Ovdašnji i neovdašnji

Dušan Stojković
Lat­est posts by Dušan Sto­jković (see all)

    .

    .Ese­jis­ti­ka Mome Dimića

     

     

    1.

    .….Proš­lo je punih deset god­i­na od smr­ti Mome Dim­ića. Da je živ imao bi sada sedamde­set četiri godine. .….Umro je 2008. godine i goto­vo je zab­o­ravl­jen sasvim. Dodelju­je se, doduše, nagra­da za putopis naz­vana po nje­mu, ali, plašim se, da je dobi­ja­ju oni pis­ci koji baš mno­go veze s putopi­som nema­ju, a pogo­tovu oni čije delo ni u kakvom dosluhu s Momin­im delom jeste. Za našu sred­inu to je sasvim uobiča­je­na stvar, ali bi tre­ba­lo, jed­nom, i kod nas da se uobiča­jene stvari izoubiča­je. No, pitan­je koje je mno­go zan­imljivi­je glasi: Zaš­to je Moma Dim­ić zab­o­ravl­jen tako brzo i tako pot­puno? Ako je pitan­je zan­imlji­vo, odgov­or je jed­nos­ta­van: Mno­go je bolji pisac od onih koji bi tre­ba­lo o nje­mu koju reč da proz­bore i napišu. Nisu ga, verovat­no ljubo­morni, čitali dovoljno ni dok je bio živ, a sa tom prak­som nas­tavili su i danas. Moma Dim­ić je – zapra­vo – neproči­tan veli­ki pisac. Najlakše je kri­tičari­ma, i takoz­van­im kri­tičari­ma, bilo da ga – sto­ga što se on ogledao goto­vo u svim žan­rovi­ma (pesme, haiku pesme, pripovetke, romani, drame, putopisi, sce­nar­i­ji, ese­ji, pre­vo­di, sas­tavl­jan­je antologi­ja, dnevni­ci, memo­ars­ka proza…) – pišući o deli­ma koji pri­pada­ju jed­nom od tih žan­ro­va, „sele“ u onaj o kojem trenut­no ne pišu i tako ga zao­biđu. Ako su i pisali o nje­gov­im ost­varen­ji­ma, ne tako retko, pisali su o nji­ma, ne razumeva­jući ih i ne išči­tava­jući ih dovoljno dobro, tako što su pro­maši­vali temu i donosili pogrešne zaključke. Nisu razumeli ono što je moralo da bude polaz­na osno­va svakog pisan­ja o Dim­iću. Ovaj naš pisac iskošeni je avan­gardist. Sve što je napisao duboko se nije sla­ga­lo sa tradi­cional­nim, usta­jal­im, oka­men­jen­im, ubuđal­im. Otvarao je u svim žan­rovi­ma koji­ma se bavio nove vidike i bile su potreb­ne dobro odabrane naočari da bi se to uoči­lo kako val­ja i pro­tu­mači­lo kako tre­ba. Oni koji su pisali o Dim­iću najčešće su bili kratko­vi­di a za optičkim poma­gal­i­ma poseza­li nisu.
    .….Naš prilog o Momi Dim­iću posvetiće­mo nje­gov­oj ese­jis­ti­ci: onoj o stran­im pisci­ma koju je sam zbrao i objavio u knjizi Neov­dašn­ji: Pis­ci i sus­reti (Udružen­je književni­ka Srbi­je, Beograd, 2007) i oni­ma o našim pisci­ma koje, na žalost, nije uspeo da okonča i u knjigu, objavl­jenoj nalik, smesti.

    .

    .

    2.

    .….Objavl­jenu Dim­iće­vu ese­jis­tičku knjigu vidi­mo kao treći tom nje­gov­ih izabranih dela. Prva dva su, za nas, Izabrane pesme (2003) i Odlazak u Nemenikuće, Izabrani putopisi (2003). Da bi pišče­va sabrana dela bila kom­plet­na, potreb­no bi bilo da se pojave i izabrane pripovetke, jedan ili dva toma koji bi sadržali nje­gove romane i knji­ga tek­sto­va o domaćim piscima.
    .….Neov­dašn­ji donose tek­stove o stran­im autori­ma sa koji­ma je naš pisac bio u prili­ci da se sus­retne i drugu­je, kao i neko­like priloge o pisci­ma iz prošlosti i o knjiga­ma koje su našim čitaoci­ma donosile tek­stove iz stranih lit­er­atu­ra, kao i tek­stove o samim tim lit­er­at­u­ra­ma. Da se, kako sred­njovekovni naši pis­ci kazu­ju, ne bi umnoži­lo pisan­je (ovde: štam­pan­je), pisac se odriče prilo­ga koje je objavio u neko­likim svo­jim rani­jim knjiga­ma. Navo­di te knjige: Pes­nik i zemljotres (1978), Mon­ah čeka svo­ju smrt (1983), Put­nik bez milosti (1991), Mes­ta (1992), Pod bom­ba­ma (2000) i Odlazak u Nemenikuće (2003). .….Poseb­no žal­imo što se neko­li­ki među nji­ma nisu obre­li među strani­ca­ma knjige o kojoj piše­mo. U pitan­ju su tekst o amer­ičkim pisci­ma u Ajovi i drago­cen esej o Rober­tu Gre­jv­su „Zima orfičkog iskušeni­ka“ iz druge, esej o velikom izrael­skom pes­niku Jehu­di Ami­ha­ju „Juče u Jerusal­imu“ iz treće, prilog o Gin­teru Gra­su i „Sve­den­bor­gov vrt“ iz četvrte i tekst „Jas­na Pol­jana“ i još jedan esej o Jehu­di Ami­ha­ju, ovaj put naslovl­jen „Jerusal­im“, iz posled­nje nave­dene knjige. Tek tada bi Dim­iće­vo bavl­jen­je stran­im pisci­ma, tim „mal­im Vav­ilonom“ kako sam pisac kaže, bilo pot­puno i zaokruženo sasvim.
    .….Neov­dašn­ji se sas­to­je iz četiri dela. Rusi (Lav Niko­la­je­vič Tol­stoj, Boris Paster­nak, Bulat Okudža­va, Vladimir Vojnovič, Vik­tor Sos­no­ra, Vasil­ij Aksjonov, Vladimir Burič, Josif Brod­s­ki, Eduard Limonov i Vladimir Visoc­ki), Šveđani (Tomas Transtremer, Artur Lund­kvist, Per Ulov Enkvist, Sven Del­blank, Gunar Ekelef, Sun Aksel­son, Hari Mar­tin­son, Kata­ri­na Frostensen, Kata­ri­na Tajkon i Lase Seder­berg) i Rumu­ni (Emil M. Sio­ran sa dva tek­s­ta o nje­mu, Niki­ta Stanesku, Marin Soresku, Euđen Simion i Joan Flo­ra) izd­vo­jeni su u zaseb­ne celine. Ostali su ostali (Horhe Luis Borhes, Ken­z­aburo Oe, Peter Hand­ke, Fer­enc Juhas, Lorens Darel, Čang Sjanghua, Ježi Harasi­movič, Fer­nand Ara­bal, Patrik Beson, Salman Ruš­di, Bil Braun, Pol Dis­nard, Đana Salus­tio, Šolem Ale­jhem, Anto­nio Por­pe­ta, Žoze Kar­doz Pireš, Đidi Mađa, B. Von­gar i Leton­ci; nji­ma su pri­do­dati i tek­stovi o knjiga­ma Zeml­ja čuda u izloml­jenom ogledalu Sve­tozara M. Ign­jače­vića, Devo­jke i žene u Šek­spirovom sve­tu dr Pre­dra­ga Pejčića, Raz­gov­ori u Parizu Branke Bogavac, Afri­ka – sjaj i tama Momči­la Ste­fanovića, Jedan dan u živ­o­tu Ivana… Ivana Furlana i Meseči­na nad pol­jem duho­va, Antologi­ja savremene azi­jske priče Nadežde Obradović).
