­jim oči­ma koja ne želi da ispari. Vidim tu istu i u svo­jim. Vidim nas kako se drži­mo za ruke kad god šeta­mo zajed­no. Pa čak i kad smo lju­ti jedan na drugo.Vidim sebe kako zab­o­ravl­jam na pank. Kako zab­o­ravl­jam na mržn­ju i tugu. Kako zab­o­ravl­jam na kišu i tamu. Kako boje posta­ju za nijan­su svetli­je i bistri­je. Kako se ceo svet otvara samo meni. Lepa moja ja sam sve to video u tih dva min­u­ta. Samo tebe više nikad nisam.

    .

    .

    .

    .

    .