Čovek sa slike

Lat­est posts by Vladimir Bula­tović (see all)

    .

    .

    .

    U desnom uglu sto­ji pot­pis AS1988, i posled­njoj cifri u nizu drveni ram (A3 for­mat je u pitan­ju) zak­lan­ja polov­inu. Oso­ba na sli­ci može biti stric, pre­poz­na­jem crvenu kari­ranu košulju kratk­ih ruka­va i plavi kačket; pam­tim mrša­va pleća izlože­na sun­cu na krovu kuće u izgrad­nji, kao i na ske­li od dasa­ka postavl­jenoj uz zapad­nu fasadu. Dok je odmarao u hladu lešni­ka, potilj­ka oslon­jenog na flašu piva zabo­de­noj u zemlju, prikradao sam mu se tiho pop­ut Indi­jan­ca, s peskom u šaci, ostavl­ja­jući posip na otkriven­om stom­aku, znak „tri kruga“.

    Staza ga vodi ka glu­vonemom rođaku vlas­niku pro­davnice koja mir­iše na sta­jsko đubri­vo. Gus­to šipraž­je, koje pop­ut mračne lente hor­i­zon­tal­no povezu­je kra­jeve plat­na, kri­je tajnu. Pričao mi je, bio sam mali, kako su ga jed­nom, dok je čuvao koze od vuko­va negde u plani­ni, spopale šumske vile. Stric je radoz­nao, raz­grće gustiš. Šiba­ju ga tanke, sav­itljive grane, sit­no trn­je seče mu kožu na pod­lak­ti­ca­ma koji­ma šti­ti lice, sa svakim udis­ajem guta lep­ljivu paučinu. Nje­gov svet obuz­i­ma­ju komešan­je mis­li, divl­je pul­sir­an­je i prigušeno sten­jan­je, teškim koraci­ma kao da iskazu­je snažnu živ­ot­nu volju. Izran­ja­van, kon­ačno izbi­ja na čistinu — livadu det­injst­va gde je jur­cao za krpen­jačom, hrvao se s braćom i vuč­jakom, hodao na ruka­ma, pravio kolu­tove i druge razne akrobaci­je, izležavao se po ros­noj travi sve dok ne bi zas­pao ospoko­jen dečjim maš­tan­ji­ma. Dočeku­je ga starac sede brade, u zelenoj man­ti­ji, oslon­jen je o žezal čiji vrh krasi dvoglavi leši­nar. Zagledan u lice čove­ka, stricu se čini da ga odnekud poz­na­je, i kas­ni­je, nakon starčeve smr­ti, dvo­ji­ca će položi­ti leš na hlad­nu kamenu ploču, obri­jaće mu bradu, otkri­va­jući oče­vo lice, i u tom trenutku koji liči na prim­i­tivnu obduk­ci­ju vlasi će posta­ti srebrne.

     „Tvo­ji divlji psi žele u slo­bo­du; oni laju od radosti u svom podru­mu, kad se tvoj duh nas­to­ji reši­ti svih tamnica.“

     Starčeve usne se nisu micale, među­tim, stricu se čini kao da su reči potek­le upra­vo od nje­ga. Tra­va je viso­ka, nekoše­na mesec­i­ma, pa ne primeću­je da trbuhozb­o­rac sto­ji na mer­mer­noj ploči.

                Ne bri­ni, dobri moj, sve je ovo samo igra, obično citi­ran­je, razmetan­je erudicijom. 

    Kreću mu u sus­ret. Trče kra­jn­je usporeno, visoko podignu­tih nogu, kao da preskaču prepreke, pa može pogle­dom da uhvati naj­man­ji trzaj, najsit­ni­je podrhta­van­je obli­na. Pažlji­vo mu pri­laze, nika­da nisu videle povređenog muškar­ca, dopa­da im se. Niz butine im kaplje sja­j­na tečnost kojom kvase lišće hras­ta, mele­mom mu vida­ju rane čineći nežne, sinhro­ni­zo­vane pokrete. Pre­puš­ta se. Ski­da­ju ga i odvode pokraj poto­ka gde spi­ra­ju s nje­ga čes­tice prl­javš­tine. Ukrućenog uda, leže na vlažno tlo. Žene se men­ja­ju, jed­na po jed­na iskušava­ju muškarče­vu snagu, energično izvi­ja­ju tela nad njim, kao da nika­da neće pos­to­jati kraj kom pretho­di skla­pan­je očiju.

    Buđen­je mu donosi bol­nu zateg­nu­tost, raza­pet je u položa­ju zvezde, oko­van i privezan za ulare kon­ja. Iz ležećeg položa­ja, glave izvi­jene unazad, kra­jn­jim naporom uspe­va da vidi kecelju navučenu preko tela, kakvu je nosio pred operaci­ju sle­pog cre­va, davne šezde­set i četvrte.

    Nebes­ki svod je ble­da krpa. Živ­ot­in­je mirno pasu. Stric pokuša­va da ostane pri­bran, naj­man­jim pokre­tom mogao bi da ih uzne­miri. Traži me.

    Nema nikog, sami smo, kao nekad, sećaš li se, znak „tri kru­ga“ na stom­aku, pod lešnikom…

    Napokon shva­ta, to je izves­nost, jed­na od žena će mu se vrati­ti, što će biti znak kon­ji­ma da potrče sta­zom kojom je čovek sa slike pošao.

    .

    .

    .

    .

    .