Jelena Marinkov

Dobili ste Mefistov broj

 .

…..‘Alooo? ‘Alo,  jes’ ti? Jes’ ti, pitam? He-he-he, znam da jesi – zato te i pitam. Bua-ha-ha. Ha. E, pa evo me, dobro sam. Mož’ i bolje, al’ ne žalim se. Ti? Ha-ha. Ha. Pa da, pa da – to su ta njegova posla. Htela sam i ja da mu odnesem, al’ nema od toga vajde, već mi se pocepala… Torba. I-hi-hi-hi. Eh, da! Ma to sve ludo. Ma sve! Sećam se, sećam, kako ne. Pa i ta naša pokojna matera, bog joj dušu! Sećam se, kad sam bila dete, malo, malo dete, izvela me ona napolje, na ulicu, da sedim pored korpi dok oni odu po kukuruz. E, al’ došlo neko napaljeno kerče, hoće valjda da se tera, pa skočilo na mene i drži-ne daj, a ona izašla napolje, pa umesto da ga skine sa me, a ona se smeje, pa se smeje, pa se smeje. Tako i on isto. Hi-hi-hi! A slatko se smejala. Hi-hiii! Eh… A kad sam joj za san ispričala, što sam stalno sanjala: debeli Indijanac povraća, iz usta mu izleću crveno-ljubičasta creva. Izbacuje svoje dupe. A ševa peva. Mati se smejala, hi-hi.hi, ha-ha-ha. Samo se smejala. A onda je došao Mefist i pevao:To davno beše sećam se ja, prošlo je sve, i ništa više neće biti k’o pre. Da, to je bilo kad je otac pao s bicikla i  kad su ga pokrili belim čaršavom. I tada se smejala. Šta kažeš? Ne, ne, to je prošlost. Otišlo! Kheee! Ali ne, pitala sam te ja lepo: Mefisto, Mefisto, hoće li išta više biti isto? Odgovori, prokletniče! Odgovori, prokletniče – reko’. Naravno, ti si bio moj mezimac i mačevalac. Jao, a je l’ se sećaš kad si radio u cirkusu i najavljivao: I ove noći ekskluzivno u vašem gradu crno-bela smrt, prc – smrt. Hajde, hajde, smiri se, bla-bla, de-de, smiri se. Nisam trebala to ni da ti pominjem. De-de, izvini. Ne plači, pokvasićeš telefon, he-he! Ma nemoj prekidati, molim te; ionako se retko čujemo. Nemoj da se ljutiš, matori. A bilo nam je, bilo nam je lepo. Hi-hi. A bio si ponekad i fin. Okači bedž – kad si se proderao jednom na mene, hi-hi. Učio si me i da vozim, a ja, reko’, imam samo jedno pitanje: Zašto?, a ti meni: Gurni, pritisni, razmisli, otvori, zatvori, prebaci preko. Čekaj, ne, ne tako, batali, ‘ajde batali. Batali, dolazi ti tvoj mačevalac! Okači bedž – kad si se proderao jednom na mene. Ali bilo je već kasno, i ja sam rekla: Evo ga, došao je moj Mefisto. To davno beše, sećam se ja… Prošlo je sve i nikad… Nikad… Nikad… Više… Nikad… Biti k’o pre.

…..Hajde, nek joj neko skine taj tetris s uva, molim vas! Majke mi, bolje je bilo dok smo je kljukali sedativima. ‘Alo, baba, tišina tamo! Ima li smisla pričati tol’ke gluposti? Dosta s pričom više!

.

.

.

.

.

.


Jelena Marinkov

Rođena 1993. godine u Kikindi. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na studijskom programu Srpska književnost i jezik sa komparatistikom. Master studije završila na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Objavljuje naučne radove, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja