Izgnanstvo u tišini

Marijana Jovelić
Lat­est posts by Mar­i­jana Jovelić (see all)

    .

    .

    Auto­portret sa zav­i­jen­im uhom: Izg­nanst­vo u tišinu, ili rađan­je pažljivi­jeg slušaoca ?

    Seni­ha Pepić-Župl­janin „Uvod u uvod“

    Edi­ci­ja Sent, Novi Pazar 2018.

     

    .….Kada šeta­mo šumom zimi, ne shvata­mo da će naša tela oseti­ti veću toplo­tu. Zimi, ogole­lo granje dop­uš­ta sunčevoj energi­ji i svet­losti, da u inten­zivni­joj meri pro­dru do nas, u dubinu šume. U kas­no pro­leće i leto, pak, rascve­tale i napu­pele grane drveća, iako donose pomamne mirise, sprečava­ju dospeće toplote, te naša tela oseća­ju, uprkos višoj tem­per­atu­ti vaz­duha, uistinu veću svežinu i hlad­noću. Da li je novi dan, u svoj svo­joj svet­losti i punoći, zbil­ja sim­bol obnovljivosti i ras­tuće snage živ­otnog Erosa? Ne nosi li noć jed­naku moć regen­eraci­je, onda kada Mesec postane istin­s­ki Cor­nu copi­ae (rog izo­bil­ja), a Noc­turno muzi­ka koja milu­je uši van­gogov­s­ki neutešnog, ali u sebe duboko sig­urnog Prom­e­te­ja, koji oseća olakšan­je zbog obnavl­jan­ja svo­je džigerice noću, dok tama obav­i­ja svet. On se noću, obnovl­jene jetre, oseća sja­jno, ne samo zbog sebe nego i zbog čin­jenice, da vatra, koju je ukrao za ljude, tek obas­java­jući tminu dobi­ja svoj pravi izraz, suvis­lost i total­itet. Svet­lost, dak­le, ne pose­du­je iden­titet i svest o sebi, ako ne sto­ji tik uz tamu. Pepiće­va, osim što veš­to ruku­je svet­lošću i tamom otkri­va da, koliko je paper­je doista lagano, može­mo uoči­ti tek nakon nošen­ja gvoz­denog tere­ta u rukama.
    .….Nemirn­im per­om pes­nikin­ja pod­seća, da je svet har­moni­ja i bor­ba suprot­nos­ti. Jed­no te isto pre­bi­va u nama, rekao je još Her­ak­lit: Živo i mrt­vo, bud­no i spava­juće, mla­do i staro, te u skladu sa načelom Pan­ta rei ( sve teče ), u jednog istog umet­ni­ka, kao i u jed­nu istu reku, ne može­mo ući dva puta. Ova neustraši­va pes­nikin­ja, vra­tolom­no se upuš­ta u bor­bu suprot­nos­ti. To sves­no čini, ne da bi istak­la antin­o­mičnost, antag­o­nis­tičnost i dis­o­nant­nost dishar­moničnog sve­ta. Ona, goto­vo pojk­ilo­ter­mič­ki, pop­ut rajske ptice čije telo popri­ma toplo­tu oko­line u kojoj se kreće i obita­va, oseća dubin­sku, praiskon­sku, drevnu zakoni­tost Kos­mosa i civ­i­lizaci­jsku nužnost sazre­va­jućeg bujan­ja jednog samosvesnog bića: samo kroz antag­on­i­zam, naše biće se, odista, najbol­je usaglaša­va sa stvarnošću, te posta­jući sves­no vlasti­tog sop­st­va, izgrađu­je samosvo­jni, konzis­tent­ni self-esteem (sliku o sebi). U skladu sa tim, stvaran­je posta­je uspešni­je a, jed­novre­meno, u tom pro­ce­su davan­ja, ne gubi se pečat aut­en­tičnos­ti. Pepićk­i­na poez­i­ja na taj način naglaša­va, da aut­en­tičnost ne znači neu­mit­no autarhičnost i jalovu samod­o­voljnost. Nadal­je, težeći da se usa­glasi sa realite­tom, ona na jedan soci­jal­no adek­vatan, požel­jan i pri­h­vatljiv način, izgrađu­je sebe i svet oko sebe, decen­tri­ra­no priz­nava­jući sve­tu nje­gove sla­bosti, kao i samoj sebi vlastite. Seni­ha Pepić u tom, samo na prvi pogled u sebe zagledanom pro­ce­su intro­spek­tivne samo­spoz­na­je, ogolju­je i svet oko sebe, razobliča­va ga i ski­da nje­gove maske, potvrđu­jući davno poz­natu esen­ci­ju, da živ­ot pod maska­ma mož­da jeste lep­ši, ali se zato teže diše. Pepiće­va se ne boji slo­bode. Ona nije sartro­vs­ki prepad­nu­ta od sop­stvene slo­bode. Ne oseća da to što je čovek rođen slo­bo­dan, istog baca u kavez bez reše­ta­ka, osuđu­jući ga na tu slo­bo­du. Ipak, njeni sti­hovi impli­ci­ra­ju, da čovek ne može da ne izabere i da je jedi­no pra­vo ograničen­je nje­gove slo­bode, uistinu sama slo­bo­da. Pol Hol­bah je tvr­dio, poma­lo u oča­jan­ju da, dok­le god dubin­s­ka potre­ba i porivi dik­ti­ra­ju i određu­ju naše izbore, oni ne mogu biti slo­bod­ni a, sled­stveno tome, ni mi sami. Dak­le, mi, u stvari, nemamo svo­ju slo­bo­du izb­o­ra pa time, nužno, ni vlasti­tu slo­bo­du. Pepićkin­im bićem drhtu­ra­vo, katkad iskriča­vo, a ponekad silovi­to-ras­plam­sano-frenetično, trepere poet­s­ka pobu­da i poriv. Ona se ne libi da pokaže, da ta pobu­da dik­ti­ra njen izbor.
    .….Pes­nikin­ja nije ophrvana strep­n­jom od osvete razo­bručene lavine osećan­ja. Njeni vulka­ni se, katka­da, izli­va­ju naglo, nezaus­tavlji­vo i eksplozivno, a neka­da do erup­ci­je dolazi tiho, polagano, smireno, mudro i pos­to­jano. U svakom sluča­ju, lekovi­to je dejst­vo pepela nad njen­im zatoml­jen­im Herku­lanu­mom i Pom­pe­jom, jer dari­va čitao­ca i potomke iscelju­jućim, blagorod­nim pok­lonom: uput­stvom za rat­nu vešt­inu ili, kako da bez gubit­ka dođu do sebe samih, dava­juću se sve­tu. To davan­je ne mora uvek da nas zas­traši, obez­nani, osu­jeti. Ono ne mora da bude skopčano sa liša­van­jem od bilo čega što do tada nosi­mo u svo­jim ruka­ma. Napro­tiv, ono te ruke nešte­d­im­ice puni. Tako Jast­vo, bez bojazni od svo­je dez­in­te­graci­je, ushićeno i nepokole­blji­vo ponire u Dru­gost, oprav­dava­jući sušt­inu i punoću jednog kreativnog čina. Kao što ne pos­to­je dva iden­tič­na otiska jezi­ka i dve iste pahul­je sne­ga, tako ne pos­to­je ni dva istovet­na bića. Razno­li­ka razuđenost nije obe­spoko­java­juća, nego nas nag­o­ni da nika­da ne pok­leknemo u bor­bi za samoiz­građi­van­jem i vlastitim razvi­jan­jem, koja pret­postavl­ja neizostavnu potre­bu za nadop­un­ja­van­jem i selek­tivn­im, kri­tičkim pri­man­jem uti­ca­ja, po prin­cipu sim­ilis sim­ili gaudet (sličan se sličnom radu­je ). Poje­dine pesme čita­lac doživl­ja­va kao „hladan tuš“. Osvešću­ju ga, nagoneći ga da bude sves­tan čin­jenice, da je nje­gov sud­bin­s­ki zadatak, da istra­je na putu svo­jevrsne auto­g­nose­ologi­je, koja nosi prizvuk trnovite i, katkad, neu­molji­vo-nemilos­rdne samo­spoz­na­je, neretko aut­ofagoc­i­tozne, budući da ista podrazume­va neu­god­no raz­jedan­je sop­stvenog bića i prethod­no postavl­jenih spoz­na­ja, kao reviz­iji pod­ložnih zakoni­tosti i isti­na. Pomenut „hladan tuš“, zao­gr­nut je u oblič­je nebeske kiše koja, u kon­tak­tu sa izliven­om lavom, tvori topli gas, pred­stavl­ja­jući finu paru koja pre­pokri­va vrhove vulka­n­skih krat­era, sim­bolišući intelek­tu­al­nu, sofisti­ci­ranu, rafini­ranu misaonu tran­sce­den­ci­ju svih burnih, silovi­tih razdiruće-strastvenih unutrašn­jih proce­sa kipten­ja, koji prate put sazre­van­ja i ličnog i glob­alnog uzrastanja.
    .….U sud­ni­ca­ma svakod­nevnog živ­ota, razno­razni lažni arbi­tri ele­gan­ti­ae uzviki­vali bi: Audiatur et altera pars!(Čujmo i drugu stranu). Pepiće­va neustraši­vo klikće: Audiatur et mea pars!(Čujmo i moju stranu), ne želeći da time sebelju­bi­vo nametne istini­tost i objek­tivnost svo­je vlastite istine, kao jedinog i neo­borivog načela, nego težeći da pokaže sve­tu, da tre­ba ozbiljno da raču­na i na njen glas, u zajed­ničkoj bor­bi koja donosi promenu. Nje­na poez­i­ja naliku­je zvukovi­ma čineliste u sim­foni­jskom orkestru. Činelista skrom­no i uzdržano, sve vreme tra­jan­ja numere, očeku­je taj uzvišeni trenu­tak u kome će čitav orkestar zanemeti, da bi se čuo nje­gov kratak zvuk. Pepiće­va, kao kom­poz­i­tor reči i tono­va ne boji se svo­je visoke odgov­ornos­ti: da sače­ka baš taj mom­e­nat, kada ceo orkestar zaću­ti, da bi ona dobi­la šan­su da odsvi­ra svoj ton, bez stra­ha od pogreške koja delu­je tim uočljivi­je za pub­liku, jer svi ostali instru­men­ti ćute, a falš preti da iza­zove veće posledice, budući da su činele, „zdra­vo­razum­s­ki“ pro­ma­tra­no, naj­jed­nos­tavni­ji instru­ment. Dak­le, nje­na poet­i­ka min­i­mal­is­tič­ki jed­nos­tavnog iskaza, obez­nan­ju­je svo­jom filo­zof­sko-kon­tem­pla­tivnom super­poni­ra­nošću, transpono­vana na nivo jedne „tiho­vane“ umet­nos­ti koja ne „bode oči“ preusil­jenošću i steril­nom pre­ten­cioznošću. Ekster­nal­izaci­ja strasti i poet­s­ki act­ing out, nije uvek najubedljivi­ji i naje­fikas­ni­ji vid ekspre­si­je unutarn­jeg vren­ja. Napro­tiv, inte­ri­or­izaci­jom sve­ta, nje­gov­im prop­uš­tan­jem kroz kri­tičke unutrašn­je fil­terske meh­a­nizme, ona donosi onu tihu, napetu, neizves­nu dinamiku proce­sa koji se odvi­ja­ju na naše oči, pop­ut formi­ran­ja snežnog pokri­vača i otvaran­je lat­i­ca ruže. Ovo liči na pro­ces gutan­ja ple­na od strane gladne zmi­je, pri­likom koga se na telu zmi­je mogu jas­no ocr­tati obrisi tela ple­na. Ali, Pepićkin otrov nije fata­lan i ubo­jit u neg­a­tivis­tičkom smis­lu. Njen otrov je, uistinu, lek! Čita­lac ga, goto­vo