In memoriam

Borislav Radović
Lat­est posts by Borislav Radović (see all)

    .

    .

    .

    Mit­s­ka priča

    .

    U ono doba kad su tkači
    mito­va vuk­li mitske niti,
    osnov behu oblik i način
    glago­la imati i biti.

    .
    Onda bi vuk­li mitske niti
    i na sva usta i sva zvona
    slav­ili pohod u zabiti
    raznih zma­je­va i grifona.

     

    Na sva su usta i sva zvona
    naroči­to hvalili pretke,
    tek potom borbe oko trona,
    otmice, preljube i spletke.

    .

    Poseb­no su hvalili pretke,
    unoseći u mitske sveske
    pod­vige opasne i retke,
    odgov­ore jasne i reske.

    .

    uneli bi u mitske sveske
    neš­to prl­javog mit­skog rublja;
    nikad, među­tim, bez nebeske
    podrške ni bez rodoljublja.

    .

    S neš­to prl­javog mit­skog rublja,
    znali su u to doba tkači
    mito­va, priča nije dublja
    ali daleko duže znači.

    .

    ,

    Pogled iz dvorišta

    .

    Stare su kajsi­je već gotove. S proleća
    olis­taće jed­va još koja grana.
    Ne budu li ruže usko­ro orezane,
    sneg će ih polomi­ti u korenu.
    Žute novine se na vetru ple­tu kao
    pas u noge… U toplim krajevima
    vode se ratovi; ponegde padne vlada.
    A ovde tre­ba pron­aći grabulje,
    pokupi­ti lišće i mal­terom zaliti
    puko­tine oko kuće, pre kiša.

    .

    .

    Shvatan­je o drvetu

    .

    Ti, koji gledaš drvo kako raste
    Ili ponire
    U okomit­o­me počinku,
    I koji živiš tu dvogubu sliku
    Nesvršenu u njenom razdiranju,
    Hoćeš li umeti
    Da ne budeš ni mučenik ni krvnik,
    Samo posred­nik, kao i to drvo,
    Između mra­ka i svet­losti, svega
    Što jesi i što nikad nećeš biti,
    Hoćeš li moći da saču­vaš, jednom
    Kad ustre­ba i sam da se iskupiš,
    Svu svo­ju ljubav za taj praznik uglja?

    .

    .

    Žar-pti­ca

    .

    Beše čаs izvаn nаših slаm­nih kućа
    i šeširа (dа plаne požаr više),
    beše položаj nekog bivšeg srcа
    što nа metvicu i rаsаp miriše,

    kаd pože­lesmo i kаd ugledаsmo
    veliku pticu sletelu nа pismo
    nаšeg dlаnа, nа skupocene reči:
    nаhrаnis­mo je tаko i ubismo.

    .

    .

    Kine­s­ki pastiš

    .

    Bilo bi to ovde još najbol­je rešenje:
    posta­ti nev­idljiv u majskom predvečerju.
    Proći kroz ple­sače i ses­ti na terasi.
    Ne kli­mati glavom, ne smeši­ti se nikom.
    Piti što­god hlad­no, sa dos­ta mehurića
    što bi svetlu­cali diskret­no u praznini.
    Koji put otići na pišan­je i uzgred
    veneci­jan­skom se rugati ogledalu.
    Bac­i­ti ispravu i ključ sa žutom kruškom.
    Nemati pre­gradu u vratarevoj loži.
    I niku­da više ne tra­gati za sobom
    srećno izgubljen­im u mlakoj pomrčini.

    .

    .

    Pred bib­liotekom

    .

    Pred bib­liotekom u sep­tem­barsko popodne
    dvo­je su se mladih proše­tali i stali
    pod oman­ji jasen, u hlad. Na pola reči,
    on hit­nu neku cmu svesku:
    Uzvit­la se ptič­je u jasen­ovu krošnju
    pa slete, a za njom i jed­na suva grana.
    On diže tu granu u nag­nu njom da tuče
    otro­vnicu svesku na travi, od sveg srca.
    Nema šta, čist madi­js­ki obred;
    lice ne oda­je da li se ipak šali.
    Da li je povez, tvr­di povez,
    presvlake mož­da odveć crne
    za nje­gove oči, pod kori­ca­ma krio
    njen dnevnik s dva-tri podat­ka o kome drugom;
    da li beleške s koji­ma su
    neki ispit danas pola­gali ili pali?
    Ili je bila kak­va knjiga,
    stvar dušu dala za lomače
    koje puck­e­tahu u pra­davna vremena
    kad su im oče­vi još kvasili pelene;
    ako baš mora tak­va igra —
    slat­ka igra, šta li — da ima miris dima?

    .

    .

    Nož iz druge ruke

    .

    .….….….….…..En un cajón hay un puñal…
    .….….….….…..H.L. Borges, EL PUÑAL

    .

    Na stolu mi leži nož svinu­tih kanija,
    pokrivenih plitkom, već izl­izanom šarom,
    s dve sitne karike za nošen­je o pasu.
    Kupljen negde na Han Haliliju,
    one zime u Kairu;
    ne bogz­na šta, anadol­s­ki rad.
    Kad mi stigne poš­ta, zbog kakvog časopisa,
    obično se mašim i noža, pa izvlačim
    seči­vo svi­las­to i usko, mlečnobelo:
    liznu li krv?
    Ika­da otkako je sakovano,
    krvcu, — zapi­tam se dok rase­cam tabake.
    Beše li pri ruci, na mah, i što­god drugo;
    A ne tek ovako, stvar koris­na u kući?

    .

    .

    .

    .

    .