Između granata i snajperista

Lat­est posts by Maruša Krese (see all)

    .

    .  

    .….Preskačem jarak, pa još jedan. Mrak je, ali ne smem da pal­im džep­nu bater­i­ju. Ni cig­a­re­tu. Tako kažu u ovom nes­rećnom gradu. Čim oni na brdi­ma oko gra­da ugleda­ju svet­lost, počin­ju da puca­ju. Onako, pra­vo u čove­ka. Nema poli­ci­jskog časa, pa lju­di hoda­ju uli­ca­ma opkol­jenog gra­da, jer je Božić. Katolič­ki Božić. Oni tamo po brdi­ma još više uži­va­ju u pucan­ju i bacan­ju grana­ta nego obično. Šta će tek biti kad bude pravoslavni Božić. Nadam se da ću do Ramazana već uspeti da odem iz ove gomile nesreće.

    .….Ne znam, zapra­vo, zaš­to još uvek dolaz­im u ovaj grad. U grad u kojem mi je hlad­no, u kojem sam glad­na, u kojem se puca i u kojem se na svakom ćošku umire. U grad u kojem sam tako puna adren­a­li­na da se više ničeg ne plašim.

    .….Danas, na Božić, tako često pada­ju granate, a sna­jperi­sti su neprekid­no u akci­ji, čovek zab­o­ravl­ja na rat mis­leći da je Nova god­i­na u nekom mirnom delu ove zeml­je. Pretrčavam ulicu mis­leći na decu i na ses­tru. Jedine, jedine osobe koje zaista volim. I na Renatu. Mis­lim i na bra­ta, dobro, sve­jed­no, i nje­ga volim. Satelit­s­ki tele­fon ne funkcioniše više, tako da ne mogu da nazovem decu. Oni inače zna­ju da sam živa i zdra­va. Mogu li i dal­je da im priređu­jem ovaj cirkus?

     .….Kri­jem se iza nek­ih vra­ta. Moj pri­jatelj koji uporno tvr­di da se čovek nika­da ne navikne na rat, gleda­jući me u oči, pita: »Zaš­to si uopšte došla u ovaj grad? Šta te veže za nje­ga?« Gledam ga u oči i počin­jem da se plašim. Plaši me nje­gov očaj. Ja, u stvari, volim i nje­ga. »Nadam se da će onaj sa džipom usko­ro doći. Obećao je da će nas pokupi­ti.« »Uvek kas­ni«, odgo­varam. Zaista se plašim da mu se nije neš­to desi­lo. U stvari, volim i nje­ga. U stvari, volim sve ljude u ovom gradu. Samo sa nji­ma mogu da pode­lim ovaj omrtveli strah. Kad odem iz ovog gra­da, uvek se plašim da će se nekome od ovih lju­di neš­to desi­ti. A kad opet dođem u ovaj grad, igramo se nor­malnog živ­ota i sas­ta­je­mo se na kafi, kao da se kafa može nabav­i­ti u ovom gradu, kao da ovde već vekovi­ma vlada­ju mir i blagostan­je, i kao da je ovo jedi­no mesto na sve­tu gde mogu dobro da se nas­pavam. I nas­me­jem. Gradom ne vla­da bol, već radost.

    .….Iz skloniš­ta gledam na đubrište, u stvari, ceo grad je jed­no veliko đubrište. Mačke i psi obi­laze oko gomile ostata­ka, a preko dana to rade lju­di. Mačke i psi se ne svađa­ju, a i lju­di među sobom dele plen sa đubriš­ta. Human­i­tarne orga­ni­zaci­je po gradu dele konz­erve za koje nije jas­no da li se u nji­ma kri­je hrana za pse ili mačke, ili je to nedeljni obrok za celu porod­icu lju­di. Kako god bilo, danas je Božić, Božić u gradu bez božićne jelke, bez bilo kakvog drve­ta, jer je svo drveće već izgore­lo i tako za tri dana ogre­ja­lo stanovnike ovog gra­da koji očigled­no ni sam Bog ne voli. Name­nio mu je samo veči­ti vatromet.

     .….Taj nes­rećni grad. Da li je zaista rani­je bio srećan, kako tvrde nje­govi stanovni­ci? Sva sreća je grunula pop­ut vulka­na, pretvorivši grad u more suza i krvi, laži i krađe, neo­praš­tan­ja i tišine.

    .….Stanovni­ci ovog gra­da su zapra­vo pri­jat­ni. Muškar­ci pogo­to­vo. Usred najvećeg pucan­ja i stra­ha oni mi pridrže stolicu, kaput ili pri­pale cig­a­re­tu. Sa stra­hom u oči­ma uver­ava­ju me da nemam čega da se plašim i trče u sklonište. Retko kad odvo­je toliko vre­me­na da mi pokažu gde mogu da se sakri­jem. Teško čeka­ju da se vra­tim u grad i done­sem cig­a­re, kafu i votku. Ni novac nije naod­met, kad već dolaz­im u ovu nesreću.

    .….Razmišl­jam kako da im ulepšam ovaj pasji živ­ot. Donosim im ruz­marin, more i školjke, u maju sveže trešn­je i luk, ponekad češn­jak, aspirine, šibice, olovke i tople čarape. Zimi bih im najradi­je donela dugačke gaće, ali znam da nji­ho­va muškost toliko pati da bi bili sprem­ni da me zbog toga zakolju na licu mes­ta. Ja se u nji­hovim glad­nim oči­ma stal­no pret­varam iz Madone u kurvu, i obr­nu­to, tako da se sva­ki put zak­lin­jem da više neću stavl­jati svoj živ­ot na kocku, da više neću gle­dati ove raznobo­jne vojnike iz Nepala, sa Taj­vana i iz Kolumbi­je, da više neću pod­nosi­ti prezir kanad­skih pilota i trpeti strah od srp­skih vojni­ka, glad i hlad­noću, i strah svo­je dece kod kuće u Berlinu. Stanovni­ci gra­da pri­h­vatili su me kao svo­ju. Stanovni­ci ovog gra­da i onako mis­le da ne umem da bro­jim do tri, oni mis­le da moram da živim nji­hov živ­ot. Stanovni­ci ovog gra­da okrut­ni su pre­ma oni­ma koji ih nisu zab­o­rav­ili i stal­no šalju ljubazne pozive oni­ma koji ne žele ni da čuju za nji­hov pakao. Stanovni­ci ovog gra­da pon­aša­ju se kao da sam rođe­na juče i da su mi upra­vo oni otkrili mudrost ovog živ­ota. Stanovni­ci ovog gra­da vrlo dobro zna­ju da me ubi­ja nji­ho­va muka i uništen grad, i da ni jed­nu nji­hovu ružnu tajnu neću odneti u svet. Stanovni­ci ovog gra­da zna­ju da ću u veli­ki svet odneti glas o nji­hovoj hrabrosti, nji­hovom pono­su i prosvetl­jenom duhu. Stanovni­ci ovog gra­da zna­ju da o nji­ma nika­da neću napisati niš­ta mračno. Stanovni­ci ovog gra­da ne zna­ju da me nisu uhvatili u zamku. Stanovni­ci ovog gra­da ne zna­ju da se pitam kako su mogli do posled­njeg trenut­ka da pijanče sa ubi­ca­ma. Stanovni­ci ovog gra­da ne zna­ju da stal­no razmišl­jam šta se to, pobogu, u mir­na vre­me­na dešava­lo u nji­hovom gradu. Stanovni­ci ovog gra­da ne zna­ju da kad od puc­n­je­va pobeg­nem u džami­ju, u sekun­di dobi­jem porudžbine šta moram sledeći put, kad se opet vra­tim u ovaj grad, doneti iz Berli­na. I stanovni­ci ovog gra­da ne zna­ju da već u vojnom avionu, dok napuš­tam grad, pred sobom vidim nji­ho­va mrša­va lica i velike tamne oči, i da znam da ću opet doći.

    .….Još uvek čekam džip. Hlad­no mi je, a moram i u klozet. Glad­na odavno više nisam. »Zaš­to uopšte dolaz­iš u ovaj grad?« opet me pita pri­jatelj. Zat­varam oči i mis­lim na majku i na oca. Da li sam zaista toliko optereće­na nji­hovom pričom i nji­hovom domovi­nom. Nji­hovim naivn­im uveren­jem da živ­ot može da ide samo u bol­jem pravcu. Vidim oca kako plače, jer je dobio odliko­van­je od dru­ga Tita, i vojnike koji puca­ju na nje­gov­om grobu, majku, koja mojoj deci, za vreme vožn­je u koli­ma peva bor­bene pesme. Sećam se kako smo u dvoriš­tu hteli da se igramo par­ti­zana i Nemaca, ali do igre nikad nis­mo stigli, jer su nam uvek nedosta­jala deca koja bi htela da budu nemač­ki vojni­ci. Sećam se lju­di po celoj državi koji su plakali kao kiša kad je Tito umro. Sećam se nar­o­d­nih hero­ja koji su bolesni i stari koračali iza nje­gov­og kovče­ga. To je bio nji­hov posled­nji juriš. Da li sam zaista zbog toga došla u ovaj đavolji grad? Da li sam zaista zato otišla u taj grad da izbrišem ta crno-bela sećanja.

    .….Između puc­n­je­va čuju se kočnice auto­mo­bi­la. Ispred skloniš­ta sta­je beli džip bez pro­zorskog stak­la. Pri­jatelj i ja trči­mo u auto. »Opet su mi obili kola«, kaže vozač. Ovo je zapra­vo kao u fil­mu, pomis­lim. Voz­i­mo se kroz grad. Puca se češće. »Ovo je za vas kato­like«, kažu oba pri­jatel­ja. »Ovo je čestit­ka za vaš praznik, jer mi smo mus­li­mani. Ovo je bila šala.«

    .….Ležim u kreve­tu i hlad­no mi je. Umesto stak­la, na pro­zori­ma je plas­tič­na foli­ja sa nat­pi­som UNHCR. Pokušavam da zaspim, ali glad­na sam i ner­voz­na. Ispred sebe vidim ogavni amer­ič­ki vojni aero­drom u Fran­fur­tu, pun automa­ta, koji mi u ovom trenutku izgle­da lep­ši od raja. San­jam viršle na frank­furt­skoj stani­ci i toalet u kojem ću moći da povučem vodu za sobom, a onda operem ruke toplom vodom i sapunom. San­jam o kuhin­ji u Berlinu i o ranoj jutarn­joj kafi i cig­a­ri. Pri tom ću moći da sed­im u pidža­mi, a da mi pri tom ne bude hladno.

    .….Za sutra je najavl­jen sneg. To znači da će biti više pucan­ja, avioni neće pole­tati i sle­tati, čak će i vojni­ci UNO biti gladni.

    .….Božić, sve­to veče, sve­ta noć. Sve zbog tih prokletih nev­erni­ka. Da li i ja spadam među njih? Jer ceo svoj živ­ot stal­no za neš­to molim i prosim.

    .

    .

                                                                                             Sa slove­načkog Dra­gana Bojanić Tijardović

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .