Urednik

Danijela Kambasković

ATLANTIDA
Rođena u Beogradu 1971. godine.
Pesnik, književni kritičar, prevodilac, novinar, i, kad god se ukaže prilika, jazz vokal, a zvanično doktorant univerziteta Macquarie u Sydneyju, gde kao stipendista radi na tezi iz oblasti sonetnih venaca italijanske i engleske renesanse.
Diplomirala je (1994.) i magistrirala (2000.) na katedri za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Pesme, pripovetke, prevode poezije, književne studije i kritiku objavljivala je u časopisima Književne novine, Književni list, Mostovi, Teatron, Ludus i Treći Trg (Beograd), Diwan (Gradačac-Tuzla), Album (Sarajevo), Kolaps (Mostar), Litkon (Zagreb, stvaralaštvo zemalja bivše Jugoslavije), New South Wales Law Journal i Masthead (Sydney), The Wolf Poetry Magazine (London) i Renaissance Studies (Oxford).
Sredinom juna objavila svoju prvu zbirku poezije Atlantida .
Regionalni urednik Balkanskog književnog glasnika za Australiju.
 danijela.jpg.500x500_q85
Pojavila se Atlantida . Odakle je izronila?

Izronila je iz kraljevačke “Povelje”, četvrtog dana moje devetodnevne posete Beogradu u junu 2006., pred odlazak u Australiju.

I oborila me s nogu. Ne samo zato što mi je prva zbirka (kada je obaranje s nogu za očekivati), nego zato što je oprema knjige toliko lepa da je prevazišla sve moje snove. Lepa na oko, zbog besprekornog dizajna; lepa na dodir, zbog kvalitetnog papira diskretne teksture; lepa na dušu, zbog odsustva štamparskih grešaka. Sa uredničkog i izdavačkog aspekta, dakle, ima odlike čuda. I to ne samo u današnje vreme i u našoj zemlji, već u bilo koje vreme i u bilo kojoj zemlji.

Koristim priliku da se srdačno i javno zahvalim izdavačkom timu Povelje, a naročito uredniku edicije Živoradu Nedeljkoviću, za trud uložen da bi me knjiga na vreme našla u Beogradu – pa još i oborila s nogu. Zahvaljujem se i momcima iz Trećeg trga, naročito Dejanu Matiću, za odličnu promociju knjige organizovanu u neverovatno kratkom roku. Zahvaljujem se i Dušanu Gojkovu, Jovanki Uljarević i Božidaru Vasiljeviću, koji su o Atlantidi govorili na promociji.

A ako sam slučajno pogrešno razumela vaše pitanje o izranjanju Atlantide , pa se ono nije odnosilo na pojavnost knjige, već na njen sadržaj, onda je odgovor da Atlantida i nije izronila, nego sam ja išla na ronjenje. Htelo mi se da malo pročačkam po nekim temama skrivenim ispod površine (kože, ponašanja). Zato je početna zamisao za naslovnu stranu bila slika muškarca i žene koji su se, sve sa zavežljajem i svetiljkom, nekuda zaputili jašući na ribi (inače detalj sa slike Iskušenje Sv. Antonija Hijeronimusa Boša, 16. vek).

Međutim, kako nisam uspela da nađem ovaj motiv u rezoluciji pogodnoj za štampu, odlučili smo se za jednu moju fotografiju na kojoj je skulptura iz mog lokalnog parka. To je ženska figura koja, premda joj nedostaje šaka, zdušno pokušava nešto da dohvati iz presušene fontane koja je pred njom. U svakodnevnoj šetnji parkom sa detetom, ova skulptura mi nije dala mira, uporno se namećući kao simbol ženskog bića (intimnog, kao i društvenog i kreativnog). Pa sam rešila da je primim u igru. Fotografiju sam nazvala “Narcis”, u skladu sa igrom klasičnim temama i poimanjem pola, kojima se zbirka, između ostalog, bavi.

Pesme iz Atlantide su, velikim delom, inspirisane moćnim idejama mojih prijatelja pisaca iz prošlosti, najčešće Platona, Ovidija, Petrarke i engleskih renesanshih sonetijera. Njihove ideje mi se čine releavantnim, i inspirišu me neprestano, bilo kroz slaganje, bilo kroz neslaganje. A ako mogu da inspirišu mene, koja se po svemu razlikujem od njihovih autora, onda ih možda vredi izvući iz naftalina. (Što da ne. Da živim u prošlosti, već bi me odavno spalili na lomači kao zrikavu vešticu koja čita muške knjige.)

