Crni kruh

Davor Špišić
Lat­est posts by Davor Špišić (see all)

     

     

     

     

    U bijelom svijetu:

     

    VERA, rad­ni­ca gerilka

    TRAJO, rad­nik reda i poretka

     

     

     

     

     

     

    Sre­li su se jedne zore, dok se miris kruha osjećao…

     

     

    1

    Mrak. Sat­ni alarm. Mlaz svjet­la. Vera se uspravi na madracu. Sjedne na pod. Jede iz konz­erve. Pere zube u hodu. Navuče kaput. 

    2

    Mrak. Rotaci­jsko svjet­lo. Tra­jo čisti poli­ci­jsku kacigu od plju­vačke i trulih krumpira. 

    3

    Zora. Ono osjetlji­vo doba kad je kruh najhrus­tavi­ji i najl­jepše mir­iše. Vera u bijeloj kecelji, ima tanke higi­jenske rukav­ice na ruka­ma. Obrazi su joj malo brašn­javi. Slaže kruh na police. Nježno ona pos­tu­pa s tim vek­na­ma. Svaku pomilu­je, šap­ne joj neš­to, kao da dje­cu budi…

    VERA: Zora je, dječice, spaval­ice moje, vri­jeme je za usta­jan­je. I ja sam se jed­va probudi­la.  Bogme, stis­lo jutros, nula je ali s Balti­ka neki vje­tar udario, sve kosti škripe… Još malo da se tišine nauži­va­mo dok glad­ni ne navale. Tako, sad ste mi baš kao bebice u rodil­iš­tu. Sve čekam kad ćete zak­mečat, srca moja topla…

    Prenu­la se, kao da se malo postidila. 

    VERA: Joj, da me gaz­da vidi, opet bi podi­vl­jao. Ide mu to jako na živce. Neki dan se izderao na mene: „Brže, šta mrl­jaš po tom kruhu, nije ovo salon za masažu!“ Niš­ta on, jadan, ne razu­mi­je. Samo gra­bi proklete pare, dabog­da se ugušio u nji­ma. Ko da će ih u grob poni­jeti. Nema on poj­ma da vi sve osjećate, da kruh ima dušu kao i čovjek…

     

    Pažlji­vo paki­ra kifle u papir­nate vrećice. Orasi, sezam, kim… katkad se koji odruni s peci­va i padne na dasku. Bit će za ptičice ako naiđu.

    VERA: Ne zam­jerite, malo sam jutros cmiz­dra­va. Danas moj najm­lađi ima rođen­dan — osam­naest god­i­na. Viši je za glavu od mene. A trepavice ima ljepše od mene, kunem se, evo ne pomak­la se više ako nije tako…

     

    Dobro pazi da joj suza ne pob­jeg­ne. Nije red da se peci­vo raskvasi pri­je nego do muš­ter­i­je dođe.

    VERA (zap­je­va): Laži, laži Vere, laži koj ke lažeš

                                   Samo mene Vere, nemoj da me lažeš

                                   Jas si imam Vere, lele jas si imam

                                   Jas si imam Vere, do tri bolesti…

    4

    Tra­jo sje­di na zemlji. Umor­na leđa naslo­nio je na patrol­ni ter­enac. Puši. 

    TRAJO: Krepan sam, jebeno se osjećam. Mis­lim da me i gri­pa hva­ta, kao da sva­ki mišić po žile­ti­ma vučem… Ali neka, ne žal­im se. U današn­je vri­jeme imati sig­u­ran posao, nije mala stvar. Najbol­je prođem kad me šef ras­pore­di u akci­je po turskim kvar­tovi­ma. Lele, šašavog nar­o­da! Nikad ne jauču dok ih mla­ti­mo, ovi Tur­ci, ni da pis­nu. Dobro je to, tako mi bude jed­nos­tavni­je za ispuni­ti nor­mu. Olakša­ju mi posao i brže sam gotov. Lud nar­od, šta su uopće dolazili ova­mo. A Vijet­na­mac je naj­gori. Ma, nisam ga još ni takn­uo, tek sam pen­drek otkopčao,  a on odmah urla kao da mu kožu gulim. Tak­va dreka nas­tane da je to neopi­si­vo. U glavi mi odjeku­ju mil­i­ju­ni sit­nih eksploz­i­ja. Dan­i­ma ne dođem sebi nakon depor­ti­ran­ja Vijet­na­maca… Dolaze u čam­ci­ma, u hlad­n­jača­ma, vise ispod vago­na, na hil­jade ih dolazi… Žuti mravi, kaže moj šef. Zbog njih bi nam morali udvostruči­ti staž. To bi bilo fer. Još da mi je dese­tak raci­ja ko ova noćašn­ja i mož­da me šef pred­loži za čin nared­ni­ka ili barem za odliko­van­je. Ne gov­orim napamet, neš­to se izgle­da kuha. Jučer me  je poz­vao u kance­lar­i­ju i važno objavio: „Čini mi se Tra­jo, da bi od tebe još mogao ispasti pravi nje­mač­ki poli­ca­jac. Pra­tim ja tebe god­i­na­ma. Samo tako nas­tavi, momče!“ I hoću,  matere mi moje. Ne zna šef šta je Tra­jo u stan­ju izgu­rat. Jedi­no, na kra­ju radnog dana, dok ležim u mraku, pos­jeću­ju me nji­ho­va lica, nikad ih ne mogu zab­o­rav­i­ti, onako oblive­na krvlju, svači­je jebene oči sam negdje spremio na svo­je dno. Samo, nije to kada pa da izvučeš čep. Ali to je već moj prob­lem. Najbit­ni­je da je posao gotov.

    5

    Vera razvrsta­va kruh u san­duke za dostavu.

    VERA (pje­va): Vto­ra bolest, Vere, lele, vto­ra bolest

                                Vto­ra bolest, Vere, v tug­i­na ke odam…

    Predahne. Skine higi­jenske rukav­ice. Obriše dlanove krpom. Iz torbe izvuče par crvenih bok­sačk­ih rukavica.

    VERA: Maj­ka nje­mu kupi­la za rođendan…

     

    Udahne miris rukav­i­ca. Uži­va kao da obraze sina dodiruje.

    VERA: Čini mi se da je pra­va koža. Nepoderive. Takve niko nema… Samo da mi smje­na prođe, i odmah žurim na poš­tu, poslat ću pre­poručeno. Šta koš­ta da koš­ta. Nje­mačke pošte su najbrže na svi­je­tu, nema boljih. Pa, da ih što pri­je dobi­je, Kruno moj… Boks treni­ra, uh da mi je vid­jeti nje­go­vo lice kad otvori paket… Ple­meni­ta vješti­na taj boks. Usa­di neš­to dobro u čov­je­ka. Naučiš osta­ti na noga­ma, puno je to. Gdje ćeš bol­je nauke…

    Zamukne. Opi­pa­va bok­sačice sa svih strana. Neš­to kao da važe u sebi.

    VERA: Nije da sam ja najs­ret­ni­ja nje­gov­im izborom. Maj­ka ko maj­ka, ipak se bojim, udar­ci su to u glavu, ali on je tako zaljubljen u boks, ne možeš mu oteti neš­to što voli…

    Tra­jo je tu. U punoj bojnoj ope­mi. Vizir je spus­tio. Oči mu ne vidiš. 

    VERA: Dobro jutro! Opros­tite, malo sam se zanijela!

    Ona i dal­je ne ispuš­ta bok­sačke rukav­ice. Nelago­da u njen­im oči­ma. Tra­jo podigne vizir. Kuha se pod kacigom. Trepće od znoja.

    TRAJO: Dobro jutro. Mis­lio sam da je ovo pekara.

    Vera brzo gurne rukav­ice natrag u torbu. 

    VERA: Ha, ha, ha! Zezate vi mene u ranu zoru… Nar­avno da je pekara , i to najbol­ja u gradu. Imamo muš­ter­i­je čak iz Berli­na!  Nji­ma dostavl­jamo naš čuveni kiseli kruh.

    Priteg­ne kecelju.

    VERA: Čime vas mogu poslužiti?

    TRAJO: Neću ništa.

    VERA: Kako niš­ta? Mož­da komad tople pite od jabu­ka? Danas imamo poseb­nu akci­ju: jed­nu platite, a dru­ga gratis!

    TRAJO: Niš­ta, hvala. Na dužnos­ti sam.

    VERA: Ne val­ja vam to. Od toga se rak najpri­je navuče. Kad se ne jede.

    On skine kacigu i obje­si ju za držač na poja­su. Prov­jer­a­va nalog. Ona gle­da na ulicu. 

    VERA: A vaši kolege? Ni oni neće ništa?

    TRAJO: Ne.

    VERA: Imamo popust na grupe.

    TRAJO: Dru­gi put.

    Šute.

    VERA: Aha, shvaćam. Biće da je neka gad­na guž­va u kvar­tu, čim ste se u te oklope uvuk­li… Pa još „mar­i­ca“ s rešetka­ma. Kao da ste u rat pošli.  Ja više ne znam, šta je to u ljude ušlo?

    TRAJO: Vi ste Vera Marić?

    VERA: Da, ja sam.

    TRAJO: Rad­nu i borav­išnu dozvolu, molim.

    VERA: Gadan kruh, taj vaš poli­ci­js­ki. Ne bi vam bila u koži. Stal­no gla­va u tor­bi, nar­od sve luđi, a plaća nikakva…

    TRAJO: Tre­bam vašu rad­nu i borav­išnu dozvolu.

     VERA: Nemam sad ovd­je. Ako sutra navratite…

    TRAJO: Nemate ih uopće.

    Ona brzo poseg­ne za tor­bom i opet izvuče bok­sačke rukavice. 

    VERA: Baš dobro da ste naišli, tre­bam sav­jet. Vi ste muško, pogleda­jte, šta kažete?! Jesu dobre?! Ja se ne razu­mi­jem u te stvari, pro­davač ih je nah­valio na sva usta, kaže da su prave šam­pi­onske, ali nikad s nji­ma ne znaš, trgov­ci su đubrad, začas te obr­late, mater bi rođenu pro­dali! Ša kažete, hoće li valjat?!

    TRAJO: Ostavite sad to, nemamo vremena.

    Vera se razi­gra oko nje­ga, sve ne bi li ga zatravila.

    VERA: To je za mog najm­lađeg, Krunu, boks treni­ra, lud je za bok­som, čudo neviđeno! Nije mu teško ni u četiri ujutro usta­jat kad ima tren­ing, i po sun­cu i po sni­jegu! Jel volite vi boks? Moj muž ne voli, ni star­i­ji sinovi ga ne vole, a meni je baš nekako srcu pri­ras­tao, zbog Krune. Osta­lo mi valj­da neš­to i od matere, i ona je boks puno cije­ni­la. Ni jedan meč nije pro­pusti­la na tele­viz­iji. Tak­va nam žen­s­ka loza…

    TRAJO: Dos­ta!

    On joj grubo istrgne rukav­ice i baci ih na pod. Ukoči­la se Vera, bljeđa je od onog braš­na na obrazima.

    TRAJO: Prim­ili smo anon­im­nu pri­javu pro­tiv vas.

    Bijes je jači od stra­ha. Otkoči se ona, srdž­ba joj ugri­je obraze. 

    VERA: Znam ja čije je to maslo! Šljam pakos­ni, samo lažu i pod­meću pošten­im ljudi­ma.  Čim marlji­vo radiš i gledaš svo­ja posla, odmah nekom staneš na žulj. I vi se na to obazirete? Na obične tračeve?! Kras­na poli­ci­ja! I to u Nje­mačkoj, zemlji dis­ci­pline i reda. Mora ovaj svi­jet propasti, nema druge.

    Tra­jo ruti­n­s­ki isporuču­je nalog. RoboCop.

    TRAJO: Naša je dužnost ispi­tati svaku indi­ci­ju. U pri­javi se tvr­di da u ovom objek­tu radite već pola godine ali da nemate ni rad­nu ni borav­išnu dozvolu. Čime defin­i­tivno kršite zakone Savezne Repub­like Njemačke.

    Vri­jeme je za prkos. Dos­ta je bilo poricanja. 

    VERA: Nemam, pa šta?! Mi to više ne moramo imati! Mi iz Hrvatske, sada kad smo se napokon vratili u Europu. U našu vjekovnu koli­jevku, tamo gdje smo odu­vi­jek bili.

    TRAJO: Niste dobro informirani.

    VERA: Ko nije?! Pa nisam mutava!

    TRAJO: Hrvats­ka je i dal­je u tranzi­ci­jskom raz­doblju unutar kojeg se njen­im građan­i­ma spreča­va slo­bod­no zapošl­ja­van­je na ter­i­tori­ju drugih član­i­ca Europske uni­je. Ovo ograničen­je može tra­jati i do sedam god­i­na. Prvo morate ući u režim Schen­ge­na, pa ispuni­ti još niz uvjeta…

    VERA: Koji crni Schen­gen?! Sve ovo je sad moja drža­va, i Nje­mač­ka je moja drža­va, i sve…!

    TRAJO (uhvati je za rame): Nema potrebe za panikom. Ide­mo na poli­ci­ju. Tamo ćemo sve razjasniti.

    Ona je na kol­jen­i­ma. Grli mu čizme. Preklinje.

    VERA: Molim vas, to je neka zabuna… Samo me danas pustite,  ovo mi je prvi put, neće se ponovi­ti, kunem se…

    TRAJO: Ne pravite budalu od sebe.

    VERA: Nabav­it ću papire, prek­lin­jem vas. Nemo­jte mene, dje­ci šal­jem, ne znate kako je… Sred­it ću, obećajem!

    TRAJO: Žao mi je. Zakon je tu jasan.

     

    Vera skoči pop­ut oča­jničke živ­ot­in­je. Pob­jeg­ne u dru­gi kut pekare.

    VERA: Nikud ja ne idem! Nisam kri­va! Idite hap­site one teror­iste a ne pošten svijet!

    Poli­ca­jcu ipak pukne film. Nas­rne na nju, spret­no ju uhvati u klinč i obori na tlo. Bru­tal­no joj navuče lisice.

    VERA: Gade! Pusti me!

    Tra­jo odvuče Veru van. 

    Bok­sačke rukav­ice leže ostavl­jene na podu.  Kruh diše. 

     

     

     

    6.

    Mur­jak poš­tu­je prav­i­la službe. Piše zapis­nik nakon racije.

    TRAJO: Jed­va smo je uto­var­ili u mar­icu. Rita­la se gore od kobile. Morao sam zapri­jeti­ti da ću joj razmrskat kol­je­na i onda se jed­va smir­i­la. Dok smo se vozili pre­ma stani­ci, nije više rekla ni riječi. Sjedi­la je među nama, gledala nas je drčno i podruglji­vo, kao da ona nosi pan­cirku i kacigu a ne mi. Čud­na žena. Nisam nika­da vidio niš­ta slično. Toliko.

    7.

    Ogol­je­na soba u poli­ci­jskoj stani­ci. Jed­na od onih rupa bez pro­zo­ra, gdje se izvlače priz­nan­ja. Metode su razne. Tra­jo bulji u zid s jed­nos­m­jern­im ogledalom. Šefovi su negdje iza stak­la. Vera sje­di za stolom. Pije vodu iz papir­nate čaše. Ruke su joj sapete lisi­ca­ma. On pro­trl­ja umorne oči i okrene  se pre­ma njoj.

    TRAJO: Ide­mo ispočet­ka. Ime, prez­ime, zan­i­man­je, bračno stanje…

    VERA: Gleda­ju nas?

    TRAJO: Nitko nas ne gleda.

    VERA: Znači, gleda­ju nas.

    TRAJO: I ne preki­da­jte me više, jer ovako nikad neće­mo završi­ti. Dva dana se već nateže­mo s vama.

    VERA: Ne možete mene far­bat. Znam ja kako to ide, vid­jela sam u fil­movi­ma. Tamo su, iza onog lažnog ogledala. Jad­ni­ci bezmudi…

    Puna je prezi­ra. Tra­jo okli­je­va, nesig­u­ran je… Ipak ga šefovi drže na oku. Rijetko da obični poli­ca­j­ci dobi­ju ovakvu čast i obavezu.

    VERA: Evo pogod­ba: ako me pustite, oprat ću vam ta stak­la. Kad ste ih zad­nji put očis­tili, pri­je sto god­i­na? Sramo­ta jed­na koliko je od muha zaplju­vano. Kakav je to red?

     

    On ne odgo­vara na njen mali trak­tat o nere­du. Ona bljesne oči­ma pre­ma stak­lenom zidu, nac­eri se voajerima.

    VERA: Šta je, mom­ci, nemate para za peep show?! Str­pite se, sad će i strip­tiz, samo što nije!

    TRAJO: Jezik za zube!

    Sjedne na stolicu nasuprot njoj. Pod­boči glavu šaka­ma i napeto zuri. 

    VERA: Bol­je ispravite leđa. Zgr­bili ste se gore nego kak­va baba.

    TRAJO: Odgo­vara­jte samo ako vas neš­to pitam.

    VERA: A nekad su nje­mač­ki poli­ca­j­ci bili pojam.

    TRAJO: Dos­ta izmotavanja!

    VERA: Iako, nisu ni sve babe iste. Moja baba Zla­ta se i u devedese­toj držala uspravno ko jel­ka. Drva sama cijepala.

    TRAJO: Ime, prez­ime, zan­i­man­je, bračno stanje…

    VERA: Zaš­to pitate? Ion­ako sve znate.

    TRAJO: Ime, prez­ime, zanimanje…

    VERA: Vera Mar­ić. Domaći­ca. Udana.

    TRAJO: Državl­janst­vo?

    VERA: Hrvatsko.

    TRAJO: Točan datum ulas­ka u Njemačku?

    VERA: Kojeg ulaska?

    TRAJO: Znači bilo ih je više?

    VERA: Imate u kar­tote­ci, pa izbrojte.

    TRAJO: Koliko?

    VERA: Ja sam odavno pre­sta­la brojat.

    TRAJO: Kad ste prvi put došli u Njemačku?

    VERA: Devedeset treće. Dobar staž, a, gol­ube? Da ste pravi, već ste mi mogli i pen­z­i­ju dodijelit.

    TRAJO: I sve ste na crno radili?

    VERA: Crno da crn­je ne može.

    TRAJO: Nije vas stid?

    VERA: Čega?

    TRAJO: Upra­vo ste besram­no priz­nali da preko dvade­set god­i­na kršite zakone Savezne Repub­like Njemačke.

    VERA: Šefe, ne radim ja to iz obi­jesti, nego što me nuž­da natjerala.

    TRAJO: Siro­mašt­vo ne smi­je biti ali­bi za anarhiju.

    VERA: Ali­bi, jel to ono iz krimića?

    TRAJO: Zaš­to prkosite zakon­i­ma ove zeml­je?! Kako se usuđujete?!

    VERA: Ih, svaš­ta se usudiš kad si pred zidom, samo tjer­aš pa dok­le ide… Mogu li još malo vode dobiti?

    On joj nestr­plji­vo sipa vodu u čašu. Prolijeva.

    VERA: Šte­ta vode.

     

    Žed­no ispije.

    TRAJO: Pitao sam vas nešto.

    VERA: Stvar je vrlo jed­nos­tavna. Ja nemam para da na državu bacam. Ostavim si za najnužni­je, da imam za kruh sva­ki dan, ono, da baš ne krepam od gla­di i to je sve. Jer, da sam pri­javl­je­na, koliko bi mi samo požder­ali za poreze, za sve te radne dozv­ole, pri­jave borav­iš­ta, zdravstve­na i mirovin­s­ka osig­u­ran­ja… Odak­le mi?! Krv da propišam, ne bi mogla nas­ma­gati! A meni je sva­ka mar­ka uvi­jek ko kuća bila. Onda mar­ka, danas euro. Da mogu slati moji­ma u Hrvatsku. Muž mi ne radi, tri sina tre­ba na put izvest, nije lako…

    TRAJO: Maj­ka hrabrost dva.

    VERA: Molim?

    TRAJO: Tuž­na sud­bi­na. Sve mi suze naviru.

    VERA: Nisam ni očeki­vala. Debe­lokoš­ci ste vi…

    Dos­ta je gnjavaže. Tra­jo naglo ustane sa sto­lice. Opako kruži oko nje. Šefovi gleda­ju, nije šala.

    TRAJO: Zbog podri­van­ja ustavno-pravnog poret­ka Savezne Repub­like Nje­mačke možete dobiti i više­godišn­ju zatvorsku kaznu, naj­man­je pet god­i­na, može ići i do deset…

    Ona u pani­ci zas­truže lisi­ca­ma po stolu.

    VERA: Ne u zatvor, nemo­jte, molim vas! Ne smi­jete…! Kako ću jad­na, moji­ma će srce puknuti!

    TRAJO: Pos­to­ji i dru­ga mogućnost. Ali morate biti mak­si­mal­no kooperativni.

    VERA: Da, da, sve ću učini­ti! Samo recite!

    TRAJO: Koliko nam je poz­na­to, vi gas­tar­ba­j­teri držite se zajed­no i jako ste dobro povezani. Idete u te vaše klubove, u iste bir­ti­je, kuglane, sas­ta­jete se po crkvama…

    VERA: Ne znam za druge, ali ja se slabo krećem…

    TRAJO: Pustite da mi to pro­ci­jen­i­mo. Nama će sva­ki podatak biti itekako koristan.

    VERA: Kakav podatak? Niš­ta vas ne razumijem.

    TRAJO: Sve što od vas očeku­je­mo jest da dobro razmis­lite i sjetite se svih onih koji su u sličnoj situaci­ji kao vi: rade ile­gal­no, nepri­javl­jeni, u crnoj zoni, mimo zakona… Dak­le, reći ćete nam nji­ho­va ime­na, adrese po mogućnos­ti, ili gradove u koji­ma su sta­cioni­rani, opisat ćete nam nji­hove obiteljske pri­like, ima­ju li bračnih prob­le­ma, kakve su im veze s matičn­im država­ma… Sve što vam se uči­ni neo­bičn­im, nama može biti dragoc­jeno u daljn­joj obradi.

    VERA: Tražite da cinkam jad­nike kao što sam ja.

    TRAJO: Ne bih ja to tako opisao.

    VERA: Nego kako?

    TRAJO: Riječ je o koris­noj surad­nji koja će itekako pomoći u soci­jal­izaci­ji ove osjetljive društvene skupine.

    On kao da na trenu­tak traži potvr­du od šefo­va iza ogledala. Zatim joj se pov­jerlji­vo približi.

    TRAJO: U ime dobre vol­je, sprem­ni smo izbrisati vaš dos­je i odus­ta­ti od kaz­nenog progona.

    Tiši­na.

    VERA: Sjeti­la sam se nek­ih ljudi…

    TRAJO: Izvrsno.

    On privuče stolicu, sjedne i nagne se pre­ma njoj.

    TRAJO: Slušam.

    Vera mu pljune u lice. On u šoku poskoči sa sto­lice, a zatim joj raz­vali šamar. Krv brizne iz  ras­ječene usne. Tra­jo briše obraz od plju­vačke. Kao da kacigu briše.

    VERA: Proklet bio…

    TRAJO: Kuš, zube ću ti razbit!

    Prvi put je ženu udario. Ovako jedan na jedan. Dru­go je ruti­n­s­ki rad u masama, u bunilu raci­je i oblacima suza­v­ca, kad ni ne zna koga je čiz­mom smlavio.

    VERA: To je sve što znaš, mlati­ti svezane žene.

    TRAJO: Ti si mi prva.

    VERA: Česti­tam. Neka je sa srećom.

    TRAJO: Marš!

    Mur­jak se ner­vozno ušeće po sobi.

    VERA: Kad iza­đem odavde, pri­jav­it ću te. I tebe i tvo­je šefove. Imam i ja valj­da neka građan­s­ka prava.

    Njen otpor grize ga jače od kiseline. 

     

    VERA: Odak­le si, crnjo?

    U tom času kao da mu je užareni žarač u srce zabi­la. Pogra­bi ju za kosu. Jed­va se svladava…

    TRAJO: Šta si mi to rekla?! Još jed­nom samo pusti jez­ičinu i, kunem se, polomit ću te!

     

    Gurne ju na stolicu. Ona halaplji­vo gra­bi dah. 

    VERA: Biće… biće da si neki Ara­pin ili iz tih kra­je­va bogu iza nogu… Zato i jesi tako vri­jedan, jel tako, moraš se dobro gaz­dama uvući u dupe. A što se mora, nije teško. Nije mala stvar, mis­lim, kako peglaš tuđinke, bol­je nego neki Švabo rođeni.

    TRAJO: Drs­ka si. Nećeš dugo.

    VERA: Šta mi više možete.

    TRAJO: Izne­nadi­la bi se.

    On iza­đe.

    VERA: Da sam barem na poš­tu stigla otići… Jad­ni moj Kruno, neće svo­je rukav­ice  dočekati. Sig­urno će dan­i­ma ispi­ti­vati poš­tara jel ima šta za nje­ga, gdje tre­ba pot­pisati, sav je važan moj Kruno kad dođe paket iz Nje­mačke a on ga preuzme i pot­piše. Uvi­jek mi on nekako izvisi, siroče moje. Kad se sje­tim da nije proš­lo ni sedam dana nakon što sam ga rodi­la, a već sam natrag u Nje­mačku žuri­la. Tada sam na jed­noj ben­zin­skoj pumpi radi­la, na auto­banu. Zaposlilo me, nit me ko šta pitao za papire, ni pri­javu, samo šljakaj curo… Prvi mjesec je naj­gori za dojenče, kad to pre­gr­miš onda si na kon­ju. Svake noći sam zvala Bran­ka da mu objas­nim kako da za mal­og bočicu pripre­mi, kako da lak­tom izm­jeri tem­per­atu­ru vode kad ga kupa… Ajde, barem su ona dva star­i­ja tada malo otfrknu­la, s nji­ma je Branko mogao lakše na kraj… Valj­da nisam bila loša mater. To me muči. Ne bi htjela da me pamte po zlu. Moji sinovi.

    8.

    Tra­jo iza ogledala.

    TRAJO: Pogleda­jte, raz­go­vara sama sa sobom. Čud­na žena, rekao sam vam šefe. Žilav­i­ja od kame­na. Tu svo­ju opasku unio sam i u zapis­nik. Da ju nekim čudom Brecht sretne, načis­to bi ju obožavao… Onaj pisac, šefe, sig­urno ste čitali… Niste čitali? Morate, prvom pri­likom. Nemate vre­me­na za glu­posti? Jas­no mi je, dužnost je to odgov­or­na,  ne čudim se da ne stignete… Jesam danas bio prim­jer­an, šefe? Hvala, hvala, dao sam sve od sebe, puno mi znače vaše pohvale, priz­na­jem, nije bio lagan zadatak… Molim? Stvarno to mis­lite? Da bi me usko­ro mogli ubac­i­ti u pos­tu­pak za nared­ni­ka? Uh, blagoslovl­jene bile vaše riječi! Ne, vi mora da se šalite, ne mogu vjerovati da bih ja mogao posta­ti nared­nik nje­mačke poli­ci­je, baš ja, Tra­jo Sefer, dosel­jenik?! Neka vas obas­ja milost nebeska što ste mi otvo­rili ove pro­s­tore nade!… Dobro, smir­it ću se. Nisam euforičan, neće se ponovi­ti, šefe, znam da eufori­ja šteti razum­skom pro­suđi­van­ju poli­ca­j­ca… Slušam pažlji­vo… U redu, krećem ujutro. Apso­lut­no, odgo­varam svo­jim živ­o­tom! Kak­va čast, šefe, i teško breme. Kunem se da ću pri­je poginu­ti nego da ne izvršim ovu misiju!

     

     

    9.

    Izgon iz raja. Mur­jak prenosi pre­sudu. Ile­gal­ka sluša.

    TRAJO: Radi ile­galnog borav­ka i mogućnos­ti počin­jen­ja teškog kaz­nenog djela dobili ste izgon i doživ­ot­nu zabranu ulas­ka u Saveznu Repub­liku Nje­mačku. Mjera se pod­jed­nako prim­jen­ju­je na području svih član­i­ca Europske uni­je… Kao službenik zadužen za izvršen­je deportaci­je ja ću vas sprovesti do van­jske granice Schen­ge­na. Očeku­je­mo vašu mak­si­mal­nu surad­nju, kako bis­mo cijeli pos­tu­pak priv­eli kra­ju bez neu­god­nih među­nar­o­d­nih inci­de­na­ta i na obostranu korist obi­ju strana.

    VERA (nac­eri se): Znači, spaše­na sam. Nemaš me gdje izbac­it, gol­ube! Ako sam dobro shvati­la, ne možeš me ni u Hrvatsku otjer­at… Zab­o­ravio si da smo mi ušli u tu prokle­tu uniju?

    TRAJO: Ukalkuli­ran je jedan ulazak u državu rođenja.

    VERA:  Đubrad. Na sve ste mislili.

    Ona pokuša­va izmasir­ati oko­vana zapešća.

    VERA: Ima li šanse da mi skinete ovu gvožđuriju?

    TRAJO: Nema.

    VERA: Pitam glu­posti, jel da?

    Uti­h­nuše.

    TRAJO: Moram vas upo­zori­ti da na vaš teret pada i pod­miren­je računa.

    VERA: Kakvog sad računa?

    TRAJO: Za troškove privođen­ja, borav­ka u pritvoru i deportaci­je. Tri tisuće eura.

    VERA: Aha, već jurim u banku dok nisu zatvo­rili. Samo recite koliko tre­ba, pa da odri­ješim kesu. Jeste pobe­nav­ili?! Odak­le mi?

    TRAJO: U nemogućnos­ti pod­miren­ja duga od strane okrivl­jeni­ka, prim­i­jen­it će se prisil­na napla­ta putem ovrhe.

    VERA: Jebite se!

     

     

    Na pola puta. Motel. Tra­jo i Vera jedu zagor­jele ham­burg­ere. Ona je umrl­jana kečapom. Lisice joj smetaju.

    VERA: Kao da ugljen jedem.

    TRAJO: Jeo sam i gorih.

    VERA: Nisam ni ja neka izbirljivi­ca. Meni je dos­ta komad kruha i konz­er­va sar­di­na za cijeli dan, i ja mir­na. Ali šta nas tru­ju lopuže?!

    TRAJO: Šuti i jedi. Da kren­emo dal­je. Moram još ben­zin natočiti.

    VERA: Baš me zan­i­ma je li tu ikad neka san­i­tar­na inspekci­ja nosa pro­mo­lila? Bol­je da ovakve rupe zat­varate nego što lovite pošten svi­jet. U šta se ova Nje­mač­ka pretvo­rila, moj Bože!

    TRAJO: Dobra je ona, kakvog se smra­da tu navuklo.

    VERA: Čekaj kad mene nogi­rate, malo ćete prodisat…

    TRAJO: Imamo još puno toga za obaviti.

    Ona ga proučava.

    VERA: Voliš svoj posao?

    TRAJO: Radi­ti se mora.

    VERA: Znači, voliš ga.

    TRAJO: Lju­di poš­tu­ju poli­ci­jsku uni­for­mu. To mi puno znači. Ili me se boje. Nema trećeg. Naučio sam živ­jeti s time.

    VERA: Sad si me baš pod­sje­tio, kakvu sam ja uni­for­mu imala u Baden-Bade­nu! Jedan zeml­jak, iz babinog sela, našao mi posao. Biće da se zagledao u mene.

    TRAJO: Ne čudim se.

    VERA: Šta hoćeš reći?

    TRAJO: Niš­ta, to ja onako… Nastavi.

    VERA: Čov­ječe, kak­va pre­mi­ja, ni danas nemam poj­ma kako me je tamo ugu­rao. Radi­la sam kao sobar­i­ca u hotelu s pet zvjezdi­ca, to je onaj u cen­tru, ako si bio, izgle­da kao dvorac…

    TRAJO: Nisam.

    VERA: Na kuta­ma smo imale zlat­nu dug­mad, a raj­fovi za kosu bili su nam izrađeni od prave slono­vače, majke mi! Jest da nas je spava­lo i po dvade­set cura u sobi u podru­mu, ali nema veze, imale smo dop­ušten­je da nakon ponoći dolaz­i­mo u kuhin­ju i počis­ti­mo sve šta je osta­lo u tep­si­ja­ma… Čudo jed­no šta gosti ostave na tan­juri­ma. I to da se baca u smeće, kako ih nije Boga sram! Znaš koliko to znači, puno ušte­diš na hrani, više ti ostane para za slat kući. A za Božić nam je upra­va dijelila poseb­ne paketiće, s onim mal­im sapuni­ma i šam­pon­i­ma i plišan­im papuča­ma… Bilo je divno dok me nije otku­cala jed­na drol­ja rumunjs­ka. Nije im dos­ta što nam ruše cijene sat­nice, nego još i cinka­ju. Te Rumunjke, Ukra­jinke, Mol­davke… oči bi rođenoj maj­ci iskopale za prekovre­meni sat. Imala sam sreću da šefovi ipak nisu zvali poli­ci­ju, samo su me otjerali.

    On ima svo­ju kontru.

    TRAJO: Ne volim hotele. Tužni su.

    VERA: Hoteli da su tužni? Svašta!

    TRAJO: Meni jesu. Čim se pop­nem u sobu, kao da sam se izgu­bio. I sva­ki put, kad se okren­em pre­ma zidu, pri­je nego zaspim, pomis­lim da je prekas­no. Da se više nika­da neću pronaći.

    VERA: Niš­ta ja tebe ne razumijem.

    TRAJO: Ne čudim se.

    VERA: Moji deč­ki i danas ponos­no nose tu sliku u novčanici­ma: vidi se kako ja usisavam veli­ki plavi perz­i­jan­er u restoranu na prvom katu. Plav kao nebo. U hotel­skom prospek­tu piše da ga je onaj šah pok­lo­nio kad je jed­nom bio na odmoru, jel se šah kaže, onaj što mu ime zvuči ko baklava…?

    TRAJO: Šah Reza Pahlavi.

    VERA: E, taj! Baš si pametan, sve znaš.

    TRAJO: Nije baš tako.

    Zašute. Jedu.

    VERA: Gdje smo sad?

    TRAJO: Otpri­like na pola puta. Još nek­ih sedamsto kilo­metara. Dug je put do Balkana…

    VERA: Moja zeml­ja nije na Balka­nu. To si vi izbi­jte iz glave. Zato i jes­mo tu gdje jes­mo, jer nas stal­no trpate s tim ološem u isti koš!

    TRAJO: … A ne želim voz­i­ti preko 130. Tako se troši puno gori­va. Ne bi bilo ni zgod­no da poli­ca­jac bezgla­vo juri.

    VERA: Zaš­to nis­mo avionom išli? Kad je bal nek je bal. Mis­lim, kad mi već derete kožu, da barem kao gospođa putujem.

    TRAJO: Iz sig­urnos­nih razloga.

    VERA: Šta ti ja dođem, Al-Qaida?

    TRAJO: Više Baader-Meinhof.

    VERA: Nikad čula.

    TRAJO (nas­mi­je se): Zab­o­ravi.

    VERA: Pa, ti se znaš i smijati…

    Uvuče se on odmah, u svo­ju ljušturu.

    TRAJO: Ne znam.

    VERA: Tre­bao bi se stal­no smi­jati. Imaš lijepe zube.

    TRAJO: Niš­ta posebno.

    VERA: Moja baba je imala sve svo­je zube do smr­ti, a umr­la je u devedesetosmoj.

    TRAJO: Događa se.

    VERA: Tak­va nam žen­s­ka loza.

    TRAJO: Znam, rekla si mi kad sam te hapsio.

    VERA: Mož­da.

    TRAJO: Sig­urno. U zapis­niku je.

    Autop­ut buči tamo vani.

    VERA: Gust promet za ovo doba godine.

    TRAJO: Da.

    VERA: Moji deč­ki svi položili od prve.

    TRAJO: Molim?

    VERA: Voza­č­ki.

    TRAJO: Aha.

    VERA: Stal­no se svađa­ju koji će od ćaće uzet opela… Znaš kako je, cure navalju­ju, lijepi su mi ko slike, sva tro­ji­ca, nije što su moji, a ben­zin skup… Bogme, sedamnaes­tu god­inu pre­tu­rio, naš opel. Niš­ta mu ne fali. To sam prvo uštedila.

    TRAJO: Šta rade sinovi?

    VERA: Još se školu­ju. Najm­lađi Kruno će maturi­rati na prol­jeće, u gim­naz­i­ji. Zlatko je na dru­goj godi­ni med­i­cine, a najs­tar­i­ji, Mišo, je na trećoj godi­ni pra­va. On će bran­i­ti majku, jednog dana… Da ih vidiš kakvi su, ko lipi­caneri, … čekaj imam ih ovd­je, da ti pokažem sliku…

    Prtl­ja po džepu. Onako vezana. Izva­di zguž­vanu fotografi­ju i gurne mu pod nos.

    VERA: Vidi, šta kažeš?!

    TRAJO (pogle­da): Zgod­ni momci.

    VERA: Nema ih zemlja!

    Ona polju­bi sliku i vrati je u džep.

    VERA: Imaš ti djece?

    TRAJO: Nemam.

    VERA: Ne val­ja to.

    TRAJO: Ovisi…

    VERA: O čemu, živ­ota ti?!

    Povlačen­je. On ju uhvati za ruku.

    TRAJO: Vri­jeme je. Idemo.

    VERA: Čekaj, sila mi je.

    TRAJO: Kak­va sila?

    VERA: Moram na vece.

    TRAJO: Opet?

    VERA: Ovo je dru­go… Uuuuh!

    Iskriv­i­la je lice u bol­nom grču.

    TRAJO: Nije ti dobro?

    VERA: Pani­ka mi je!

    TRAJO: Baš sad, šta ćemo…

    VERA: To je od prokle­tog hamburgera.

    U Tra­ji je prekip­je­lo. Pogra­bi Veru i odvuče ju pre­ma toaletima.

    TRAJO: Gubi se i budi brza!

    VERA: Ali, moraš mi skinu­ti lisice. Ovo neću moći ako su mi ruke oko­vane, znaš, tre­bam se pošteno obrisati, lakše je kad piškim…

    TRAJO: Dobro, ne zan­i­ma­ju me detalji… Samo bez nek­ih triko­va, inače, zube ćeš sku­pl­jati po pločicama.

    Preko vol­je joj otključa­va lisice. Ona pro­trl­ja nažul­jane zglobove i nes­tane u kabi­ni toaleta.

    TRAJO: Imaš pet minuta!

    VERA (off): Sad ću, uuuh…!

    Tiši­na. Tra­jo pogle­da­va na sat. Nestr­plji­vo šeće. Izva­di auto-kar­tu iz džepa od hlača. Prov­jer­a­va neš­to. Spre­mi kartu.

    TRAJO: Jesi gotova?!

    Nema odgov­o­ra.

    TRAJO: Ulaz­im, upo­zo­rio sam te!

    Mučni muk.

    TRAJO: Vera!

    Raz­vali nogom vra­ta toale­ta. Uleti unutra.

     

     

    11.

    Motel­s­ka soba. Upa­da Tra­jo. Nosi Veru pre­bačenu preko leđa. Ona divl­je mlatara nogama.

    VERA: Pusti me, siledži­jo! Gov­no fašističko!

    Isto­vari ju na pod. Jed­nu joj ruku lisi­ca­ma pričvrsti za cijev radi­ja­to­ra. Veže joj noge užetom. 

    VERA: Bol­je mi pucaj u glavu nego što me mrcvariš.

     

    Tra­jo ode u kupaon­icu. Šumi voda. Vraća se mokrog lica.

    TRAJO: Voda je puna hrđe.

    Spuzne na pod do nje. Nasloni se na zid.

    VERA: Ajde, više, prekrati mi muke. I riješio si i sebe bela­ja. Možeš me i obje­sit na lus­ter. Kao, ludača se sama obje­si­la. Baš bi neko ispi­ti­vao šta se dogodi­lo, možeš mis­lit… Jed­na man­je. Još bi ti odliko­van­je dali.

    Šut­n­ja.

    VERA: Šta je, nemaš muda?

    Tra­jo ski­da čizme.

    VERA: Nemaš, naravno.

    TRAJO: Marš!

    Ona se teško gni­jez­di uz radi­ja­tor. Razapeta.

    VERA: Eh, samo da sam se usp­jela pre­bac­i­ti preko rijeke, ne bi me više nikad vidio.

    TRAJO: Kujo prevarantska.

    VERA: Nisam imala izbora.

    TRAJO: Cijelu lokalnu poli­ci­ju sam zbog tebe morao alarmirati.

    VERA: Kukav­ice bijedne, čak ste i nje­mačke ovčare pustili na mene. Cijeli čopor na jed­nu ženu. Fuj!

    TRAJO: Dao sam psi­ma da onjuše moje ruke. Neš­to tvog mirisa se zadrža­lo. To im je bilo dovoljno da osjete trag. Nev­jero­jatne životinje.

    VERA: Jel vas ima­lo pred Bogom sram? Mogli ste i tenkove pokrenu­ti, niš­ta me ne bi začudi­lo… To je ta vaša poli­ti­ka, samo udri, nek se dobro vidi ko drži pendrek.

    TRAJO: I da znaš, sve ove nepred­viđene troškove zbog izlas­ka poli­ci­jskih sna­ga na teren, također ćemo tebi zaračunati.

    VERA: Briga me. Nažderite se, đubrad pohlepna.

    On ustane i priđe pro­zoru. Briše zamagljeno staklo.

    TRAJO: Još se večeras ova prokle­ta magla spusti­la. Sad zaista ne vri­je­di da nas­tavl­jamo dalje.

    VERA: Pamet­no. Bojiš se da ti usput ne zbrišem negdje u magli a još jed­nom to ne bi podnio.

    TRAJO: Začepi!

    VERA: Nego, gol­ube, bol­je pri­pazi da se ti ne izgu­biš do jutra. Mis­lim, spavaš u motel­skoj sobi, a kako si mi povjerio…

    TRAJO: Ne seri!

    VERA: Neću više, ne brini.

    Ona se usil­jeno cere­ka. On se još više natmuri.

    TRAJO: Prostakušo.

    VERA: Nemaš smis­la za humor.

    TRAJO: Slabo.

    VERA: Jetru ćeš si izjest.

    TRAJO: Briga te.

    VERA: Nije baš tako. Pa, ja se za tebe brinem na putu. Trenu­to nemaš nikog drugog.

    Mučalji­vo. Tra­jo puš­ta tišinu da tra­je. On bi mogao tako dovijeka.

    VERA: Glad­na sam.

    TRAJO: Nemoguće.

    VERA: Oglad­ni­la sam u prirodi.

    TRAJO: Opet počinješ…

    VERA: Evo, ozbilj­na sam.

    TRAJO: Uostalom, brbl­jaj šta te vol­ja. Ja te i ne slušam.

    VERA: Da ode­mo do restorana?

    TRAJO: Ne dolazi u obzir. Više me nećeš navući. Tu ćeš osta­ti svezana dok ne kren­emo dalje.

    VERA: A mož­da ima­ju poslugu u sobu?

     

    Šuti on. Ubi­ja pogledom.

    VERA: Done­si mi kruha, molim te.

    TRAJO: Najradi­je bih te zadavio!

    Navlači joj lisice na obje ruke. Čvrsto joj omo­ta uže oko prsa i priveže ju za radi­ja­tor. Obu­je čizme. Izađe.

    VERA: Sad će Tra­jo. Samo što nije.

    12.

    Tra­jo se vraća. Nosi kruh, dva kuhana jaja, bocu vode i papir­nate sal­vete. Rasprostre sal­vete na pod i poslaže hranu.

    TRAJO: Jedi.

    VERA: Kako ću?

    TRAJO: Sran­je!

    VERA: Ili me odveži…

    Prtl­ja u nedoumi­ci, uzme kruh, odlo­mi komad… Ima neš­to dječač­ki i sve­tač­ki u nje­mu dok pruža kruh njen­im usnama. 

    TRAJO: Ajde… I bez trikova.

    Vera halaplji­vo žvače.

    TRAJO: Polako, ugušit ćeš se… Šta ću onda s tobom?

    VERA: Šef bi te u top stavio, ha?

    TRAJO: Automats­ki otkaz. Sub­verz­i­ja izvršen­ja mis­i­je. Zadatak nije izvršen do kraja.

    VERA: Niste vi nor­mal­ni, majke mi. Gore nego oni esesovci.

    On odlo­mi komad kruha i za sebe. Jede. Ljušti jaje i hrani ju. Smi­ješni su nekako. A opet, nisu… 

    VERA: Kao mala… Nisam htjela bje­lan­jak da me ubi­ješ… Sad sve volim.

    On svuče čizme.

    TRAJO: Hoćeš vode?

    VERA: Može.

    Otvori bocu. Pridrža­va joj glavu dok pije. Ne ide mu to baš od ruke. Ispoli­je­va ju po vratu i grudima.

    VERA: Pazi, polio si me!

    TRAJO: Donijet ću ručnik.

    Evo nje­ga s ručnikom. Sto­ji pril­ično zbun­jen. Bi li je obrisao?

    TRAJO: Uh, krv mi piješ!

    Bije­san sam na sebe, tutne joj ručnik u šake. Oslobađa je uže­ta. Lisice ne ski­da. Ona se briše. Dugo, pre­dugo za nje­gov pojam.

    TRAJO: Dos­ta lick­an­ja. Vri­jeme je za spavanje.

    Trgne ju za ruke, hoće ju opet priveza­ti za radijator.

    VERA: Nemoj me više za radijator!

    TRAJO: Bit će ti topli­je. Soba je ko hladnjača.

    VERA: Čekaj, vrati mi na trenu­tak mobi­tel. Da se jav­im kući.

    TRAJO:  Ne dolazi u obzir.

    VERA: Imam pra­vo na jedan poziv! Vid­jela sam u filmovima.

    TRAJO: Kad si sve te fil­move gledala?

    VERA: Dok se nisam udala. Branko i ja smo se i upoz­nali u kinu.

    TRAJO: Branko je…?

    VERA: Moj muž.

    TRAJO: Aha.

    VERA: Ja sam kidala karte na ulazu, a on je došao s grupom svo­jih mon­tera iz tvor­nice. Za vri­jeme fil­ma mul­ci nikako da se smire, dobaci­vali su koješ­ta nekim cura­ma. Ja uzela bater­i­jsku lam­pu i pravac nji­ma za vrat. „Hoćete začepit ta pogana usta ili da zovem poli­ci­ju?“ zapri­jeti­la sam, i bogme se deč­ki stišali. Do kra­ja fil­ma ni zuc­nuli nisu. Branko me sačekao nakon fil­ma, dok sam počis­ti­la dvo­ranu, htio se ispričati… Odveo me na ćevape i tako…

    On iz džepa izva­di mobi­tel. Umetne bater­i­ju u njega.

    TRAJO: Zovi.

    VERA: Ako bih mogla u kupaon­icu…  Kako ću pred tobom raz­go­varati s mužem?

    TRAJO: Ne može.

    On sjedne na krevet. Okrene Veri leđa. Ona nespret­no pre­bire po tele­fonu. Lisice joj zagorčava­ju živ­ot. Oslušku­je uza­lud­nu zvon­javu mobitela, tamo daleko… 

    VERA: Ajde, Branko, javi se… Prokle­ta sekre­tar­i­ca se uključu­je, baš sad, ni pri­je ni kasnije…

    Svrne pogled pre­ma Tra­ji. On ne reagira.

    VERA: Ja sam. Ne znam gdje si u ove kasne sate, valj­da negdje s klapom na pivu. Neka, nije meni žao… Ne bi ja ni vol­jela da ne ideš van. Muško je muško. Nego, htjela sam ti jav­i­ti, ja sad putu­jem kući, sutra popodne bi tre­bala stići, ne znam ti reći baš točno u koliko sati, jer me voze autom… Dobi­la sam izne­nadne slo­bodne dane u pekari, sve ću ti objas­ni­ti kad se vidi­mo. Niš­ta ne bri­ni, vozi me jedan Ara­pin, da vidiš što taj poš­tu­je propise na ces­ti, čudo jed­no, a ne ko oni Tur­ci kad se vraća­ju, ciglu na gas…

    Tra­ji­na leđa miru­ju. On gle­da u zid.

    VERA: Ima još neš­to… Ne volim ovako preko tele­fona, nije red, ali, mis­lim, da i ti malo mućneš glavom, pa da vidiš šta ćemo. Muči me to gad­no, još otkad sam bila za prošli Uskrs. Zab­o­rav­im na par dana, pa mi opet ne da mira. Sjećaš se onu noć kad smo sjedili na veran­di, pred moj polazak, jes­mo se mi držali za ruke, ali nekako nisam više osjećala da su to baš tvo­ji dlanovi, tvo­ji prsti, koje bih nekad i sli­jepa pre­poz­nala među mil­i­ju­ni­ma tuđih. One ruke, prom­r­zle od rijeke, koje sam poljupci­ma gri­jala kad si dolazio s pecan­ja. I znaš šta je naj­gore, nekako mi je sve­jed­no bilo što ih ne pre­poz­na­jem. Pot­puno ravno. Ne znam koji je to vrag, jel to nor­mal­na poja­va kad su lju­di god­i­na­ma daleko jed­no od dru­goga? Kao da stal­no pod­gri­javaš grah, prvo bude dobar, a onda jedno­ga dana izgu­bi okus. A tu je on i još ga ima, pun lonac, ali ne kipi više… Tako valj­da i ljubav. Mož­da da pita­mo nekog stručn­ja­ka, pos­to­ji valj­da neka pomoć za to, neki dok­tori… Ko vukovi smo postali. Neću da mi bude sve­jed­no. Grozan je to osjećaj. Eto, vidi­mo se usko­ro. Izlju­bi mi dečke…

     

    Prekine vezu.

    VERA: Goto­va sam.

    Tra­jo se pri­b­liži, uzme mobi­tel od nje. Izva­di bater­i­ju i str­pa je u džep.

    TRAJO: Nisam Arapin.

    Gle­da ona nekud kroz njega.

    VERA: Šta?

    TRAJO: Rekla si mužu da te vozi Arapin.

    VERA: Pris­luški­vao si?

    TRAJO: Nisam. Pro­fe­sion­al­na deformacija.

    VERA: Pa, gol­ube, ne znam koji si, ali čisti Švabo baš i nisi.

    TRAJO:  S Balka­na sam, isto kao i ti.

    VERA: Rekla sam ti već da ja nisam s Balkana…

    TRAJO: Rođen sam u Skopju. Ja sam Rom. Može­mo i na tvom jeziku dalje…

    VERA: Cigan, opa, igra meč­ka! Još ćeš mi i u dlan gledat.

    Gole­ma je nje­go­va šutnja.

    VERA: Majke ti, reci kak­va mi se sud­bi­na spre­ma? Neš­to ludo, sto pos­to, neki mil­i­ju­ni na lotu, sreća u ljubavi, ajde, gataj mi!

    Pruža ruke pre­ma njemu.

    VERA: Šta je, ne vidiš niš­ta? Mut­no, gol­ube? Smeta ti ova met­alurgi­ja? Ih, koji si ti šar­la­tan. Baš sam se poradovala, sad će meni mur­jak detaljno opisati budućnost.

    TRAJO: Ako si završi­la s plju­vači­nom, umukni zauvijek.

    Udara jas­tuke na krevetu. 

    TRAJO: Moramo na spa­van­je. Da što rani­je krenemo.

    VERA: Oprosti, zezam se malo…

    TRAJO: Jezik ti je ko u zmije.

    VERA: Nisam niš­ta loše mislila.

    TRAJO: Ne znaš ti šta je loše.

    VERA: Ne, ti znaš.

    On čučne pored nje.

    TRAJO: Nemaš poj­ma kako je kad ti kožu četka­ma rib­a­ju. Onim žičan­im četka­ma, za pod. Klin­ci u trećem osnovne. Cijeli razred. I deč­ki i cure. Drpili četke od pod­vorni­ka, skin­uli me do gola, pa sve viču: „Sad ćemo oku­pat Tra­ju! Koža mu je prl­ja­va! Mama ga rodi­la u katranu! Trl­ja­jte, dje­coooo!“ Nisam ni suze pus­tio. Samo sam čekao da prestanu. Mis­lim, umorit će se jed­nom, dje­ca su to… Dva mjese­ca mi je maj­ka nje­go­v­ala rane, dva mjese­ca sam ležao na sam­r­ti… Nar­avno, mene su izba­cili iz škole. Nisam imao pra­vo upisa god­inu dana. Nigdje u Make­doniji. A gdje bis­mo i selili. Maj­ka me je podučavala tu god­inu, samo da ne zaosta­jem… Brali smo gljive u šumi i tako smo se prehran­ji­vali, sapun je sama kuha­la od pepela, snalazi­la se kako je god znala, ali meni je knjige kupovala…

    VERA: Žao mi je…

    TRAJO: Ma da, vidim, pra­va Samaritanka.

    On sjedne na krevet. Tiši­na ljepljiva.

    VERA: Znaš, kad si upao u pekaru, odmah sam opazi­la da nekako učeno govoriš.

    TRAJO: Čudo neviđeno za jednog Cigana, jel da?

    VERA: Nisam to htjela reći.

    TRAJO: Ali si mislila.

    VERA: Nisi ti običan murjak.

    TRAJO: Kako se uzme.

    VERA: Neš­to tu ima drugo…

    TRAJO: Okej, ako baš moraš znati, glu­mu sam diplomi­rao u Beogradu.

    VERA: Opa!

    TRAJO: Mama je umr­la kad sam bio pred matur­om. Napros­to se ugasi­la. Rekla mi je, još dok je bila pri svi­jesti: „Tra­jo, sine, obećaj mi da ćeš uzet neku diplo­mu.“ Obećao sam joj. Dok sam se šver­cao u vlaku za Beograd, upoz­nao sam neke cure što su išle na pri­jem­ni na glu­mu. Rekoh, ajde da i ja probam. Došao sam na pri­jem­ni, stao pred komisi­ju, a jedan od njih, inače slavni redatelj, šap­ne dru­gom: „Ovaj niger je ide­alan za Otela, ne tre­ba mu nima­lo tena stavl­jat.“ Čuo sam ga dobro šta je rekao. Cerekali su se i gledali me posprd­no, i dali su mi znak da počnem, a ja im priđem, pljunem pred njih i odem. God­inu dana sam čis­tio ulice po Beogradu, a onda sam se vra­tio i prošao od prve.

    VERA: I kako to da si u Nje­mačkoj završio?

    TRAJO: Budala. Došao sam još početkom ’91.

    VERA: Znači, dvi­je godine pri­je mene. Obo­je smo već zaslužili penziju.

    TRAJO: …Kad je kod nas krenu­lo pro­gre­sivno ludi­lo. Mis­lio sam, idem, što ne bih, zapad je to, gomi­la mogućnos­ti, boli ljude briga šta si i odak­le si… I čim sam sti­gao, oba­suli me ponudama, lagao bih da nisu, o, da!

    VERA: Eto vidiš, i još se žališ.

    TRAJO: Jesi nor­mal­na, o čemu ti pričaš?!

    Skoči s kreve­ta. Uzne­mireno se kreće po sobi. Kavez.

    TRAJO: Mogao sam sva­ki dan igrati krezube Cigane oti­mače djece, pijane mek­sičke silo­vatel­je, islamske teror­iste, džeparoše u metroima, kon­jokradice…! Znaš koliko sam puta nale­tio na ljude koji te tapšu po rameni­ma, kao mi smo tol­er­ant­ni, nas ne zan­i­ma boja kože, samo se vi opustite, svjet­s­ki smo lju­di… a istovre­meno ti baca­ju napoj kao za svin­ju. Egzotičnu svin­ju. Nude ti da budeš vlasti­ta karikatu­ra, da pljuneš sam sebi u lice, da gaz­iš po svom pori­jek­lu i sjeni svo­je matere… Zgadi­lo mi se sve, mis­lim si nosite se u majčinu i vi i vaši cirkusi. Radi­je ću gov­na čis­tit. Deset god­i­na sam u kanal­izaci­ji radio, pet god­i­na na baušte­la­ma, ali sam ostao svoj. A znaš šta je naj­gore? Rec­i­mo, upadne poli­ci­ja u auto­bus, neka raci­ja bezvez­na, lju­di mil­i­jar­du unutra, jedan dru­gom na glavi, a oni nepogreši­vo odmah na mene, vadi legit­i­maci­ju! Ja poludim, ne dam, pitam ih „Šta je to na meni tako poseb­no? Zaš­to mene jedinog zaje­ba­vate?“ Koliko sam puta prenoćio na poli­ci­ji, ne znam ni izbrojat…

    Sav je izgo­rio u jari svo­ga sjećanja.

    VERA: Jesi završio?

    TRAJO: Kako misliš?

    VERA: Jesi gotov s jadikovka­ma? Grozno te je slušat. Nar­ičeš ko neki pekmez. Šta si umišl­jaš, da su tvo­ji prob­le­mi najveći na svi­je­tu? Da drugi­ma samo med i mli­jeko teku? Pon­ašaš se ko derište.

    Srl­ja on, trenut­no je sli­jep na tuđe muke.

    TRAJO: Ne laj!

    VERA: E, lajat ću. Možeš me samo mrzit.

    TRAJO: Niš­ta ti ne znaš o ponižen­ju. Nikad nisi doživ­jela da te gleda­ju u oči, sve slatko cifra­ju dok raz­go­vara­ju s tobom, sve neviđeni lib­er­ali, ali nos­nice ih izda­ju. Malo se rašire i zadršću od zeb­n­je, kao da su smrad osjetile, tra­je to kratko, jed­va neko­liko sekun­di, ali uhva­tim ja to. Izv­ježbao sam se god­i­na­ma. Onda im kažem: „Šta je, gospo­do, zau­daram? Frka od zaraze? Evo sad će ebo­la prsnut iz mene! Da me raskužite malo, za sva­ki slučaj? Barem sad tih sred­sta­va ima koliko hoćeš, dajte navalite…“

    VERA: Pita­la bi te ja za duševne boli da si samo jed­no matoro dupe švap­sko morao oprat. Para­jli­ja se popiša u gaće, smi­je se zubi­ma od sto hil­ja­da eura, a nje­go­va milosti­va zvec­ka narukvi­ca­ma i još me vri­jeđa da sam šlam­pa­va. Mis­liš da je meni lakše jer sam bjelk­in­ja? Je, malo mor­gen! Ja sam za njih šuft ko i ti. Sva sreća da sam jaka kao kobi­la, Bog mi je podario dobro zdravl­je. Nema, brate, izleža­van­ja kad si bez zdravstvenog osig­u­ran­ja. Ako mi se i desi­la koja od onih žen­skih tego­ba, onda bih pron­ašla nekog našeg dok­to­ra i na crno mu platila.

    Šuta­ju se šut­njom njih dvo­je. Pro­lazi vrijeme.

    TRAJO: Muž ti je pril­ič­na kukavica.

    VERA: Kako se usuđu­ješ?! Tko si ti da o nje­mu govoriš?

    TRAJO: Samo prim­jeću­jem da je pus­tio ženu da robu­je u tuđi­ni. To se tako ne radi. Nije fer.

    VERA: Gledaj svo­ja posla. Otkud ti znaš kako je bilo?

    TRAJO: Znam samo da ja svo­ju dragu ne bih nikad pustio.

    VERA: Stvari nisu tre­bale biti takve. Ukri­vo je otiš­lo kad je Branko ’93. dobio otkaz u tvor­ni­ci. Mišo je taman pelene prestao nosi­ti. Zlatko tek pro­ho­dao. Raskućili žel­jezaru neki pro­bisv­jeti, sjeme im se zatr­lo, dabog­da! Ni šaraf nije ostao. Dvi­je hil­jade rad­ni­ka završi­lo na ulici.Tamo je sad gole­mi super­mar­ket. Bilo je stani, pani. Dje­ca gladu­ju, cvile, srce mi kopa­ju… Rekla sam Branku: „Ovako više ne može­mo. Idem ja u Nje­mačku. Lakše se žen­sko snađe, mogu čis­ti­ti po kuća­ma, čuvati dje­cu, peglat…“ I tako sam pošla u arba­jt. Ispra­tio me Branko na kolod­vor, obo­jicu je držao u naručju, nisu ni plakali sirotanovići, od šoka… Vlak je odlazio a ja sam udar­ala glavom po stoliću u kupeu, sve da ne vriš­tim… Mis­lila sam, idem privre­meno, dok se ne snađe­mo, ali malo, poma­lo, i razvuk­lo se… Ode živ­ot, nisi ga ni prim­i­je­tio. Branko nikad više nije mogao naći posao.

    TRAJO: Nije to oprav­dan­je. Kako god okreneš, on te je žrtvovao.

    VERA: Ne zabadaj nos gdje ne tre­ba. Jel tako i svo­joj ženi pametuješ?

    TRAJO: Nemam ženu.

    VERA: Eto, šta sam rekla. Ni kuče­ta, ni mače­ta, lako je onda filozofirat.

    Tiho je… Samo se autop­ut čuje.

     

    VERA (pje­va): Treća bolest, Vere, lele, treća bolest

                                Treća bolest, Vere, umi­ram za tebe…

    TRAJO: Okud znaš tu pjesmu?

    VERA: Čula sam jed­nom u nekim sva­tovi­ma… I osta­la mi u uhu. Div­na je.

    TRAJO: To mi je maj­ka uvi­jek pjevala.

    VERA: Svi­jet je mali.

    TRAJO: Pre­mali.

    Ona klekne. Vrpolji se.

    VERA: Morala bih… na vece…

    TRAJO: Čekaj… Da mi ne bi opet izvela neku kretenariju…

    Obiđe sobu, prov­jer­a­va pro­zor i vra­ta. Zaviri u kupaon­icu. Vrati se do nje. Oslobađa je lisica.

    VERA: Ne moraš, nije sad velika…

    TRAJO: Neka.

    Izva­di pištolj.

    TRAJO: Brzo.

    Ona se izgu­bi u kupaoni­ci. Tra­jo sjedne na krevet. Briše piš­tolj. Evo nje natrag. Stane pred njega.

    VERA: Može lance, šerife.

    TRAJO: Ne gnjavi. Sje­di tamo.

    VERA: Oho, kak­va čast! Čime sam to zasluži­la? Dobro vladanje?

    TRAJO: Hoćeš da se predomislim?

    VERA: Neću, neću…

    Sjedne na pod uz radi­ja­tor. On spre­mi piš­tolj u futrolu. 

    TRAJO: Bio sam ožen­jen. Jed­nom davno. Eri­ka se zvala. Upoz­nao sam je u kan­ti­ni na baušteli. Radi­la je za šankom. Kad smo se vjenčali, una­jmili smo podrum­s­ki stan. Neo­bično sunčan, s obzirom da je ukopan ispod razine zeml­je, i baš jefti­na sta­na­ri­na je bila… Svako jutro, pri­je doruč­ka, sta­jali smo goli u našoj kuhin­ji­ci i držali se za ruke. Vol­jeli smo pro­ma­trati bro­jne cipele kako na pločniku žure pred našim oči­ma. Kao u nije­moj komedi­ji. Smi­jali smo se dok nam usne ne bi utr­nule. Imali smo svo vri­jeme ovo­ga svi­je­ta samo za sebe…

    VERA: Gdje je sada?

    TRAJO: Jedno­ga dana pob­jegla je s kapetanom amer­ičkog razarača. Poslali su mi raz­gled­nicu s Floride. Šaka­ma sam zako­vao prsten­je na pro­zorsku dasku i otišao.

    VERA: Đubrad amer­ič­ka. Sve mora­ju ugrabit.

    TRAJO: Šta se može. Dogodi­lo se.

    Tajac.

    VERA: Kak­va je bila?

    TRAJO: Tko?

    VERA: Eri­ka. Jel bila lijepa?

    TRAJO: Kao vila. Vjeru­ješ da pos­to­je vile?

    VERA: Ne.

    TRAJO: Ni ja nisam vjerovao dok nju nisam upoznao.

    VERA: Bla­go njoj. Ja sam ruž­na ko stara taraba.

    TRAJO: Nisi ružna.

    VERA: Dobro je, nastavi…

    TRAJO: Kosu je imala crn­ju od svemi­ra, na rubovi­ma je svjetlu­cala kao da su zvi­jezde po njoj popadale. Oči su joj bile dva gors­ka jez­era. Za vjenčan­je je sama saši­la haljinu. Imala je čarob­ne ruke. Kupi­la je neko plat­no za plahte, da si ju samo mogla vid­jeti, ne možeš vjerovati kako je ona to ponos­no nosi­la, s kakvim stavom…

    VERA: Pokaži mi.

    TRAJO: Da ti pokažem?

    VERA: Šta se čudiš? Ti si glumac

    TRAJO: Ne dolazi u obzir. Nis­mo u cirkusu.

    VERA: Daj, molim te, da se malo zabavimo!

    TRAJO: Kas­no je.

    VERA: Nis­mo mala dje­ca pa da već moramo u krevet.

    TRAJO: Neću.

    VERA: Znaš šta, uopće ti ne vjeru­jem da si za glum­ca završio.

    TRAJO: Ma, bez veze mi je to… Glupo se osjećam. Kako ću ja kao žen­sko? Pogledaj međeda.

    VERA: Malo mašte.

    TRAJO: Obećaj da se nećeš smijati.

    VERA: Ni govora.

    13.

    On se napokon odluči. Uzme plah­tu s kreve­ta, omo­ta se oko boko­va i prsa. Kreće se uznos­i­to po sobi. Uzdi­gao se na prste kao da je na visokim pot­peti­ca­ma. Stan­ju­je glas.

    TRAJO: Dra­gi, kako ti se sviđa moja halji­na? Osjećam se u njoj kao princeza. Ovo je najs­ret­ni­ji dan u mom životu!

    On napući usne kao da očeku­je poljubac.

    TRAJO: Polju­bi me za sreću, dra­gi, pri­je nego kren­emo kod matičara.

    Vera ne izdrži. Prasne u smijeh.

    VERA: Jao, puknut ću! Ne mogu više! Hahahaaaa!

    TRAJO: Obećala si…

    Bijes­no strgne plah­tu sa sebe.

    TRAJO: A sad da vidi­mo i Bran­ka. Da nam se ne bi uvri­je­dio, ako ga preskoči­mo. Ide­mo, ti si na redu.

     VERA: Ne znam ti ja to…

    TRAJO: Snaći ćeš se. Ne bojim se ja za tebe.

    Ona okli­je­va, smišl­ja strate­gi­ju… Zatim navuče nje­gove čizme. Rasko­rači se nasred sobe.

    VERA (gru­bim glasom): Vera, ljubavi, kuvaj brže rak­i­ju da se opo­rav­im! Ona kur­va rije­ka muda mi zaledi­la. Imam pune gaće mul­ja a nisam niš­ta ni upecao! Taman da ću izvući soma, dva metra sko­ro u nje­mu bilo, kad se đavo istrgne a ja pljus na leđa!

    Sjedne ona na dupe, a Tra­jo se sklupča do nje pod napadom cerekanja.

    TRAJO: Aaah­h­haaa! Luda si načisto!

    Gleda­ju se. Duboko dišu. On prvi ustane.

    TRAJO: Dos­ta je bilo. Usta­je­mo u zoru.

    Vera svuče čizme. Uzme deku i jas­tuk. Nam­ješ­ta se za spa­van­je na podu.

    TRAJO: Ne možeš na podu…

    VERA: Ih, gdje sam ja sve spavala… Ovo je rajski.

    TRAJO: Dođi na krevet.

    VERA: Stvarno misliš?

    TRAJO: Ne gnjavi.

    On leg­ne na jed­nu stranu kreve­ta. Okrene joj leđa. Ona se zguri na drugu stranu. Leđa im se jed­va dodiruju.

    TRAJO: Svjet­lo ne gasim. Da me san ne prevari.

    VERA: Nemaš onaj alarm?

    TRAJO: Imam. Ovako je sig­urni­je. Spavaj.

     

    San neće na oči.

    VERA: Tra­jo…

    TRAJO: Šta je sad?

    VERA: Nikad nisam čula za ime Tra­jo. Jel neš­to znači?

    TRAJO: Živ­ot. To je živ­ot na romskom.

    VERA: O jebem ti takav život.

    TRAJO: Baš se pra­va javila.

    Šute. Kaplje voda u kupaoni­ci. Ona se uspravi i spusti mu dlan na rame.

    VERA: Znaš, nisam ono ozbiljno mis­lila da si gov­no fašis­tičko… Oprosti.

    Tra­jo se okrene. Pogle­da ju.

    TRAJO: U redu je. Ni ja tebi nisam htio reći da si kuja prevarantska.

    VERA: Eto… Sve je sređeno.

    TRAJO: Kad si pob­jegla, bila je smi­ješ­na situaci­ja… Pružim ruke psi­ma da te nan­juše, sačekam da odjure,  a onda zag­n­jurim nos u svo­je šake. Da ni ja ne zab­o­rav­im tvoj miris… Ovi mjes­ni poli­ca­j­ci su mi se smi­jali, kreteni.

    Uzme njene dlanove u svo­je. Udahne ih.

    TRAJO: Laku noć.

    VERA: Čekaj…

    Zak­lopi mu oči prsti­ma. Polju­bi ga u kap­ke, trepavice…

    TRAJO: Ne smijemo…

    VERA: Pusti…

    Ljube se. On je počne svlačiti.

    VERA: Ugasi svjet­lo, molim te. God­i­na­ma me nitko nije vidio golu, ni muž… Ne stigne se, daleko smo…

    Tra­jo ugasi svjetlo.

     

    14.

    Zora. Leže zagrl­jeni. Ona se prva budi. Milu­je mu čelo.

    TRAJO: San­jao sam…

    VERA: Nisi.

    Oblače se.

    VERA: Pusti me.

    TRAJO: Ne mogu.

    VERA: Možeš, moraš, srećo! Pokaži im jed­nom zau­vi­jek da nisi nji­hov pas.

    TRAJO: Ne smi­jem… Kad sam završio poli­ci­jsku školu i ono­ga dana kad sam prvi put iza­šao u patrolu, osje­tio sam da bi me lju­di po prvi puta mogli pod­nosi­ti, ne da će me početi cijen­i­ti, ali pod­nosi­ti, to da… Bio je to veli­ki napredak, znaš. Ne mogu sad natrag.

    VERA: Moraš, jebote! Pokaži im zube, sruši im nji­hove zakone, samo tako ćeš se smir­i­ti, kunem ti se.

    Tajac. I on se odluči…

    TRAJO: Idi, da te ne vidim.

    VERA: Srećo…

    Lju­bi mu ruke. Zagr­le se i sto­je. Zauvijek. 

    Ona obu­je cipele, uzme kaput i ode. Tra­jo sjedne na pod. Nasloni glavu na krevet. Para­juća bol prođe mu tijelom. Uhvati se za prsa. Sten­je. Pro­lazi vrijeme…

    Vraća se Vera.

    VERA: Tra­jo…

    Prim­i­jeti nje­go­vo tije­lo na podu. Prileti mu.

    VERA: Tra­jo, dušo, pogledaj me, mili…

    TRAJO: Gdje si…?

    VERA: Tu sam, gol­ube, gdje bih bila… Vrati­la sam se. Ne mogu ja to. Ide­mo zajed­no, i to je za ljude… Na put, ti i ja. Rez­er­voar nam je pun, baš nas briga…

    TRAJO: Boli…

    VERA: Gdje te boli, pokaži… Isuse, zvat ću hit­nu, čekaj, sad će oni, Nje­mač­ka je to!

    TRAJO: Neće…

    On se ukoči u njenom naručju. Ode.

    VERA: Tra­jo, Tra­jice, čuješ me…? Pogledaj me, kako ću ja… Gdje ću ja sad? Ne puš­taj me, ljubavi…