Crtež broda

Mića Vujičić
Lat­est posts by Mića Vujičić (see all)

     

    Čat je ćutao, „kao muškarac u žake­tu na morskom dnu“…

    Peter Ester­hazi

    1.

     

    Plan Muse­um­squartiera liči na crtež bro­da – napisao sam na lis­tu istrgnu­tom iz rokovni­ka sa kožn­im pove­zom, nakon što sam na dvade­set deve­toj strani­ci bedek­era prvi put ugledao nje­govu sliku.

    Pokušao sam da nacr­tam Muse­um­squarti­er. Na mes­tu pram­ca našao se Zoom Kin­der­mu­se­um, a kraj nje­ga muzej Leopold. U palub­noj kući­ci bila su smešte­na dva pozoriš­ta i sis­te­mi dugačk­ih ste­peniš­ta koja vode u pot­palublje. Unutrašn­jost bro­da: šest dvoriš­ta sa cen­tral­nim trgom, popločan­im belim kamenom, i Muzej mod­erne umet­nos­ti, tač­ka koja deli cen­tral­ni deo palube od zad­njeg dela bro­da. Povukao sam lin­i­ju oko krme, na kojoj je sada bio Archi­tec­tur­al Cen­tre Vien­na, načinivši tako neprav­i­lan luk na lev­oj strani, i povukao don­ju lin­i­ju koja je zatvo­rila dno i skelet bro­da. Fasa­da, štale, Fis­ch­er von Erlach Wing – napisao sam ispod najniže tačke svog crteža i krup­n­im slovi­ma dodao: brodomod­e­larst­vo.

    2.

    Do sada nisam napuš­tao zemlju. Ovo je moje prvo puto­van­je. Mogao bih zbog toga da kažem da je moja sli­ka Beča poma­lo pomerena.

    Kada sam ga video prvi put? Jedne zimske noći, kroz neko­liko slo­je­va stak­la. Još uvek sam živeo sa Mar­tom, tetkom moga oca, koja mi je, bez nadok­nade, izna­jmi­la jed­nu od soba svog velikog stana na Pet­lovom brdu. Ta soba, ipak, nije bila stu­dents­ka. Tokom dana sam spavao, a noć provo­dio pred tele­vi­zorom. Čim bi se Mar­ta povuk­la u spavaću sobu, uvukao bih se u dnevnu sobu i legao u njenu kožnu fotelju.

    Tada sam prvi put video Beč.

    Iako sam voleo dobre fil­move, moju najveću ljubav pred­stavl­jale su male, pri­vatne, lokalne tele­viz­ije. Nisam sig­u­ran da bih mogao da objas­nim zaš­to, ali predano sam se udublji­vao u nji­hove pro­gramske šeme. Tokom zim­skih mese­ci, na jed­nom takvom kablovskom pro­gra­mu, reprizirala se ser­i­ja putopisa, način­jenih amater­skom kamerom. Sni­matelj je sedeo na svom sediš­tu i kroz pro­zor auto­busa sni­mao ulicu. Kam­era nije bila fik­sir­ana: ljul­jala se zajed­no sa vozilom, prikaza­jući čas ulice Beča, čas čove­ka koji je sedeo na sediš­tu pored.

    Atmos­fera je bila aut­en­tič­na. Ne samo zbog umrl­janog stak­la koje je stvar­alo iluz­i­ju da je i tele­viz­ijs­ki ekran muz­gav, već i zbog glasa tur­is­tičkog vodiča koji je sta­jao kraj pred­njih vra­ta, na prvom ili dru­gom ste­peniku. Kamer­man ga je snimio neko­liko puta. Gov­o­rio je brzo i tečno, ali se čini­lo da je umoran od puta. Neprekid­no se osvr­tao, pokušava­jući da pokaže put­nici­ma sve građevine koje su se niza­le sa obe strane puta.

    Muse­um­squarti­er – barokna građev­ina u kojoj su nekad držani care­vi kon­ji, danas je jedan od najvećih muze­jskih kom­plek­sa“, mogao je reći, pokazu­jući voza­ču desnom rukom da malo uspori, nakon čega mu je ovaj neš­to odbrusio.

    Ustao sam i pojačao ton. Glaso­vi iz auto­busa jed­va su se čuli, iako je aparat bio pojačan do kraja.

    Ne znam da li sam tada video iz auto­busa ovu građevin­sku porudžbinu Kar­la VI, ali se sećam da su auto­mo­bili na putu počeli da trube, najverovat­ni­je lju­ti na voza­ča auto­busa koji je uspo­rio saobraćaj.

    Putopis iz Beča, putopis iznu­tra – zapisao sam mal­očas na dru­goj strani papi­ra, preko obrisa crteža bro­da koji se nazirao.

    3.

    Zas­pao sam pre nego što je auto­bus napus­tio grad.

    Iz sna me je trgnu­la glas­na muzi­ka sa tele­vi­zo­ra. Na ekranu je sada ležala gola plavuša i zavodlji­vo se smeškala. Gledao sam njene velike gru­di dok sam utišavao ton. Desnom rukom mami­la je gledaoce, pris­lan­ja­jući zamišl­jeni tele­fon na uvo.

    Tek sam tada video strica.

    Bub­n­jan­je zvučni­ka pomer­i­lo je tele­vi­zor i sa nje­ga je, po običa­ju, pala striče­va fotografi­ja. Mar­ta, čiju je spavaću sobu u istom trenutku osvetlila lam­pa sa zelen­im abažurom, nije imala porod­icu, ali je na tele­vi­zoru držala fotografi­je svih rođaka.

    Nar­avno, bili su poređani po prav­il­i­ma jednog od njenih mal­ih sis­tema, ali je to zgod­no društ­vo sa TV‑a, ipak, bilo sasvim šaro­liko. Iako se tet­ka moga oca stro­go držala reda, svakog dana primeći­vale su se promene u ras­pore­du sli­ka, jer su fotografi­je padale čim bi zagrmeo zvučnik televizora.

    No, bez obzi­ra na to u kakvom su poretku sta­jali svi ti pecaroši, bankars­ki službeni­ci, isel­jeni­ci, tak­sisti, pro­davci nekret­ni­na, ekon­o­misti, kon­duk­teri i trgov­ci što­fom – stric je bio nekako po strani. Prokazan. Nje­go­va fotografi­ja bila je naj­man­ja, ali baš zbog toga poseb­no uočljiva.

    Tet­ka Mar­ta, koju su pogodile devedesete, uzela je jednog dana velike makaze i sa fotografi­je odsekla tadašn­jeg predsed­ni­ka Slo­bo­dana Miloše­vića. Svakom poslu pri­lazi­la je sa pot­punom posvećenošću i smirenošću. Oštrice makaza provuk­la je tik uz nje­go­vo telo, nakon čega je stric, jedan od najbliži­jih i najkon­tro­verzni­jih Miloše­viće­vih sarad­ni­ka, ostao sam.

    Da li bi se mog­lo reći da mu je Mar­ta opros­ti­la kada je ga vrati­la na vrh tele­vi­zo­ra, prethod­no ga pre­sekavši nadvoje?

    4.

    Ustao sam i podi­gao tu fotografi­ju, na kojoj je bio smrt­no ozbiljan.

    Viso­ki, mršavi bankar, u crnom odelu i beloj košulji, bez kravate.

    Toliko bih znao da kažem.

    Deset god­i­na bio je na suprot­noj strani. U Beč je prešao 2001. Ne sećam se kada sam ga posled­nji put video. Nisam sig­u­ran da bih pre­poz­nao nje­gov glas.

    Neko­liko sekun­di držao sam fotografi­ju u ruka­ma. Što sam je duže gledao, čini­lo mi se da sve više liči­mo. Vrhom desnog kažiprs­ta prešao sam preko njene leve ivice, prateći trag Mar­tinih makaza.

    Ise­ca­jući, spasava­jući stri­ca, oštri­com je oiviči­la sliku.

    Lin­i­ja je prati­la kon­ture dru­gog čove­ka koji se nazirao.

    5.

    Probu­dio me je zvuk mobilnog telefona.

    „Čuo sam da dolaz­iš u MQ. Done­si mi brod. Zad­n­ja soba, orman kraj pro­zo­ra. Od aero­dro­ma ide Schnell­bahn S7. Do stan­ice Prater­stern. Pa U2, do MQ. Uđi do glavnog ulaza, Shop, viso­ka zgra­da u sre­di­ni. Čekam ispred. U osam.“

    6.

    Striče­vu poruku dočekao sam na nož.

    Bacio sam tele­fon i opso­vao. Šetao sam od pro­zo­ra do elek­trične peći, zarobljen između zido­va sobe, pop­ut juna­ka fil­mo­va Romana Polan­skog, o kome sam, upra­vo tih dana, pokušavao da napišem nekakav sem­i­nars­ki rad. Bio sam neis­pa­van i ner­vozan, ali sam znao da poru­ka iz Beča može da stigne jedi­no od stri­ca, koji se već god­i­na­ma nikome nije javio.

    Pono­vo sam opso­vao. U poru­ci nije bilo uvo­da, nijedne reči molbe, bilo kakvog pokaza­tel­ja da bi bio zah­valan uko­liko mu učin­im uslugu.

    Bezoseća­jni, samoživi kreten, pomis­lio sam, setivši se svih psov­ki koji­ma smo ga obasi­pali tokom devedesetih god­i­na, kada bi se pojavio u režim­skim lis­tovi­ma ili u dru­gom planu nekog tele­viz­ijskog priloga.

    7.

    Šta ću reći kada prvi put ugledam Beč? Šta ću učini­ti kada prvi put preko­račim granicu?

    Da li ću biti nalik junaku iz priče Raše Popo­va, onom dečaku koji odras­ta na salašu i koji pri­likom prvog ulas­ka u selo, ugle­davši popa, pita da li je to Bog?

    Nisam odgov­o­rio na striče­vu poruku. Kada sam se sledeći put probu­dio, spus­tio sam se na pod i potražio tele­fon. Već je bilo pola tri popodne. Mar­ta je spre­mala ručak. Iz kuhin­je se čulo tiho zvižduckanje.

    Uzeo sam kožni novčanik i pre­bro­jao pare. Bilo je dovoljno nov­ca da otputu­jem do Mok­ri­na i pokupim brod. Nevoljno sam odvo­jio novčan­ice koje mi je dao ured­nik lokalnog lista za raz­gov­or sa Rašom Popovim. Sećam se da je bio zado­vol­jan kako sam završio posao. Rekao je da sam otkrio sve Rašine likove. Nje­gov rad na tele­viz­iji, ured­nič­ki posao na deli­ma Sig­mun­da Fro­j­da, pa čak i to da je pre­vo­dio sa ital­i­jan­skog strip Hane i Bar­bere o psi­ma Ogi­ju i Dogiju.

    Dok smo šetali po stanu, Raša Popov mi je pokazao svo­ju bib­lioteku. Na jed­noj poli­ci bili su smešteni pet­parač­ki romani na nemačkom, grčkom, engleskom i ital­i­jan­skom jeziku.

    „Uz pomoć njih“, rekao je, „učim strane jezike.“

    Tog dela raz­gov­o­ra nema u novinama.

    „Pogledaj, na ovoj strani ne znam puno reči. Na početku roto-romana pisac se izraža­va sasvim jed­nos­tavno. Po matri­ci: ušao je, uzeo piš­tolj i ispalio metak. A onda pomis­li kako i on može da piše ozbiljnu književnost. Nje­gove rečenice posta­ju složeni­je. Žute sijal­ice pret­vara­ju se u lampe sa zelen­im abažuri­ma. Na sreću, autor krim­ića brzo se vraća svo­jim jed­nos­tavn­im iskaz­i­ma. Na piš­tolj i na leševe.“

    Saopš­tio sam da usko­ro putu­jem u Aus­tri­ju i da bi tre­ba­lo da se pod­se­tim nek­ih nemačk­ih reči. Kada je to čuo, moj sagov­ornik se podi­gao na prste i sa police skin­uo roman sa požute­lim strani­ca­ma. Rekao je da se rad­n­ja događa upra­vo u Beču i prome­nio naočari.

    „Die Kugel!“

    8.

    Plan stare porodične kuće liči na šahovsku tablu.

    Koliko sam samo puta prepisao ovu rečenicu?

    Dok sam se vozio auto­bu­som pre­ma Mokrinu, pono­vo sam olovkom nacr­tao kućni lavirint, držeći na kolen­i­ma rokovnik sa kožn­im povezom.

    Otključaću kapi­ju i ner­avnom sta­zom, popločanom starim ciglama, proći kraj žičane ograde kojom je ograđe­na bašti­ca sa cvećem. Neću ući na glav­na vra­ta, kroz koja su izneli dedu, posled­njeg stanovni­ka ovog napuštenog dvor­ca, već kroz spored­ni ulaz, na vra­ta koja se nalaze na početku hod­ni­ka koji vodi ka podrumu.

    Zatim ću stupi­ti u pred­soblje, pokušava­jući duboko da dišem, uprkos usta­jalom vaz­duhu i vla­gi koja napa­da zidove.

    Ne zadržavam se, ne osvrćem se i ne gledam fotografi­je na zidovi­ma. Pružam korak pre­ma sobi koja gle­da na glavnu ulicu. Ne otvaram šaluka­tre. Trač­ci svet­losti koji se pro­bi­ja­ju dovoljni su da otvorim stari orman u kom bi tre­ba­lo da pron­ađem stričev brod.

    „Kada bis­mo stri­ca zatvo­rili u ovaj orman i zaključali ga, Miloše­vić bi imao jedan pro­ce­nat man­je“, rekla je Mar­ta pri­likom neke od svo­jih let­nji­jh pose­ta zav­iča­ju, glas­no se smejući.

    I sad vidim sve bivše stanovnike stare porodične kuće koji su tada bili prisut­ni u sobi.

    Gleda­ju kako sto­jim u mraku, pred komadom vredne drve­nar­i­je, pomišl­ja­jući da je tu, zapra­vo, sve vreme bio zaključan stric. Stric koji će sada iza­ći, stresti prašinu sa izguž­vanog odela, koga ću upi­tati: „Zar me ti ne čekaš ispred MQ, Shop, viso­ka zgra­da u sredini?“

    9.

    Skelet makete Kolum­bovog bro­da San­ta Maria načinio je od šper­ploče. Kormi­lo i fen­jere noći­ma je obrađi­vao u radion­i­ci, iza stare porodične kuće. Gledao sam kako pod svet­lošću stone lampe str­plji­vo ise­ca komadiće drve­ta, odmara­jući s vre­me­na na vreme ruku od tes­terice. Brodske topove napravio je od mesin­ga, koji je obra­dio na mal­om strugu, a jar­bole je iste­sao od jelovine. Širom otvorenih oči­ju pos­ma­trao sam kako, kraj jedara od žute tka­nine, str­plji­vo plete mrežu od kon­ca, ne primeću­jući da sto­jim kraj nje­ga. Pro­zore i vra­ta kabine, na kra­ju, zat­vara komadići­ma rend­gen­skih snimaka.

    10.

    Kako da se dokopam broda?

    Pokušao sam da zavučem prste ispod vra­ta, ali mi to nije poš­lo za rukom. Otvo­rio sam šaluka­tre i glas­no opsovao.

    U det­injstvu, od velikog ključa koji je otvarao stričev orman, načinio sam metak.

    Nje­govu šupljinu, ispun­jenu sumporom sa glave šibice, zatvo­rio sam kli­nom čiji sam vrh prethod­no odsekao. Kada sam prangi­jom udario o zid, nagli udarac izazi­vao je var­nicu koja je aktivi­rala pun­jen­je, uz gro­mo­glasan tresak.

    11.

    U Muse­um­squarti­er stu­pam sa mal­im fon­dom reči.

    Uko­liko pro­gov­orim na nemačkom, neće to biti niš­ta dru­go do jezik pis­ca roto-romana koji sam poneo sa sobom:

    Zagonet­no se nas­mešio. Razd­va­ja­lo nas je stoti­nak metara. Čovek kod ugla zaokrenu. Sluša­jte, o čemu se ust­vari radi? Krik razbi tišinu. Pre­poz­nah nje­gov glas. Duga­jli­ja, sada već sede kose, otkopča gorn­je dugme na beloj košulji. Veli­ki, crni kofer spusti kraj desne noge i kise­lo me pogle­da. Zatim ispruži dugačke ruke kako bi na njih spus­tio make­tu bro­da, uvi­jenu u beli papir.

    „Da li mogu neš­to da učin­im za tebe?“, reče hlad­nim glasom.

    Trg ispred glavnog ulaza u Musem­squarti­er ispuni tajac.

    Nisam odgov­o­rio na nje­govu repliku.

    Vrag je odneo šalu, pomis­lio sam i kren­uo pre­ma otvoren­im vra­ti­ma muzeja.

    Zako­račio sam na palubu, ose­tivši bla­go ljuljuškan­je pod sobom.

    Pono­vo sam pomis­lio na brodomod­e­larst­vo.

    (NAPOMENA: Na poziv bečkog Muse­um­squartiera i pre­vo­di­o­ca Elene Mess­ner, Mića Vujičić bio je gost ovog muze­ja od 6. do 9. jula 2012. godine. Pripovet­ka „Crtež bro­da“ nasta­la je tim povodom.)