Kad stihovi više nisu dovoljni

Lat­est posts by Miroslav Mak­si­mović (see all)

    .

    .

    .

    .….Jednog dana, sredi­nom devedesetih god­i­na prošlog veka, sedeli smo, Ste­van Raičković i ja, u nje­gov­om stanu u Sve­tosavskoj. Bio je u jeku posla priređi­van­ja svo­jih sabranih dela, pre­tu­rao je papire i vajkao se da ima mno­go prob­le­ma u kom­pono­van­ju tog izdan­ja. „Ma, šta se mučiš“, pec­nuh ga, „i tako ćemo, posle tvo­je smr­ti, ispre­tu­rati sve te tvo­je fioke i od nađenih rukopisa naprav­i­ti sasvim novu sliku tvog dela, drukči­ju od one koju ti hoćeš da ostaviš.“ Zama­hao je, odrečno, kažiprstom, u vaz­duhu: „Neće moći, niče­ga neće biti u fioka­ma“. Objas­nio je da sve rukopise, verz­i­je i beleške uniš­ta­va čim završi određenu knjigu.
    .….I zaista, kada je Ste­van 2007. godine umro, u fioka­ma i na ploči radnog sto­la nije osta­lo niš­ta, osim ured­no, u fas­cik­la­ma, složenih rukopisa dva nedovrše­na posla: knjige izabranih pesama, koju je pripremao za Nolit, i prepiske sa Crn­jan­skim, od koje je nam­er­avao da napravi memo­arsko-ese­jis­tičku knjigu. To je bilo dovoljno da se te dve knjige uobliče i, kas­ni­je, objave, tako da, veru­jući uput­stvu Ste­vanovog kažiprs­ta, nisam dal­je ni tražio.
    .….Među­tim, posle neko­liko god­i­na, dogov­o­rio sam se sa Gora­nom Petro­vićem da, za nje­govu bib­lioteku „Jedan na jedan“, u „Službenom glas­niku“, naprav­im knjigu Ste­van Raičković. Speci­fič­na kon­cep­ci­ja knji­ga iz te bibiloteke, traži­la je da imam na raspo­la­gan­ju i razne detal­je iz Ste­vanovog živ­ota i rada – auto­grafe, rukopise, slike, prepisku i slične sit­nice. Tako sam bio „prin­uđen“ da odem dal­je od radnog sto­la i radne sobe, da zađem u ormane u drugim soba­ma, u podrum… Na veliko vlasti­to izne­nađen­je, otkrio sam da kažiprst nije mahao u tačnom smeru: naš­lo se tu i pisama, i rukopisa objavl­jenih, neob­javl­jenih i nedovršenih pesama. Niš­ta što će bit­no promeni­ti sliku Raičkovićevog dela, ali dovoljno za radoz­na­log istraži­vača da otkri­je poneku „tajnu“ pes­nikove radionice.
    .….Moju pažn­ju privuk­li su iseč­ci iz nov­ina, ubačeni među rukopise. Bilo je neko­liko iseča­ka iz „Poli­tikine“ rubrike „Mali lek­sikon zan­imljivosti“. Učini­lo mi se da odnekud znam te tek­stove. To pre­poz­na­van­je bilo je lako privesti saz­nan­ju: pored iseča­ka, u istoj fas­cik­li, nalazili su se rukopisi Ste­vanovih pesama napisanih na teme iz „Mal­og lek­sikona zan­imljivosti“. Sve te pesme objavl­jene su u knjizi Sti­hovi iz dnevni­ka. Za ovu pri­liku, izd­vo­jio sam izraz­it primer pesme „Abisin­s­ki car“:

    Abisin­s­ki car Mene­lik II

    Naručio je 1890. godine
    Iz Amerike

    Tri elek­trične stolice

    Jer je bio oduševljen
    Mod­ern­im nači­nom egzekucije
    Na smrt osuđenih

    (U koji­ma nije oskudevao).

    Kad su naprave stigle
    U Etiopiju

    Car je shva­tio da su neupotrebljive

    Jer u nje­gov­oj zemlji
    Tada
    Još nije postojala
    Elek­trič­na energija.

    Ipak

    Jed­na stoli­ca je dobro iskorišćena:

    Preuređe­na je
    I služi­la je vladaru

    Kao presto.

    A evo i tek­s­ta iz „Poli­tike“, pred­loš­ka za pesmu:

    .….Abisin­s­ki car Mene­lik II, naručio je 1890. godine iz SAD tri elek­trične sto­lice, jer je bio oduševl­jen mod­ern­im metodom egzeku­ci­je osuđeni­ka. Kad su naprave stigle u Etiopi­ju, car je shva­tio da su neupotre­bljive, jer u nje­gov­oj zemlji tada još nije pos­to­jala elek­trič­na energi­ja. Ipak, jed­na stoli­ca je dobro isko­rišće­na: preuređe­na je i služi­la je vladaru kao – presto.

    .….Odmah se vidi da je pes­ma goto­vo doslo­van prepis novin­skog tek­s­ta. Pes­nik je uneo samo neko­liko man­jih izme­na: birokratsko „iz SAD“ prome­nio je u „iz Amerike“, „metod“ je pos­r­bio u „način“, „osuđeni­ci“ su živl­je opisani kao „na smrt osuđeni“, dodat je, u zagradama, ceo jedan stih-strofa.
    Ovaj pos­tu­pak pravl­jen­ja pesme nije Raičković smis­lio, ali je zan­imlji­vo da ga je on koris­tio. Jed­nako je zan­imljiv podatak da je tako oče­v­i­dan trag svog pos­tup­ka Raičković saču­vao, uprkos onom mahan­ju kažiprs­ta. Ne veru­jem da je kažiprstom hteo da me dovede u zabludu, nije logično a nije ni bilo potrebe za tim. Verovat­no je ove rukopise u jed­nom trenutku sklo­nio, a zatim zab­o­ravio da ih je sklo­nio. Mož­da je, tako, nje­go­va podsvest htela da ostavi povod za raz­gov­or o jed­noj od važnih tema u razumevan­ju poez­i­je uopšte, i važnom ele­men­tu Raičkovićeve poet­ike – odno­su poez­i­je i stvarnosti.
    .….Ovom temom detaljno se bavi čitav jedan odel­jak („Lir­ičar među čin­jeni­ca­ma, doku­men­ti­ma i cita­ti­ma“) knjige Dra­gana Hamovića Raičković – koja je, u stvari, dok­tors­ka dis­ertaci­ja i, koliko znam, nas­tu­diozni­ji prist­up, do sada, celi­ni Raičkovićevog pes­ničkog dela. Uzgred­no, na svoj način, iznosi je i sam pes­nik – i u auto­bi­ograf­skoj i autopo­et­ičkoj knjizi Jedan mogući živ­ot i u uvo­du proširenog izdan­ja Pesme tišine. A i čitave nje­gove pes­ničke knjige – Sluča­jni memo­ari, Suviš­na pes­ma, Čaroli­ja o Herceg-Novom, Kines­ka priča – jesu, sadrža­jno zaokružene, pes­ničke priče o uspostavl­jan­ju odnosa poez­i­je i stvarnos­ti istori­jskih događa­ja ili događa­ja iz pes­nikovog života.
    .….Veo­ma jasan iskaz o prisut­nos­ti stvarnos­ti u vlasti­toj poez­i­ji, pes­nik je dao početkom sedamde­setih god­i­na prošlog veka. Taj iskaz tada nije primećen, pre sve­ga zato što je dat u jed­noj tele­viz­ijskoj emisi­ji, a zatim i zato što je izgleda­lo da nije bitan za stvar­alašt­vo tako izraz­i­tog lir­ičara, za kakvog je, u srp­skoj književnos­ti, važio Ste­van Raičković. Naime, Tele­viz­i­ja Beograd je snim­i­la polučasovnu emisi­ju o pes­niku, koji je, u kameru, izgov­o­rio i sledeću rečenicu (navodim po sećan­ju): „Ja mis­lim, a i veći­na stvar­ala­ca, da poez­i­ja, čak i liri­ka, nije samo igra duha, izmišljoti­na, kao što izgle­da, nego je vezana za sasvim konkretne stvari i doživl­ja­je…“ Pa je zatim pokazi­vao i navo­dio „sasvim konkretne“ izvore tema nek­ih svo­jih lirskih pesama: mali trg u Sen­ti, drvo na beograd­skoj uli­ci, Tisu, bolo­van­je u istoj bol­ni­ci s Vladimirom Purićem, itd.
    .….Ta, samo na prvi pogled izne­nađu­juća izja­va jednog lir­ičara, ovaploće­na je i u pes­ničkoj prak­si toliko razvi­je­na u nared­nim knjiga­ma i deceni­ja­ma, da se nikako ne može izbeći u raz­gov­orima o nje­gov­oj poeziji.
    .….Da osmot­ri­mo, sada, odnos stvarnos­ti i pesme „Abisin­s­ki car“. Tu je stvarnost troste­pe­na, tj. pes­ma oči­tu­je tri momen­ta stvarnosti.
    .….Prvi je istori­js­ka stvarnost, fakat da je Mene­lik bio abisin­s­ki car i da u istori­ji nje­gove vla­davine pos­to­ji i bizaran detalj o elek­tričn­im stolicama.
    .….Dru­gi je stvarnost doku­men­ta, novin­skog članka.
    .….Treći mom­e­nat je stvarnost pesme kao umet­ničkog artefakta.
    Pa, kako se toliko stvarnos­ti odjed­nom pretvori u poez­i­ju, kako goto­vo doslovno prepisan novin­s­ki članak posta­je tekst pesme? Uzete odvo­jeno, to su samo tri puke stvarnos­ti: istori­js­ka stvarnost, novin­s­ka stvarnost, bib­li­ograf­s­ka stvarnost. Posta­ju pes­ma kad se među­sob­no prož­mu u pes­ničkoj for­mi, ona ih toliko zajed­no oživi da jed­na bez druge više ne mogu. Čita­lac istovre­meno čita i pes­mu i stvarnost. Kao da je zado­vol­je­na več­na čežn­ja pes­ni­ka da dotaknu svet, i da budu svet: stvarnost je pes­ma, a pes­ma nije niš­ta dru­go nego obič­na, neposred­na stvarnost. Kao da se pes­nik, raza­pet tražen­jem smis­la, kon­ačno može smir­i­ti u nekoj vrsti nepos­to­jan­ja: nema više potrebe da smišl­ja sti­hove, stvarnost mu ih daje.
    .….Nar­avno da u nas­tanku pesme „Abisin­s­ki car“ ključnu ulogu ima pes­nič­ka tehni­ka. Ali ovde tehni­ka nije način dolažen­ja do tek­s­ta pesme, nego je ona već pes­ma (jer tekst pos­to­ji). Pos­tu­pak je delo, tehni­ka je ta umet­nost koja andrićevs­ki leb­di nad čin­jeni­com novin­skog tek­s­ta. Žer­ar Ženet, koga i Hamović citi­ra u svo­joj knjizi, pre­cizno je opisao tu situaci­ju: „Ovde pes­nič­ki jezik, čini nam se, otkri­va svo­ju istin­sku ‘struk­tu­ru’, koja se ne sas­to­ji u tome da se bude poseb­na for­ma, koju definišu nje­na speci­fič­na svo­jst­va, već pre stan­je, jedan ste­pen prisut­nos­ti i jačine do kojeg može biti dove­den goto­vo bilo koji iskaz, pod jed­nim jedin­im uslovom da se oko nje­ga stvori ona mar­gina tišine koja ga izd­va­ja usred (a ne izvan) svakod­nevnog govora.“
    .….Tako se vraćamo starom nauku: u poez­i­ji nije važno šta, nego kako. Način pisan­ja može da od bilo kog sadrža­ja napravi pes­mu. I, eto, kako pes­mu „Abisin­s­ki car“ odva­jamo od stvarnos­ti. Ona je, ipak, samo pes­ma. Pobe­da poez­i­je pret­vara se u poraz, ali taj poraz je nje­na pobeda.
    .….Priča o pes­mi „Abisin­s­ki car“ je deo mno­go šire priče o Raičkovićevom pesništvu.
    .….Nje­go­va poez­i­ja nas­ta­jala je u dva jas­no primet­na toka. Ti tokovi se raz­liku­ju u odno­su poez­i­je i stvarnos­ti, ali i u jed­noj suštin­ski­joj dimen­z­i­ji: po odno­su pes­ni­ka pre­ma fenomenu poez­i­je. Pes­nič­ka for­ma upuću­je na hronološku granicu između ta dva toka i smeš­ta je u vreme oko 1980. godine. Do tada, u prvom peri­o­du, koji se završa­va poe­ma­ma Raz­gov­or s ilo­vačom i Točak za mučen­je, i sone­ti­ma o smr­ti supruge Bojane, u Raičkovićevom stvar­alaštvu domini­ra­ju pesme u vezanom sti­hu, a od tada – one u slo­bod­nom sti­hu. U dru­gom peri­o­du, u vezanom sti­hu napisano je samo još pet sone­ta, za kon­ačni oblik knjige Kame­na uspa­van­ka, i tri „Torza“, za Fas­cik­lu 1999/2000. Sve osta­lo su pesme u slo­bod­nom sti­hu koje su, uglavnom, prozni zapisi preloml­jeni u sti­hove (taj pos­tu­pak je na veli­ka vra­ta uveo knjigom Sluča­jni memo­ari, 1978). Za takve zapise, Raičković je našao i poseb­nu for­mu knji­ga, meša­jući pesme i prozu, i naz­vao je: poet­s­ki i prozni zapisi.
    .….Ta prom­e­na u obliko­van­ju, prom­e­na forme, pok­lop­i­la se, pri­b­ližno, i sa promenom sadrža­ja Raičkovićeve poezije.
    .….U prvom peri­o­du, pes­ma je dovolj­na sama sebi, ona je biće po sebi, iz reči izvire i u reči uvire, taj­na­ma sile jezi­ka nije potreb­na nikak­va pomoć sa strane. („Vapim da mi jed­na pes­ma bude/ Čista kao klas usred leta“). Lirsko ja pretežno određu­je sadržaj pesme. Takoz­vane stvarnos­ti malo gde ima, a ako je i ima – iscr­plju­je se u lirskom ja. Rek­lo bi se da je tak­va situaci­ja posled­i­ca forme, odnos­no dom­i­naci­je vezanog sti­ha, ali nije tako: pesme u slo­bod­nom sti­hu iz tog peri­o­da bliže su po karak­teru pes­ničkog izraza tadašn­jim pes­ma­ma u vezanom sti­hu, nego kas­ni­jim pes­ma­ma u slo­bod­nom stihu.
    .….U dru­gom peri­o­du, među­tim, stvarnost ne samo da je pre­poz­natlji­va u pes­ma­ma, nego je i sasvim konkretizo­vana čin­jeni­ca­ma iz živ­ota pes­ni­ka, lju­di oko nje­ga i nar­o­da kome pri­pa­da. (Zan­imljiv i poučan je podatak da je tako upečatlji­vo sve­dočanst­vo, u poez­i­ji, o sud­bin­skim događa­ji­ma u istori­ji srp­skog nar­o­da u dvade­se­tom veku, ostavio, vođen isključi­vo pes­ničkim poriv­i­ma, jedan pronon­sir­ani lir­ičar, kao što je Ste­van Raičković, koga je dugo bio glas da peva o trava­ma.) Eter­ič­na pes­ma sama po sebi više nije htela da bude to, nego je odluči­la da se konkretizu­je, sadrža­jno, i post­vari u pes­mi-doku­men­tu, pes­mi-repor­taži i pes­mi-dnevničkom zapisu. Sti­hovi sone­ta, zgus­nu­tog izraza, nabi­jeni značen­jem, postali su priča, proza koju prelom rečeni­ca i strofi­ran­je pret­vara u sti­hove. Tvo­rac „Kamene uspa­vanke“ sad je goto­vo prepi­si­vač „Abisin­skog cara“ sa stran­i­ca novina.
    .….Kao da odjed­nom „sti­hovi više nisu dovoljni“ (da isko­ris­tim ovu lepu for­mu­laciju iz tek­s­ta „Poez­i­ja ili živ­ot“ Mila Lom­para, koji se bavi baš ovim momen­tom u Raičkovićevom stvar­alaštvu). Nisu dovoljni ni kao cilj, pa se pes­nik, umesto na pes­mu, oslan­ja na živ­ot, niti su dovoljni kao sred­st­vo, pa pes­nik sti­hove iz književnih kanona zamen­ju­je preloml­jenom pro­zom, čak i rečeni­ca­ma iz novin­skih tekstova.
    .….Ovaj Raičkovićev prelom bio je radikalan, a nije bio, u vreme kada se odi­gravao, goto­vo ni primećen. To se, sa takvim prom­e­na­ma, često deša­va. Ali, u stvari, prelom se nije ni odi­grao radikalno, odjed­nom, kako se to skraćeno for­muliše u ovakvim, naknad­nim gledan­ji­ma, nego se odvi­jao poste­peno. Šta je knji­ga Zapisi o Crnom Vladimiru nego naja­va kas­ni­jih knji­ga „poet­skih i proznih zapisa“? Šta su pes­nikove reči iz pomenute tele­viz­ijske emisi­je nego dokaz da su, u pes­nikovoj svesti, klice sve­ga ovo­ga što nam sad liči na prelom već prethod­no postojale?
    .….Da li, dak­le, zbil­ja Raičkoviću poez­i­ja više nije bila dovolj­na, pre­sta­la da bude ono što je bila? Da li je živ­ot došao po svoje?
    .….U poez­i­ji, živ­ot uvek dolazi po svo­je, čak i u onoj poez­i­ji koja, naiz­gled, nikakve veze sa živ­o­tom nema. Kak­vo će to dolažen­je biti, koliko će ga biti, i koliko će primet­no biti – zav­isi i od živ­ota i od pes­ni­ka. Kod Rem­boa, rec­i­mo, došao je baš žestoko. Nikakvi sti­hovi više mu nisu bili dovoljni. A, opet, kažu da je nje­go­vo predsm­rt­no bun­can­je liči­lo na sti­hove a ne na trgo­v­ačke ponude. Izgle­da da ni sve ovo čemu sti­hovi nisu dovoljni – nije dovoljno.
    .….Pes­nik može da prestane da piše, zau­vek ili privre­meno. Ali ne zato što više nije pes­nik, nego baš zato što je pes­nik. Kao što pes­nik može da men­ja svoj izraz. Ali to se ne deša­va onda kada mu sti­hovi više nisu dovoljni, nego onda kada traži sti­hove. Poez­i­ja je stvar­alač­ki način našeg učešća u živ­o­tu. Raz­liku­je se od repeti­ci­ja mno­go masovni­jeg nači­na: spavaj, obavl­jaj poslove, kupuj, jedi, gledaj tele­viz­iju, spavaj… Stvar­alašt­vo uvek kreće izno­va (suštin­s­ki, ne tehnič­ki), kao da se pre toga nije živelo i stvar­alo. Jer je čežn­ja za nemogućim. Zato može poseg­nu­ti za ćutan­jem (i to je, onda, stvar­alašt­vo, mno­go više nego repeti­ci­je već napisanih sti­ho­va), i za novin­skim tek­stom kao pred­loškom za pesmu.
    .….Mogu se pesme i štan­co­vati, ser­i­js­ki proizvodi­ti, korek­t­no, kao način zarađi­van­ja za hleb. Ima takvih, isti­na retk­ih, primera. To je pitan­je trgovine, a ne poez­i­je. (Desi se da istin­s­ki pes­ni­ci tako rade, ali kod njih, onda, to se štan­co­v­an­je oti­ma repeti­ci­ji i posta­je stvaran­je – takvi primeri su još ređi, jedi­ni koga se mogu seti­ti, u srp­skoj poez­i­ji, je Dušan Radović.) Mogao je, rec­i­mo, Raičković da napiše još dvade­set kamenih uspa­van­ki, ali niti bi one bile „Kame­na uspa­van­ka“, niti bi on bio Ste­van Raičković. Pes­nik, ako je još pes­nik, ne može da prepisu­je sebe, nje­mu napisani stih nije dovol­jan. Mora da traži (to se zove „stvar­alač­ka pauza“), pa ili da nađe novi stih, ili da nađe prozu, ili da ne nađe niš­ta, pa ode u trgovce.
    .….Kada prime­ti­mo da je pitan­je „da li sti­hovi više nisu dovoljni“ postavio, samim svo­jim delom, pes­nik kao što je Ste­van Raičković, kome je poez­i­ja bila sve i svja („Ma gde i ma sa kim bio, ma šta činio, ja sam osećao da se nalaz­im pod svodom poez­i­je“), onda pitan­je moramo uzeti veo­ma ozbiljno, ali ima­jući na umu da je to stvar­alačko a ne živ­ot­no pitan­je. Kod Raičkovića, živ­ot nije bio odgov­or, nego sred­st­vo da se stvar­alač­ki odgov­or nađe. Otu­da su u sadrža­je nje­gove poez­i­je nahrupili, naiz­gled odjed­nom, pre­poz­natljivi ele­men­ti stvarnos­ti, a u nje­gov pos­tu­pak novin­s­ki član­ci, doku­men­ti, dnevnič­ki zapisi, citati. (U Raičkovićevom književnom pos­tup­ku u tim god­i­na­ma, pre­poz­na­vani su i ele­men­ti post­mod­ern­iz­ma, mada on, nar­avno, nikakve veze s post­mod­ern­iz­mom nije imao – osim ono­liko koliko je post­mod­ern­izam samo novo sis­tem­ati­zo­van­je star­ih književnih ide­ja i pos­tu­pa­ka. Među­tim, imao je svest o prom­e­na­ma književnog doba i moguće je da je instink­tivno – a jak mu je bio i književni i živ­ot­ni instinkt – na njih reago­vao. Sećam se kako je u jed­nom raz­gov­oru o našem zajed­ničkom književnom poduh­vatu prime­tio kako se tu, u stvari, radi o kra­ju poez­i­je, verovat­no mis­leći na poez­i­ju kako je on doživljavao.)
    .….Pitan­je o kra­ju poez­i­je, „da li sti­hovi više nisu dovoljni“, Raičković je, vidi­mo, i postavio, i na nje­ga odgov­o­rio – sti­hovi­ma. Sti­hovi nisu dovoljni. Nikad nisu ni bili. Ali sve ono čemu „sti­hovi nisu dovoljni“ živi samo u sti­hovi­ma, ovakvim ili onakvim. Stvarnost za kojom žudi­mo nije ono što pipamo, gledamo i slušamo, nego ono što stvaramo. Kao Raičković.

    .

    .

    .

    .