    .….Dim­ić se nije zaus­tavio samo na pisan­ju o stran­im, neov­dašn­jim, pisci­ma. Bio je drago­cen pre­vodi­lac sa šved­skog jezi­ka: P. U. Enkvist, T. Transtremer, A. Lund­kvist, B. Seter­lind, S. Aksel­son, K. Tajkon, L. Seder­berg i, antologi­js­ki, izbor savre­menih šved­skih pes­ni­ka i nji­hovih pesama u knjizi Pet šved­skih pes­ni­ka. Sa engleskog jezi­ka pre­veo je zbirku pesama Bil­ma B. Von­gara (2005) i knjigu Psi na Tibetu Đidi Mađe (2007). Ne smemo nikako smet­nu­ti sa uma ni drago­cenu antologi­ju Ostaci svet­losti (2005) koja nas upoz­na­je sa stvar­alaštvom pes­ni­ka učes­ni­ka Među­nar­o­d­nih sus­re­ta pisaca u Beogradu.
    Sim­bolično je što se knji­ga završa­va tek­stom o Banumbir Von­garu, našem Sretenu Božiću, koji je, preko Fran­cuske, sti­gao do Aboridži­na i pisao zapažene knjige na engleskom jeziku. Ovaj pisac se izmes­tio iz naše lit­er­a­ture kojoj je tek počeo stidlji­vo izdale­ka da se pri­b­liža­va da bi se duboko (i prais­tori­js­ki) uko­re­nio u pod­neblje koje je sur­vival­no. Dim­ić, koji je kao put­nik bez milosti prop­uto­vao i propešačio goto­vo čitav svet, ostao je duboko uko­ren­jen u naše tle, ali i dovoljno otvoren da razume one koji mis­le drukči­je i pišu na osoben način o temama koje, time što su ljudske po bolu koji ih nadah­n­ju­je, posta­ju u isti mah i univerzalne.
    ..Neov­dašn­ji su knji­ga koja nas daru­je mnogim zan­imljivim infor­ma­ci­ja­ma. Navešće­mo neko­like: Milo­van Đilas je bio dalji rođak pis­ca Vladimi­ra Vojnoviča koji je stari­nom srp­skog porekla (str. 46); pogreb­na povor­ka na sprovo­du pes­ni­ka Vladimi­ra Visock­og bila je duga 10 kilo­metara (104); tada mla- di, Artur Lund­kvist je za sus­ret s Hen­ri Milerom kupio svečano ode­lo (133); roman Ja, Edič­ka Eduar­da Limono­va je, pre nego što će biti štam­pan, odbi­lo trideset pet izdavačk­ih kuća (75); šved­s­ki nobelo­vac Hari Mar­tin­son bio je nekadašn­je „opštin­sko dete“ (184); Emil Sio­ran se čitavog živ­ota hranio po stu­dentskim men­za­ma i vozio bicikl kao jedi­no pre­vozno sred­st­vo (218); Peter Hand­ke je pešice otišao iz Sal­cbur­ga u Pariz (265), tokom 78-dnevnog bom­bar- dovan­ja Srbi­je provešće, u dva navra­ta, u našoj zemlji ukup­no dvade­set dana, deleći sa nama zlo koje su nam dru­gi nanosili (269), a u selu Retiml­ja hodaće „sasvim bos“ (273); Rut Berlau, ljubavni­ca Bertol­da Bre­hta, posle nje­gove smr­ti je stal­no sa sobom nosi­la gip­sanu skulp­turu koja je prikazi­vala nje­govu glavu (153); Sve­ta Luk­ić, uve­liko osiro­mašio zbog ogromne ekonomske krize u koju smo upali, silazi u samo­poslugu e da bi kupio jed­nu jed­inu bocu vina koju će popi­ti sa Dim­ićem i Vasil­i­jem Aksjonovim, svo­jim drag­im ruskim pri­jatel­jem, koji su ga izne­na­da posetili. (58)
    .….Jed­nako su zan­imljivi detalji iz živ­ota poje­dinih pisaca (na neke nas Dim­ić pod­seća, a neke – takvih je kudikamo više – nam upra­vo on otkri­va): L. N. Tol­stoj nije zabeležio niš­ta u svom Dnevniku na dan svog posled­njeg rođen­dana kao „da je slu­tio već neko Astapo­vo“ (21); kada se sagle­da čitav lit­er­arni opus velikog šved­skog pes­ni­ka Tomasa Transtremera, ispa­da da je on ispi­si­vao najviše po jed­nu jed­inu reč dnevno (107); kada je teško oboleo, ovaj pisac, sada sa oduze­tom desnom rukom, „Za sebe, ili goste, rado će odsvi­rati pone­ki klavirs­ki komad napisan poseb­no za levu ruku“ (120); Sio­ran je čovek bez adrese jer nema ni rumun­s­ki ni fran­cus­ki pasoš (211). I sam Dim­ić će se zap­i­tati da li je Von­garo­va Đumala, Aboridžin­ka kojoj je ovaj pisac posve­tio mnoge potresne knjige, „uopšte i pos­to­jala.“ (389)
    Kada piše o poje­din­im pisci­ma Dim­ić je u stan­ju da, najčešće u jed­nom jedi­nom potezu, fino izni­jan­sir­a­no, uoči ono što je bit­no za nji­hov izgled, glas, pisan­je. Glas Bulu­ta Okudžave „delu­je nekako zadiml­jeno, reči raz­maknute, raz­grizene, jedine pre­ostale“. (36) Pisac kakav je Vasil­ij Aksjonov morao bi u Ameri­ci u kojoj se obreo poš­to je emi­gri­rao iz SSSR‑a „da razvi­ja i neku vrstu škr­ga – da bi disao u stra­nom ele­men­tu“. (56) U For­mu­la­ma puto­van­ja, knjizi pesama nas­ta­jaloj i u našoj zemlji, Transtere­mer „beleži, doslovno izveš­ta­va o stvarnom, golom nemiru svo­ga oka“ (108), a „Srod­na aso­ci­jaci­ja o Transtre- merovoj poez­i­ji jeste poređen­je sa zmi­jskim svlakom, zakačen­im na goleti, između dva trna…“ (111) Josif Brod­s­ki je „pes­nik vlastite rasu­tosti u svet­losti“ (64), a nje­go­vo osobeno „pes­ničko jevanđel­je“ skladano je „zamam­nom mut­nošću sli­ka“. (65) Gitara Visock­og „ust­vari je haj­dučko oruđe a ne instru­ment zabave“, a nje­gov „drhtavi glas… milu­je sneg krvlju tetovi­ran, ćudljive kon­je, ogolele nerve zeml­je…“ (102) „Najo­rig­i­nal­ni­ji filosof današn­jice” (217), Emil Sio­ran jeste „duh u izl­izanoj kućnoj halji­ni“. (211) U nje­gov­om delu „S nes­ravn­jivom gorči­nom postavl­je­na su već pitan­ja Bogu na koja će on ko zna kada moći da odgov­ori. Mož­da i nikad.“ (219) Niki­ta Stanesku „Imao je lice kao otk­in­u­tu neku tam­nozar­nu suzu. (…) Napuk­le duše disao je pre­glas­no, trkač sasvim izd­vo­jen od trke, ruku razvenčanih od leta, svo­jom spol­jašn­jošću kilo­metri­ma udal­jen od unutrašn­josti. Rođen­jem premet­nut iza smr­ti.“ (224) Spev Mrtvi kos (1985) mađarskog pes­ni­ka Fer­en­ca Juhasa, nje­go­va Božanstve­na komedi­ja, ovaj put u čitavih 25000 sti­ho­va, uz Finegano­vo bden­je nedostižnog Džem­sa Džo­jsa, pra­va je „pes­nič­ka gro­ma­da“ bez ikakvih vezivnih šavo­va, sasvim slive­na i iscizeli­rana. (283) Kri­tičku notu, makar prikrivenu, opažamo u ovakvom „slikan­ju“ Milo- rada Pavića: „Sva­ki pisac bavi se svo­jim uspe­hom, ali samo pone­ki pisac doživi da se uspeh poz­abavi njime lično.“ (16). Nesum­n­ji­vo kri­tič­ki naboj sadrže sledeće rečenice, naš odgov­or oni­ma koji su nas dari­vali „Milos­rd­nim anđelom“: „Neko zlu­rad, mož­da zavi­dan ili odista neupućen, zajedlji­vo će reći kako su Beson, Hand­ke, Pin­ter, i po neki još pisac, na ratu u Jugoslav­i­ji, grd­no prof­i­ti­rali. I jesu! Nji­hov rat­ni plen je – bespošt­ed­na isti­na.“ (319)
    .….Neko­like aforis­tičke opaske zaslužu­ju da budu zapamćene: „Od šezde­sete nadal­je čovek ima pono­vo iluz­i­ju da neš­to gra­di“ (47); „Glu­voća, slepi­lo, sakatost, nemost – to su neizbežni pute­vi naši u pravcu nes­ta­jan­ja, smr­ti. Otud se, ipak, kao iz Hada, vraća­ju Orfe­ji, ne osvrćući se za sobom“ (54); „ … mal­ore­ki i askete… gov­ore nam najviše“ (125); „ … s pisan­jem iskon­s­ka naša nevi­nost nes­ta­je, a započin­je umi­ran­je…“ (126). Jed­na je nadasve poet­ič­ka: „Kao povod za pisan­je može da vam posluži, mirne duše, baš sva­ki događaj dana, ili veka, svači­ji živ­ot i svači­ja smrt.“ (277)
    .….Pisac je ponekad i direk­t­ni­je uno­sio i poneš­to auto­bi­ograf­sko u svo­je pisan­je o drugi­ma, te je – a to čine svi znača­jni pis­ci – pišući o nji­ma, otkri­vao da u jed­nakoj meri i o sebi samome piše: „Jeste, puto­van­ja su sku­pa i zamor­na, ali jed­na od nji­hovih dobrih strana je što na tako­reći svakom koraku sus­rećeš barem te ljup­ke devo­jke” (12); pod­seća nas kako je sce­na bom­bar­dovan­ja zoološkog vrta obrađe­na u romanu Mala pti­ca, preko sce­nar­i­ja Dušana Kovače­vića, dospela u Kus­turičin film Podzeml­je (218); najlepša pes­ma sveko­like svetske poez­i­je, po nje­mu, je „Bliži se jesen“ poljskog pes­ni­ka Ježi Harasi­moviča. (307) Da je do kra­ja živ­ota ostao ono što je odu­vek bio, putnik–neodustajnik sve­doči nam podatak, takođe pri­beležen u ovoj knjizi, o tome kako je, teško bolestan, već više u vlasti smr­ti nego živ­ota, kren­uo na svo­je posled­nje puto­van­je s kine­skim pis­cem Đidi Mađom. Ovaj ga je odveo da vidi ono što mu je nedosta­ja­lo među posećen­im, u srce, dušu i putopise ugrađen­im mes­ti­ma: Tibet. Poš­to je video Tibet, mogao je da umre!
    .….Zaštit­ni znak Mome Dim­ića u ovoj knjizi biće i neko­li­ki, poten­ci­jal­ni, neol­o­giz­mi: doma­ločašn­ji; nes­tance; odmah–prepoznavanje; putnik–neodustaj- nik; tumar­nu­ti; čovekomrzitelj.
    .….On koji je poz­navao sja­jno šved­sku lit­er­atu­ru, pisao o njoj i pre­vo­dio njene najis­taknu­ti­je mod­erne pisce, pri­beležiće i kako „nema šved­skog pes­ni­ka koji nije ujed­no i veli­ki put­nik“. (114)
    .….Da je u samom srcu sveko­likog nje­gov­og pisan­ja, kao i Andrićevog (za našeg nobelov­ca tvrdili su to, i primer­i­ma dokazi­vali, Alek­san­dar Petrov i, po- seb­no, Pre­drag Palaves­tra), lirsko, probaće­mo da pokaže­mo navođen­jem neko­lik­ih frag­me­na­ta koji su, po nama, na sam korak od pesme od proze (pone­ki to nesum­n­ji­vo već i jesu): „Vre­me­na prošla i ona buduća, svom snagom svo­jih pri­ta­jenih i tako vidljivih zuba, udara­ju po tome što je između, što je zalo­gaj, što pro­lazi“ (97); „ … o smr­ti što je raz­drl­jenih nedara tumar­ala i tih dana (1999 – D.S.) porušen­im sokaci­ma porušenih kuća…“ (271); „Krug naših nemih tela zagra­dio je pri­laz onom divl­jem povetar­cu, ili se on samo povukao, tek – šuma sveća pobo­denih u zemlju složno zaplam­sa i pred nama svom snagom blesnuše svet­la okca kroz koja gleda­ju – jed­ni u druge – živi i mrtvi…“ (276).
    .….Moma Dim­ić je pri­beležio: „Svet je već pre­pun stranaca! Niko nama nije kriv što smo eto, ponekad, neov­dašn­ji to jest stran­ci sami­ma sebi, i to ne samo kad prelaz­i­mo granicu. A još man­je je utešno što smo zau­vek stran­ci nji­ma – stranci­ma.“ (330). Onaj ko je ovo napisao činio je sve da nas pred­stavi drugi­ma u najbol­jem mogućem svetlu, trudeći se u isti mah da i druge pri­b­liži nama toliko da prestanu da budu neov­dašn­ji i postanu, kada je o našim čita­lačkim lek­ti­ra­ma reč, sasvim ovdašn­ji.

    .

    .

    3.

    .

    .….Naš pisac je plani­rao da sklopi knjigu koja bi sadržala tek­stove o srp­skim pisci­ma i koja bi bila pan­dan nje­gov­oj knjizi Neov­dašn­ji koja je donela nje­gove ese­je o stran­im autori­ma. Nisam sig­u­ran da bi ona bila naslovl­je­na Ovdašn­ji mada pret­postavl­jam da bi to verovat­no bio slučaj. Osta­la je nedovrše­na poš­to je pisac, u raz­gov­orima, pripom­in­jao kako mu nedosta­ju neko­li­ki tek­stovi da bi ona bila kompletirana.
    .….Ovo je tekst o njenoj hipotetičkoj sadržini.
    .….Bili bi u njoj – ubeđeni smo i tek­stovi o slikari­ma, npr. oni o Lju­bi Popoviću („Posvećen­je strahu“), Radomiru Reljiću („Pre­poz­na­van­je paradok­sa“), Radoslavu Trkulji, Radomiru Ste­viću Rasu („Slo­vo Ras“), Petru Omčikusu („Čovek koji far­ba nebo“ i „Mi smo slikari“), Bori Iljoskom („Azbu­ka ‘nevažnog‘ pokre­ta“), Ste­vanu Kneže­viću („Čivilučni puž žon­gler“), Kosi Bokšan („Mi smo slikari“), Stanku Zeče­viću (kat­a­log), Dra­ganu Momčiloviću (kat­a­log)… Sig­urno i „Noćni rad Vojisla­va Jakića“.
    .….Jedan odel­jak bi mož­da nosio pod­naslov Tamošn­ji i sve­dočio o našoj lit­er­arnoj dijas­pori. U nje­ga bi pisac svakako uneo svo­je tek­stove o onim pisci­ma o koji­ma je često i predano pisao. Takvi su, izvan svake sum­n­je, Vasa Mihailović, Vojislav Đer­ić i Mir­jana Matarić–Radovanov. Prvom je pro­pra­tio knjige Božić u starom kra­ju, Šes­ta rukovet: pesme u prozi, Darovi sna, Izabrana poez­i­ja i Jag­n­je i vuk: basne za veliku i malu decu, dru­gom Bilo je lje­to, Sunce i kapi­ja, Berači daljine, Grče­vi osve­ta i Kalem plača, a trećoj roman Ugov­or ljubavi i priče Svet­lost i senke. Dim­ić je pisao i o knjiga­ma Beli kamen Jona Miloša, Ras­to­jan­ja Snežane Ivković, Stari i novi svet: priče iz Kanade Katarine Kostić, romanu Dolac Mal­ta Borisa Anđelića, romanu pograničnom Živeti u Mohaču Pre­dra­ga Stepanovića… Napisao je pogov­or za antologi­ju srpske priče u dijas­pori Priče iz tuđine koju je prire­dio Vasa Mihailović. Ima i tekst o Vla­di Petriću u Ameri­ci – „Mass media“.
    .….Pra­tio je skra­jnute ili, u trenutku pisan­ja o nji­ma, još uvek nedo­voljno afir­misane pisce pop­ut Mio­dra­ga Hrn­jeza (Izvor­ni­ca, Ruko­bran­i­ca i Gledam Herce­gov­inu), Jovanke Stojčinović–Nikolić (Golo Sunce), Vladete Kolare­vića (Pre­o­braćan­je), putopis­ca Čede Živanovića (I pre­blizu i predaleko, Daljine i Na Merkurovom putu)… Poseb­no se poz­abavio stvar­alaštvom Alek­san­dara Soknića, pišući o tri­ma nje­gov­im knjiga­ma: Vaskrsen­je, Klavir Gospođice V. i Trošen­je smis­la i druge priče. Pisao je i o Dodiri­ma beskra­ja Ljil­jane R. Nikolić, romanu Spal­ište Dragosla­va Živadi­novića, Tehnologi­ji nasil­ja Sime M. Mraovića, Strmno­gor­cu Živ­ote Fil­ipovića, pes­ničkoj zbir­ci Kosovs­ki, crni koso­vi Slav­ice Jovanović. Vrlo verovat­no, pro­brao bi poneš­to i od tih prilo­ga i uključio u svo­ju knjigu.
    Dim­ić je više puta pri­beležio koju o književn­im priloz­i­ma člano­va književnog klu­ba „Branko Ćopić“.
    Pisao je haiku poez­i­ju i pisao o njoj.
    .….Obra­tio je pažn­ju na neko­liko pisaca sa Koso­va i Meto­hi­je. Imamo, na primer, tek­stove o pes­ničkim zbirka­ma Priz­naj da si nevin Ran­ka Đinovića, Koso­vo, zeml­ja vaz­ne­se­na Darinke Tri­fović, Kolašin­s­ki raskovnik i Raskopani temelj Milana Mihajlovića.
    .….Dva puta je pisao o meni: o Mal­om sun­cu i antologi­ji Telo u telu.
    .….Zan­imljivi i dobri su tek­stovi o prozi Saše Hadži Tančića, kao i o knjiga­ma Žit­ni jezik Dušana .….Čolovića, Iz dubokog sve­ta Dim­itri­ja Milenkovića, Parabo­la o zvonu Dobrivo­ja Jevtića, Ruža Budim­pešte Lju­biše Đidića, Domaći vetar Dane­ta Sto­jiljkovića, romanu Kolibaši Živo­ra­da Laz­ića. Moma Dim­ić ima i tekst o Ali Krasnićiju.
    ..,..U vidokrugu pažn­je bili su mu i mla­di pis­ci. Pisao je, između osta­log, i o zbirka­ma Vra­ta gra­da Bojana Mak­si­movića, Tom­pusi točkovi i Nenapisane pesme Dejana Bogo­je­vića, Brzi­nom voza Dušana Vidakovića.
    .….Ese­ji koji bi se sasvim sig­urno obre­li u Ovdašn­jim su: „Bora, Baba Zlatin“ (o Borisavu Stankoviću), „Desankin slučaj“, „Ipak Matić“, „Matiće­vo more“, „Dečaci, nebe­sa, rat: memo­ars­ka proza Mio­dra­ga Pavlovića i Tomasa Transtremera – jed­na para­lela“, „Branko, Blažo i ja“, „Hip­noza smr­ti: trideset god­i­na kas­ni­je: Sećan­je na Bran­ka Miljkovića“, pogov­or za epis­to­larni roman o pri­jateljstvu i ljubavi Tek što sam otvo­rila poš­tu sig­nal­iste Mirolju­ba Todor­ovića, esej o Adamu Pus­lo­jiću „Sizif kao gost“, tekst o Miroslavu Antiću, tekst o Ivi Andriću objavl­jen u knjizi Nobelov­ci, pet prilo­ga o Alek­san­dru Deroku: „Derokov vek“, „Pod Jero­planom“, „Vrt­ložasti pre­deli sećan­ja na jedan Beograd kojeg više nema“, „Derokovs­ki duh Beogra­da“ i „Kuće i dru­gi neimars­ki dani“, esej „Pes­ni­ci osamde­setih“, štam­pan u kral­je­vačkoj Povelji 1986. godine. Verovat­no, i pone­ki dru­gi. Nesum­n­ji­vo, svi autopo­et­ič­ki tek­stovi (na primer, „Sreća i smrt“, „Živ­oti na kril­i­ma“, „Karneval pro­laznos­ti“, „Iza­zov saže­tosti“, „Anti­ju­nak“, „Strah od smr­ti“, „Darovani“, „Kolek­tivno pisan­je“), poseb­no oni o Toli Mano­jloviću i knjizi o ovom junaku („O Toli (i bez nje­ga samog)“ – tek­stovi iz 1964, 1976, 1968, 1976. i 1985, „Tola i ‘Tola‘”, „Pono­vo“), esej „Na lev­oj strani kor­i­ca“. Mož­da poneš­to iz knjige Hilan­dars­ki raz­gov­or: 18 mojih savre­meni­ka (1989). Sasvim izves­no, pone­ki intervju.
    .….Osta­je nam da iskreno žal­imo što se ova knji­ga o kojoj je tokom posled­njih svo­jih ovozemljskih dana Moma Dim­ić inten­zivno razmišl­jao, i verovat­no je u sebi skladao, nije okončana. To nas nikako ne oslobađa obaveze da, idući nje­gov­im tragom, prateći nje­gove žel­je, ne učin­i­mo to mi sami. Ovdašn­ji, zaduženi smo da Ovdašn­jim obda­ri­mo ovdašn­je čitaoce. I one koji su zab­o­rav­ili Momu Dim­ića. I one koji su počeli da ga zab­o­ravl­ja­ju uprkos tome što nje­go­vo delo i on sam to ni po čemu ne zaslužuju.

    .

    .

    .

    .

    .