Jadran — Primorje na istočnoj strani

Lat­est posts by Pre­drag Matve­je­vić (see all)

    .

    .

                 

    .….Na istočnoj strani Jad­rana, planin­s­ki lan­ci dijele i povezu­ju  pri­mor­je i zaleđe. Nad pad­i­na­ma Crvene, Bijele i Sive Istre nadvi­la se Učka.  Dinarsko gor­je pro­teg­nu­lo se duž Dal­maci­je —  Velebit i Sen­jsko Bĩlo, Pak­leni­ca, Svi­la­ja i Mosor, zajed­no s ostal­im brdi­ma i brežuljci­ma. Iza ograna­ka Bioko­va nižu se vrleti Bosne, strši krš Herce­govine. Uz Crnu Goru je Bijela Plan­i­na, nedaleko od nje su viso­vi Orje­na i slavno­ga Lovće­na. Make­doniju nad­vi­su­ju sure Prokleti­je,  Pelag­o­ni­di, stari Rodopi i nad svi­ma nji­ma — najviša od njih —  Šar-plan­i­na. U Alban­i­ji, ispod vrho­va Gur-i-Zi i Gur-i-Top­it, ispri­ječile su se Kakariqi i Salarie nado­mak Skadra i Val­one. Uz obale Ege­ja su vrhovi  Cike  i Saramande.

     .….Vežući se jedan s drugim, planin­s­ki lan­ci često gube vezu s ravni­ca­ma, ravnice s obalom, obala s ovi­ma i oni­ma. U najbližem zaleđu pli­ma i ose­ka se ponegdje nasluću­ju, malo se gdje osjete. Val­ovi huče u dalji­ni i val­ja­ju se puči­nom, ali ih ne vidi­mo. Ponekad ih mož­da čuje­mo, ili nam se to samo čini.

         Dil­jem jad­ran­skih gora i dolina ras­tu srodne biljke, različi­tih ime­na. Među ini­ma su i  sljez i metvi­ca, i kadul­ja i gor­ki pelin. Omara i suša zgušn­java­ju nji­hove mirise. Vjetr1ovi ih šire i razblažu­ju sunovraća­jući se niz goleti i vrlu­da­jući kotli­na­ma. Unaoko­lo je man­je sta­bala i šume nego drače i šikare. Više je glo­ga i gra­ba  nego jele i čem­pre­sa. Smre­ka je češća od omorike. Man­je je poljâ i pašn­jakâ od vrtača i kamen­jara. Više  led­i­na i trati­na nego nji­va i livada.

    .….Niče­ga tu nije previše.

    .….Mudrac koji se rodio u unutrašn­josti Bosne i svo­jim djelom proslavio krivu Drinu i njez­inu ćupri­ju, uspoređi­vao je rastin­je u pri­mor­ju i ono u zaleđu: « I kad vidi­mo crn žilav borić uz sivu liticu, sve se prisećamo da on ima tamo dole, kraj mora,  rođenog bra­ta, slo­bod­ni­jeg, lep­šeg, vitkijeg.»

    .….Takve usporedbe  rađa­ju sje­tu, ponekad blagotvornu.

    .….Loza odolije­va stu­deni i, udal­java­jući se od pri­mor­ja pre­ma zaleđu, mijen­ja se i posta­je otporni­ja. Masli­na je privrže­na jugu i tu osta­je. Smok­va i šipak, bajam i rogač ras­tu do međa koje im je odredi­lo pod­neblje. Tako je uz obale Dal­maci­je, Istre, Herce­govine ili crnogorsko­ga «vijen­ca», a i na drugim strana­ma, daljim od jad­ran­skih.  Ovd­je uspi­je­va­ju i mur­va, i kupina, i trp­ka osko­ruša. Nailaz­i­mo i na košćelu, kojoj je sta­blo gole­mo a plod sitan. Tko zna kako je  dovde stigla, nije rodom odavde.

    .….Kad s pučine zapušu jugo ili šilok, litice i klan­ci ih pokušava­ju zadržati ili barem ublaži­ti. Bura hrli s kop­na k obali, mete neu­molji­vo sve što zatekne, nas­rne i na samo more. I u zaleđu, prim­jerice na putu pre­ma Mostaru i Zahumlju, osjete se njez­i­na sna­ga i zamah. Silazi odnekud s Veleža ili Pren­ja, s Ivan-pla­nine, tko zna sve otku­da, kreće pre­ma doli­ni Neretve, ne jen­ja­va ni na njez­inu ušću. Raz­liku­je se od vjetro­va  što donose kišu, koje u tom kra­ju nikad nije pre­više. Izvori često pre­suše, čatrn­je se isprazne. U bunari­ma ostane više tame nego vode. Zeml­ja se osuši, nebo postane svjetli­jim. Od nagla svjet­la ponekad oči obne­v­ide. U mrk­lu mraku nes­tanu obrisi.

    .….Kamen­je sije­va dok ga se krči. Šiblje pišti ako mu se lome sta­bljike. Kad se sti­je­na skotrl­ja s glav­ice niz urv­inu, jeka se čuje s ove ili one strane zagore, tutanj još dul­je i mož­da dal­je. U tim je kra­je­vi­ma bilo, sve done­davno, više staza nego puto­va, više puto­va nego ces­ta – a ces­ta pre­ma­lo.  Od  gra­da do  sela, od sela do zaseo­ka išlo se i pros­torom i vre­menom, sadašn­jim i prošlim ujed­no. Iman­ja su dugo odolije­vala prom­je­na­ma, čuvala su se kako su znala i mogla, za sebe i za druge, tko zna sve za koga. Na nji­ma se čulo mukan­je i meket, rzan­je i topot. Torovi i sta­je se jed­nako raz­liku­ju. Mar­vi nedosta­je dobre ispaše, a sto­ci man­jka­ju pravi katu­ni. Koze brste što stignu sve do trna, ponekad i sam trn. Mag­a­r­ci ili­ti tovari više nisu na cijeni kano što su bili pri­je. Čobani odlaze kud ih putovi odve­du. Pripoviejsti o pastir­i­ma i pastiri­ca­ma malo tko još priča. Preda­ja ih nije usp­jela zadržati uz ogn­jiš­ta. A i sama ogn­jiš­ta su se gasila.

    .….Arkadi­je su pre­puštene zab­o­ravu, buko­like lit­er­a­turi, idile nos­tal­gi­ji. «Gdje si, moj rod­ni kra­ju», jada se kro­ničar. «Oj Mosore, Mosore!» „Lovčenu moj“…

    .….Stare zanate još pamte samo star­ci. Sjeća­ju se pred­meta i spra­va koji  nisu mijen­jali oblik i nam­jenu. Malo tko ih rabi kao što su ih oni rabili: moti­ka,  brad­va i tok­mak, mis­tri­ja i mul­jača,  načve,  škip i kori­to, bukara, mješi­na i pocrn­jela lop­iža :«crn je k’o lop­iža nad ogn­jištem», to je done­davno bila neka vrs­ta blage poruge. Može se još ponegdje zateći kazan i kac, bar­i­lo i badanj, kan­tar, mlat i malj, satara i sikir­i­ca, sić i sač, prangi­ja i napokon  kubu­ra – čov­jeku svaš­ta padne na um kad počne nabra­jati. Poma­gala i nji­hovih ime­na bilo je podos­ta, osta­lo ih je nedo­voljno. «U ono vri­jeme», kako se veli u star­i­jim god­i­na­ma, svakom se od njih zna­lo mjesto — gdje je sta­jao ili tre­bao da sto­ji,  čemu i za što je služio.

    .….Tko se uputi dal­je od pri­obal­ja, dal­matin­sko­ga, istarsko­ga, crnogorsko­ga ili alban­sko­ga pa dje­lim­ice i bosan­sko­ga ili još nekog,  naići će ponegdje na spomenute riječi i stvari.  Ostale su jed­na uz drugu ovd­je kao uspomene, ond­je kao pri­jet­nje.  Ne znamo zapra­vo  ni tko  ih čuva, niti za koga, koliko će se pamti­ti i do kada. Kao da svatko negdje čuva  neki svoj rječnik, neg­dašn­ji, koji  nije zaapisan.

     .….More je blizu, za prvim humkom, brdom, plani­nom. Mjes­tim­ice je pred našim oči­ma. Na trenutke nam se čini da je dal­je nego što zaista jest. Ono­ga tko mu pri­lazi iz zaleđa i ugle­da ga s visine obuzme na tren zanos ili bojazan. Ne zna čime ga ono privlači niti što ga od nje­ga odbi­ja. Val­ja li osta­ti uza nj ili je bol­je okrenu­ti mu leđa.

      ..Poći dal­je ili se vrati­ti tamo odak­le dolaz­i­mo? Ima li još mjes­ta za došl­jake i povrat­nike?  Tko će ih  i kako dočekati? Kraj koje obale? Mno­go je pitan­ja koja se postavl­ja­ju sama od sebe

      I na otoci­ma se ponegdje oči­tu­ju, iza prvo­ga pro­plan­ka ili posljed­nje hri­di, dru­gači­ja stan­ja i dru­gi nazori. Ne uspi­je­va­ju se uvi­jek pri­lagodi­ti okoli­ci, priviknu­ti se na nju, uskla­di­ti s njom. Herce­gov­ina je ponekad nalik na otok sačin­jen od krša. Liše­na je mora, ali ne i žel­je za njim. Tak­va je dal­matin­s­ka Zago­ra, i unutrašn­jost Crne Gore.

    .….I u pri­mor­ju i u zaleđu teško se pomir­i­ti s osku­di­com. More obeća­va više, obala zab­o­ravl­ja obećanja.

                                      .

    .

    .

    .

    .