Ljudi me često pitaju da li pišem sonete. Ne pišem. Stara forma me kao pisca ne zanima; zanimaju me stare ideje prelomljene kroz svakodnevni život i moderni izraz. Zanima me šta se događa kad se neke ustaljene muške ideje protresu iz ženske perspektive. Zanima me kako se razlikuju muški i ženski pisci, i kako bi ta razlika izgledala da je istorija bila drugačija. Stare ideje žive onda kada, postavljene u moderni kontekst, nekoga danas nateraju na razmišljanje.

Kad smo pripremali plakat za promociju Atlantide, dobila sam zadatak da napišem 50 reči o zbirci, da je predstavim potencijalnoj publici. Možda bi bilo najjednostavnije ponoviti ovde taj tekst.

Atlantida je zbirka pesama koja živi od suprotnosti.

Ona govori ženskim glasom, ali muškom primaocu. Pisana je modernim izrazom, ali na temelju renesansnih ideja. U njoj se nalaze pesme, ali one se, čitane redom, oblikuju u priču.

Otkriva skriveno, verbalizuje čulnost i sećanje, a ženski unutrašnji monolog pretvara u dijalog između polova.

S obzirom da radite na doktoratu čija su tema sonetni venci italijanske i engleske renesanse, da li će vas to potaći da “skrenete” magistralom?

Ma koliko kontroverzan, avangardan ili lud bio/la, nema tog pesnika, kritičara ili teoretičara književnosti koji potajno ne sanja o magistrali. Ne toliko da njome skrene, nego da svojim radom izmeni tok te magistrale tako, da ona počne da uključuje i njegovu/njenu prtinu. Takva je priroda književnosti. Njome se, kriomice od savremenika, i uvek naizgled uludo, radi na sopstvenoj besmrtnosti. Ali kako se za života ionako ne može znati ništa o kvalitetu sopstvenog rada (jer, hvale i lovorike su lepe, ali umetnici najslavljeniji za života retko zapamćeni nakon par generacija, i obrnuto) ne vredi trošiti vreme na razmišljanje o tome, nego raditi šta moraš.

Postoje razni načini da se teži ka uključivanju svoje prtine u magistralu. Ja to činim tako što sam našla teorijski zastrašujuću tezu, pa se nadam da ću ljude u svojoj struci poplašiti ili nasmejati toliko, da će stvari pogledati drugim očima. Naime, u tezi dokazujem prisustvo romanopisačkog načina razmišljanja u sonetnim vencima. A kako se sonetni venci oduvek smatraju bastionom liricizma, svaka je pretpostavka njegove narativnosti ili poprilično kontroverzna, ili bacana u isti koš sa biografizmom (tim zlim pratiocem svakog dela pisanog u prvom licu).

Ipak, meni se takva pretpostavka čini sasvim logičnom. Venci su dvojak žanr: s jedne strane, sastoji se od pojedinačnih lirskih pesama, od kojih se svaka može izvući iz konteksta, pa čitati ponaosob ili unositi u antologije (kao što se najčešće i čini). Ali s druge, vence su njihovi autori udesili tako da, kada se pesme u njima čitaju redom, od početka do kraja, čitalac steče utisak priče pričane u prvom licu. Da taj aspekt nije važan, Petrarka sigurno ne bi četrdeset godina premeštao redosled soneta unutar svog venca; a da nije prisutan, ne bismo mogli da prepričamo osnovnu radnju u Šekspirovom vencu, kao što možemo. Taj narativni aspekt sonetnih venaca se uopšte ne proučava, što je zaprepašćujuće nakon šest vekova kritike koje su neki od venaca “pretrpeli”. Dakle, trenutno sam s naučnim radom veoma daleko od magistrale, koju u “mojoj” oblasti predstavlja analiza pojedinih soneta, tematskih grupa ili istorijske potke, a nikako sonetnih venaca posmatranih kao integralna dela, koje bi trebalo dodati na listu žanrova preteča romana.

Čitajući Petrarkin venac, primetila sam da je glavni junak (namerno ga oslovljavam jezikom naratologije – u proučavanju lirike isti pojam se zove “govornik”, “persona” ili “lirsko ja”) karakterizovan dvosmisleno. S njime je nemoguće do kraja se identifikovati, ne možete uhvatiti ni za glavu ni za rep; rezultat takve karakterizacije je interesovanje čitaoca za lik.Taj sam mehanizam nazvala “rascepljena identifikacija”; on je važan za postizanje utiska celovitosti sonetnog venca. Njime se, u odsustvu klasične fabule, sprečava dosada koja bi sigurno nastala kod čitanja sto ili više lirskih pesama “u cugu”. Rascepljena identifikacija regrutuje narativnu svest čitaoca da popunjava “prazna mesta”, i deluje umesto narativne tenzije.

A zatim, poprilično oduševljena, dvosmisleno građene likove našla sam i u pet engleskih sonetnih venaca sa kraja šesnaestog i sedamnaestog veka (Sidney, Spenser, Drayton, Daniel i Shakespeare), i zaključila da je, kada su veliki venci u pitanju, jedini dobar glavni lik dvosmisleni glavni lik. U tezi dajem analizu ove dvosmislene karakterizacije, koju pisci postižu koristeći elemente mita, seksualnosti, autopoetike i etike. A budući da sam žena, ta je analiza glavnih likova neminovno data sa ženskog stanovišta. Pa tako argumentujem neke aspekte karakterizacije od kojih bi muškim kritičarima klasične orijentacije, sa pokloničkim odnosom prema staroj književnosti, mogla da zastane koščica u grlu, recimo elemente nasilja u Petrarkinom vencu, alternaciju “muškog” i “ženskog” glasa u Šekspirovim sonetima mladiću, postepenu transformaciju idolopoklonstva dami u idolopoklonstvo sopstvenom delu, i tako dalje. Moj mentor je, čini mi se, dosta mog teksta čitao podignutih obrva, sve dok mi prvi članak nije primljen u jedan oksfordski časopis, a onda ih je spustio.

Takva je moć magistrale na horizontu. I obrve mentora spušta 🙂

Da li radije čitate sonete Mikelandjela ili Petrarke?

DKS: Petrarke. Petrarka je kao pesnik ono što je Mikelanđelo kao vajar. To nikako ne znači da se ne divim Mikelanđelovom slikarstvu i pisanju, Petrarkinoj filozofiji, diplomatskom radu i planinarenju, i ideji renesansnog (svestranog) čoveka.

Nisam moderna, jer danas je vreme specijalizacije. Svašta čujem.

Ako pišeš priče, onda zašto uopšte pišeš pesme. Ako si pesnik, onda šta ćeš u prozi. Ako si prevodilac poezije, otkud ti ideja da se baviš antološkim radom. Ako se baviš stranom književnošću, šta ćeš u našoj. Ako se baviš starom književnošću, šta ćeš u modernoj. Ako si specijalista za jezik, ne možeš biti i za istoriju književnosti. Ako pišeš, zašto onda pevaš. Ako se baviš sonetima, šta ćeš u romanu. Ako imaš bebu, što radiš doktorat. Ako si Srpkinja, zašto si Hrvatica. Ako imaš oči, zašto imaš i uši. Aaaaaaaaaaa!!!

Javno odgovaram svima koji su me takve stvari pitali. A a koji su, znaju oni.

Zato, da ne umrem od dosade.

Obećavam da ja neću njima postavljati slična pitanja.

(Ako pišeš priče, kako to da nikad ne pišeš pesme? Kako opstaješ u savremenoj književnosti bez znanja o staroj? Itd.)

Neću ih postavljati, jer bi to moglo da dovede primaoca pitanja u neprijatnu situaciju. Ili da mu signalizuje da sam ja arbitar njegovog rada, što nisam.

U stihovima ste komunicirali s Danteom, pa nam recite kako tumačite onaj Mikelanđelov sonet u kome on kaže “O Danteu zborim, kojega su djela slabo poznata nezahvalnu puku”.

Vi ste sad, ako se ne varam, prešli na Putovanje , moju druge zbirku u nastajanju.

Zašto nezahvalan puk? Pa valjda zato što su Dantea izbacili iz Firence; umro je i sahranjen u Raveni, gde su mu kosti obeležene tek pre nepunih dvestotinjak godina (dakle dugo su čekale, jer je Dante živeo u trinaestom veku). Vodila se žučna rasprava o tome da se kosti presele u Firencu, ali Ravenjani su čvrsto ostali pri svome: vi ste ga izbacili a mi primili: kosti ostaju kod nas.

Na kraju su napravili kompromis: da kosti ostanu u Raveni, ali da Firenca zauvek plaća ulje za svetiljku i uređivanje groba. To je bizarni podatak koji me je inspirisao na pisanje pesme “Razgovor”, koju pominjete.

A ako se Mikelanđelov stih koji ste naveli pažljivije pogleda, njime Mikelanđelo, na fini način, u stvari kaže: “O Danteu zborim, kojega su djela bolje poznata zahvalnoj eliti”. (Dakle njemu, Mikelanđelu, i istomišljenicima.)

Mada je poznatiji po drugim stvarima, Dantea volim jer je izmislio sonetni venac. Ali kod njega je između soneta prozni tekst, pa se puno jasnije vidi ideja venca kao priče, o kojoj sam ranije govorila.

Volim ga i zato što toliko uživa u pisanju fikcije u prvom licu, u vreme kada fikcija u prvom licu jednostavno nije postojala (osim, u elementima, u žanrovima ispovesti, utehe, javnog pisma i snoviđenja).

Ali Petrarka je Danteovu povezujuću prozu izbacio, a sve njene funkcije (povezujuću, narativnu, autopoetsku) apsorbovale su same pesme. Često se upitam, koliko bismo ranije imali roman, da Petrarka nije izbacio tu Danteovu prozu (i tako preinačio magistralu svojom prtinom). Doduše, da je nije izbacio i tako učinio pesme kompleksnijim, možda sonetni venci i ne bi dvesta godina nakon njega bili najpopularniji književni žanr u Evropi. Nego ostali majušni, kakav je Danteov venac, pa ni na koga ne bi ni uticali. Jer Dante je prvi, ali ne i dobar pisac sonetnog venca.

Odgovorite za Eckermann na Šekspirovo pitanje iz soneta “kuda da se skloni dragulj vremena od njegovih dana”.

Ukoliko sam dobro prepoznala ovako iz prepeva, (Raičković? Nemam ga kod sebe), radi se o sonetu 65, stihovima 9-10. Ovo je baš odličan primer karakterizacije dvosmislenošću o kojoj smo govorili ranije. Navodim svoj radni (doslovniji) prevod ovog mesta, radi lakšeg razumevanja onoga što želim da kažem:

[.] Where, alack,

Shall time’s best jewel from time’s chest lie hid? (65:9-10)

[.] Gde, avaj,

najvredniji dragulj vremena može da se sakrije od kutije (grudi) vremena?

Višeznačna engleska reč “chest” ovde kombinuje značenje kutije za odlaganje vrednih stvari (nešto kao hrvatska “škrinja”), sa anatomskim značenjem “grudi”, “torza” ili “pluća”. Dragulj, dakle, treba da je zatvoren tamo gde pripada (ukutiju ili grudi), a on pokušava da se od njih skrije.

Ali, kuda on može da se sakrije, kad su i kutija vremena (koja, neumitno, sve zaklapa) i grudi vremena (ljubav kao izvor besmrtnog daha, inspiracije), moćne stvari od kojih se ne može pobeći? (Tako se dve dijametralno suprotne osobine vremena, da uništi i da da besmrtnost, kriju u istoj reči.)

Međutim, ova Šekspirova vešta upotreba dvosmislene reči “chest” dolazi u vencu nakon još nekoliko, potpuno različitih:

Thou best of dearest, and mine only care,

Thee have I not locked up in any chest (48:7-8)

Tebe najboljeg od najdražih, moju jedinu brigu,

Tebe nisam zaključao ni u kakvu kutiju (grudi)

[.] the time that keeps you as my chest

[.] vreme koje te čuva da meni budeš kutija (grudi) (52:9).

Istom rečju pokazuju se tri različite, suprotstavljene osobine glavnog junaka. Kažite mi sad da vaša čitalačka radoznalost nije potaknuta, i da ne želite da saznate ko je tu koga na kraju spakovao, pa vam neću verovati.

(Sviđa mi se tu i neprimetno povezivanje simbola Oca Vremena (Kronosa ili Saturna, zle planete, simbola očinske kontrole) sa Pandorom i njenom kutijom (simbolima izgubljene kontrole i nade), unutar glavnog lika.

Jer ljubav je dvosmislena.

Što je, mislim, poruka Šekspirovog venca uopšte.)

Približite nam, kao član uredničkog tima, ideje na kojima je zasnovan Balkanski književni glasnik.

Prva osnovna ideja BKG-a je pokloništvo kvalitetnoj, pisanoj reči koja trenutno nastaje u zemljama bivše Jugoslavije i Balkana. Uz to, postoji i rubrika “transversala”, koja se bavi prevodnom književnošću. Ali ključne reči su ipak “balkanski”, “književni” i “glasnik”.

Druga osnovna ideja je pružanje realne mogućnosti što većem broju ljudi poreklom sa ovih prostora da tu kvalitetnu pisanu reč i pročitaju. Prednost koju BKG, kao kvalitetan časopis na internetu, ima u odnosu na štampane časopise sličnog kvaliteta, tiče se broja čitalaca: zaprepašćujuće statistike za junsko-julski broj pokazuju više od 31,000 poseta sajtu za mesec dana. Nek su nešto od toga i rođaci i prijatelji, opet je mnogo: to je hiljadu ljudi dnevno, ili oko pedeset na sat. Ako je neko mislio da je književnost u krizi, ili da ljude ne zanima šta se u ostalim bivšim republikama piše, očito se prevario.

Mislim da je, za dobrobit kulture, ključna saradnja između časopisa na teritoriji Srbije i bivše Jugoslavije. To je još jedan od važnih ciljeva BKG-a.

Koliko sam razumela, BKG će uskoro imati i štampanu komponentu, kao i svoju ediciju knjiga, i pojaviće se na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Za sve to je potrebno mnogo novca. Ali, kako reče Alisa u Zemlji čuda, verujem šest nemogućih stvari pre doručka.

“Gospodine, kaže poslovica stara da onaj koji može, nikad neće”. Ovi Mikelanđelove stihovi izgleda odgovaraju trenutnom stanju Balkanskog književnog glasnika, koji traži pomoć od balkanskih ministarstava za kulturu. Kako tumačite aktuelnu balkansku kulturološku situaciju u kojoj projekti od velikog značaja za kulturnu saradnju borave na rubu interesovanja većine onih koji odlučuju kuda ide novac namenjen kulturi?

Stih je sladak i aforističan, ali ne bih se s njim složila. Nema ništa slađeg nego moći, pa uraditi. Zar ne mislite?

Možda regionalna ministarstva i ne odgovaraju kako bi trebalo (možda vreme nije sazrelo za jednu takvu zvaničnu saradnju), ali mi se ipak čini da su nakon apela svesnija postojanja BKG-a. Apel je konkretno urodio plodom utoliko što je BKG sada od B-92 dobio kancelariju i opremu za rad.

Sve je to proces, a sve što je postignuto plod je herojskih napora i mitske operativnosti Dušana Gojkova. On ulaže vreme, novac i strpljenje sebe i svoje porodice u ovaj projekat u koji veruje. Razumljivo je, onda, da je teško oteti se sećanju na juriš na vetrenjače jednog ranijeg lika. Ali Dušan juriša na vetrenjače naoružan talentom za saradnju, instinktom za budućnost i istančanim književnim ukusom. Ja, istina, sve to gledam sa strane, van operative. Ali dve mi se činjenice čine neosporne: da je BKG prešao ogroman put od svog nastanka pre nepunih godinu dana, i da, uprkos svim teškoćama, a sudeći po statistikama, predstavlja časopis s kojim treba ozbiljno računati.

Zla vremena i moćnici puni nerazumevanja priča su stara je koliko je sveta i veka. Ne treba je pričati, nego se treba čupati. Vilja se čupao ljubavlju:

I znanje kom’ vlasti da govori brane,

I bahatu glupost, što umeće gazi,

Istine duboke ludostima zvane,

I roba dobrotu, što zlog gazdu pazi;

Umoran od svega, otiš’o bih lako,

Kada ljubav ne bih napustio tako. (Sonet 66:9-14) (prepev moj).

Pa tako, treba pustiti ministarstva i voleti. I pisati, najbolje što se zna. Jer to je isto što i ljubav. Uzima svu energiju i misli, nema garancija na uspeh, a bez njega ništa ne vredi.

S obzirom na to da ste rođeni u Beogradu, a živite u Ženevi i Australiji, recite nam kako mirite te daljine u sebi. Da li je Internet približio vaću poeziju vašim čitaocima na jezicima kojim pišete, i da li čuda rodnog tla bivaju jasnija kada se o njima misli preko velike vode?

Emigracija je jedan od veoma važnih izvora moje inspiracije. Zemlju sam napustila 1997. godine, a osećanja povodom odlaska menjaju mi se vremenom. Živela sam i radila u četiri zemlje, pa mi se čini da sada poprilično dobro znam šta sam odlaskom dobila, a šta izgubila. Emigrant je, kako mi jednom reče jedna Kineskinja u Australiji, kao drvo: vidiš lišće, ali se ono hrani iz skrivenog korena.

Prilikom već pomenute nedavne posete Beogradu, neko me je u šali nazvao “pesnikinja iz dijaspore”. Te je šala u meni izazvala šok. Očito, napamet mi nije palo da bi neko tako mogao da me vidi, jer ja se osećam i predstavljam kao Beograđanka. Dobro, možda Beograđanka koja živi u inostranstvu. Taj život u inostranstvu omogućava mi da vidim dobre strane Beograda, koje nisam dobro videla dok sam bila u njemu. Ne bih rekla da su čuda rodnog tla jasnija preko velike vode, već da su još čudesnija.

Mada, s druge strane, znam da izgubljeno ne mogu vratiti čak ni kad bih se vratila u zemlju. Čovek se životom u tuđini nepovratno promeni, a tu promenu primeti tek kad se vrati. To je jedno specifično stanje čardaka ni na nebu ni na zemlji, ili princeze na zrnu graška, dobro poznato svim emigrantima. Pesimisti ga zovu “nigde nisam kod kuće”, a optimisti “svuda sam kod kuće”.

Ja sam između: meni je kuća tamo gde je krevet presvučen mojom posteljinom, i tamo gde me čitaju. A to su obično različite zemlje u isto vreme.

Pa dobro, ali geografija je, sve od raspada Juge, i onako manje relevantna. Šta će nama šoferima kuća, kad je naša kuća putujuća. Nakon života u četiri zemlje (Nemačka: godinu dana. Liban: dve godine. Australija: tri godine. Švajcarska: tri godine) i mnogobrojnih putovanja, svet mi se sada čini kao jedan veliki grad sa različitim ulicama, natpisima i arhitekturom. Moj mozak je, štednje radi, izbacio prostor između, i lepo iz ulice u Bejrutu skreće na pjacu u Cresu, pa desno na Terazije.

Svuda ima nešto ili neko što mi treba, a što ili koga ostavljam iza sebe. To nisu samo posebne, već obične stvari. Beogradskog belog sira i jogurta kravice nema na svetu, to je cela istina. Ali i naš supermarket u Bejrutu imao je, dole levo na polici frižidera, jedan namaz koji mi nedostaje. Na lokalnoj pijaci u Canberri, pored moje kuće, prodaju lišće cvekle, koje drugde ne mogu da nađem (Nemam veze na selu). U Engleskoj živi moj crveni kačkavalj Red Leicester. U Bonu, na ćošku pored kuće, sipali su mi po salati odozgo vruće pačeće meso i topli dressing od moče. Nigde toga. U našoj pekari ovde u Ženevi, hleb je kao Švajcarska: liči na francuski baget, ali ima žilavu koru sunđerastu sredinu, kao italijanski hleb. Znam da će mi nedostajati.

Dobra strana je da je sve to tu, u glavi, pa se začas izvuče kad treba.

Stvari su malo teže, doduše, kad se radi o ljudima.

Njih je mnogo teže ostaviti iza sebe.

Da, tu je čvor.

Ali pređimo na veselije teme. Tokom nedavne posete Beogradu, desilo mi se par ukidanja geografije.

Nakon promocije Atlantide , mikrofon je kružio publikom. U neko doba uze ga stariji čovek bele kose i prodornih plavih očiju, meni nepoznat. Od njegovih reči krv mi se sledila u žilama.

“Ja sam Vladan Radoman, francuski pisac”, reče on. “Došao sam u Beograd da završim svoj život, i odmorim se od pakla egzila. Hvala vam što ste mi govorili večeras.”

Nikad ga neću zaboraviti.

Dalje: nakon posete književnoj večeri u jednoj galeriji, priđem ja pesnikinji koja je čitala, i kažem joj da mi se sviđa to što radi. A ona će na to:

“Hvala Danijela, i meni se sviđa to što ti radiš”.

Kad se tad nisam srušila, nikad neću. Devojku nisam uopšte poznavala. Valjda me je čitala, videla sliku na internetu, pa prepoznala. A pošto sam ja ipak već devet godina odsutna, a prvu sam pesmu obelodanila nedavno, tek 2004. godine, nisam sanjala da se to meni može dogoditi.

Kad čovek piše, potpuno usamljen, u tuđoj zemlji, za laptopom, u uglu spavaće sobe, u pidžami, kose povezane gumicom za teglu, kradući od sna u ranojutarnjim časovima da iskoristi vreme dok dete još spava, vrlo često sebi postavlja pitanje “čemu?” Iliti, tačnije, “da li si ti normalna?” (Ako postoji jedna svrha koju maternji jezik uvek zadržava, to je grđenje samog sebe). A ovakve reakcije čitalaca, i, naravno, prijatelji koji me bodre i bez kojih ništa ne bi bilo, ubedili su me da pisanjem čovek ipak, u odsustvu, živi u svojoj zemlji. Pa sam tako, posredno, shvatila da u stvari zato i pišem.

Sve u svemu, bilo bi mi mnogo pametnije da radim na plasiranju svog rada, pre-pisanog na engleski, u svetskim književnim časopisima, ali brak između mene i mog jezika je brak iz ljubavi. Na engleskom, za nekoliko manjih izuzetaka, za sada pišem naučne radove, a na srpskom pišem pesme, priče i budalaštine (uglavnom kad me pozovu na intervju).

Kad me, usamljenu, uhvati “čemu” faza, setim se onoga što mi je, dok sam pisala magistarski, govorio pokojni profesor sa beogradske Anglistike, Zare Ignjačević: “Ajdete molim vas, ne filozofirajte mi tu više. Nije vaš poso da razmišljate o čitaocu, nego da pišete. Vi napišite, pa posle bacite u Dunav. Čitaće ribe.”

Koliko je savremena književnost u Srbiji poznata u Australiji?

Nisam u Australiji već tri godine, ali mislim da se ne zna mnogo. A to je zato što je kvalitet prevodioca tu ključan, a tome se kod nas poklanja malo pažnje.

Koliko mi je samo ljudi u životu reklo stvari tipa “Oh, što ja volim Jesenjina” ili “Obožavam Prevera”, a da ne znaju da mi kažu u čijem prevodu su čitali tog pesnika koga toliko obožavaju. A oni u stvari ne čitaju pesnika nego prevodioca. Prevodioca, koji noćima nije spavao tragajući za rečju koja izmiče, koga je mučila odgovornost pokloništva.

Jer kad je poezija u pitanju, to se sigurno ne radi zbog novca, niti zbog jednostavnosti posla.

Prevodioci su nosioci zastave svoje zemlje u inostranstvu, i kao takve ih treba dugo tražiti, pažljivo pronaći ni po babu ni po stričevima, omogućiti im da sami izaberu šta će da prevode, i onda bogato platiti. Tako bi se u svetu više znalo za našu književnost.

Do tada, sve je na individualnim naporima. Možda je tako i bolje, barem je pokloništvo iskreno.

Malkolm Iks je rekao da je Bili Holidej “pevala iz dubine vekova crnačke tuge”. Odakle vi pevate džez?

Iz istočne kule na vrhu najvišeg tornja u Atlantidi . I iz crvene večernje princeza-haljine.

Razmišljam sad zašto mi je jazz takvo uživanje, i dolazim do čudnog zaključka. Razloga su dva i nevezana.

1) Jer mi omogućava da na trenutak uđem u prošlost. Danas svi nešto rade sadašnjost, a ja se malo odmaram od toga u raznim prošlostima.

2) Jer je komplikovan za pevanje. Kad vas jednom standard kao što je, recimo, “Midnight Sun”, prošeta hromatskom skalom, više nekako nemate razumevanja za moderne refrene.

Prestala sam da se izvinjavam zbog toga. Valjda sam se navikla na sopstvenu bakičastost. Nemoderna sam još onda kad je imperativ bio slušati Duran Duran i Depeche Mode.

Enes Halilović

 


Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja