Dobili ste Mefistov broj

Jelena Marinkov
Lat­est posts by Jele­na Marinkov (see all)

     .

    .….‘Alooo? ‘Alo,  jes’ ti? Jes’ ti, pitam? He-he-he, znam da jesi — zato te i pitam. Bua-ha-ha. Ha. E, pa evo me, dobro sam. Mož’ i bol­je, al’ ne žal­im se. Ti? Ha-ha. Ha. Pa da, pa da – to su ta nje­go­va posla. Htela sam i ja da mu odne­sem, al’ nema od toga vajde, već mi se pocepala… Tor­ba. I‑hi-hi-hi. Eh, da! Ma to sve ludo. Ma sve! Sećam se, sećam, kako ne. Pa i ta naša poko­j­na mat­era, bog joj dušu! Sećam se, kad sam bila dete, malo, malo dete, izvela me ona napol­je, na ulicu, da sed­im pored kor­pi dok oni odu po kuku­ruz. E, al’ doš­lo neko napal­jeno kerče, hoće valj­da da se tera, pa skoči­lo na mene i drži-ne daj, a ona iza­šla napol­je, pa umesto da ga skine sa me, a ona se sme­je, pa se sme­je, pa se sme­je. Tako i on isto. Hi-hi-hi! A slatko se sme­jala. Hi-hiii! Eh… A kad sam joj za san ispričala, što sam stal­no san­jala: debe­li Indi­janac povraća, iz usta mu izleću crveno-lju­bičas­ta cre­va. Izbacu­je svo­je dupe. A ševa peva. Mati se sme­jala, hi-hi.hi, ha-ha-ha. Samo se sme­jala. A onda je došao Mefist i pevao:To davno beše sećam se ja, proš­lo je sve, i niš­ta više neće biti k’o pre. Da, to je bilo kad je otac pao s bicik­la i  kad su ga pokrili belim čaršavom. I tada se sme­jala. Šta kažeš? Ne, ne, to je prošlost. Otiš­lo! Kheee! Ali ne, pita­la sam te ja lepo: Mefis­to, Mefis­to, hoće li išta više biti isto? Odgov­ori, proklet­niče! Odgov­ori, proklet­niče – reko’. Nar­avno, ti si bio moj mez­i­mac i mače­valac. Jao, a je l’ se sećaš kad si radio u cirkusu i najavlji­vao: I ove noći ekskluzivno u vašem gradu crno-bela smrt, prc – smrt. Hajde, hajde, smiri se, bla-bla, de-de, smiri se. Nisam tre­bala to ni da ti pom­in­jem. De-de, izvi­ni. Ne plači, pok­vasićeš tele­fon, he-he! Ma nemoj preki­dati, molim te; ion­ako se retko čuje­mo. Nemoj da se lju­tiš, matori. A bilo nam je, bilo nam je lepo. Hi-hi. A bio si ponekad i fin. Okači bedž – kad si se proderao jed­nom na mene, hi-hi. Učio si me i da voz­im, a ja, reko’, imam samo jed­no pitan­je: Zaš­to?, a ti meni: Gurni, pri­tis­ni, razmis­li, otvori, zatvori, pre­baci preko. Čekaj, ne, ne tako, batali, ‘ajde batali. Batali, dolazi ti tvoj mače­valac! Okači bedž – kad si se proderao jed­nom na mene. Ali bilo je već kas­no, i ja sam rekla: Evo ga, došao je moj Mefis­to. To davno beše, sećam se ja… Proš­lo je sve i nikad… Nikad… Nikad… Više… Nikad… Biti k’o pre. 

    .….Hajde, nek joj neko skine taj tetris s uva, molim vas! Majke mi, bol­je je bilo dok smo je kljukali seda­tivi­ma. ‘Alo, baba, tiši­na tamo! Ima li smis­la pričati tol’ke glu­posti? Dos­ta s pričom više!

    .

    .

    .

    .

    .

    .