Istina i laž

Lat­est posts by Ersan Muhović (see all)

          Lju­di često priča­ju o Isti­na­ma, i često se u tim trenuci­ma koriste laži­ma. Kako to čine ako Isti­na podrazume­va kazi­van­je o istinit­om i istini­to kazi­van­je? Dru­gi gov­ore jezikom neis­tine, ali dođu na kra­ju do istine koja se vije nad nji­hovim glava­ma i od koje ne mogu pobeći, i onda se pitam: da li isti­na zav­isi od toga iz čijih je usta plju­vačkom nato­plje­na, ili njoj ne tre­ba čovek, ne tre­ba je izgov­oriti, ona je u nje­mu, u sve­mu oko nje­ga, i živi.

         Ako zane­ma­ri­mo sve istine i sve laži oko nas, osta­je pros­tor živ­ota u kome obitava­ju pro­laznost i večnost koje će nas ispuni­ti i koje ćemo mi ispuni­ti različitim vidovi­ma našeg pris­ust­va. Među­tim, pre toga, moramo razmišl­jati o tome kako ćemo pris­ust­vo ispuni­ti vred­nošću koja će nam pomoći da bude­mo na putu koji će nas povesti do istine, jer izvi­nite, ali meni je moja isti­na najbit­ni­ja. Slušao sam o ratovi­ma, o postan­ju, o Higsovom bozonu. Slušao sam priče o čoveku pre nego što sam postao čovek i pre nego što sam shva­tio šta znači biti čovek. Zato istine slušam i laži slušam. Zato istine sku­pl­jam i laži sku­pl­jam dok ne budem u stan­ju da kažem neku svo­ju istinu. I ako je pron­ađem, ja se neću tru­di­ti sve ljude da ubeđu­jem da je pri­h­vate kao jed­inu i pravu istinu među drugim isti­na­ma. Neću se tru­di­ti da ljudi­ma gov­orim da nisu u pravu jer u nama žive različite istine i jer su nam istine različite. Neko je sa pravom ostavl­jen da živi u svo­joj isti­ni i nje­go­vo je pra­vo da mu pra­vo na to poš­tu­jem. Neću ljude vući za rukave i vodi­ti u svo­je oda­je gde savest sa mis­li­ma pročišćavam i gde se vrli­ni učim. Pustiću ih da mis­le i da se mole, jer verovati u istinu i biti sig­u­ran u istinu, nije ista stvar. Zbog toga što veru­je­mo u istinu, mogu nas spal­i­ti, mogu nas zaro­biti, mogu nas iskuša­vati dok ne pok­leknemo jer smo slabaš­na bića, a mi i dal­je mož­da neće­mo biti sig­urni u to što veru­je­mo, već ćemo samo verovati. A ako bude­mo sig­urni u istinu, može­mo je i zadržati za sebe, može­mo zadržati mir sa sobom i u sebi, može­mo tako ure­d­i­ti svo­ju kos­mologi­ju oko istine.

         Ne tre­ba verovati ljudi­ma koji kažu da zna­ju istinu, da su je naučili. To je nemoguće. Poražava­juća je čin­jeni­ca da ceo živ­ot lju­di žive jed­nim nači­nom živ­ota, ali ni sami ne shvata­ju nje­gov smisao, i kada bi ih upi­tali zaš­to tako žive, ne bi znali da odgov­ore, ili bi se nalju­tili pa bi u laž ugo­nili i one koji su ih upi­tali i one koji vole da sum­n­ja­ju. Tre­ba imati puno snage za raz­gov­ore sa ljudi­ma, jer ljud­s­ka svest se služi mar­gina­ma da bi objas­ni­la raz­like koje pos­to­je, a fana­tiz­mom se služi da bi dokaza­la kako je samo ona u pravu i kako je ona odabrana nad ostal­im glava­ma. To pod­seća na onaj stu­panj ljudske svesti kada su lju­di u dalekoj prošlosti objašn­javali razne pojave koje ih okružu­ju i davali im smisao koji je odgo­varao nji­hovom ste­penu svesti. Nakon toga je usledi­la rev­olu­ci­ja i evolu­ci­ja mis­li, ali u vre­meni­ma kada je čoveko­vo rasuđi­van­je i mišl­jen­je bilo zabran­jeno, čovek se svim sil­a­ma tru­dio da pobe­di dog­mu, da odbaci ono što je teško čoveku jednog vre­me­na da pri­h­vati jer su verovali Mark­su koji je rekao čoveku da je sva­ki čovek čovek svog vre­me­na. Kada se čovek izbo­rio za svo­ju slo­bo­du mis­li i slo­bo­du bivstvo­van­ja bez oko­va sle­pog sleđen­ja i verovan­ja, tu slo­bo­du nije umeo da isko­risti, kao da je slo­bo­da proklet­st­vo. Čovek je shva­tio da je čovek zato što sadrži svest o samom sebi, ono je biće po sebi ili što bi filo­zof Mumi­nović rekao i biće za sebe, jer je čovek jedi­no biće u svemirskom beskra­ju koje je osvetl­jeno sobom, dok su dru­ga bića dok ne postanu čovekom osvetl­je­na zvez­dama. U takvim uslovi­ma, čovek je krunisao svo­ju pobedu neverovan­jem samom sebi, i svi ostali su postali savezni­ci čovekovoj nesig­urnos­ti jer je ponizio samog sebe nakon toga što je pobe­dio sve samo­proglašene autoritete. Sve zamke koje su postavl­jali dru­gi sada su mogle da se odbace jer je čovek čoveku vuk i jer čovek sam sebi vuk.

         Može­mo se zap­i­tati zaš­to je čovek tako pos­tu­pio, zaš­to lju­di danas tako pos­tu­pa­ju kada mogu svo­jim znan­jem da sruše sve granice koje su se trudili mno­gi da postave. Upra­vo zato da bi sakrili laž iza svo­je istine. Mož­da zato jer su neka­da davno lju­di bili oskud­ni znan­jem ali ispun­jeni verom, mož­da neka­da i lažnom, mož­da obmanom, a onda su dobili više znan­ja ali im je osta­lo man­je krive vere pa su znan­je sma­trali nepri­jatel­jem i nepri­jatel­jem nji­hove vere. Mož­da su se zato uplašili. Sa poras­tom jedne vrline, dru­ga se sman­ju­je. A mož­da i zato jer je iluz­i­ja čoveko­vo sred­st­vo da druge ljude ube­di u ono što ni sam ne može shvati­ti niti pri­h­vati­ti. Ovo može delo­vati blas­femično jer znan­je tre­ba otvoriti kapi­je upute ili spoz­na­je. Među­tim, mož­da se čovek uplašio da može oživeti mrtve ili mož­da gaz­i­ti po vodi a da će ga ube­di­ti da je Bog. Ali ubeđen­ja sam da više volim više znan­je koje će mi doneti malo prave vere, nego puno vere bez ikakvog znan­ja čak i o veri. Ko bude imao više znan­ja, lakše će moći da vidi smisao verovan­ja i propisa, a onaj ko bude imao man­je znan­ja, moći će samo da sle­di neš­to nada­jući se nesves­no da će u nez­nan­ju mož­da uspeti da dostigne vrlinu jer će verovati u neš­to skriveno, a tada je vera veća nego vera sa dokazima.

         Neki lju­di su od onih koji, pre­ma Pla­tonu, istražu­ju ili ono što zna­ju ili ono što ne zna­ju. Ako zna­ju, to jest, ako mis­le da zna­ju, onda nije potreb­no da istražu­ju, ali ako ne zna­ju, to jest, ako mis­le da ne zna­ju, onda ne zna­ju šta je to što traže i istražu­ju. Tre­bamo biti sves­ni da sva­ki čovek ima pred­stavu znan­ja koja mu je data u umu odak­le učen­jem i razvi­jan­jem osvešću­je one pred­stave koje su mu date rođen­jem. Dak­le, mi uvek neš­to znamo. Šta je to što znamo?

    .

    .

    .

    .