Čovek u belom polju

Zahari Karabašlijev
Lat­est posts by Zahari Karabašli­jev (see all)

     

         U auto­busu je top­lo i pri­jat­no. Napolju pro­leću snežne pahuljice. Da bih snimio u ovoj beli­ni, tre­ba­lo bi da otvorim blendu na fotoa­paratu mno­go više nego je uobiča­jeno. Stari ‘Nikon’ mi je, među­tim, u tor­bi, a tor­ba – u gepeku. Hoću da spavam posle višenedeljnog nes­pa­van­ja. Primeću­jem da je šnala žene ispred mene nedo­voljno učvršće­na da joj zadrži tešku crnu kosu. Da li se žuri­la jutros? Pokušavam da joj se setim lica – mis­lim da sam je pogledao kad sam sedao na svo­je mesto. Jesam li je pogledao?

         Spuš­tam sedište i pokušavam da drem­nem. S vre­me­na na vreme, među­tim, negde zazvoni mobil­ni tele­fon i do mene stižu prigušeni delovi raz­gov­o­ra. Te nevine afere sa spol­jašn­jim sve­tom pobuđu­ju neš­to kao ljubo­moru kod nas koji ne gov­o­rimo. Melodi­je sa tele­fona unose nesklad u zajed­ničku sud­binu nas putnika.

         Trl­jam umorne oči, pa stavl­jam čelo na hlad­no stak­lo i donosim odluku da baš sad zapam­tim neš­to od ovog beskra­jno poz­natog pejza­ža. Sinoć je napada­lo samo toliko da pokri­je sev­er­nu stranu krup­no izo­rane zeml­je. U polju štrče elek­trični stubovi  i tu i tamo – golo drveće sa gnezdi­ma, kao klišei na dečjim crteži­ma. Sve je crno-belo. U dalji­ni sit­na magla pret­vara drveće u kon­ture drveća, a tamo dal­je – u priv­iđen­je. U neko doba auto­bus pro­lazi kroz nasel­jeno mesto sa grozn­im kuća­ma i sag­nu­tim ljudi­ma sa najlon kesama u ruci. Sad se put uvi­ja pored reke sa popadal­im drvećem oko nje izloml­jen­im grana­ma okićen­im đubre­tom. Trak­tors­ka guma se prepreči­la u plitkom koritu pored jednog mos­ta. Posle oštre kriv­ine, gore, desno, pojavlju­je se mut­nožućkas­to klupče – zim­sko sunce. Auto­bus izlazi na jed­nu pravu deon­icu, vraća mu se dah i poveća­va brzinu.

         I onda ga ugledam.

         Od poza­di. I udal­ja­va se. Obučen u nepresvlačlenu izbelelu seosku odeću, sa beretkom na glavi, okreće polako ped­ale na velikom i tro­mom bicik­lu. Poza­di je žicom zavezao zelenu plas­tičnu kor­pu. Usaml­jeni bicik­lista se s mukom, ali odlučno kreće u polju i posta­je sve nevidljiviji.

         Auto­bus nailazi na još bržu deon­icu. Okrećem glavu kako bih što više zapam­tio taj trenutak.

         Kuda si kren­uo, čoveče, po tom belom polju? Šta imaš u zelenoj kutiji?

          Auto­bus se zatrese malo oštri­je. Ispred mene žen­i­na šnala se zakači na presvlaku sediš­ta i teš­ka, sja­j­na kosa počne da se rasipa.

         Na stak­lu, tamo gde mi je bilo zale­pljeno čelo, ostao je otisak.

         Duvam u nje­ga. Šta tu da nacrtam?

                                                         

     

                                                                                                           Pre­vod sa bugarskog i beleš­ka: Velimir Čeda  Kostov