sokra­tovs­ki konzu­mi­ra odmah, neod­ložno, u maleno-poste­pen­im količi­na­ma, pon­avl­ja­jući reči samog antičkog mis­lio­ca, neposred­no pred stradan­je: Ja sam spre­man! Pepićk­i­na poet­i­ka nije nužno i eksplic­it­no este­ti­zo­vana u pri­marnoj funkci­ji deko­raci­je i detok­sikaci­je njenog i čitaočevog duhovnog pros­to­ra. Ona ima etičku i goto­vo egzis­ten­ci­jal­is­tičku vred­nost i funkci­ju putokaza u kre­tan­ju napred, u sus­ret promeni. Time ona ruši mit­o­man­sku privrženost kul­tu estetičke mis­i­je poez­i­je, uvodeći prin­cip estetike kao korek­ti­va mno­go znača­jni­jeg proce­sa indi­vid­uaci­je i promene ličnos­ti i pon­ašan­ja, kao kra­jn­jeg cil­ja svakog, pa i poet­skog stvaran­ja. Pepić­ka pri tome, sve vreme, ne ide con­tra nat­u­ram (pro­tiv prirode), nego delu­je u saglasju sa prirod­nim zakoni­tosti­ma Vasione, koje naglašava­ju potre­bu povrat­ka čoveku i nače­li­ma jed­nos­tavne prirod­nos­ti, kao maj­ci poton­je med­i­ta­tivne nad­grad­nje i duhovnog načela incip­it vita nova.
    .….Zaključ­ci koji su pred­met besplodne, u živ­o­tu neosve­dočene intelek­tu­al­izirane speku­lacije, neživ­otvorni su, neko­ris­ni i nepri­menljivi u prak­tičnoj sferi ljud­skog delan­ja. Time kon­tem­placi­ja, liše­na goto­vo biol­o­gis­tič­ki-nativis­tičko-real­is­tičnog tki­va, posta­je neš­to što ne donosi promenu i ne može biti u službi umet­nos­ti, uprkos svo­joj pre­ten­z­i­ji da bude korifej duhovne izgrad­nje. Ako je, kao što Hese kaže, čovek veličanstveni eksper­i­ment prirode koji pos­to­ji samo jedan­put onda, u živ­o­tu i pisan­ju, ne tre­ba da beži­mo od ogle­da, poruču­je pes­nikin­ja, između redo­va. Bor­ba ne tre­ba uvek da bude rev­olu­cionar­na. Sub­verzivni vid akci­je, dakako, može da bude mno­go delotvorni­ji i, u kra­jn­jem ishodu, efikas­ni­ji. Bit­no je ponu­di­ti kon­struk­tiv­na pes­nič­ka rešen­ja, koja proizilaze iz realnog sagle­da­van­ja živ­ota, jer umet­niko­va kon­tem­placi­ja ne sme nužno biti otuđe­na od realite­ta i psi­hopa­tološ­ki liše­na realne per­cep­ci­je objek­tivne stvarnosti.
    .….Time pes­nikin­ja pod­seća, da lep­ota nije u pos­ma­tran­ju cvasti koja buja i lista koji se raspo­maml­jeno razotkri­va na drve­tu. Lep­ota živ­ota i umet­nos­ti kao servil­i­ae vitae, sas­to­ji se upra­vo u, naoko man­je roman­tizira­noj i privlačnoj, ali čvrstoj, pos­to­janoj, sta­bil­noj svrhovi­tosti poez­i­je, koja pred­stavl­ja sta­blo sa dvostrukom ulo­gom i funkci­jom: da vodu sa hranljivim mater­i­ja­ma brižlji­vo i u pot­punos­ti provede od kore­na do vrha drve­ta i da to deblo drži u najpravil­ni­jem, najadek­vat­ni­jem položa­ju, koji bi na najbolji mogući način omogućio čitavoj bilj­ci, sa svom njenom raskošno razboko­renom krošn­jom, da dobi­je i upi­je svu potreb­nu količinu svetlosti.

    .

    .

    .

    .

    .