Kako stvari dišu

Lat­est posts by Ersan Muhović (see all)

    .

    .

    .(Ervin Jahić, Nem­jesto, Bib­liote­ka poez­i­je, Zagreb, 2015. godina)

    .

    .

                U savre­menoj poez­i­ji jezik se pojavlju­je kao glavni junak i anticipi­ra značen­ja koja se pres­likava­ju u svoj svo­joj punoći. Punoća jezi­ka ost­varu­je punoću značen­ja a punoća značen­ja vraća se jeziku i nje­gov­im osobenos­ti­ma i prav­il­i­ma. Jezik opsto­ji kao lit­er­arni junak i ne više samo kao znak. Najbolji primer za to je zbir­ka Erv­ina Jahića koja jezikom poez­i­je podraža­va jezik stvarnos­ti, a poez­i­ja kao njen odvo­jeni domen dobi­ja na znača­ju iz razlo­ga što je neposred­nim kazi­van­jem moguće napisati i više od ono­ga što se može reći i uspeti iskaza­ti. Zato se savre­me­na poez­i­ja okreće jeziku i nje­gov­oj moći da sobom upuću­je na stvarnost izvan sebe i da na taj način posve­doči o svo­joj ref­er­en­ci­jal­noj funkci­ji i proizvo­du u poez­i­ji, jed­nos­tavn­im reči­ma rečeno, tek­stu poez­i­je koji nije samo to, tekst. Iz tog razlo­ga se o jeziku gov­ori kao medi­ju­mu pomoću kojeg nas­ta­ju reči i stvari, ali se istovre­meno i gube u tom momen­tu, trenutku nastajanja.

                Pes­nik intoni­ra zbirku cik­lu­som Kako stvari dišu kojim se nadovezu­je na svo­ju prethod­nu zbirku Kristali Afgan­istana u kojoj takođe nailaz­i­mo na pes­mu Kako stvari dišu.

    Žena moja i ja diše­mo kako znamo

    Brod diše oporo na moru

    Koje diše tajno

    Svemir diše da ne diše

    A zvi­jezde sten­ju i tek neču­jno dišu

    Diše vri­jeme kroz umorno sunce

    Pros­tor zab­o­ravl­ja disati

    Svod diše nebom koje nekako diše

    (Napamet znam sve vaše snove

    Ali ne znam kako snovi vaši dišu)

    U zbir­ci Nem­jesto i sa cik­lu­som Kako stvari dišu pes­nik nas­tavl­ja svo­je pitan­je iz prethod­ne zbirke odgov­orom recepi­jen­tu da je pes­ma ”skro­je­na od prob­le­ma” i da ona ”smjera metafiz­ičkoj raspravi” koja nam može pomoći da ”stvari nazove­mo prav­im imenom”. To se može postići samo slo­bodom jer pes­nik kaže: ”U dobroj poez­i­ji slo­bo­da je zakon najviše­ga reda. I kad sužn­ji peva­ju o njoj, jer im je uskraće­na, nji­hovu pjes­mu pje­va nenadzi­rani i neuza­pćeni jezik, koji je sama kuća bića”. Pri­h­vata­jući Hajderg­erovu mak­simu pre­ma kojoj je ”jezik kuća bit­ka”, pes­nik daje jeziku poez­i­je najveću ulogu u kreiran­ju pes­ničkog iskaza. Zato o poez­i­ji Erv­ina Jahića može­mo gov­oriti i kao o jez­ičkoj poez­i­ji u kojoj ”prozi­ran jezik” sadrži neka­da i religi­js­ki podtekst (u pes­mi Sve­ga se sjećam sto­ji: moja maj­ka / bolji svi­jet mi je pod njezin­im noga­ma). Ovom poez­i­jom se proširu­je uti­caj na društveni angaž­man, a temelj ovakvom pisan­ju dali su ”novi amer­ič­ki pes­ni­ci” koji su uti­cali i na to da rečeni­ca postane osnov­na jedini­ca, i da ona orga­nizu­je samo pisanje.

                U sledećim redovi­ma ćemo pokušati da navede­mo samo neke od tema koje pes­nik trans­for­ma­ci­jom moti­va koristi u svo­jim pes­ma­ma. U pes­mi Savrše­na kom­pozi­ci­ja stoji:

    Ide moje lice niz litice, vuče duh svoj za sobom.

    Gdje to, gospo­dine lice, idete, odoste,

    pitam.

    i ovu temu može­mo dovesti u vezu sa pripovetkom ”Nos” Gogol­ja, koja je nadreal­na i groteskna. U pes­mi Da mi je napisati kitap stoji:

    Nurudi­novu knjigu da mi je napisati

    i Ervi­novu

    pod­vo­jenu dakako, ali za umjet­nost na plo­dan način

    i u njoj pes­nik želi napisati knjigu koja ”će mu radi­ti o glavi” jer navo­di da su ”takve knjige jedi­no isti­nite”, i u dru­gom redu ispisu­je svo­je ime, pored fik­ci­jskog juna­ka, i tom pri­likom ne može­mo a da se ne prise­ti­mo velikog Borhe­sa i Ser­van­te­sa i nje­gov­og Kiho­ta koji čita o samom sebi knjigom kojom se otvara­ju granice između fik­ci­je i fakcije.

                Navodeći sledeće sti­hove prisećamo se latin­skog hek­same­tra stat rosa pristi­na nomine, nom­i­na nuda ten­e­mus (od ruže neg­dašn­je osta ime, ime­na tek gola imamo)

    Val­ja­lo bi, nar­avno da bi val­ja­lo, ruži ne odreći ime,

    mada će ona i bez njeg mirisati.

    koji nam mogu dati odgov­or na pitan­je kako stvari dišu. Stvari dišu onda kada im damo ime.

    .

    .

    .

    .